Živi svoje snove!

Dragi ljudi, danas je odličan dan da postavimo sebi pitanje – da li su naši snovi na čekanju? Da li odlažemo radost svog srca? Da li smo, kao i većina drugih ljudi, odustali od predivnih ideja i tako za naše unutrašnje dete postali potpuni stranac?

Velika većina ljudi kaže da treba biti skroman i realan. Ako im pomenete neku, za vas posebnu ideju od koje vam srce zaigra, često će vam reći da se na zanosite ili da za ideale ginu budale. Naravno, jer mnogo je lakše ostati u zoni komfora i ne „talasati previše“. Ali, pre nego što u potpunosti poverujete u takvu priču sledeći put i odustanete od svoje ideje, upitajte se da li osoba koja izgovara te reči živi svoje snove? Da li tu osobu vodi Ljubav ili strah?

Reči „biti skroman i realan“ – mogu imati potpuno drugačija značenja, u zavisnosti od toga da li ih gledamo očima ljubavi ili očima straha. Ako se plašimo, skroman i realan će najčešće značiti – nemoć da promenimo svoj život. Ako iste reči posmatramo očima ljubavi, skromnost će značiti veličanstvenu spoznaju da smo iskra nečeg veličanstvenog, mnogo većeg od nas samih i zahvalnost na svakom trenutku, a realnost – očekivanje čuda, jer već znamo da je priroda čitavog Univerzuma – bezuslovna ljubav i da je apsolutno sve – čudo:)

Slediti svoje srce i živeti svoje snove nije lako, jer to podrazumeva suočavanje sa strahovima i kontinuirani izlazak iz zone komfora…, ali ne zaboravimo reči Marka Aurelija: „Ono što činimo u životu – odjekuje u večnosti!“ Da li želimo da u večnosti odjekuje: „Što je ovaj čovek fenomenalno proveo život, pratio je vesti i zna sve serije na pamet“, ili ćemo se usuditi da sledimo svoje snove?

I zaista verujem, nikada nije kasno! Često pominjem primer Džoa Vitalea koji je bio beskućnik, kasnije preokrenuo svoj život, objavio pedeset knjiga, a onda, u 56.-oj godini poželeo da svira gitaru. Za nekoliko meseci naučio je da svira na određenom nivou, ali tu nije stao, već tek počeo. Pomerao je svoje granice i poželeo da snimi muzički album. Od tada, čovek je snimio PETNAEST albuma inspirativne muzike. WOW! To se dešava kada se otvorimo za beskonačno mogućnosti i dozvolimo sebi da poverujemo u svoju veličanstvenost.

Želim vam čaroban dan. Živite svoje snove 🙂 

I ako često imate osećaj da svoje ideje ne sprovodite u delo ili ih odlažete, pridružite nam se u četvrtak 3.11.2016. – “Kako se osloboditi straha?”

Pet načina da uživate u tmurnom, kišnom danu

Dobar dan, dragi ljudi. Setite se, život nas voli! Svakog dana pa i danas 🙂

Kako da uživamo u tmurnom i kišnom danu? Evo nekih ideja koje ja primenjujem.

1. Odvojte bar desetak minuta da u miru posmatrate oblake, slušate kišu ili prošetate. Na taj način otvorićete um za novu priliku da uživate u ovom, potpuno novom i nikada doživljenom danu i bar na trenutak se osloboditi priče koju je većina nas prihvatila o postojanju “dobrog” i “lošeg” vremena. Upravo primenjujući ove ideje, doživeo sam neka predivna iskustva. Na primer, pre nekoliko godina, stajao sam zagrljen sa prijateljicom na ulici, dok nas je supersnažni letnji pljusak bukvalno kupao. Bili smo u potpunosti mokri i sušili se satima nakon toga, ali taj predivni momenat prepuštanja, sreće i uživanja u sadašnjem trenutku, verovatno nikada neću zaboraviti. Takođe, pre samo nekoliko meseci, dozvolio sam sebi period odmora, prilegao, otvorio širom vrata terase i slušao kišu kako pada. Taj odmor se pretvorio u posebnu vrstu meditacije ili tišine uma. Vrlo brzo su se pojavile i slike iz detinjstva – noć pada, kišica dobuje u samo njoj svojstvenom ritmu, a moja porodica i ja tonemo u san, uz duboke osećaje ljubavi i topline.

 

2. Uključite svetlo! Primetite kako izgleda vaš prostor kada je u potpunom mraku i kako izgleda kada je osvetljen. Probajte da u ovom gestu primetite i simboličnu poruku, npr. kada upalimo svetlo u sebi, ono što je
bilo mračno, odjednom počinje da svetli, a naše emocije prilično lako prelaze iz nezadovoljstva u zahvalnost.

 

3. Pronađite i poslušajte svoju “veselu pesmu” za kišni dan! Evo jednog predloga:

 

4. Usporite i umesto jurnjave kroz grad, izaberite da poklonite vreme sebi i svom unutrašnjem miru. Napunite kadu, upalite nekoliko svećica, mirišljavi štapić i dozvolite svom umu, telu i duhu da se regenerišu. Ili, dozvolite kreativnom delu sebe da se izrazi – pripremite svoje omiljeno jelo, nacrtajte nešto što potom možete okačiti i ukrasiti svoj zid, ili napravite domaći sapun.

 

5. Ukoliko neko vreme niste pogledali film ili bili u pozorištu, možda je ovo savršen dan za to. Moj predlog je – crtani film “Book of life”. Kao i svaki crtani – ima duboku i veoma zanimljivu duhovnu poruku u kojoj će posebno uživati oni koji tragaju za bezuslovnom ljubavi. Evo jednog delića tog filma:

 

 

Ako vam se dopadnu ove ideje i poželite da uživate u svojoj slobodi i svakom danu, možda je seminar “Put ka slobodi vodi kroz srce” baš za vas. Pročitajte nešto više o njemu u tekstu ispod 🙂

Život me voli! – jedna divna priča

Iako sam očekivao da će se pisani tekstovi, kao posledica akcije “Život me voli!” pojaviti tek u novembru, već prvog dana se desilo zanimljivo iznenađenje. U moje “sanduče” stigla je ova divna priča i istog časa sam poželeo da je podelim sa vama. Želim vam da u njoj uživate čitavim bićem. <3 🙂

——————

ŽIVOT ME VOLI       6. oktobar 2016.

Kada je Marko juče postavio na svoju stranicu izazov pod nazivom „Život me voli”, moje srce je znalo da ću ga prihvatiti. Dodatno me je podstakla rečenica u videu da mnogi od nas ne umeju da prime ljubav. Nekako osećam da je bar na delić sekunde, dok je to izgovarao, pomislio i na mene znajući da ću se pronaći… 🙂

Sinoć sam stigla s posla oko ponoći i već sam znala da će jutranji ritual koji je Marko predložio biti malo teže izvodljiv, pa sam odlučila da malo promenim ritam. Meditaciju za čišćenje čakri odradila sam pred spavanje. I neverovatno, prva misao koja mi je došla kada se ujutru oglasio alarm bila je – Život me voli! Ostala sam nekoliko minuta u tom polubudnom stanju, ponavljajući ovu afirmaciju. Potom sam, ispijajući jutarnju kafu, u svesci krenula da ispisujem: „Dragana, život te voli!” Posle pete-šeste rečenice, bilo mi je jasno da u meni postoji otpor, da nekako ne verujem u to – da je moje uverenje drugačije. Srčana čakra je poslala jasan signal da nešto u „skripti” mog programa nije u skladu sa informacijom koju šaljem.

Sjajno, izazov je samim tim postao još izazovniji. Odlučila sam da nastavim s afirmacijama u izmenjenom obliku, kako bih pojačala efekat:

„Oslobađam se potrebe da se osećam nedostojno.”

„Oslobađam se potrebe da se osećam nedostojno ljubavi”

„Otpuštam sve otpore i dozvoljavam životu da me voli”

„Spremna sam da se menjam. Život me voli! ŽIVOT ME VOLI”.

Ispisala sam afirmacije više puta, fokusirana samo na te misli i osetila kako otpor popušta. Nastavila sam sa zahvalnostima i ostalim ritualima kojima započinjem dan. Odlučila sam da ću tokom čitavog dana biti fokusirana na sledeće misli „Život me voli. Dopuštam životu da me voli. Život me voli i podržava…” Uživala sam u činjenici da je misao „Život me voli” počela nekako automatski da se ponavlja, kao da je jedva čekala da je odaberem.

Naravno, bila sam otvorena i spremna za čuda. Već sam navikla da ona uvek dođu kad god odaberemo da učinimo nešto lepo za sebe. Nisam dugo čekala na svoje prvo čudo danas… 😀

Naime, jako volim kad naiđem na ulične svirače. Prvo, zahvalna sam na muzici kojom mi Univerzum ulepša dan, a drugo, možda i važnije – znam da pesma koju sviraju ili pevaju u trenutku kad prolazim kraj njih uvek nosi neku poruku za mene.

Štaviše, uverila sam se u to pre nekoliko meseci, kada sam jednom prilikom odvojila malo vremena da sednem na klupu i da iz prikrajka uživam u muziciranju jednog klarinetiste i njegovog prijatelja koji ga je pratio na dairama. Pronašla sam se u pesmama, mada sad više ne mogu ni da se setim reči… To sećanje preklopilo je nešto mnogo snažnije. Naime, pri poslednjim taktovima neke makedonske numere, u mislima sam rekla:

„Bože, neka sada odsviraju neku pesmu po tvom izboru baš za mene. Ne mogu da se setim koja bi to pesma bila, ali ti znaš. Bilo bi lepo da mi daš nedvosmisleni znak da sam u pravu kada verujem da su pesme uličnih svirača znakovi kraj puta, odnosno poruke koje mi šalješ…”

Da li možete zamisliti kako sam se osećala kada je počela sledeća pesma:

„Moja mala nema mane, niko nema tako lepe DRAGANE”.

Da, zovem se Dragana.

Bog ima sjajan smisao za…sve. 😀

E, zašto sam sve ovo napisala? Zato što sam danas, dok sam išla na posao, koračajući ulicom ponavljala svoju afirmaciju „Život me voliii, život me voliiii…” Osmehivala sam se prolaznicima i osećala kako sjaj u mojim očima reflektuje sunčeve zrake. Divan osećaj! I onda… Na pola moga: „Život me vo…” čujem taktove neke fine muzike… Ulični svirač! Svira gitaru i zvižduće melodiju…

A pesma? Evo, prekopiraću tekst i mislim da će time sve biti rečeno:

Da li znaš da te volim
dugo nisam znao to
sada želim da ti priznam
i molim te da mi vjeruješ to

Da te volim ko što ljudi
mogu voljet jedan cvijet
da te želim kao oni
što htjeli bi da njihov cijeli je svijet

I vječno da živjet će
ovdje kraj nas
i svaki naš novi dan
bit će znak da volim te ja

Da li znaš da pamtim riječi
koje šaptali smo mi
dok smo sanjali o sreći
i na vjernost kad smo se zakleli mi

Tvoje usne i tvoj pogled
i u očima sjaj
tad govorili su meni
da ljubav ta neće imati kraj.

I vječno da živjet će
ovdje kraj nas
i svaki naš novi dan
bit će znak da volim te ja

 

Evo, ježim se dok iznova i iznova čitam tekst. Bože, šta će biti za mesec dana ako se ovo desilo tokom prvog sata izazova? 😀

O da, život me voli! Voli me ko što ljudi mogu voleti jedan cvet. Ja sam životu važna, ja sam životu ceo svet!

I da, verujem mu da me voli i znam da će svaki naš novi dan biti znak da je tako.

Živote, hvala ti! Volim te! Žao mi je! Molim te, oprosti mi…

Dragana Kožan


Čarobno, zar ne? A tek je prvi dan akcije. Dozvolite da inspiracija ispuni vaše dane i hrabro recite sebi: ŽIVOT ME VOLI! 

Život me voli!

Dragi ljudi, pozivam vas u jednu posebnu inspirativnu akciju “Život me voli!” Ukoliko osećate da imate neprijatno ili teško životno iskustvo, da Univerzum prosto nije pravedan i da je drugima uvek lakše ili bolje nego vama – ovo je idealna vežba za vas. Probajte i istrajte u njoj mesec dana i napišite mi priču o svojim iskustvima na adresu marko.maodus@gmail.com. Pet učesnika sa pričama koje mi se najviše svide, a stignu od 5.-10. novembra, dobiće i nagradu – besplatnu ulaznicu za seminar “Put ka slobodi vodi kroz srce”. Za sve detalje, pogledajte video 🙂

 

 

Čuda iz čistog mira

Pre nekoliko dana, trčeći u šumi, primetio sam na zemlji dve grančice koje formiraju logički simbol “Netačno”. Nakon samo nekoliko koraka, okrenuo sam se i ugledao “Tačno”. Netačno je postalo tačno, samo zato što sam raspored grančica video iz drugog ugla.

Danas verujem, videti jasno i transformisati netačno u tačno jeste naš najvažniji zadatak. Ukoliko želimo da živimo divan život, umesto da svet posmatramo iz straha, potrebno je da ga vidimo očima ljubavi. Iz tog mesta, sve, pa i ono što doživljavamo najstrašnijim i neoprostivim događajima, dobija potpuno drugačiji smisao. Upravo u izuzetno neprijatnim iskustvima često pronalazimo najveći dar. Svima nam je ponekad teško i osećamo da je svet strašan, nemilosrdan i nepravedan. Upravo tada, potrebno nam je samo još nekoliko koraka kako bismo povratili svoj mir i situaciju videli iz drugog ugla. To je čarolija transformacije životnog iskustva koja vodi direktno u slobodu.

Kako to učiniti? Postoji more načina, a ja bih podelio neke od njih.

Na jednoj radionici Bajron Kejti, pojavila se žena koju je očuh silovao kada je bila dete. Naravno, velika većina nas će ga sada osuditi i reći kako je to nešto neoprostivo. Ali, decenije su prošle, a ona i dalje nije mogla da mu oprosti i nosila je ogromnu patnju u sebi. Kejti ju je tada upitala koliko je puta bila silovana, na šta je ona odgovorila “jednom”. Odmah nakon toga je usledilo pitanje: “A koliko puta se ta scena ponovila u tvom umu za sve ove godine?” Odgovor je bio: “Sigurno više od milion puta”. Tek tada je shvatila da je zapravo sama sebe mučila mnogo više od tog čoveka. Potoci suza su krenuli niz njeno lice i nakon nekoliko minuta, bila je spremna da oprosti – njemu za jedan događaj i sebi za milione! Konačno je bila slobodna od prošlosti, a netačno je postalo tačno!

Voleo bih ovom prilikom da podelim primere čudesne transformacije života naših ljudi, koje sam imao priliku da upoznam pre nekoliko dana na seminaru “Put ka slobodi vodi kroz srce”.

Jedna divna gospođa nam je ispričala da dugo nije mogla da ima decu zbog steriliteta. Tako su bar lekari rekli. Naravno, sa svih strana je slušala: “Hajde, vreme je za decu, reši taj problem”. To je trajalo i trajalo, a mi možemo samo da zamislimo kako se osećala i koliko joj je to briga zadalo. Ali, nekako je u sebi pronašla snage da kaže: “Pa dobro… Ljudi žive i sa decom i bez dece.” Molim vas da obratite pažnju na tu rečenicu, jer UPRAVO njom je ona, dala svom umu mogućnost da pronađe mir i dozvolila čudu ljubavi da kroz inspiraciju transformiše njeno životno iskustvo. Raskinula je nevidljivu vezu koja je govorila nešto poput: “MORAM da imam decu da bih bila srećna”.

Istog dana se kaže, malo izgubila u šetnji i naišla na zgradu sa reklamom ginekologa o kome je čitala u prošlosti. Iznenada, nenajavljena, ušla je u ordinaciju. Apsolutno fenomenalna stvar se desila. Iako je to bio vrhunski stručnjak koji je, po njenim rečima, mogao da joj naplati izuzetno skupe tretmane laserom – rešio je da joj kaže: “Hajde da popijemo po jedan viski da se opustiš. Znaš, moje kolege očigledno imaju pogrešan pristup, ja vidim po tvom licu da nemaš nikakav problem i da sigurno možeš da imaš decu. Mogao bih da te pregledam, ali jednostavno znam da nema potrebe. Samo idi kući i javi se kada budeš trudna”.  Nakon nekoliko meseci, gospođa je zaista zatrudnela, a potom rodila fenomenalne blizance.

Malo kasnije, imao sam priliku da čujem još jednu, podjednako fenomenalnu priču. Hrabri čovek je odlučio da podeli sa nama svoje iskustvo sa kancerom grla. Njegova bolest je nastala munjevito pošto žena koju je voleo, nije isto osećala prema njemu. Bukvalno je rekao: “Bože, uzmi me, moj život nije vredan bez nje”.

Ležao je u bolnici, kada je u mislima, iz nekog razloga počeo da prolazi kroz razna iskustva iz prošlosti i svima, na svoj način oprašta i miri se. Čitav proces praštanja trajao je dva dana! “To je dan kada sam počeo da ozdravljam!” – kaže on i potpuno sam siguran da je to čista istina. Narednog dana desila se fenomenalna stvar – trojica ljudi koji su preživeli istu bolest i potpuno ozdravili, pojavili su se pred njim i ostalim pacijentima sa istim problemom – nasmejani i presrećni. Podelili su sa njima svoje životno iskustvo i primerom pokazali da je moguće na divan način nastaviti svoj život. Danas iz očiju ovog čoveka sija ljubav i neverovatno srećan uživa u veličanstvenom daru života.

Kako se sva ta čuda dešavaju? Moje iskustvo kaže da se proces transformacije iskustva dešava iznenada, a rešenje ili inspiracija (savršena informacija za postojanje) dolazi kao bljesak, u trenu, niodakle, što bi naš narod rekao “iz čistog mira”. O da, iz nekog razloga, ove reči imaju izuzetno snažno značenje, kada obratimo pažnju na njih. IZ ČISTOG MIRA!

Dragi ljudi, želim vam od sveg srca da pronađete u sebi stanje čistog mira… Iz njega izviru čuda ljubavi 🙂 I ako nekada ne znate kako, probajte sebi bar da dozvolite mogućnost i recite: “Iako ne znam kako, spreman sam da pronađem mir u ovoj situaciji”. Vremenom ćete sigurno uspeti, jer, kako kaže Rumi, “Ono za čim tragaš, traži tebe”.

O divnoj devojci koja sledi svoje srce

Dobar dan, dragi ljudi! Želim sa vama da podelim divno i veoma poučno iskustvo od pre nekoliko dana.

Dok smo prijatelj i ja stajali na ulici, prišla nam je zanimljiva devojka. Ljubazno nam je ponudila svoje likovne radove sa apstraktnim motivima i porukama na njima. Iskreno nam je rekla da na ovaj način sakuplja novac za svoju kiriju i ostale račune, kako bi mogla da nastavi da studira u Beogradu. Nakon samo nekoliko sekundi, pojavila se preda mnom i ova sličica sa natpisom: “Volim te”.

Posmatrao sam je sa iskrenim oduševljenjem, što u prošlosti, jednostavno ne bih… Ali, sada ovu situaciju vidim drugim očima!

Svako od nas nailazi na probleme, tj. situacije koje ne bismo svesno poželeli i kada se u njima nađemo, svako od nas reaguje na drugačiji način. Ova devojka se našla u finansijskom problemu, veoma čestom na našim prostorima. Ako se nađemo u takvoj situaciji, veoma je lako poverovati da smo nemoćni, da je život nepravedan, da moramo da radimo nešto što ne volimo i strahujemo da li ćemo preživeti. Ogromna većina ljudi upravo to i učini i nesvesno se udalji od svoje slobode.

Ali, ne i ona! Umesto da se fokusira na problem, fokusirala se na rešenje i odlučila da radi ono što voli. No, da bi na ovaj način mogla da zaradi novac za svoj život, bilo je potrebno da krene u akciju, ima ogromno poverenje, suoči se sa morem strahova i sa izuzetnom hrabrošću i odlučnošću, prilazi potpuno nepoznatim ljudima. Siguran sam da kada je to učinila prvi put – nije bilo lako! Ova devojka hrabro sledi svoje srce i korača putem veličanstvenosti.

Upravo prevazilaženjem ove situacije, ona pronalazi skriveni dar u životnoj lekciji, postaje svesnija svoje sposobnosti da prevaziđe svaki problem i pronađe ljubav, snagu i podršku u sebi. I prilično sam siguran, jednog dana, njena poruka će biti oslobađajuća za veliki broj ljudi.

Želim vam čaroban dan 🙂

Harmonična energija prirode

Dragi ljudi, odlučih ovog jutra da vam se javim sa predivnog Zaovinskog jezera. Pre nekoliko nedelja poželeo sam da svoju knjigu malo izmenim i dovršim je na terasici sa pogledom na neko planinsko jezero. Splet neverovatnih i zaista čudesnih događaja me je doveo na ovo mesto koje moj intelekt ne bi mogao ni da zamisli. Naravno, iz svega toga pojavilo se more novih ideja. Ali, o svemu tome u nekoj narednoj priči, znam da će vam biti izuzetno zanimljiva 🙂

Ovog jutra nešto drugo me je podstaklo da vam se javim. Dok sam u savršenom miru pijuckao svoj čaj od bosiljka i uživao u pogledu na jezero, na nekoliko metara od mene pričala su dva momka.

Jedan od njih reče: “Primetio sam da kada god se odavde vratim u grad, nekih desetak dana mnogo brže i bolje razmišljam od svojih drugara, mnogo sam odlučniji i praktično ih organizujem za svaku akciju. Ali, čim prođe taj period, odjednom me obuzima neka tenzija i onda jedva čekam proleće, da se vratim kod tebe na jezero. Ne znam zašto se to dešava, ali tako je, iz godine u godinu”.

Bukvalno u trenutku dok ovo pišem, komšije sa donjeg sprata govore: “Evo, došli smo na dva dana, NAPUNILI BATERIJE i idemo dalje”.

Znao sam da ove reči nisam čuo slučajno. Energija prirode je harmonična i ona jednostavno neutrališe ogromnu količinu naših destruktivnih programa i vraća nas u mir. Kada neko vreme provedemo u prirodi, nesvesno počinjemo da se osećamo bolje, mirniji smo, zadovoljniji i sve nekako deluje jasnije, pa smo i mi odlučniji i energičniji, jer smo se napunili, kao baterije.

Momak čiji youtube kanal volim da pratim, Ralph Smart kaže: “Priroda je kao benzinska pumpa za čoveka”.

Ali, ako živimo u gradu, potrebno je mnogo više raditi na sebi. Postoje načini na koje je tu harmoničnu energiju moguće negovati iz dana u dan. Takođe, postoji velika razlika kada smo tog procesa nesvesni i kada to činimo na svestan način. Svesni ili nesvsni,  jednom ćemo stići na svoj cilj, ali je pitanje da li ćemo ići autoputem ili makadamom.

 

Kako se osloboditi potisnutog stida?

         Da li biste učinili sve da izbegnete osećanje stida? Ako je vaš odgovor potvrdan, to zapravo znači da ga se plašite. Ali, reći ćete, to je izuzetno negativna emocija, niko ne želi da se oseća posramljen, to je normalno. To što većina nas ljudi živi po određenim pravilima, ne znači da je to i najbolji način. Kroz životno iskustvo primetio sam da postoje i oni ljudi koji takve situacije iskoriste da se sa lakoćom nasmeju sebi i nastave svoj dan bez ikakve drame. Zanimljivo, to su upravo oni ljudi koji prihvataju i vole sebe takvim kakvi jesu, slobodno uživaju u sadašnjem trenutku i ređi su od belih medveda.

         Doktor Dejvid Houkins na svojoj skali ljudske svesti, energiju stida je stavio na samo dno. Ako je na vrhu skale „Ja jesam“, na njenom suprotnom kraju se nalazi „Ja se stidim onoga što jesam“. Potisnuti stid uzima izuzetno mnogo naše energije, pa smo kao rezultat toga, često umorni i bezvoljni, naša kreativnost nestaje, do nas ne dopiru inspirativne ideje i polako gubimo želju za žitovom. Zašto? Pa zato što – ako budemo živeli i izrazili ono što jesmo, osetićemo stid. A stida se plašimo i ne želimo ga, pa se tako vrtimo u prilično mračnom i surovom krugu.

         U ovom svetu sve ima svrhu, pa tako i emocije. Problem nastaje kada ne znamo kako da slobodno propustimo ovu emociju, razumemo da je i ona deo našeg puta i da nosi lekciju za nas, te se slobodno nasmejemo sebi i čitavoj situaciji. Umesto toga, ona biva potisnuta u našu podsvest. To ne znači da je ona nestala, samo je se više ne sećamo na svesnom nivou. Ipak, pošto sve u ovom Univerzumu želi da bude slobodno, ta energija će kroz vreme izazivati upravo situacije u kojima ćemo osećati sličnu emociju, kako bi nam dala još jednu priliku da je oslobodimo. Ukoliko ni posle dužeg vremena ne naučimo, vremenom će se javiti i telesni bol ili bolest, kako bi privukao našu pažnju. A sve tu to zapravo samo prilike da budemo slobodni. Slobodni da budemo ono što jesmo. Ali, da bismo zaista radili na sebi, potrebno je da imamo hrabrosti i dozvolimo sebi da se setimo neprijatnih događaja iz naše prošlosti. Evo jedne situacije koju sam tako duboko potisnuo da sam godinama mislio da je potpuno nebitna, sve dok nisam počeo da se bavim sobom na dubljem nivou.

  Suočavanje sa prošlošću

          Jednom prilikom sam u dečjem kampu učestvovao u kvizu i za kraj je trebalo da otpevam pesmu. Nisam to želeo, a voditelji su rekli da baš moram. Naravno, moj otpor je odmah još više porastao. Mnoštvo dece u publici je podiglo tenziju. Naše natezanje je trajalo čitav minut – dva, da bih na kraju pod velikim pritiskom koji sam osećao, zapevao kao slavuj i pogrešio posle prvog stiha, tako što sam pomešao dve pesme! Istog časa svi prisutni izuzetno snažno su se nasmejali. Da, da – svi, osim mene. Ja sam osetio stid. Naravno, nisam umeo emociju da propustim na pravi način, nisam umeo tome da se nasmejem (jer je zaista sve to bilo veoma simpatično i smešno) i umesto toga napravio neku šmekersku facu, praveći se da je sve u redu. Kasnije, kada god bih se našao u relativno sličnoj situaciji, zauzeo bih borbeni položaj, osetio ljutnju i okrivio sve oko sebe. Ni na um mi nije padalo da se nasmejem sebi, jer bih se osećao ugroženim.

         Prošlo je više od deset godina kada sam počeo da tragam za odgovorima u sebi. Nije mi bilo jasno zašto mnogo stvari ide na težak način i zašto toliko često nailazim na blokade. Kada bih naišao na rečenice da sam kreiram svoju realnost, osećao bih veliki otpor i delovalo mi je da to sigurno nema nikakve veze sa mnom. Ipak, nešto me je snažno vodilo, pa sam ostao posvećen potrazi za odgovorima i na kraju ih naravno, pronašao u sebi. U jednoj meditaciji sa unutrašnjim detetom, pojavila se upravo ova scena, a potom i mnoge druge, koje su sa njom bile povezane. Njihova veza bila je osećanje stida u meni. U tom trenutku sam već znao – potrebno je da naučim lekciju.  Uz zahvalnost, koju u tom trenutku nije bilo lako izraziti, stigla je lekcija, koju sam propratio uz dosta suza  – „Slobodno budi ono što jesi.“  Sve to je bilo pre nego što sam saznao za mapu svesti Dejvida Houkinsa, koja nosi istu poruku. Od tog dana mnogo lakše se nasmejem i sebi, što verovatno znači da sam svoju lekciju dobro savladao.

         Dakle, stid, kao i svaka druga emocija, ima svoju ulogu u našem život i nije greškom došao tu gde jeste. Naš zadatak je da razumemo svoju lekciju, oslobodimo tu energiju iz svog tela i dozvolimo novoj energiji da nas ispuni. Samim tim – naše životno iskustvo se menja, koliko god da to nekome čudno zvuči.

Oslobodite se stida – stavite sve na papir

      Kako se osloboditi stida? Pošto se sva naša sećanja nalaze u podsvesti, ja ću vas uvek prvo uputiti na meditaciju sa unutrašnjim detetom. Ukoliko se duže bavite sobom i imate dovoljno hrabrosti, možete ući u malo dublju meditaciju i porazgovarati sa tom energijom u sebi uz, na primer, meditaciju „Entity“ Dejvida Eliota. Ali, izuzetno snažan proces čišćenja je i sledeći.

        Pokušajte da se prisetite najranijeg ili najtraumatičnijeg događaja iz svoje prošlosti, pri kom ste osećali stid. Čim malo zatvorite oči, scena će se pojaviti. Zatim otvorite oči i zapišite na papir što više detalja o samom događaju. Možete opisati sebe, situaciju, ljude, prostor, mirise, ukuse, itd… Na ovaj način ćete svom unutrašnjem biću poslati snažniju poruku. Verovatno će se u vama pojaviti sličan osećaj baš kao u prošlosti, samo što sada imate hrabrost da sve to osetite i oslobodite se. Ponovo zažmurite i obratite pažnju na svoje telo, primetite senzacije, treperenja ili čak bol u nekom delu tela, kao trag ove emocije. Slobodno dozvolite da se pojave i ostale scene koje su sa tom povezane. Upitajte se šta je lekcija za vas, zahvalite se na svim iskustvima i potom se obratite toj energiji na sledeći način: „Blagosiljam te ljubavlju i puštam te da odeš.“ Ukoliko želite, izgovorite i neku vrstu molitve u stilu „… da se sve reši na najbolji način za sve uključene“, ako vam to prija. Nakon toga možete, takođe uz zahvalnost, pocepati papir, kao simbolični znak da ste se oslobodili prošlosti i sada slobodno koračate napred. Naravno, ovu vežbu možete primeniti bez obzira koje emocije želite da se oslobodite (krivica, beznađe, tuga, ljubomora, strah, itd…). Verovatno ćete potom mirnije i spokojnije nastaviti svoj dan.

      Iako i samo jedna ovakva vežba može imati čudesno dejstvo, treba imati na umu da je oslobađanje ovakvih emocija proces koji može trajati dugo, pa nemojte sebi zamerati ako se slične negativne emocije pojave u budućnosti. To su samo nove prilike za našu slobodu.

         I da, ukoliko vam se ideja izuzetno dopadne i potom sebi kažete: „Baš je super vežba, sutra ću da je uradim.“ – zapitajte se da li i inače odlažete svoj život i bacite pogled na tekst:

http://markomaodus.com/zelite-da-vodite-nadahnut-zivot-oslobodite-se-straha/

         Ako na kraju svega osetite da vam ovakav rad prija, možda je prava prilika da nam se pridružite na dvodnevnom seminaru 30-31. jula, koji će obilovati izuzetno snažnim vežbama u sigurnom okruženju bezuslovne Ljubavi.

 

Želite da vodite nadahnut život? Oslobodite se straha

Da li često odlažete akciju kada u vaš um upliva neka ideja, savršena baš za vas? Da li započinjete mnogo stvari, ali ih retko i sa teškoćom sprovodite u delo? Da li imate mnogo nedovršenih poslova i odnosa? Ako se prepoznajete u ovim rečenicama, možda je ovaj tekst baš za vas.

U osnovi odlaganja inspirativne akcije nalaze se dva snažna podsvesna uverenja – „strah od neuspeha“ i „strah od uspeha“. To su zapravo samo nazivi ogromnog broja procena  događaja iz prošlosti, u kojima je naš podsvesni um odlučio da je bezbednije da ostanemo u komfornoj zoni, nego da je napustimo. Upravo ova uverenja diriguju našim umom kada krenemo da radimo na nekoj potpuno novoj ideji. Kao rezultat njihovog postojanja u naš svesni um dolaze misli tipa: „Evo sad ću, samo da pogledam još jednu emisiju na televiziji“. Potom se ta jedna emisija pretvori u nekoliko, a onda je već kasno, pa kažemo: „Sutra ću“. Sutra će se, naravno, desiti nešto novo što će nam skrenuti pažnju. Imaćemo privid da su na našu akciju uticale spoljne okolnosti, a zapravo se razlog nalazi u nama.

Kažu da strah od neuspeha potiče još od vremena kada su poglavari raznih plemena, svaki neuspešno obavljeni zadatak kažnjavali smrću. Ako znamo da se podsvesna uverenja prenose od nastanka Univerzuma do danas, nije ni čudo što često odustajemo od svojih čudesnih ideja i snova. U našoj podsvesti, koja se često predstavlja kao unutrašnje dete, nova inspirativna ideja koja ima potencijal da utiče na čitav svet, može značiti smrt. Zato podsvest bira da našu energiju usmeri na naizgled bezbedniji put – stare, dobro poznate aktivnosti.

Ako je strah od neuspeha nekako i očekivan, strah od uspeha nam često deluje potpuno neverovatan i nelogičan. Upravo zato, on je najčešće van dometa radara i nastavlja da neprimećen, snažno utiče na naše ponašanje. Ali, ako sebi dozvolimo da zaronimo malo dublje na ovu temu, često na površinu isplivaju rečenice tipa: „Uspeh se u Srbiji ne prašta“. Ukoliko znate da naše unutrašnje dete sve shvata bukvalno, šta mislite da će ono zaključiti? Naravno, nastojaće na svaki način da izbegne uspeh. Efekat će biti sledeći: svesnim umom ćemo se kretati ka uspehu, a podsvesnim na suprotnu stranu. Pošto je podsvesni um daleko snažniji, šta mislite koji će biti rezultat?

Ukoliko ste se prepoznali u prethodnim redovima, možda se pitate kako da rešite ovaj problem? Podeliću sa vama ono što meni pomaže na životnom putovanju. Čim osvestim bilo koje ograničavajuće podsvesno uverenje, obratim se svom najmudrijem delu sa molbom da preuzme tu energiju i transformiše je u čistu ljubav. Najčešće to činim kroz meditaciju za povezivanje sa unutrašnjim detetom koju možete poslušati ovde:

Kada posvetimo pažnju našoj podsvesti i sa njom uspostavimo harmoničan odnos, mentalne prepreke nas konačno napuštaju.

Na ovaj način svoje inspirativne ideje mnogo lakše pretvaramo u dela, a energija nadahnuća nas ispunjava i kontinuirano vodi van komforne zone, na avanturistički put koji je odabralo naše srce.

Za sam kraj, ukoliko se i dalje pitate gde bi to vaše srce htelo da krenete, možda je ovaj seminar baš za vas:

 

Kako i zašto voleti sebe?

Probudio sam se sa idejom da napišem jednu rečenicu na temu ljubavi prema sebi. Seo sam za sto i odjednom, u mislima su krenule da se nadovezuju nove rečenice. I tako, od te jedne misli, nastao je ovaj tekst. Nekoliko trenutaka nakon toga, naišao sam na rečenice Vejna Dajera, Dena Milmana, Peme Čodron i ostalih divnih duhovnih učitelja koje govore o tome kako je naš prvi zadatak da naučimo da prihvatamo i volimo sebe, te da će se ta ljubav potom sa lakoćom preneti na naš svet i sve u njemu.

Volite li vi sebe? Ako vas zanima iskreni odgovor vašeg bića, probajte sledeću stvar. Stanite pred ogledalo, pogledajte se i recite nekoliko puta, što nežnije: „Volim te“. Zagrlite sebe, čestitajte sebi na svemu što ste do sada prošli i preživeli sa uživanjem i radošću. Obratite pažnju na svoje emocije. Da li ovo možete da uradite sa lakoćom, radošću i uživanjem, ili vam sama pomisao na ovu vežbu izaziva nelagodu?

Iznova i iznova u radu sa ljudima, primećujem da kada dođemo do vežbi opraštanja, najteže opraštamo sebi. Zašto je to tako, ako mi gotovo nikada ne grešimo? Postoji li možda mogućnost da na nekom nivou snažno zameramo sebi, ali jednostavno toga nismo svesni? Da li je moguće da podsvesno zapravo mrzimo sebe i ne smatramo se vrednim ljubavi? Da li je moguće i da je svet zaista naše ogledalo, pa da isto osećamo prema njemu?

Naravno da naši partneri, članovi porodice, prijatelji, komšije, političari i ostale javne ličnosti…, ma zašto ne reći – svi, samo treba da poslušaju ono što im govorimo i sve će biti u redu. Koliko smo im samo puta dali jasne i logične instrukcije i nesumnjivo bili  u pravu, a oni ipak tvrdoglavo odbili da nas poslušaju. Ma nema veze, ako budemo dovoljno uporni i nastavimo da radimo istu stvar i očekujemo drugačiji rezultat, možda ćemo ipak uspeti?

Takođe, nekako se dešava da i kiša pada kada nam ne odgovara, a i ovo letnje Sunce baš prži, vazduh i voda su zagađeni, hrana ne valja, novca nema dovoljno – ma baš je ovaj život težak i kako uopšte mogu da njime budem zadovoljan? I ovi što pričaju o zahvalnosti i sreći u sadašnjem trenutku – baš me nerviraju. A tek oni koji mi kažu da je svet moje ogledalo i da sam 100% odgovaran za sva svoja iskustva – e te ne mogu da smislim. Ludaci! Ali, hajde da probam da vidim šta jedan takav kaže, pa da mogu ljudski da ga pljunem. E vala ću da mu kažem, ali hajde ipak da pročitam do kraja.

Jednom davno reče Oskar Vajld: „Nisam više dovoljno mlad da bih znao sve“. U prisustvu ovakvih mudrosti, danas moje čitavo biće momentalno zatreperi, kao neki znak prepoznavanja duboke istine. Ali, dok sam bio nešto mlađi, bio sam uveren da znam sve. Čak i kada sam prvi put čuo Sokratovo „Znam da ništa ne znam“ – toliko sam bio mudar da sam imao potrebu da objašnjavam drugim ljudima da – ja znam, a oni ne znaju.

Danas, dragi moj čitaoče, ja znam da ništa ne znam, a ta vrsta mladalačkog sveznanja kao da je nestala. Ali sada beskompromisno živim svoju istinu, volim sebe i svoj svet više nego ikada i slobodno govorim o svom životnom iskustvu.

Šta se dešava kada poverujemo da nismo dovoljno dobri?

Sada verujem da je svo naše nezadovoljstvo životom posledica neljubavi, grubosti i strogosti prema sebi. Jednostavno, veoma često kroz odrastanje, sa lakoćom poverujemo da je potrebno da budemo savršeni u svemu, da je život takmičenje i da je potrebno pobediti u borbi sa drugima. Bivamo nagrađeni ako najbrže pojedemo ručak u obdaništu, pobedimo u trci na fizičkom, tačno uradimo sve zadatake na kontrolnom, itd… Posmatrajući te događaje mi im dajemo pozitivno značenje i povezujemo sa ljubavlju, a sve one druge doživljavamo kao neuspehe u kojima nam biva uskraćena ljubav. Na taj način u nama sve snažnije živi podsvesno uverenje da nismo dovoljno dobri takvi kakvi jesmo i da zaslužujemo ljubav samo kada smo savršeni. Ali, pošto smo mi ti koji dajemo značenja događajima, ukoliko posmatramo svet iz ugla „nisam dovoljno dobar“ – šta god da uradimo neće biti dovoljno dobro, ma koliko da smo energije i truda uložili.

Takav životni stav vodi u perfekcionizam, a on vremenom u depresiju. Kako to? Pre nekoliko godina, podstaknut mnogim inspirativnim knjigama, ali ne razumevajući ih baš najbolje, dnevno sam obavljao mnoštvo aktivnosti i bio izuzetno efikasan. A ipak, na kraju dana sam se osećao iscrpljenim i stalno se pitao šta još treba da uradim kako bih se konačno osećao zadovoljnim u sadašnjem trenutku? I onda, na divnoj radionici Siniše Ubovića, na dubokom nivou sam shvatio da zapravo sve to radim, sa tolikim intezitetom i posvećenošću, da bih dobio „Bravo, sad si dovoljno dobar“ od svog sveta. Jednostavno, na podsvesnom nivou, to nisam mogao da dobijem od sebe, pa sam tragao za podrškom spolja. Dan nakon radionice, sedeo sam u sobi zatvorenih prozora i vrata, kada se na moj vrat spustio blagi povetarac, koji je nosio poruku za mene. Osetio sam samo: „Nežno prema sebi“. Istog časa niz moje lice su krenule suze, one koje na dubokom nivou čiste dušu. Tada sam i shvatio da je perfekcionizam zapravo strah da nismo dovoljno dobri, te da kao takvi, nismo vredni ljubavi. Ako smo često nezadovoljni sobom, vršimo stalni pritisak na sebe i tako se neminovno ukrcavamo na brod za depresiju u jednom smeru. Zanimljivo je da uopšte nisam bio svestan tog problema i da sam, na svesnom nivou verovao da sam veoma zadovoljan sobom. Da sam bio nešto mudriji, znao bih da je manjak ljubavi prema sebi najlakše prepoznati u osuđivanju i kritikovanju drugih. Još jednom se treba podsetiti – svet je naše ogledalo i on nikada ne greši. U tom periodu sa svih strana sam čuo: „Budite u sadašnjem trenutku i nemojte osuđivati druge“, ali mi je i jedno i drugo bilo poprilično teško.

Srećom, spoznao sam sve to tada. Da nisam, verujem da bi vremenom posledica nezadovoljstva sobom bila potpuni gubitak volje za stvaranjem i bilo kakvim radom. Tada nam se čini da je sve dosadno, nalazimo se u stanju beznađa ili „blejanja“ i kontinuirano tražimo zabavu van nas, dozvoljavajući da naši trenuci prolaze, potpuno nesvesni da su oni najveća čarolija. Osećamo se hronično umornim, čini nam se da uživamo u neradu i očekujemo dobitak na lutriji. Ukoliko smo dugo nezadovoljni sobom, gotovo sva naša energija odlazi na kritikovanje sebe i drugih. Zašto? Pa zato što se plašimo da budemo ono što jesmo i da se izrazimo se na sopstveni način.

Šta je to ljubav prema sebi?

Shvatio sam da je potrebno da volim sebe više, ali nisam to još uvek najbolje razumeo. Jer, često se ljubav prema sebi pogrešno poistovećuje sa narcisoidnošću, pa je i mene to zbunjivalo. Ljubav prema sebi zapravo počinje kada naučimo da budemo zadovoljni sobom u ovom trenutku. To je onaj unutrašnji mir o kome se toliko priča u duhovnosti. Prihvatiti sebe onakve kakve jesmo baš sada, sa svim vrlinama i manama i na dubokom nivou razumeti da smo, baš kao i drugi, davali najbolje i najviše od sebe sa obzirom na sve okolnosti u našem životu. Da smo mogli i umeli bolje, to bismo i učinili. Tada smo  konačno spremni da iskreno oprostimo sebi. Naravno, tu ima dosta suza, ali onih koje nam na lice vraćaju dečji osmeh i radost.

Voleti sebe znači biti ono što jesmo. Kreativno, božansko biće, koje postoji i izražava se na jedinstveni, autentični način u svakom trenutku i kroz tu akciju svakog časa doprinosi čitavom svetu. Upravo tako mi igramo svoju ulogu, a problem nastaje kada poželimo da igramo ulogu namenjenu nekom drugom. Svi smo mi posebne niti u šari beskonačnog ćilima Ljubavi. I nema većeg ili manjeg. Sunce nama deluje veliko i njegov doprinos nam deluje ogroman. Ali, isto tako, kada ne bi postojala jedna izuzetno mala mušica, kakao ne bi mogao biti oprašen i čokolada ne bi postojala. Da li je Sunce svesno svoje uloge? Da li je ta mušica svesna svog ogromnog značaja? Na isti način, mi imamo svoju jedinstvenu ulogu na ovom svetu kojom dajemo nemerljiv doprinos, samo što o tome nemamo pojma.

Da li ste se nekada pitali odakle dolazi kreativnost? Znate, postoje naučna istraživanja koja govore da je 95% – 100% dece izuzetno kreativno u prve četiri godine života. Dakle, svi mi. Sa osam godina je taj procenat duplo manji, a sa dvanaest – manji od 5%. Tada počnemo da verujemo da su neki posebni ljudi umetničke duše i da mi jednostavno nismo tako talentovani. Ali, kreativnost zapravo dolazi od Božanskog kreatora. I on se nalazi u nama. To je ono nadahnuće ili inspiracija, koju smo sa lakoćom sprovodili u delo kada smo bili deca. U svakom trenutku smo bili sposobni da pronađemo radost, od svega smo umeli da napravimo igru. Nije nam bilo važno da li u rukama imamo papirnu kesu ili najskuplju igračku, jer bitna je samo naša percepcija ili način na koji nešto posmatramo. Tada se nismo pitali da li je to što radimo dovoljno dobro, bili smo slobodni i uživali u našoj igri života. Kada kao odrasli ponovo učimo da volimo sebe, to je naš zadatak – dozvoliti ljubavi da nas vodi i bez straha biti ono što jesmo. Možda će neki od vas pomisliti „lako je njemu, ja nisam kreativan“, ali zapravo je to samo posledica straha koji je dugo vladao nama. Upravo taj strah da budemo ono što jesmo i sa radošću se izrazimo pred svetom blokira dotok inspirativnih informacija u naš um i blokira našu vezu sa Kreatorom u sebi.

Voleti sebe znači i ne plašiti se i ne bežati od tzv. negativnih emocija. To je ono što je mene mnogo mučilo. Kada god bih se osetio nezadovoljnim i uplašenim, nastojao bih što brže da pobegnem iz tog stanja. Ali, ono čemu se opiremo, nastavlja da postoji i postaje snažnije. Bilo je potrebno vreme da naučim da prigrlim te emocije (koje su samo posledica naših podsvesnih uverenja), da shvatim da one zapravo žive kao energija u meni, da su tu sa razlogom i da sadrže važnu lekciju za mene. Tek kada sam to na dubljem nivou razumeo, bilo mi je lakše da ih prigrlim, razumem lekcije koje mi donose i pustim ih. Zahvalio bih im se iskreno, emocija bi ponovo postala slobodna energija, a u moje srce bi se vratio mir.  I kao prirodna posledica prihvatanja i ljubavi prema sebi, sada sam mnogo više u sadašnjem trenutku, beskonačno mnogo više volim i prihvatam druge i naravno, mnogo manje osuđujem.

Iako je ljubav prema sebi nešto najprirodnije, ako dugo živimo na drugačiji način, onda to zaista nije lako. Naročito zato što program koji nas vodi  očekuje samo savršene rezultate, i paralelno ponavlja da, još jednom „nije dovoljno dobro“. Tako se vrtimo u izuzetno snažnom, začaranom krugu podsvesnih programa koji smo sami kreirali.

Upravo to što u njih verujemo, daje im veću snagu, te naša realnost deluje sve istinitija. Nije lako osloboditi se lanaca kojima smo sebe vezali. Verujem da je upravo to razlog što se mnogi duhovni tragaoci osamljuju i odlaze u planine, pećine, manastire, napuštaju svoje partnere ili na drugi način, drastično menjaju svoje živote, kako bi oslabili snagu kreirane realnosti i dali sebi priliku da sve vide iz drugog ugla.

U skladu sa tim, kada mi je po prvi put rečeno da ne volim sebe, nisam poverovao. Ali, rekao bi Hu Len – to nisam mislio ja, već program u meni. On je taj koji je dirigovao mojim mislima, emocijama i delima. Podsvesna uverenja sa lakoćom primećujemo kod drugih, ali to nam ide dosta teže kada smo mi sami u pitanju. Zato, ako se pitate kakva su vaša uverenja – pogledajte svoj svet. U njemu se nalazi, 100% precizno sve ono u šta verujete. Još jednom se setimo da je sve naše ogledalo i u oblastima u kojima primećujemo problem, postoji prilika za transformaciju iskustva i promenu. Jer, bukvalno sve što imamo priliku da iskusimo posledica je onoga što je u nama.

Kada volimo sebe, živimo svoje snove

Otkud baš ovaj zaključak? U pauzi pisanja, otišao sam do prodavnice. Za desetak minuta, kraj mene su prošle tri osobe sa istim natpisom na majici: „Keep your dreams alive“. Slučajnost?

Svako od nas na jedinstven način percepira ovaj svet, pa će tako biti i sa ovim tekstom. Upravo zato, neki crtani film ili dečju pesmu možemo shvatiti kao „još jednu zabavu za decu“, ali i iskustvo koje može transformisati čitav naš život. Upravo sadržaji namenjeni deci prepuni su izuzetno snažnih, divnih duhovnih poruka. Ali, da bismo ih primetili, potrebno je da shvatimo da su one namenjene nama, jer svi smo mi deca Ljubavi. Pokušajte da na taj, novi način posmatrate dobro poznate stihove i pročitajte ih nekoliko puta:

„Nema sveta ni planete,

gde ne može stići dete,

sve dečje staze vode,

od igre do slobode“.

Da, dragi moj čitaoče, koliko god godina da imaš, na duhovnom nivou ti si dete Ljubavi, ovi stihovi su namenjeni tebi i nema sveta ni planete gde ne možeš stići. Kako? Igra i sloboda, dečja radost te tamo vodi. „Dođi k’ meni kao dete“, Bog reče.

Pa da vidimo, kako to održavamo naše snove živim? Ja nastojim da svu svoju energiju usmerim na deo mene koji bezuslovno voli, deo koji zna da smo svi jedno, da smo apsolutno svi jedna porodica. Šta god da mislim, osećam ili radim, u mom umu se vrti ploča sa jednom jedinom rečenicom. „Volim te, volim te, volim te…“. Na taj način mnoštvo mojih podsvesnih programa biva rastvoreno i jednostavno obrisano. Oslobađam se lanaca, postajem slobodan i tako lakše mogu da primim inspirativne ideje, savršene za moje postojanje u ovom trenutku. Posmatram ih kao darove Ljubavi, a time što krećem u akciju kako bih ih sproveo u delo, iskazujem zahvalnost i poštovanje. A kažu, inspiracija češće dolazi tamo gde je poštuju. Na taj način nastaju tekstovi koje pišem, video materijali, radionice koje radim, ali i moje svakodnevno ponašanje.

Ali, istovremeno sam svestan da ja nisam svoje misli, emocije, dela ili svoje telo. Ja sam zapravo neka svest koja posmatra ili svedoči svemu što se pojavljuje u mom iskustvu, te nastojim da sve što kreiram posmatram kao roditelj koji bezuslovno voli dete. Mentalno, zahvalnošću i ljubavlju, sečem veze sa tom kreacijom i dajem joj slobodu, svestan da ona nije došla u ovaj svet da bi bila moja, već svačija i da bi živela svoj život, sa sopstvenom svrhom. Na isti način kao što to čine ona sićušna mušica ili Sunce.

Hvala na tvom vremenu i posvećenosti, dragi čitaoče. Mir i ljubav ti želim. I upamti – “Nežno prema sebi”.