Kako i zašto voleti sebe?

Probudio sam se sa idejom da napišem jednu rečenicu na temu ljubavi prema sebi. Seo sam za sto i odjednom, u mislima su krenule da se nadovezuju nove rečenice. I tako, od te jedne misli, nastao je ovaj tekst. Nekoliko trenutaka nakon toga, naišao sam na rečenice Vejna Dajera, Dena Milmana, Peme Čodron i ostalih divnih duhovnih učitelja koje govore o tome kako je naš prvi zadatak da naučimo da prihvatamo i volimo sebe, te da će se ta ljubav potom sa lakoćom preneti na naš svet i sve u njemu.

Volite li vi sebe? Ako vas zanima iskreni odgovor vašeg bića, probajte sledeću stvar. Stanite pred ogledalo, pogledajte se i recite nekoliko puta, što nežnije: „Volim te“. Zagrlite sebe, čestitajte sebi na svemu što ste do sada prošli i preživeli sa uživanjem i radošću. Obratite pažnju na svoje emocije. Da li ovo možete da uradite sa lakoćom, radošću i uživanjem, ili vam sama pomisao na ovu vežbu izaziva nelagodu?

Iznova i iznova u radu sa ljudima, primećujem da kada dođemo do vežbi opraštanja, najteže opraštamo sebi. Zašto je to tako, ako mi gotovo nikada ne grešimo? Postoji li možda mogućnost da na nekom nivou snažno zameramo sebi, ali jednostavno toga nismo svesni? Da li je moguće da podsvesno zapravo mrzimo sebe i ne smatramo se vrednim ljubavi? Da li je moguće i da je svet zaista naše ogledalo, pa da isto osećamo prema njemu?

Naravno da naši partneri, članovi porodice, prijatelji, komšije, političari i ostale javne ličnosti…, ma zašto ne reći – svi, samo treba da poslušaju ono što im govorimo i sve će biti u redu. Koliko smo im samo puta dali jasne i logične instrukcije i nesumnjivo bili  u pravu, a oni ipak tvrdoglavo odbili da nas poslušaju. Ma nema veze, ako budemo dovoljno uporni i nastavimo da radimo istu stvar i očekujemo drugačiji rezultat, možda ćemo ipak uspeti?

Takođe, nekako se dešava da i kiša pada kada nam ne odgovara, a i ovo letnje Sunce baš prži, vazduh i voda su zagađeni, hrana ne valja, novca nema dovoljno – ma baš je ovaj život težak i kako uopšte mogu da njime budem zadovoljan? I ovi što pričaju o zahvalnosti i sreći u sadašnjem trenutku – baš me nerviraju. A tek oni koji mi kažu da je svet moje ogledalo i da sam 100% odgovaran za sva svoja iskustva – e te ne mogu da smislim. Ludaci! Ali, hajde da probam da vidim šta jedan takav kaže, pa da mogu ljudski da ga pljunem. E vala ću da mu kažem, ali hajde ipak da pročitam do kraja.

Jednom davno reče Oskar Vajld: „Nisam više dovoljno mlad da bih znao sve“. U prisustvu ovakvih mudrosti, danas moje čitavo biće momentalno zatreperi, kao neki znak prepoznavanja duboke istine. Ali, dok sam bio nešto mlađi, bio sam uveren da znam sve. Čak i kada sam prvi put čuo Sokratovo „Znam da ništa ne znam“ – toliko sam bio mudar da sam imao potrebu da objašnjavam drugim ljudima da – ja znam, a oni ne znaju.

Danas, dragi moj čitaoče, ja znam da ništa ne znam, a ta vrsta mladalačkog sveznanja kao da je nestala. Ali sada beskompromisno živim svoju istinu, volim sebe i svoj svet više nego ikada i slobodno govorim o svom životnom iskustvu.

Šta se dešava kada poverujemo da nismo dovoljno dobri?

Sada verujem da je svo naše nezadovoljstvo životom posledica neljubavi, grubosti i strogosti prema sebi. Jednostavno, veoma često kroz odrastanje, sa lakoćom poverujemo da je potrebno da budemo savršeni u svemu, da je život takmičenje i da je potrebno pobediti u borbi sa drugima. Bivamo nagrađeni ako najbrže pojedemo ručak u obdaništu, pobedimo u trci na fizičkom, tačno uradimo sve zadatake na kontrolnom, itd… Posmatrajući te događaje mi im dajemo pozitivno značenje i povezujemo sa ljubavlju, a sve one druge doživljavamo kao neuspehe u kojima nam biva uskraćena ljubav. Na taj način u nama sve snažnije živi podsvesno uverenje da nismo dovoljno dobri takvi kakvi jesmo i da zaslužujemo ljubav samo kada smo savršeni. Ali, pošto smo mi ti koji dajemo značenja događajima, ukoliko posmatramo svet iz ugla „nisam dovoljno dobar“ – šta god da uradimo neće biti dovoljno dobro, ma koliko da smo energije i truda uložili.

Takav životni stav vodi u perfekcionizam, a on vremenom u depresiju. Kako to? Pre nekoliko godina, podstaknut mnogim inspirativnim knjigama, ali ne razumevajući ih baš najbolje, dnevno sam obavljao mnoštvo aktivnosti i bio izuzetno efikasan. A ipak, na kraju dana sam se osećao iscrpljenim i stalno se pitao šta još treba da uradim kako bih se konačno osećao zadovoljnim u sadašnjem trenutku? I onda, na divnoj radionici Siniše Ubovića, na dubokom nivou sam shvatio da zapravo sve to radim, sa tolikim intezitetom i posvećenošću, da bih dobio „Bravo, sad si dovoljno dobar“ od svog sveta. Jednostavno, na podsvesnom nivou, to nisam mogao da dobijem od sebe, pa sam tragao za podrškom spolja. Dan nakon radionice, sedeo sam u sobi zatvorenih prozora i vrata, kada se na moj vrat spustio blagi povetarac, koji je nosio poruku za mene. Osetio sam samo: „Nežno prema sebi“. Istog časa niz moje lice su krenule suze, one koje na dubokom nivou čiste dušu. Tada sam i shvatio da je perfekcionizam zapravo strah da nismo dovoljno dobri, te da kao takvi, nismo vredni ljubavi. Ako smo često nezadovoljni sobom, vršimo stalni pritisak na sebe i tako se neminovno ukrcavamo na brod za depresiju u jednom smeru. Zanimljivo je da uopšte nisam bio svestan tog problema i da sam, na svesnom nivou verovao da sam veoma zadovoljan sobom. Da sam bio nešto mudriji, znao bih da je manjak ljubavi prema sebi najlakše prepoznati u osuđivanju i kritikovanju drugih. Još jednom se treba podsetiti – svet je naše ogledalo i on nikada ne greši. U tom periodu sa svih strana sam čuo: „Budite u sadašnjem trenutku i nemojte osuđivati druge“, ali mi je i jedno i drugo bilo poprilično teško.

Srećom, spoznao sam sve to tada. Da nisam, verujem da bi vremenom posledica nezadovoljstva sobom bila potpuni gubitak volje za stvaranjem i bilo kakvim radom. Tada nam se čini da je sve dosadno, nalazimo se u stanju beznađa ili „blejanja“ i kontinuirano tražimo zabavu van nas, dozvoljavajući da naši trenuci prolaze, potpuno nesvesni da su oni najveća čarolija. Osećamo se hronično umornim, čini nam se da uživamo u neradu i očekujemo dobitak na lutriji. Ukoliko smo dugo nezadovoljni sobom, gotovo sva naša energija odlazi na kritikovanje sebe i drugih. Zašto? Pa zato što se plašimo da budemo ono što jesmo i da se izrazimo se na sopstveni način.

Šta je to ljubav prema sebi?

Shvatio sam da je potrebno da volim sebe više, ali nisam to još uvek najbolje razumeo. Jer, često se ljubav prema sebi pogrešno poistovećuje sa narcisoidnošću, pa je i mene to zbunjivalo. Ljubav prema sebi zapravo počinje kada naučimo da budemo zadovoljni sobom u ovom trenutku. To je onaj unutrašnji mir o kome se toliko priča u duhovnosti. Prihvatiti sebe onakve kakve jesmo baš sada, sa svim vrlinama i manama i na dubokom nivou razumeti da smo, baš kao i drugi, davali najbolje i najviše od sebe sa obzirom na sve okolnosti u našem životu. Da smo mogli i umeli bolje, to bismo i učinili. Tada smo  konačno spremni da iskreno oprostimo sebi. Naravno, tu ima dosta suza, ali onih koje nam na lice vraćaju dečji osmeh i radost.

Voleti sebe znači biti ono što jesmo. Kreativno, božansko biće, koje postoji i izražava se na jedinstveni, autentični način u svakom trenutku i kroz tu akciju svakog časa doprinosi čitavom svetu. Upravo tako mi igramo svoju ulogu, a problem nastaje kada poželimo da igramo ulogu namenjenu nekom drugom. Svi smo mi posebne niti u šari beskonačnog ćilima Ljubavi. I nema većeg ili manjeg. Sunce nama deluje veliko i njegov doprinos nam deluje ogroman. Ali, isto tako, kada ne bi postojala jedna izuzetno mala mušica, kakao ne bi mogao biti oprašen i čokolada ne bi postojala. Da li je Sunce svesno svoje uloge? Da li je ta mušica svesna svog ogromnog značaja? Na isti način, mi imamo svoju jedinstvenu ulogu na ovom svetu kojom dajemo nemerljiv doprinos, samo što o tome nemamo pojma.

Da li ste se nekada pitali odakle dolazi kreativnost? Znate, postoje naučna istraživanja koja govore da je 95% – 100% dece izuzetno kreativno u prve četiri godine života. Dakle, svi mi. Sa osam godina je taj procenat duplo manji, a sa dvanaest – manji od 5%. Tada počnemo da verujemo da su neki posebni ljudi umetničke duše i da mi jednostavno nismo tako talentovani. Ali, kreativnost zapravo dolazi od Božanskog kreatora. I on se nalazi u nama. To je ono nadahnuće ili inspiracija, koju smo sa lakoćom sprovodili u delo kada smo bili deca. U svakom trenutku smo bili sposobni da pronađemo radost, od svega smo umeli da napravimo igru. Nije nam bilo važno da li u rukama imamo papirnu kesu ili najskuplju igračku, jer bitna je samo naša percepcija ili način na koji nešto posmatramo. Tada se nismo pitali da li je to što radimo dovoljno dobro, bili smo slobodni i uživali u našoj igri života. Kada kao odrasli ponovo učimo da volimo sebe, to je naš zadatak – dozvoliti ljubavi da nas vodi i bez straha biti ono što jesmo. Možda će neki od vas pomisliti „lako je njemu, ja nisam kreativan“, ali zapravo je to samo posledica straha koji je dugo vladao nama. Upravo taj strah da budemo ono što jesmo i sa radošću se izrazimo pred svetom blokira dotok inspirativnih informacija u naš um i blokira našu vezu sa Kreatorom u sebi.

Voleti sebe znači i ne plašiti se i ne bežati od tzv. negativnih emocija. To je ono što je mene mnogo mučilo. Kada god bih se osetio nezadovoljnim i uplašenim, nastojao bih što brže da pobegnem iz tog stanja. Ali, ono čemu se opiremo, nastavlja da postoji i postaje snažnije. Bilo je potrebno vreme da naučim da prigrlim te emocije (koje su samo posledica naših podsvesnih uverenja), da shvatim da one zapravo žive kao energija u meni, da su tu sa razlogom i da sadrže važnu lekciju za mene. Tek kada sam to na dubljem nivou razumeo, bilo mi je lakše da ih prigrlim, razumem lekcije koje mi donose i pustim ih. Zahvalio bih im se iskreno, emocija bi ponovo postala slobodna energija, a u moje srce bi se vratio mir.  I kao prirodna posledica prihvatanja i ljubavi prema sebi, sada sam mnogo više u sadašnjem trenutku, beskonačno mnogo više volim i prihvatam druge i naravno, mnogo manje osuđujem.

Iako je ljubav prema sebi nešto najprirodnije, ako dugo živimo na drugačiji način, onda to zaista nije lako. Naročito zato što program koji nas vodi  očekuje samo savršene rezultate, i paralelno ponavlja da, još jednom „nije dovoljno dobro“. Tako se vrtimo u izuzetno snažnom, začaranom krugu podsvesnih programa koji smo sami kreirali.

Upravo to što u njih verujemo, daje im veću snagu, te naša realnost deluje sve istinitija. Nije lako osloboditi se lanaca kojima smo sebe vezali. Verujem da je upravo to razlog što se mnogi duhovni tragaoci osamljuju i odlaze u planine, pećine, manastire, napuštaju svoje partnere ili na drugi način, drastično menjaju svoje živote, kako bi oslabili snagu kreirane realnosti i dali sebi priliku da sve vide iz drugog ugla.

U skladu sa tim, kada mi je po prvi put rečeno da ne volim sebe, nisam poverovao. Ali, rekao bi Hu Len – to nisam mislio ja, već program u meni. On je taj koji je dirigovao mojim mislima, emocijama i delima. Podsvesna uverenja sa lakoćom primećujemo kod drugih, ali to nam ide dosta teže kada smo mi sami u pitanju. Zato, ako se pitate kakva su vaša uverenja – pogledajte svoj svet. U njemu se nalazi, 100% precizno sve ono u šta verujete. Još jednom se setimo da je sve naše ogledalo i u oblastima u kojima primećujemo problem, postoji prilika za transformaciju iskustva i promenu. Jer, bukvalno sve što imamo priliku da iskusimo posledica je onoga što je u nama.

Kada volimo sebe, živimo svoje snove

Otkud baš ovaj zaključak? U pauzi pisanja, otišao sam do prodavnice. Za desetak minuta, kraj mene su prošle tri osobe sa istim natpisom na majici: „Keep your dreams alive“. Slučajnost?

Svako od nas na jedinstven način percepira ovaj svet, pa će tako biti i sa ovim tekstom. Upravo zato, neki crtani film ili dečju pesmu možemo shvatiti kao „još jednu zabavu za decu“, ali i iskustvo koje može transformisati čitav naš život. Upravo sadržaji namenjeni deci prepuni su izuzetno snažnih, divnih duhovnih poruka. Ali, da bismo ih primetili, potrebno je da shvatimo da su one namenjene nama, jer svi smo mi deca Ljubavi. Pokušajte da na taj, novi način posmatrate dobro poznate stihove i pročitajte ih nekoliko puta:

„Nema sveta ni planete,

gde ne može stići dete,

sve dečje staze vode,

od igre do slobode“.

Da, dragi moj čitaoče, koliko god godina da imaš, na duhovnom nivou ti si dete Ljubavi, ovi stihovi su namenjeni tebi i nema sveta ni planete gde ne možeš stići. Kako? Igra i sloboda, dečja radost te tamo vodi. „Dođi k’ meni kao dete“, Bog reče.

Pa da vidimo, kako to održavamo naše snove živim? Ja nastojim da svu svoju energiju usmerim na deo mene koji bezuslovno voli, deo koji zna da smo svi jedno, da smo apsolutno svi jedna porodica. Šta god da mislim, osećam ili radim, u mom umu se vrti ploča sa jednom jedinom rečenicom. „Volim te, volim te, volim te…“. Na taj način mnoštvo mojih podsvesnih programa biva rastvoreno i jednostavno obrisano. Oslobađam se lanaca, postajem slobodan i tako lakše mogu da primim inspirativne ideje, savršene za moje postojanje u ovom trenutku. Posmatram ih kao darove Ljubavi, a time što krećem u akciju kako bih ih sproveo u delo, iskazujem zahvalnost i poštovanje. A kažu, inspiracija češće dolazi tamo gde je poštuju. Na taj način nastaju tekstovi koje pišem, video materijali, radionice koje radim, ali i moje svakodnevno ponašanje.

Ali, istovremeno sam svestan da ja nisam svoje misli, emocije, dela ili svoje telo. Ja sam zapravo neka svest koja posmatra ili svedoči svemu što se pojavljuje u mom iskustvu, te nastojim da sve što kreiram posmatram kao roditelj koji bezuslovno voli dete. Mentalno, zahvalnošću i ljubavlju, sečem veze sa tom kreacijom i dajem joj slobodu, svestan da ona nije došla u ovaj svet da bi bila moja, već svačija i da bi živela svoj život, sa sopstvenom svrhom. Na isti način kao što to čine ona sićušna mušica ili Sunce.

Hvala na tvom vremenu i posvećenosti, dragi čitaoče. Mir i ljubav ti želim. I upamti – “Nežno prema sebi”.

Individualni rad

Da li ste i vi čuli rečenicu “Svi odgovori su u nama”? Ja jesam – mnogo puta, i čitavim svojim bićem verujem u nju. A ipak, toliko sam bio udaljen od sebe da dugo, uprkos svim naporima, jednostavno nisam uspevao da čujem glas svog srca i doprem do odgovora koje sam toliko dugo tražio. Jedno vreme sam kritikovao sebe zbog toga, čak sam i odbijao pomoć, a onda postao svestan da su i najveći duhovnici našeg sveta imali svoje učitelje. Zahvaljujući posvećenosti i divnim učiteljima koji su se pojavljivali – uvek u pravom trenutku, danas mogu da kažem da slobodno živim svoju istinu i iz dana u dan pomeram svoje granice ljubavi, hrabrosti, unutrašnjeg mira, radosti i lakoće življenja. Sada ponosno mogu da kažem da svakodnevno inspirišem mnogo ljudi  kroz svoje reči ili video materijale.

Ukoliko ste u ovom trenutku neodlučni, sumnjate u sebe i život, u strahu ste da ne napravite pogrešan korak i jednostavno nemate poverenja u svoj unutrašnji glas – javite se i zakažite individualnu konsultaciju sa mnom, uživo ili preko skajpa. Konsultacije obično traju oko sat ipo vremena i duboko su transformativne i isceljujuće.

Ovo su samo neka od iskustava ljudi sa kojima sam sarađivao:

Vlatka Đ. – Osobno sam prošla Markov trening i da mogu vikala bih slušajte što taj čovjek govori! On je pravi duhovni preporod! Čovjek koji vas upoznaje sa samim sobom! Na jednostavan i spontan način uči vas kako mijenjanjem svojih uvjerenja mijenjate svijet i ljude oko sebe! Hvala Marko. Nevjerovatno iskustvo – saznajete o sebi stvari koje su bile u vama, a niste ih primjećivali! Snažno, emotivno, izvanredno iskustvo buđenja samog sebe uz njegovu pomoć! Definitivno najbolji poklon koji sam priuštila samoj sebi do sada!

Jasna Č. – Još kada sam čitala tvoju poruku, osetila sam toplinu u predelu srca, koja se razlila po čitavom telu. Isto to sam osetila pri zagrljaju nakon radionice. Ta toplina je u početku tako jaka, silno izbija iz tebe i bukvalno imam sliku tog doživljaja u umu, a onda tako polako počne da se širi iz tog predela srca po čitavom telu. To je prosto tako prijatno. Znam da je to bezuslovna ljubav koju šalješ i verovatno su ti to već rekli da to radi bez obzira na fizičku razdaljinu. Ja verujem u moć ljudskih srca, verujem da ona pričaju, verujem u moć bezuslovne ljubavi, ali moram da ti se zahvalim na doživljenom iskustvu, jer tako nešto nisam do sada doživela na način na koji sam pokušala da ti opišem.

Sanja M. – Dragi Marko, bilo je veliko zadovoljstvo osetiti energiju kojom zračiš. Neodoljivo, snažno, autentično. Donosiš nešto novo za stvaran život, nasmejano i lako. Divim se tvojoj posebnosti i želim ti uspeh kakav zaslužuješ. Dobila sam živu sliku ideje koja je u ovom trenutku suština i mog postojanja. Kroz doživljeno, prepoznajem svoj ideal koji je ujedno i sam život i zadovoljna sam, jer vidim mir, istinu, mogućnosti bez granica i najvažnije osmeh koji znači – LJUBAV ZA SVE. Čestitam ti na lakoći koja uliva hrabrost za pokret u pravcu shvaćenog. Šaljem ti veliki pozdrav i želim ti da tvoja inspiracija večno traje.

Dragana N. – Fantastično iskustvo! Hvala na spoznaji čarobne rečenice “Volim te!” i na spoznaji da je moć čitavog Univerzuma u meni! Poruka za vas koji čitate ove reči: “Ako tragate za mirom i slobodom, ne oklevajte, jer “Put ka slobodi vodi kroz srce!”

Tina J. – Već dugi niz godina radim na boljoj verziji sebe, ali su rezultati izostajali. Koliko sam samo knjiga pročitala, što pisanih što audio, pa i video snimaka pogledala i odslušala, broj im se ne zna. I eto, stigao je do mene, nekom silom vođen tvoj video. Znala sam da je to ono što sam tražila. Za ovo kratko vreme koliko sarađujemo, napredovala sam mnogo i za mene je to jedinstveno i savršeno iskustvo. Ništa ne mogu izdvojiti, za mene je svaki deo sjajan i snažan za sebe. Konačno sam počela upoznavati najvažniju osobu u mom životu (sebe) i polako joj se vraćam. Hvala ti što si tu i što tako iskreno i svim svojim srcem to radiš!

Milanka L. – Jednostavno: U radu sa Markom stekla sam divan, iskreni osećaj da je moguće sve što poželiš!

Delijana M. – Jedinstveno iskustvo, do sada neproživljeno. Prezadovoljna sam! Mnogo novih spoznaja i potvrda nečega što sam već znala, a kroz rad sa Markom se definitivno potvrdilo – sve je u nama. Hvala ti Marko, zaista je sve ljubav, hvala ti što si ljubav i što širiš ljubav.

Cena ovakvog rada je 10.000 dinara (ili 100 evra za inostranstvo). Zakažite konsultacije 1 na 1 sa Markom Maodušem na marko.maodus@gmail.com. 

 

Kako da probudimo životnu radost?

Pre više od mesec dana pokrenuo sam akciju „Izveštaj o ljubavi“ u kojoj smo svoju pažnju kroz misli, reči i dela usmerili na ljubav, umesto na nasilje i probleme. Onde gde usmerimo našu pažnju, tu je i naša energija, pa nije neobično što je ova akcija donela divna čuda ljubavi u živote mnogih koji su u njoj učestvovali.

Ovih dana se pojavila nova ideja. Trčao sam kroz šumu kada su snažne, inspirativne misli počele da stižu. Izvadio sam telefon iz džepa, uključio diktafon i ne prestajući da trčim, beležio ih. Jednostavno sam znao odakle dolaze. Kao rezultat tog događaja, stiže i poziv tebi dragi čitaoče, da mi se pridružiš u akciji – „Kako da probudimo životnu radost?“.

Naravno, najbolji učitelji ove lekcije su deca i ako ih imate u svom okruženju, ne treba vam ovaj tekst – jednostavno ih posmatrajte i učite. Svog sestrića posmatram skoro dve ipo godine i oduševljavam se njegovom sposobnošću da se raduje u gotovo svim situacijama. U stanju je da od kese, papira, lista ili smeća – napravi savršenu igračku i uživa u svojim trenucima. Sve je to posledica njegove autentičnosti, kreativnosti, slobode da bude ono što jeste.

I vi ste, kao i ja, nekada to znali. Ipak, vremenom smo nekako sve to zaboravili i počeli smo da se „uklapamo“. Hm, imaju li veze „uklapanje“ i „kalup“? Dakle, u velikoj meri smo prestali da verujemo da smo jedinstveni, kreativni i da zapravo sve to možemo biti i kada nas svečano prime u društvo „odraslih“.

No, upravo takva situacija nam pruža veliku priliku za rast. Sada je potrebno da se setimo da su odgovori u nama samima i krenemo zajedno u ovu zanimljivu avanturu. Evo mog predloga kako to da izvedemo.

Jutarnja vežba:

  • Kada se probudite, prvo posvetite pažnju svom telu. Dovoljno je 5-10 minuta. Potrebno je da se malo razmrdamo i podignemo nivo energije. Dakle, neke lagane vežbice kao što su „Pet Tibetanaca“ ili nešto drugo što vama prija. To može biti i ples, ili neka druga igra. Zašto ne bismo počeli svoje jutro uz neku veselu pesmicu?
  • Nakon toga, uzmite u ruke neku lepu svesku i deset puta zapišite pozitivnu afirmaciju „Moj život je radost“. Svašta se piše o afirmacijama, ali kada ih upotrebljavamo na pravi način, one su zaista izuzetno snažan alat.
  • Nakon toga, sedite opušteno, zatvorite oči, nekoliko puta naglas ponovite „Moj život je radost“ i potom provedite 5-6 minuta u potpunoj tišini. Kada naiđu misli, samo im recite „hvala“ i vratite se svojoj afirmaciji.

Na ovaj način se pripremamo za svoj dan, podižemo energiju i svom biću šaljemo poruku da smo spremni za promenu, onu koje naše biće toliko dugo čeka.

Tokom dana nailazićemo na različite situacije. Naš zadatak će biti da postepeno pronalazimo radost i igru u svemu. Stoga, kada primetite da se ne osećate dobro i da prosto traćite vreme – postavite sebi neko od ovih pitanja:

  • Na koji način mogu da učinim ovaj trenutak radosnijim?
  • Kako da ovom trenutku dodam više zabave?
  • Šta mogu da učinim kako bi se pojavio iskreni osmeh na mom licu?

I onda poslušajte svoje biće, uradite to, ne mareći za ono što drugi misle. Ovo kažem jer je gotovo sigurno da će ostali pomisliti da niste normalni, ali to je samo zato što napuštate svoju komfornu zonu i radite ono na šta okolina nije navikla. Da li je važniji vaš osećaj radosti ili ono što drugi misle? Ne zaboravite, vi ste izvor svojih emocija i svaki put kada vam se čini da je neko drugi kriv za vaše raspoloženje, upravo ste dali svoju moć spoljašnjim okolnostima.

Pošto ovakve stvari već dugo praktikujem, nastojim da svemu što radim dodam element radosti i igre, te smanjim nivo ozbiljnosti. Stoga, kada npr. vežbam ili trčim kroz šumu, povremeno skakućem kao dete ili trčim u krug, pa nastavim. To mi uvek nabaci osmeh na lice i da dodatnu energiju.

Do pre nekoliko godina prolazio sam pored onih simpatičnih ljuljaški koje danas viđamo u parkovima i mnogo puta poželeo da se u njima ljuljam. Ali, brinuo sam šta će drugi misliti, jer „one su za decu“. Srećom, imao sam kraj sebe osobu koja je  slobodna i koja je znala da je to samo još jedno od mora izmišljenih pravila u koje sam poverovao. Tog dana ponovo sam postao dete, a to ljuljanje od nekoliko minuta i danas vidim kao jedan od najlepših događaja u životu.

Međutim, ovo nije kraj našeg posvećivanja životnoj radosti.

Večernja vežba:

  • U večernjem terminu pažnju ćemo usmeriti na naše unutrašnje dete, tj. podsvest. Upravo u njemu nalaze se sva patnja i bol. Kako bi nova ljubav i radost ušle u naš život, potrebno je da otpustimo bolna sećanja, upravo ona kojih se plašimo i ne želimo da ih se setimo. Možete uraditi meditaciju za povezivanje sa unutrašnjim detetom, koju sam ja kreirao na: https://www.youtube.com/watch?v=ZHIkJxLUZ-A, ali možete je raditi i na neki drugi način (onaj koji vama najviše odgovara). Ključno je da se posvetimo tom delu nas koji je najčešće zapostavljen i koji nam upravo zato pruža otpor.
  • Nakon toga, ukoliko želite, upišite u svoju svesku utiske o svom danu. Zagrlite sebe nežno i čestitajte sebi što svoju energiju ulažete u jedan ovakav proces, jer to zaista zaslužujete.

Ukoliko poželite , svoja iskustva podelite i na stranici: https://www.facebook.com/followyourheartMarkoMaodus/ Ova poruka će stajati okačena na vrh u narednih mesec dana tako da svi sa lakoćom možete dodavati svoje utiske.

Nekada se može desiti da jednostavno ne uspemo da pronađemo radost u nekoj situaciji, bez obzira na naš trud. Takođe, može se desiti da preskočimo neku vežbu i da se jednostavno „namesti“ da nemamo vremena da je uradimo.To nije ništa strašno, nemojte tada kritikovati sebe, već jednostavno povratite svoj mir i nastavite sa procesom.

Kada ne uspevamo da pronađemo životnu radost, to je posledica našeg podsvesnog uverenja. Naš um se u tom trenutku nalazi u mraku i informacija ne može da stigne do intelekta. Stoga, možemo izgovoriti rečenicu „Otvaram um za sve mogućnosti“ i obratimo pažnju na naše misli. Ova misao može, bar na kratko oduzeti snagu uverenju koje kaže da ne umemo ili ne zaslužujemo da se radujemo.

Palo mi je na um i pitanje, a šta ako se desi nešto „baš strašno“ ili kako pronaći radost u nekom „veoma tužnom događaju“? Zašto sam ovde stavio znake navoda? Pa zato što nijedna situacija zapravo nema značenje i mi ljudi joj ga dajemo. U skladu sa značenjem koje damo, biće i naša emocija i ponašanje. Stoga, ako se nađemo u situaciji koja u nama izaziva tugu, setimo se da su se na primer Indijanci radovali kada neko premine, dajući tom događaju značenje – „Super, ode on kod Svetog Duha u bezuslovnu ljubav“ i potom slavili. Naravno, ne znači da mi treba isto to da radimo, ali nam to pokazuje da zaista možemo naći način da u svemu vidimo bar zrno radosti. Na primer, kada osećamo veliku tugu, možemo se isplakati, ali i pronaći duboki mir sa situacijom i razumeti da je predivno što smo uopšte živi. Potom se možemo zahvaliti na prilici što imamo priliku da se izrazimo kroz čitav spektar emocija. Na taj način pronaći ćemo bar zrno radosti, a lako se može desiti da  naše stanje odjednom pređe u totalnu zahvalnost.

Takvi trenuci, kada transformišemo tugu u sreću, mogu snažno uticati na naše životno iskustvo. Upravo tako bivamo ispunjeni mudrošću i mrak u našoj duši bive zamenjen svetlom. Na taj način, malo po malo, bivamo “prosvetljeni”. Mi zaista imamo veličanstvenu moć da transformišemo svoje emocije i pretvoramo ih u čistu ljubav i radost. Jer, sve je u našoj percepciji ili načinu na koji nešto doživljavamo. Kada izmenimo percepciju sveta u našoj svesti, čitav naš fizički svet se menja. To za mene znači biti istinski alhemičar – onaj koji pretvara smeće u zlato, a sve to čini – u sebi, predajući se Ljubavi. Na taj način život postaje jednostavan i živimo u stanju zadivljenosti. Ali, kažu mudri ljudi, „Da bismo živeli jednostavno, potreban je najviši nivo mudrosti“.

Stoga, samo hrabro napred i imajte poverenja u proces. Želim vam mnogo radosti i osmeha u narednih mesec dana i čitavom životu. Vi to zaslužujete!

Od srca vaš, Marko Maoduš

Danas biram radost!

U poslednje vreme sam primetio da je većina nas ljudi, pa i onih koji se bave ličnim razvojem – suviše ozbiljna. Toliko smo se vezali za naše brige, da smo gotovo zaboravili da je čitava poenta života igra i radost.

Da bismo mogli da emitujemo ljubav prema drugima, neophodno je da pružimo ljubav i radost sebi. Stoga, kada pročitate ovu poruku, zapitajte se šta to još možete da učinite danas kako bi se vaše srce radovalo? A onda – idite i uradite to! Nakon toga, biće mnogo lakše voleti sebe i čitav svet.

Gotovo svakog dana ja odlazim u park nedaleko od moje kuće i ljuljam se koliko god mi duša ište. Nekada imam osećaj da bukvalno letim! Trenutno imam osećaj da je to za mene najbolja meditacija! Naravno, nakon toga se osećam nadahnutim i nije mi teško da pišem, kreiram video materijal ili učim neke nove stvari.

A sada imam pitanje za vas. Šta je to što vas čini radosnim? I koliko često odvojite vreme da učinite to?

Uradite to danas!

 

Da li prihvatate darove Ljubavi?

Jedna devojka je šetala sa drugaricom i poželela da kupi kokice. Naišle su na prodavca koji je upravo zatvorio svoj kiosk. Kod njega su bile dve kese pune kokica koje niko nije kupio. Odlučio je da im ih pokloni. Ona se zahvalila, ali je drugarica insistirala da ipak plate račun, što su potom i učinile.

Pa šta ima veze, to su samo kokice i nisu skupe, zar ne? O da, nema nikakve veze, ukoliko pripadaju minijaturnom broju ljudi koji nema problem sa uverenjima o zasluživanju. Ali, proces je potpuno identičan kada želimo nešto drugo “veliko” u svom životu, a negde duboko verujemo da to ne zaslužujemo. Jer, ukoliko ne umemo da primimo “male” darove, “veliki” gotovo nikada neće ni doći. Ako imamo podsvesno uverenje da ne zaslužujemo poklon koji dolazi  “niodakle”, ono diriguje našim emocijama i ponašanjem. Zato se u nama javlja stres i pokušavamo što brže da stvari vratimo u prvobitno stanje. Dublja istina je da se plašimo da reagujemo na  novi način.

Naše biće nas čuva od prevelikog stresa i priprema kroz ovakve situacije koje su savršen poligon za rast u svesti. Jer ukoliko ovako reagujemo kada dobijemo na poklon kesu kokica, šta bi se desilo da dobijemo na poklon kuću ili automobil? U našim mislima bi se odmah javio obrazac koji kaže da moramo da se odužimo, a kako verovatno nemamo dovoljno novca ili sredstava da uslugu uzvratimo, našli bismo se u ogromnom, možda i neizdrživom stresu. Moj prijatelj je tako dobio automobil na dan svog venčanja, ali pošto je verovao da ga ne zaslužuje, slupao ga ja u roku od tri dana. Identična situacija je i sa preko 90% dobitnika na lutriji, koji se nekoliko godina nakon dobitka nađu u lošijoj finansijskoj situaciji nego pre tog događaja. Njihov svet mora reflektovati ono u šta veruju, te nesvesno pokušavaju da se što pre otarase novca. Stoga je instant potreba da se na poklon reaguje kontrauslugom, zapravo strah da se suočimo sa svojim davno uhodanim programima.

Na koji način vi reagujete kada dobijate poklon? Da li ga odbijate, osećate se neprijatno ili se javlja potreba da odmah uzvratite istoj osobi? Da li vam je lakše da nešto date, nego da primite? Da li na “Hvala” reagujete sa “Nema na čemu”?

Ukoliko se prepoznajete u ovom tekstu, nesumnjivo se u vašoj podsvesti nalazi i taj program. Jedan od jednostavnih načina da ga se oslobodite je da dan počnete afirmacijom koja potvrđuje duboku istinu: “Zaslužujem svako dobro”. Tako ćete imati veću šansu da sledeći put primetite uhodani obrazac i potom reagujete na novi način. Kada se neko ljubazno ponese prema vama ili dobijete neki poklon, zahvalite se i posmatrajte to kao čudesni dar Ljubavi. Ukoliko se pojavi nemir u vidu misli koje kažu da uslugu morate uzvratiti (a to je gotovo neminovno), znajte da je to samo obrazac koji se ponavlja. Zahvaljujte se tim mislima sve dok ne osetite da ste povratili svoj mir i užitak u svom čudesnom sadašnjem trenutku . Znajte da će taj ljubazni gest ulepšati dan i osobi koja ga čini.

I kada vam neko kaže “Hvala”, vi slobodno recite “Molim i drugi put”.

 

Čovek samo srcem dobro vidi

Kažu mudri ljudi da onde gde je naša pažnja, tu je i energija. Na šta je usmerena vaša pažnja?

Ja sam odavno izabrao da to bude ljubav. Svaki put kad kažemo “volim te”, pažnju usmeravamo ka onom delu sebe koji nas voli, bodri i osnažuje, koji nam ne dozvoljava da odustanemo od onoga što čini da se naše srce raduje. Na taj način postepeno pronalazimo ljubav u svemu.

Ukoliko ostanemo posvećeni našem “volim te”, doći će momenat kada će nam sinuti: “Hej, pa ja vidim srcem!”, a naš svet će reflektovati sve više i više ljubavi. 

Želim vam divan dan, dragi ljudi 🙂

„Ono što činimo u životu, odjekuje u večnosti“ (Marko Aurelije)

 

Sinoć pred spavanje, zapitao sam se koja bi inspirativna misao mogla da bude tema današnjeg dana. Samo što sam se probudio i počeo da postajem svestan misli koje se pojavljuju, odjednom je odjeknulo i to na engleskom: „What we do in life, echoes in eternity“. Rečenica koju sam davno čuo u filmu „Gladijator“, a izgovara je maestralni Rusell Crowe. Istog momenta osetio sam snažan unutrašnji impuls „To je to!“.

Odjednom, počele su da naviru i naredne rečenice. Um se nije zadržao samo na prvoj misli, već je krenuo da razvija priču. Da to nije možda inspiracija? Skočih na noge lagane i dotrčah do tastature, jer znam da ona dolazi na mesta gde je poštuju.

Ako se bar malo bavimo duhovnošću, posle nekog vremena ćemo naići na rečenice da su naši životi zapravo igra ili film, da smo mi oni koji posmatramo događaje, te da smo ovde radi iskustava. Svako posedovanje predmeta, ljudi, bilo čega jeste privremeno, a naša identifikacija sa bilo čime je iluzija. Ali, primetio sam da mnogi od nas u tome traže izgovor da budu pasivni i krive okolnosti za to što nisu srećni, u stilu „Zašto bismo se uopšte trudili, ako je sve samo film?“ Upravo tu leži razlog zašto većina ljudi „vodi život u tihom očajanju“, kako kaže Henry David Thoreau.

Pa šta je onda to zaista naše? Samo trenuci. Naši su trenuci na ovoj planeti u kojima možemo iskusiti svašta i od našeg života napraviti veličanstveni film koji ćemo prikazati čitavom Univerzumu.

Stoga, pitam ovo sebe i vas dragi ljudi: „Šta je to što bismo zaista voleli da iskusimo? Šta je to što bismo želeli da činimo, kada bismo znali da nam strahovi ne mogu ništa i da su i oni samo iluzija? Šta je to što bismo činili, da znamo da ne možemo doživeti neuspeh?“

Sedam milijardi ljudi je ovde sa sedam milijardi različitih ideja. Vi svakoga dana već snimate svoj film i vaš život će svakako odjekivati u večnosti. Ali, da li se vama taj film zaista dopada? Pitanje za vas je: „Šta je to što činite SADA?“

Put do Nule i natrag

Već nekoliko godina, svestan sam da našim životima u svakom trenutku diriguju podsvesna uverenja ili programi. Ona odlučuju umesto nas, a da mi o tome nemamo pojma i sve vreme nam se čini da je naš intelekt „glavni“. Postoji i knjiga o tome čiji bismo naslov mogli da prevedemo kao „Iluzija korisnika“. Ona govori o naučnim eksperimentima koji su potvrdili da u naš svesni um u svakom trenutku misli dolaze iz podsvesti, a mi verujemo da smo ih upravo „pomislili“. Imamo iluziju da smo misao izabrali, a zapravo nam je stigla!

Sada mi je kristalno jasno – ovi programi nastaju tako što događaju koji opažamo i koji je po svojoj prirodi uvek neutralan, MI damo značenje. Istog časa kada mu damo značenje, mi mu dodajemo i emociju, a zatim se u skladu sa njom i ponašamo.

Na primer kada smo bili dete, igrali smo se, rastrčali po kući i razbili vazu. Možda je potom roditelj došao do nas i malo vikao, možda nam i rekao da nismo bili dobri. Mi smo događaj posmatrali i potpuno nesvesno mu dali značenje koje bi verovatno i većina dece, npr. kada se igram, ne vole me. Stoga, ne mogu da se osećam dobro zbog toga. Kada sledeći put uradimo nešto što se npr. nekom odraslom koga posmatramo kao uzor, ne dopada i on viče na nas, mi u sebi pojačamo to uverenje, a uz njega ide i ona emocija. Iz dana u dan se dešavaju takve situacije, manje ili više dramatične, ali nam nakon nekog vremena više ne treba niko drugi da nas kritikuje. Naš unutrašnji sudija je već naučio kada zaslužujemo da se osećamo dobro, a kada ne. Zatim nastavljamo da živimo živote sa tim u skladu, ne znajući da se uzrok nalazi u nama. A programi se jednostavno  ponavljaju kako bi nam dali još jednu priliku da budu oslobođeni. Zapravo, kao i mi, svaki drugi oblik energije u ovom Univerzumu želi da bude slobodan.

Ali, mi ne moramo živeti na taj stari, dobro uhodani način. Dakle, kada se uznemirite, obratite pažnju na događaj koji je to izazvao, jer kako kaže Džo Vitale: “Značenje koje ste dali događaju je uverenje koje ga je privuklo”!

Možda vam u ovom trenutku deluje da je prosto normalno da će se svako osećati loše kada neko viče na njega, ali imao sam prilike da svedočim situacijama da neko kritikuje i viče na drugu osobu svom silom, a ona ostaje u potpunom miru i nakon toga kaže: “Bilo mi je veoma zanimljivo da posmatram kako ta osoba nije našla ništa lepo u onome što sam radila i videla je samo loše.” Zamislite, na ovom svetu žive i ljudi na koje niko nije vikao kada su bili deca, pa kada naiđu na ovakve situacije, jednostavno budu radoznali.

Ako jednog dana postanemo svesni te “Iluzije korisnika” i shvatimo da našim osećanjima diriguju lažne misli u koje verujemo – drugačijim značenjem koje damo događaju, možemo promeniti i emocije koje osećamo (za čime svi i tragamo). Dakle možemo izabrati da budemo mirni, srećni itd, šta god da se oko nas dešava, BUKVALNO u svakom slučaju. Jedno vreme nisam verovao da je to moguće npr. kada neko premine, ali sam vrlo brzo naišao na podatak da su Indijanci bukvalno slavili kada neko napusti svoje telo. Oni su tom događaju dali značenje “ovaj čovek se vraća Svetom duhu” i radovali se što on odlazi na “bolje mesto”. Viktor Frankl je na neki svoj način to uspeo u koncentracionom logoru! Da li su oni bili u pravu ili ne, nije ni važno, ali definitivno su njihove emocije zavisile od značenja koje su dali događaju.

Pre samo nekoliko dana imao sam priliku da ovo primenim na izuzetno zanimljiv način, u nečemu što mi je delovalo kao izazovna situacija. Sledeći svoj osećaj, odlučio sam da organizujem vođenu meditaciju za ljude koji su već učestvovali na mojim radionicama. Ali, prijavilo ih se samo nekoliko i ne mogu reći da mi je bilo drago. Ipak, znao sam da neko uverenje u meni to izaziva, nastojao sam da to prihvatim i – nastavljao da čistim.

Tokom dana jedna osoba je otkazala dolazak. Desetak minuta pre samog početka meditacije, imao sam snažan utisak da se baš niko drugi neće pojaviti. Seo sam u stolicu i osećao se prilično razočarano. Pitanja su dolazila iz sećanja: “Pa šta je ovo – eto, sledim svoje srce, dajem sve od sebe i kako mi vraćaš?” – moja sećanja su isplivala na površinu i očigledno su pokušavala da okrive nekoga van mene – život, Boga, ljude, šta god…, ali su mi dala i novu priliku da prihvatim 100% odgovornosti za svoj život i istrajem u čišćenju.

To je momenat kada možemo zastati i primetiti da mi NISMO te misli i emocije koje osećamo, te da za nas više ne moraju da važe ta stara pravila. Danas postoji more načina na koje možemo menjati svoja uverenja ili sećanja. Neko će pokušati da posmatra svoje misli kao svedok, neko će probati da pokaže sebi da je ta misao koja izaziva nemir – lažna, koristeći proces Bajron Kejti, neko će koristiti afirmaciju koja govori suprotno… Svako može izabrati ono što mu najviše prija. Za mene, to je Ho’oponopono.

U ovom učenju je prelepo to što kada čistimo sećanja iz sebe, ona nestaju i iz svih podsvesnih umova sa kojima delimo to sećanje. Tako umovi širom sveta mogu biti inspirisani, a da i ne znaju zašto se to dešava! Jednom prilikom Hu Lenu je gospođa postavila pitanje: “Znate, desilo se nekoliko puta da sam imala određene planove i odjednom osetila poriv da uradim nešto potpuno drugo i sve je ispalo savršeno. Po svemu sudeći to je bila inspiracija. Kako je to moglo da se desi, a tada nisam ni znala za ovo čišćenje?” Odgovor Hu Lena je bio veoma zanimljiv: “Znate, neko na Havajima čisti već hiljadama godina”. Naravno, kao ni bilo šta drugo, ni dolazak ovog čišćenja u moj život nije bio slučajan. Moja želja kada sam bio dete bila je “mir u svetu”. Kroz godine, shvatio sam da je zapravo to moja misija na ovoj planeti, baš kao što je to slučaj sa Hu Lenom, Mabel Kac i Džoom Vitaleom. Samo, sada znam da je put do “mira u svetu” zapravo unutrašnji mir.

No, da se vratimo procesu u mom umu. Posle višegodišnje prakse, sada mi je mnogo lakše da primetim kada se neka neprijatna misao pojavi i najčešće joj ne dozvoljavam da se razmaše, te sam nastavio sa “volim te, volim te…”. I odjednom stiže rečenica “Sad radi sve kako si i želeo, kao da je tu milion ljudi, jer i onako to radiš za svoje srce”.

Još uvek ne baš lepo raspoložen, sednem ja u stolicu i utonem u meditaciju koju sam verovao da ću raditi sa grupom. Uz zahvalnost sam lagano otpuštao sećanja koja su govorila da eto, sad ne mogu da se osećam dobro, bez obzira na okolnosti. U jednom trenu u umu se pojavilo pitanje “Ko je taj ko kaže da ne mogu da budem savršeno miran i srećan upravo u ovim okolnostima?” Bio je to znak da se približavam mestu u kome je sve moguće.

Nastavio sam sa procesom otpuštanja i vodio sebe kroz specifičnu meditaciju u kojoj se oslobađamo jednog po jednog sećanja… I u jednom trenutku stižemo do dela u kome nema više nijednog. Šta se dešava kada u nama nema više sećanja –  tada nema misli, ni emocija, ni dela. Ali MI  i dalje postojimo, tj. još uvek smo tu. U tom trenutku sledi pitanje “Ko sam ja?”.

U tom času, iz Nule je savršeno jasno stiglo pitanje: “Podučavaš ljude da mi dajemo značenje događaju i da od toga zavise naše emocije, zar ne? Pa hajde, koje značenje bi TI SADA odabrao da daš ovom događaju?” Istog časa je stigao i odgovor – “To je dobro!” – što za mene ima značenje da je sve što se događa savršeno, u skladu sa planom bezuslovne ljubavi. Neverovatan osmeh se razvukao mojim licem, neopisivi mir se ponovo vratio. Istog časa, moje emocije o događaju i moje ponašanje su postali potpuni suprotni! Kristalno jasno sam mogao da vidim kako proces zaista funkcioniše i da naša “slobodna volja” zapravo postoji samo u tom mestu, u Nuli. Na tom mestu u našem umu, sva su čuda moguća. Zaista! U Nuli smo u stanju da primimo inspiraciju i potom je sprovedemo u delo i učinimo nešto potpuno novo, nešto što se nikada nije desilo u istoriji Univerzuma. Tada delujemo kao produžena ruka Ljubavi, koja se ispoljava na novi, nikada doživljeni način!

Sada punog srca i sa velikom radošću mogu da kažem da je taj događaj bio apsolutno savršen i jedan od najsnažnijih doživljaja onoga što zaista jesam. A desio se kada na događaj koji sam zakazao, nije došao niko – osim mene! Savršena prilika za susret sa Sobom, zar ne?

Dan nakon toga, održao sam radionicu pred oko 130 ljudi u organizaciji “Nove Svesti”. Nošen inspiracijom, gotovo da nisam imao pojma šta ću izgovoriti u sledećoj sekundi, pričao sam o stvarima koje su i mene samog iznenadile. Na samom kraju, vodio sam ljude upravo kroz pomenutu meditaciju, potpuno neočekivano. Na završno pitanje “Ko sam ja?”, ljudi su došli do fenomenalnih odgovora, javljali se sa ogromnom radošću koja ih je preplavila i govorili “Čista svetlost”, “Ljubav”, “Savršeni mir”, “Praznina”…  Stajao sam u stanju potpune zadivljenosti. Kroz um su prostrujale reči Hu Lena “Kada si ti u Nuli, svi ostali su u Nuli”. Na kraju, nagrađen sam neverovatnom salvom aplauza, pogledima i rečima punih topline i ljubavi.

Narednog dana održao sam radionicu koju sam samo dvanaest sati pred početak proglasio besplatnom, jer je moje srce bilo toliko puno da sam jednostavno želeo to da podelim sa što većim brojem ljudi. Posle izuzetno snažne radionice, ljudi su poželeli da je plate, svako u svojim mogućnostima. Bilo je to za mene još jedno božansko čudo, koje je bilo posledica savršenog spleta okolnosti.

Naime, prethodna nedelja je za mene bila u znaku poslednje lekcije apsolutno fenomenalne radionice Siniše Ubovića, u kojoj sam dozvoljavao Sebi da sijam svojim punim sjajem. Takođe, u istoj nedelji, pojavio se online program Džoa Vitalea “Probuđeni milioner”, koji mi je omogućio da konačno i u svojoj podsvesti prestanem da verujem da je novac nešto loše, da nas novac onemogućuje da se duhovno razvijamo i da dubinski poverujem da je zapravo suprotno. Jer zašto bismo govorili da je sve Ljubav, osim novca? No sada, kada su moja uverenja bila drugačija, moj svet je prosto morao savršeno da reflektuje ono u šta ja dubinski verujem. On to radi nepogrešivo u svakom trenutku, pa ni sada nije omanuo. U skladu sa tim, moja zarada od radionice koja je bila besplatna, bila je najveća od svih mojih dosadašnjih radionica. A ja to volim da radim svim srcem! Kada verujemo u čuda, čuda se dešavaju!

Naravno, ti čarobni trenuci dođu, ali i prođu. Planine i okeani sećanja su u nama i ona čekaju da budu oslobođena. Kratko vreme provedemo u Nuli, osetimo apsolutnu ljubav, dobijemo neke savršene ideje i onda – ponovo nailazi planina sećanja. Naravno, mnogo je lakše ne prihvatiti odgovornost i kriviti druge, ali ako zaista želimo da izmenimo svoj svet, potrebno je da razumemo da je bukvalno sve što opažamo naše ogledalo. I ako želimo lepšu sliku u ogledalu – čistimo, čistimo i čistimo…

Izveštaj o ljubavi

Pre nekoliko dana čuo sam fenomenalnu ideju – „Kada god čuješ sebe ili druge da se žale, to je prilika da kreiraš proizvod ili uslugu kojom ćeš taj problem rešiti“. Odličan način da usmerimo svoj um u pravcu rešenja, zar ne? Tada mi je palo na um kako se često žalimo na sve i svašta. Ali, ukoliko svoju pažnju usmerimo na žalopojke, ta energija će se u našoj svesti, a time i u našem fizičkom svetu samo uvećavati.
Stoga pomislih: „Šta bih mogao da učinim kako bih doprineo rešenju tog problema?“ U trenu se pojavila ideja da napišem knjigu o tome, ali nisam imao jasnu ideju o čemu bih pisao. Ipak, osećao sam da je sve to delo inspiracije, te sam odlučio da to i učinim, uz poverenje da me Ljubav vodi u pravom smeru.
Samo dan nakon ideje o knjizi, šetao sam sa svojom devojkom koja radi kao učiteljica u školi. Pomenula je kako je jedna od tema nastavničkog veća bio izveštaj o nasilju. On sadrži stavke „fizičko, emocionalno, seksualno i elektronsko“. Prvo što mi je palo na um je – pažnja je usmerena na nasilje i kažnjavanje, što je samo nasilni odgovor na nasilje, zar ne? Onde gde usmerimo pažnju, tu je i energija, pa je logično da će se nasilje samo uvećavati.
Kada sam to čuo, pomislio sam: „Zašto ne bi da bude drugačije? Zašto škole ne bi počele da vode izveštaje o ljubavi, u kojima bi se vodilo računa o ljubaznim delima? Zar ne bi bilo lepo da se na nastavničkom veću sa mnogo više pažnje priča o tome kako su deca sakupila sredstva za neku humanitarnu akciju ili pomogli drugaru koji se povredio na fudbalu? Zar ne bi bilo divno da se pomene kako su učenici zajedno kreirali jedinstvenu elektronsku čestitku za svoju drugaricu iz razreda, koju je ona sačuvala na desktopu svog računara i sada joj svako jutro počinje sa njom?“
Proces čišćenja u mom umu je nastavljao da teče, pa se pojavila nova misao: „Ovu ideju bih mogao da podelim sa dragim ljudima na svojoj stranici i napišem tekst za „Novu svest““.
Nekoliko minuta kasnije, imao sam priliku da čujem glas nekog kuvara iz tv emisije. Oštro je kritikovao pripremljenu hranu. Nedugo zatim, čuo sam izuzetno snažne kritike na račun političara. Naravno, nasilje svih oblika je svuda, a ne samo u školama. One su samo odličan reprezent našeg društva. Pažnja na žalbe, kritikovanje i nasilje je gotovo u svemu. Ali, ukoliko i ja samo skrenem pažnju na to, zapravo ću doprineti uvećavanju nasilja u svojoj svesti i ponovo prebaciti odgovornost na druge ljude. U tom trenu pojaviše se u mislima Hu Lenove rečenice: „Uvek se zagledaj u sebe! Nikada ne možeš napustiti Sebe, nema ničega van tebe.“ Naravno, taj problem ne bih mogao da primetim da nisam za njega DIREKTNO odgovaran. Sve to vreme, beskompromisno „volim te“ odjekivalo je u mom umu i iznenada, pojavio se naredni korak moje akcije!
Pravi način na koji mogu da doprinesem smanjenju nasilja u svom svetu, a ne samo u školi koja je „slučajno“ pomenuta u razgovoru, jeste da kreiram svoj izveštaj! Ali, on neće biti fokusiran na nasilje, već na ljubav. Mi ljudi učimo primerom i ukoliko želimo da prenesemo poruku ljubavi, jedini način da to učinimo je da budemo ljubav i njoj posvetimo svoju energiju.
Odmah se pojavila se i praktična ideja kako da to sprovedem. Najbolji način da usmerimo našu pažnju je da svoje misli, reči i dela uperimo u istom smeru, a kada dolazimo iz srca, imamo ogromnu snagu. Stoga sam odlučio sam da u narednih mesec dana kreiram „Izveštaj o Ljubavi“ u kome ću, voditi računa o:
– mislima Ljubavi
– rečima Ljubavi
– delima Ljubavi
koje učinim i primetim u svom svetu. Na kraju dana sve ću to beležiti u svoj veseli izveštaj. Pošto svet uvek savršeno reflektuje ono što je u nama, sigurno ni sada neće pogrešiti, a nakon mesec dana izvestiću vas o rezultatima.
A sada, dragi čitaoče, želim i tebe da pozovem da mi se priključiš u ovoj akciji ukoliko se osetiš inspirisanim. Ukoliko želiš da tvoj svet bude mesto sa više mira i ljubavi, potrebna ti je jedna sveska, olovka i odluka da nekoliko minuta dnevno svoju energiju usmeriš ka ljubavi. Zajedničkom akcijom koja dolazi iz srca možemo promeniti ovaj svet, a to je moguće samo ako primetimo da je mesto za promenu u nama samima. Duboko verujem da ćeš na isteku ovih mesec dana imati mnogo više da zapišeš u svoj izveštaj. U komentarima ispod ove objave, kroz vreme, slobodno podeli sa nama delove svog izveštaja o ljubavi – one koji su tebe posebno dotakli. Od mene već sada imaš ogromnu zahvalnost za spremnost da uđeš u ovaj poduhvat.
I bukvalno dok pišem ove redove, setih se rečenice urednika „Nove svesti“, Milana Bojića, od pre nekoliko meseci. Tada sam pokrenuo akciju „Trideset dana poklanjanja dva sata mog vremena“ kojom je on bio oduševljen i tada mi predložio da pokrenem akciju u tom smeru koja bi se proširila. Nekoliko meseci kasnije, verujem da je ta akcija dobila svoj nastavak. A ko zna, možda našim zajedničkim delovanjem iz toga zaživi i knjiga.

Kad sam ono što jesam, dozvoljavam drugima da budu ono što jesu

U poslednjih nekoliko godina, konačno sam shvatio da je moj najvažniji zadatak da budem ono što jesam. Ali, biti ono što jesmo, uopšte nije lako. Najčešće je razlog u tome što uopšte i nemamo pojma šta smo, tj. što smo se mnogo udaljili od svoje prirode. Ukoliko počnemo da se bavimo tim pitanjem, pre ili kasnije otkrićemo da smo, ispod svih maski sećanja koje nosimo – čista Ljubav, mir, sloboda…

Da li je to zaista moguće, uz sve ovo što primećujemo u svakodnevnom životu? Jeste, ali je to gotovo nemoguće videti, jer živote vidimo kroz naočare naših sećanja. Kroz njih nije moguće jasno videti sadašnji trenutak. Jednostavno, nekada davno smo nešto doživeli, dali tom događaju značenje, a sa njim i osećanje. Nakon mora takvih događaja, zaboravili smo da smo mi oni koji interpretiramo događaj, te zahvaljujući tome život dalje vodimo u skladu sa sećanjima, a da pritom toga nismo svesni. Upravo na osnovu tih sećanja mi danas mislimo, osećamo i ponašamo se.

Ali, to ne mora da bude tako! U legendarnom „Malom princu“ Egziperi kaže da suštinu nije moguće videti očima, već je do nje moguće dopreti samo srcem. Ukoliko se nekako probudimo i krenemo putem svog srca, imamo na raspolaganju veoma zanimljiv, ali ne baš lagan zadatak da se oslobodimo sećanja i vratimo svojoj istinskoj prirodi. Posle više godina posvećenosti, došao sam do stanja uma u kome neprijatne stvari koje me izvode iz unutrašnjeg mira ne žive dugo. I sada mi je jasno da sa duhovnom praksom, problemi ne nestaju u potpunosti, ali mnogo brže uspevam da nađem mir sa onim što se dešava i tako uživam u svojim trenucima na ovoj planeti.

Evo kako izgleda jedan takav proces. Pre nekoliko dana, u potpunom miru, otišao sam u prodavnicu. Taj mir je zaparalo dovikivanje jedne devojke sa ženom, za koju sam ubrzo shvatio da je njena majka. Istog časa pojavio se glas kritičara u meni i osuda: „Pa zar se tako ponaša? Trebalo bi da je bolje vaspitana“, itd… Naravno, bio je dovoljan taj trenutak da se više ne osećam dobro, jer nisam bio u potpunom miru. Ipak, godine ulaganja energije u odnos sa svojom podsvešću, koja me sada sama podseća na čišćenje i praćenje misli u umu, odmah me je vratila u „volim te, volim te…“. I samo tren kasnije pojavila se misao: „Da si sad u Nuli, koje bi značenje dao ovom događaju?“ Momentalno je u mislima odjeknulo: „To je dobro!“. U mom umu „To je dobro“ ima značenje savršenog događaja koji je u skladu sa planom bezuslovne Ljubavi. I naravno, istog časa, devojka i majka su odjednom u mojim očima bile – slobodne osobe koje komuniciraju na svoj, jedinstveni način. Ko je zapravo taj koji propisuje na koji način će komunicirati majka i ćerka? Da li sam to ja? Da li sam i ja nekada možda pričao podjednako glasno, ako ne i glasnije? Glas kritičara je utihnuo. Unutrašnji mir se na velika vrata vratio, a čitav proces je trajao manje od pola minuta.

Kada se oslobađamo sećanja, imamo priliku da češće čujemo glas svog srca. Što ga više sledimo, vremenom bivamo ono što jesmo – Ljubav, mir, sloboda… A kada smo zadovoljni sobom, kada smo ono što jesmo, radimo ono što želimo i sledimo svoj osećaj, onda je mnogo lakše prihvatiti sve ostalo u našem svetu i dozvoliti mu da bude upravo ono što jeste.