Vežba zahvalnosti

Svi bismo voleli da nam životi budu lepši, mirniji, srećniji odmah… A rastemo u društvu koje je konstatno okrenuto ka onome što nam nedostaje. Verujemo da kada konačno steknemo ljubav, novac, kuću, drugove, nove čizme ili osvojimo prvo mesto na nekom takmičenju, bićemo zadovoljni i srećni. Retko se bavimo pitanjem kako smo uopšte došli na ovaj svet, kako to da smo se rodili baš ovakvi kakvi jesmo (šanse za to su beskonačno male), retko se zapitamo šta su sve morali naši roditelji da učine za nas, koliko smo samo hrane pojeli, vazduha udahnuli, vode popili itd…, da bismo i danas koračali ovom čudesnom planetom. Ukoliko to ne promenimo, biće nam veoma teško da ikada osetimo sreću.

Znam da se mnogima čini da je nekima lakše da budu zahvalni od drugih, ali, sada ću vam prepričati događaj od pre samo pre samo nekoliko dana, kada sam sedeo sa jednom gospođom na žičari na Kopaoniku. Dok sam ja primećivao koliko je samo divno što ima mnogo snega, što sve staze rade, što sija sunce, vazduh predivan, u sedištima čak postoji i grejanje, nema gužve, itd… – ona je primećivala da radnici koji održavaju žičare nisu ustali na vreme, da staze nisu baš kao piste, kakve ona jedino voli, da je pretoplo, da menadžment u državi ne valja i počela da priča o tome kako je njoj bilo u Italiji na nekom skijalištu. U sledećoj rečenici je rekla da je već dve nedelje na Kopaoniku!

“Oh Bože, kako je ona samo nesrećna i kako sebe kažnjava…” pomislio sam. Na ovom primeru zaista možemo da vidimo kako ista situacija može izazvati potpuno suprotna osećanja. I znam da sam nekada i ja mnogo više bio “na njenoj strani”.

 

Više puta sam citirao Cicerona koji kaže da ZAHVALNOST, ne samo da je najveća vrlina, već i majka svih ostalih. Pre neki dan, čuo sam Robina Šarmu koji govori o toj ljudskoj osobini, da se fokusiramo baš na ono što nam nedostaje, kao evolutivnoj karakteristici koju možemo prevazići isključivo koncentrisanom zahvalnošću. Zaista, ukoliko samo nekoliko minuta dnevno odvojimo da se zahvalimo na onome što nas čini srećnim (neke statistike kažu da su u životu većine ljudi uvek 90% stvari sasvim super i 10% su “problemi”) – konačno ćemo svet početi da posmatramo iz drugog ugla, pa će se samim tim, i naš svet promeniti. Zahvalnost je trening za sreću. Ukoliko je vežbamo, sigurno ćemo vremenom početi da se osećamo mnogo bolje.

 

Ovog puta ću sa vam podeliti priču Džoa Vitalea (američkog autora, koji je od života u kamp prikolici i bez hrane – stigao do divnog života u kome podučava druge, piše divne knjige i uživa u izobilju svega lepog na ovom svetu).

Dakle, kaže Džo da je živeo jako teško i tokom dana radio sve i svašta kako bi preživeo. Međutim, taj teški život ga je motivisao da svake nedelje ide na besplatna predavanja o uspešnom i srećnom životu, koja su održavana na obližnjem koledžu, nedaleko od kamp prikolice koja je bila njegov dom. Svake nedelje bi slušao razne govornike i ono što je bilo zajedničko za sve njih, jeste ZAHVALNOST. Kontinuirano su ponavljali “Budite zahvalni na onome što imate”, ali je njemu to bilo toliko teško, jer se osećao izuzetno nesrećnim. Uvek bi govorio samom sebi “Lako je njima da budu zahvalni kada imaju sve što požele”. I posle godina dana svih tih predavanja, vratio se u svoju kamp prikolicu. Sedeo je i pokušao da primeni te reči, ali je bio izuzetno besan. Ljutito je pogledao po prostoriji i video samo jednu olovku i svesku. I dalje besan, uzeo je olovku u ruke i pomislio:

 

“Šta ja to imam? Imam običnu olovku? Šta mogu da uradim olovkom”?

 

Njegov bes je govorio iz njega i počeo je da piše:

 

1) Mogu da napišem oproštajno pismo ovom svetu kada se ubijem.

2) Mogu da napišem pismo bivšem šefu i kažem mu da ga mrzim…

 

I tako dalje, ideja vam je jasna…

Posle nekoliko minuta, olovka je i dalje bila u rucu, a misao koja mu je pala na um je bila…

“Hm… Jedan Viljem Šekspir je upravo svojom olovkom napisao delo koje je promenilo svet! Isto tako i Dostojevski, Tolstoj, itd… Tog momenta je napisao:

– Olovkom mogu da napišem bestseler knjigu kojom ću promeniti svoj život, a time i svet.

– Olovkom mogu da napišem pismo staroj majci i napišem koliko je volim…

 

I tako dalje, kaže da je napisao više desetina redova na temu zahvalnosti koja ga je preplavila.

U tom stanju, kada je malu olovku posmatrao kao ogromno čudo, a oči mu se sjajile istinskim žarom, okrenuo je olovku. Na njenom dnu je bila gumica.

“Vaaaaaaau! Pa ovo ima i gumicu! Šta sve mogu sa gumicom?” Prva stvar koju je učinio je – obrisao prva dva reda koja je napisao…

 

Danas on živi, bar po njegovim rečima, divnim životom. Ali, ne smatra da je glavna prekretnica bila njegova prva knjiga, prvi seminar, prvi film, nova kola ili kuća…- smatra da je dan preokreta bio baš taj, kada se zahvaljivao na čudesnoj, maloj olovci.

 

Moj predlog za vas je da, od danas, svakog jutra odvojite bar dva minuta i u posebnu svesku, koju možete ukrasiti i nazvati je “Knjigom zahvalnosti”, zapišete po pet stvari na kojima ste zahvalni. 

 

Iako je ova vežba svakog dana deo mog dnevnika, odlučio sam da od danas uzmem i posebnu svesku, i svrhu našeg zajedničkog rasta.

Evo i sličice kako to kod mene izgleda 🙂 nekada me ponese pisanije i ne mogu da prestanem, ali za danas, sasvim je dovoljno 🙂

 

Kako da vodimo nadahnut život?

Da li biste voleli da se svakog jutra budite sa željom da što pre iskočite iz kreveta, kako biste osetili čaroliju predstojećeg dana? Da li želite da vodite život u kome nema „ubijanja vremena“? Ako pripadate većini ljudi, ne osećate se srećnim i zadovoljnim. Sva istraživanja govore da je onih koji se osećaju srećno i uspešno vrlo malo. Često mislimo da je odgovor u bogatstvu, ali čim se bar malo osvestimo, jasno nam je da to nije odgovor. Zapravo, čovek koji može spokojno da umre, upravo je onaj koji je ispunjen u više ključnih oblasti u životu. A kako da vodimo nadahnut život u tim oblastima, pokušaću da odgovorim na svoj način.

Pre svega, očistimo svoju prošlost

Kada postanemo svesni svojih reakcija i kada počnemo da biramo svoj emotivni odgovor na životne situacije, vidimo i da naše, ali i reakcije drugih ljudi, dolaze iz životnih iskustava. Neko ko je jedva preživeo davljenje, najverovatnije neće na isti način gledati na kupanje u reci, kao neko ko je sa plivanjem imao samo prijatna iskustva. Momenat kada sam shvatio da prošlost diriguje mojim ponašanjem, bio je ključan u mom osvešćivanju.  Potom sam spoznao da su i sve emocije koje nismo izrazili na zdrav način ostale kao blokirana energija u nama, te da je to neophodno učiniti, ako želimo da naša prošlost prestane da se ponavlja i naše životno iskustvo promeni. Na raspolaganju imamo mnogo alata, a meni je veoma pomogla meditacija, pri kojoj sam, po prvi put u životu odvojio vreme da osećam zahvalnost. Ciceron je rekao: „Zahvalnost ne samo da je najveća, već je i majka svih vrlina“. Iz stanja zahvalnosti mnoge bolne situacije iz svoje prošlosti mogao sam da sagledam iz drugog ugla i da iskreno oprostim.

Život je herojsko putovanje

Džozef Kembl, američki naučnik i pisac koji se bavio mitologijama raznih civilizacija, posle mnogo istraživanja, došao je do zaključka da je život prava herojska avantura. Uvideo je da u pričama naroda koji se nikada u istoriji nisu sreli, postoje potpuno iste ideje i da su one nekako usađene u sve nas. Svi smo na tom putovanju i stalno dobijamo pozive da se uključimo u pohod, a na nama je da ih sa hrabrošću prihvatimo.
Zanimljivo je da se baš u tom herojskom odnosu prema životu, nalazi i odgovor na pitanje „Kako voditi nadahnut život?“ Jedini pravi odgovor je – nadahnimo sebe!  Promena je jedina stalna stvar i neminovno se dešava, u svakom trenutku, na svakom mestu u Univerzumu. Apsolutno sve se kreće u svakom času, pa ako je već tako, da li želimo da upravljamo brodom našeg života, ili da ga pustimo da luta sam, prepušten vetru? Ima duhovnih ljudi koji kažu da je sve već zapisano i da mi praktično ne možemo uticati na razvoj događaja, te da je jedino što možemo  da prihvatamo sve, u sadašnjem trenutku, kao i da se treba osloboditi svih želja. Smatram da je prihvatanje i prisutnost predivna vrlina, ali ipak, smatram da su želje sastavni deo naših života, pa težim da usmerim taj brod, uz konstantno osluškivanje znakova za koje osećam da dolaze sa nekog drugog, „višeg“ mesta.
Kada smo na tom putu, mislim da je odlično svakog jutra se zapitati da li bismo više voleli da, kao čudo kreacije, damo sve od sebe, ili da na primer traćimo vreme uz uobičajeni tv-program? Kada postanemo zahvalni, shvatimo i dragocenost svakog trenutka. Iz tog razloga, sebi postavljam još jedno pitanje. Da li ću biti radosniji, nasmejaniji, pametniji, spokojniji ili na primer, bogatiji ljubavlju, ukoliko se opredelim da nečemu posvetim sat vremena svog života ili ne? Ukoliko znam da će me naredna aktivnost udaljiti od dugoročnog cilja i umrtviti moj um, biram da u njoj ne učestvujem.

Nastojim da pojednostavim svoj život, pa je pred vama ovih sedam konkretnih ideja.

1.    Kako da vodimo nadahnut emotivni život?

Ovde zaista treba da postanemo svesni sebe. Postanimo radoznali kada su u pitanju naše navike, zapitajmo se zašto nešto radimo na ovaj ili onaj način, ovladajmo našim unutrašnjim procesima. Svakog dana odvojimo bar nekoliko minuta kako bismo usporili, zatvorili oči, pronašli unutrašnji mir.Zapišimo u dnevnik kako se osećamo, i upitajmo se da li smo mogli bolje da reagujemo. Naučnici su već mnogo puta pokazali da nije isto kada samo pomislimo i kada to i zapišemo. Posle nekog vremena to razmišljanje i pisanje će uticati i na naše ponašanje i zaista ćemo drugačije reagovati u nekoj situaciji. Tako se stvara razlika između misli i dela. Konfučije davno reče: „Čujem i zaboravim. Vidim i zapamtim. Uradim i naučim.“ Nakon nekog vremena, oslobodićemo se emocija niske vibracije (mržnja, pohlepa, zavist, ljubomora, stid), a naš životni prostor će se napuniti energijama više vibracije. Zračićemo emotivnim zdravljem, reakcije drugih ljudi više nećemo shvatati lično (još jedna primenljiva ideja – posmatrajmo sve što se dešava kao poklon, čak i kada je to nešto što nam liči na traumatično iskustvo – obično su takve situacije prilike za veliki rast).

2.    Kako da vodimo nadahnut intelektualni život?

Kao deca, naučeni smo da učimo ono što nam drugi kažu da nam je potrebno. Zato vremenom stičemo veliki otpor i na kraju, umesto prirodne radoznalosti sa kojom se svi rađamo, gubimo želju za učenjem i intelektualnim razvojem. Potrebno je shvatiti da je upravo učenje i rast ono što oplemenjuje naš život, na svakom polju. Ja sam najviše učio kada sam imao šest godina i danas, kada ne prođe nijedan dan, a da nešto novo ne naučim, pročitam, poslušam… U svaki dan ulazim sa željom da vidim šta mi novo Univerzum sprema. Gotovo svakog dana pola sata provedem uz neku knjigu, na internetu pronađem neki zanimljiv materijal, a odlučio sam da koristim modernu tehnologiju kako bih učio i novi jezik.

3.    Kako da vodimo nadahnut društveni život?

Dejl Karnegi, američki autor koji se bavio komunikacijom među ljudima jednom reče: „Mnogo više prijatelja možete steći za dva dana ako postanete iskreno zainteresovani za druge ljude, nego za dve godine, pokušavajući da zainteresujete druge ljude za vas.“ Pozitivan, duhovit i mudar čovek, u jednoj rečenici, ostavio nam je da to primenjujemo iz dana u dan. Svaki put kada samo vodimo računa o tome da napravimo što lepšu sliku o sebi u društvu, ljudi oko nas to podsvesno prepoznaju i udaljavaju se. Sa druge strane, ako smo spremni da čujemo druge, iskreno se zainteresujemo za njih i njihove potrebe, vrlo brzo ćemo imati i iskrene, lepe i čiste odnose, koji će iz dana u dan samo biti bolji. Naravno, kao i uvek, put kojim se ređe ide je onaj koji nosi dugoročnu radost.

4.    Kako da vodimo nadahnut fizički život?

Biolozi kažu da je ljudsko telo mašina napravljena za kretanje. Međutim, veliki broj ljudi danas, mnogo veći deo dana sedi, a kretanje se svodi na šetanje do stana do kola i od kola do kancelarije. Tako telo dovodimo van balansa, mnogi sistemi ne mogu da funkciniošu kako je potrebno (npr. limfni sistem, koji ima veoma važnu ulogu u zaštiti našeg tela, funkcioniše samo zahvaljujući kretanju). Zato je neophodno uvesti kretanje u naš život i to svakog dana. Neko preporučuje surovo vežbanje, neko preporučuje odricanje od hrane, neko šetnju. Skoro sam čuo zanimljiv odgovor na pitanje koliko je potrebno da se krećemo dnevno. Odgovor je bio kontrapitanje – Koliko ste spremni da se krećete dnevno, ali u dužem periodu vremena? Iako nam divno zvuči ideja da za mesec dana imamo velike mišiće, možemo da pretrčimo maraton i osvojimo zlatnu medalju u skoku u dalj, u slučaju da nismo vrhunski profesionalni sportista, to jednostavno nećemo uspeti. Pokušaćemo da se promenimo prebrzo jer želimo rezultate odmah, a to će biti preveliki stres za telo i izgubićemo želju vrlo brzo. Primenjujući ideje stručnjaka kojima verujem, a potom ih testirajući na sebi, došao sam do plana koji poštujem već nekoliko godina – na svakih nekoliko sati, odvojim desetak do petnaest minuta za vežbanje. Nekada su to vežbe istezanja, nekada trčanje, nekada šetnja, nekada vežbe sa tegovima. Sve to sam uvodio lagano, svestan da će preterana promena dovesti do kontraefekta. Mislim da je to jedna od najdivnijih stvari koje sam ikada učinio za sebe. Sve što mogu da vam kažem je, informišite se što više o svim pozitivnim posledicama kretanja, a potom, kada krenete sa vežbanjem, zapitajte se kako se osećate posle aktivnosti? Telo će vam se momentalno zahvaliti. Treba naravno obratiti pažnju i na ishranu. Pošto je svako od nas bar malo drugačiji, potrebno je pažljivo ispitati svoje telo – kako se osećamo nakon zelenog soka od spanaća, pšenične trave i jabuke, a kako posle nekog hamburgera?

5. Kako da vodimo nadahnut seksualni život?

U današnjem svetu imamo dosta iskrivljeno shvatanje seksa. Dok odrastamo, zbog raznih uticaja, razdor između polova se povećava, veoma često nemamo iskreno poštovanje prema drugom polu i zalažemo se za „ženska“ ili „muška“ prava. Ako poštujemo svoje majke, očeve, braću i sestre, da li zaista želimo da se ponašamo prema drugim ljudima na način kako nas podučavaju pornografski filmovi? Da li bismo bili srećni da se neko na taj način ponaša prema nama bliskoj osobi. Američki autor Dejvid Deida kaže: „Način na koji vodimo ljubav sa svetom je način na koji vodimo ljubav sa partnerom.“ Idealan trenutak da se zapitamo da li to što radimo, činimo iz ljubavi ili naš čin dolazi iz mržnje ili straha?

6.    Kako da vodimo nadahnut finansijski život?

Do pre samo nekoliko godina, gledao sam na novac kao na nužno zlo i mislio kako nam novac uopšte i nije potreban. Znam da sam negde duboko u sebi mislio „kada bih hteo da imam više novca, mogao bih, samo mene to ne zanima“. I bio sam tako uljuljkan, sve dok nisam shvatio, uz pomoć nekih drugih, od mene mudrijih ljudi, da je to samo izgovor, koji se ne razlikuje od izgovora ostalih pripadnika naše civilizacije. Kada god kažem „Ja bih to mogao, samo da hoću“, dajem sebi savršen izgovor da prestanem da rastem.  U međuvremenu, naučio sam od Šakti Gavejn i od Nil Donald Volša, da ne možemo reći da je baš sve Bog, osim novca. Shvatio sam da je i novac energija koja je tu da nam učini životno putovanje lepšim ili manje lepim iskustvom. I dalje radim na ovom polju, ali za početak, pronađimo posao koji volimo, osluškujmo sebe, budimo spremni da prihvatimo izazov i duboko verujem, putovanje će biti prijatnije.

7.    Kako da vodimo nadahnut duhovni život?

Do pre desetak godina, bio sam u potpunosti zatvoren za bilo šta što je imalo prizvuk duhovnog. Od kada sam otvorio ta vrata, sve ima mnogo više smisla. Bez ovog dela, nijedan od prethodnih nećemo moći da iskreno razumemo i živimo.
Težim da budem sam svoj učitelj, otvorenog uma i spreman da čujem svačije mišljenje. Trudim se da ljubav, zahvalnost i ljubaznost budu način mog postojanja, da budem prisutan u svakom trenutku, da znam da nisam svoj ego, da sam povezan sa svime. Dajem sebi vredne ciljeve, ali sam svestan da je dovoljno svakog dana praviti mali korak, jer zaista, put od hiljadu milja počinje jednim korakom. Jedan gest ljubaznosti svakog dana, sigurno će vam doneti radost, a možda će imati i jači efekat i pokrenuti lanac lepih dela.

I za kraj, budimo svesni da ćemo umreti. Nije loše povremeno se podsetiti toga da će se naše putovanje u ovom obliku, završiti. Zašto ne bismo taj dan dočekali mišlju „Svaka čast, stvarno si dao sve od sebe“?

Živeti kao kanal Univerzuma

Još jednom na početku teksta citiram velikog mislioca. Ovog puta je to Konfučije: „Izaberite posao koji volite, i nećete morati da radite nijedan dan do kraja života.“
Danas, više od 2500 godina od njegove smrti, pronalazimo razne izgovore da ne poslušamo ove mudre reči. Rezultati brojnih istraživanja kažu da oko 90 odsto ljudi na planeti Zemlji radi posao koji ne voli. Najčešće radimo ono što mislimo da je praktično i isplativo, misleći da će nam to doneti srećniji život. A kako donosimo odluku čime ćemo se baviti? Uticaji i strahovi su veliki i dolaze sa svih strana. Roditelji, društvo, politička situacija…  a odgovor se ne nalazi na bilo kom od tih mesta, već, u nama samima.

U poslednje vreme volim da posmatram svaku temu iz više uglova, jer mislim da samo tako možemo postati mudri. Prvo ćemo se pozabaviti ovim pitanjem sa naučne strane.
Šta je vaša jedinstvena sposobnost? Da li ste ikada sebi postavili ovo pitanje? Američki autor, Den Saliven (Dan Sullivan), u svojoj knjizi „Unique ability“ („Jedinstvena sposobnost“) pokušava da nam pomogne. Posle mnogo godina upornog istraživanja, zaključio je da je baš svako od nas ima. Dakle, svako, bez izuzetka. Samo, kako je pronaći? Ovo su četiri rečenice o kojima možemo dobro razmisliti, kako bismo došli do našeg odgovora.

1. To je posebna sposobnost, koju drugi ljudi primećuju i cene.
2. Strastveni smo kada je ta sposobnost u pitanju i želimo to da radimo što je više moguće.
3. Kada to radimo, i mi i ljudi oko nas imaju više energije.
4. Kontunirano postajemo bolji u tome, nikada ne ostajući bez mogućnosti da se unapredimo.

Kada pronađemo svoj odgovor, naći ćemo se mnogo bliže našoj svrsi života. Do sada smo skoro svi naišli na bar jedan tekst koji govori o snazi naših misli, vizualizaciji jasnog cilja, što više detalja, itd… Ja sam sve te korake znao, ali, dok nisam naišao na pomenutu knjigu, jednostavno nisam uspevao da vidim tu jasnu sliku. Mislio sam da to mora da ima veze sa mojom fakultetskom diplomom, pa sam pokušavao sebe da zamislim kao vrhunskog programera ili profesora matematike. Međutim, nikakav žar i poboljšanje energije nisam osećao. A onda, kada sam prvi put video ove četiri rečenice i iskreno se zapitao šta je to što drugi ljudi kod mene cene, šta je to što iz dana u dan želim da radim i da u tome napredujem, u kojim situacijama mi raste energija – sve je postalo kristalno jasno. Danas osećam da radim ono što je u skladu sa mojom prirodom.

A sad, da vidimo šta o ovoj temi možemo da kažemo sa duhovne strane. Još jedna autorka koju veoma poštujem, Šakti Gavejn (Shakti Gawain) u knjizi „Živeti u svetlosti“ (kojom sam bio toliko oduševljen da ne mogu dovoljno da je preporučim), govori o nama kao kreativnim kanalima Univerzuma. Šta je sad to? Nije baš da se o tome uči u školama. Ukratko, naša intuicija ili unutrašnji glas, stalno nam šalje potrebne informacije i ako je slušamo, radićemo upravo ono što želimo, u svakom trenutku.  Biti kanal znači živeti radosno i strasno, igrati se, raditi, stvarati, imati duboke, iskrene odnose sa ljudima, uživati u svemu što nas okružuje, biti ono što jesmo u potpunosti. Ona kaže da je svaki kreativni genije, bio kanal. Tesla, Mocart, Ajnštajn i drugi pažljivo su slušali Univerzum, jer velika dela ne kreira ego. No, u ljudskoj istoriji, obično su kreativni ljudi funkcionisali kao kanali samo u jednoj oblasti, bez ideje kako bi to primenili u ostalim delovima života, jer su to činili nesvesno. Šakti nam kaže nešto slično što i Den, da smo svi geniji, na neki sebi svojstven način. Prirodu svoje genijalnosti možemo spoznati tek kada prestanemo da se usklađujemo sa postojećim modelima i dozvolimo svom prirodnom kanalu da se otvori. Ali, kako živeti kao kanal Univerzuma u svakom trenutku? U današnjem svetu, najčešće negiramo postojanje intuicije, ili njen glas ne možemo prepoznati zbog mnoštva informacija koje nam dolaze sa svih strana.

Kada postanemo svesni da ona postoji i da je uz nas u svakom času, preostaje nam da pokušamo da je čujemo i sledimo njen glas, a da budemo gluvi za sve ostalo. Moje iskustvo kaže da to nije tako lako. Prvo treba zaista da poverujemo da taj unutrašnji glas postoji i da nam želi dobro u svakom trenutku, a zatim da mu se predamo i čvrsto se  obavežemo svom životu.
Ako odlučimo da živimo na ovaj način, treba održavati kanal čistim i dozvoliti da kroz njega energija neprestano protiče. Kako to postići?

Kada god imamo neku dilemu, možemo se osamiti na neko vreme, umiriti misli i postaviti svom unutrašnjem glasu pitanje. Odgovor nam često neće doći istog trenutka, ali treba da ostanemo otvoreni da ga čujemo u bliskoj budućnosti. Može se javiti u obliku misli, sna, povezanih slučajnosti… Na početku nam neće biti lako da odlučimo i imamo poverenja, posebno zato što nam neki odgovori neće biti logični. Nekada možemo dobiti odgovor da napustimo posao koji nam donosi dobru zaradu, napustimo neku osobu ili prestanemo da jedemo hranu koju volimo. Kada odgovor dobijemo, onda treba da delujemo u skladu sa njim. Što više to činimo, snažimo svoju veru i čistimo kanal. Međutim, bar meni, nekada nije lako da budem potpuno uveren u odgovor istog trenutka. Rečenica koja se pojavi pred očima ili sasvim jasna slika koja nudi odgovor je prilično retka pojava, posebno na početku. I pošto u današnjem društvu nije lako očistiti um od mnoštva drugih misli, moje zlatno pravilo kada je u pitanju intuicija je kako se osećam i šta se dešava sa mojom energijom, pošto delujem u skladu sa  odgovorom? Da li sam radosniji ili ne? Da li je moja energija porasla ili opala? Naša osećanja nas vode i pomažu da prepoznamo.

Ipak, kako reče Šakti Gavejn u jednom intervjuu: „Kada bismo proveravali sa svojom intuicijom redovno ono što nam je potrebno isto koliko proveravamo naš telefon ili mejl, svi bismo stekli apsolutno poverenje u nju.“

Evo i nekoliko primera iz mog ličnog iskustva. Do pre nekoliko godina voleo sam da jedem sve i svašta, mislio da se relativno zdravo hranim, gledao razne kuvare na televiziji i mislio kako sam i ja talentovani kulinar amater. Onda sam naišao na iskustva nekih ljudi sa sirovom hranom i pomislio da način na koji pripremamo hranu možda i nije dobar. Ipak, trebalo mi je dosta vremena da  shvatim da hrana koju jedem nije optimalna za moj organizam. Navikao sam da spremam izuzetno ukusne obroke, ali najčešće bi mi se vrlo brzo posle njih prispavalo. Znam da je većini nas to uobičajeno, ali ako jedemo da bismo se dopunili energijom, tu nešto ozbiljno nije u redu. Konačno sam odlučio da jedem drugačije i sve što bih pojeo, zapisivao bih u dnevnik. Zatim bih sačekao nekoliko sati da se hrana svari i napisao bih kako se osećam. Nije mi trebalo mnogo vremena da shvatim koliko je moja energija na višem nivou.

Slično je i sa odnosima sa ljudima, našim poslom, fizičkim aktivnostima. Ukoliko se posle susreta sa nekim ljudima redovno osećamo ispražnjeno i umorno, možda je vreme da sebi priznamo da oni nisu pravo društvo za nas. Ako sa posla krećemo kući kao da nas je pregazio voz, možda je vreme da razmislimo o promeni, ma koliko to delovalo nemoguće. Kada očistimo naš prostor, Univerzum će nam poslati čaroliju koja će ga vrlo brzo popuniti na bolji način.

Za razliku od većine ljudi, imam sreću da se sa posla često vraćam sa više energije i raspoloženiji nego što sam ranije bio. Kada završim tekst za ovaj magazin, osećam da se moj rezervoar energije još malo proširi i da još malo svetla uđe u moj život.

I za kraj, ono što mi se najviše svidelo u knjizi „Živeti u svetlosti“. Do sada je u istoriji čovečanstva, određeni broj ljudi, dostigao prosvetljenje. Mnogi duhovni majstori su se odlučivali na osamljivanje, sedeli u pećinama na Tibetu ili nekom drugom mestu, meditirali neprestano decenijama, činili razna čuda, prevazišli svoje nagone i telo. Ali, da li se naša planeta promenila na bolje? Meni se čini da je danas pravi izazov raditi na rastu svoje svesti i pritom živeti u ovom svetu, sa svime što on podrazumeva. Verujem da kada sledimo svoj unutrašnji glas i delujemo u skladu sa njim, sve što se dešava ispadne kao najbolje za nas, ali i čitav Univerzum.

 

Život počinje izvan komforne zone

Kada krenemo na put razvijanja svesti, neminovno ćemo ubrzo naići na pojam „komforna zona“.  Svetski poznat pisac Nil Donald Volš autor je jedne od mojih najomiljenijih misli – „Život počinje izvan komforne zone.“ 

A šta je ona uopšte? Komforna zona je naizgled sigurni mentalni prostor u kome nam se čini da nas ništa ne može povrediti. Ali, u tom prostoru nalaze se strah, depresija, odlaganje i čekanje srećnijeg života. Izvan njegove granice nalaze se neustrašivost, obilje, uspeh, ispunjenost, samopouzdanje, sloboda… To je nevidljiva granica koju često ne smemo da pređemo, jer se iz nekog razloga, plašimo. Najčešće je to osuda sredine. Evolutivna psihologija kaže da nam je taj strah urođen i da nam je mišljenje drugih jako važno, kako nas ne bi odbacili. U vreme pračoveka, izbacivanje iz plemena značilo je i gotovo sigurnu smrt. Dakle, strah od izlaska iz komforne zone je u stvari, strah od smrti. Ono što se promenilo, a što naši instinkti još uvek ne uspevaju da isprate, je da više ne živimo u takvom svetu i da su veoma male šanse da sutra nećemo imati šta da pojedemo i budemo pod nekim sigurnim krovom, kao i da nas sabljasti tigar neće sačekati u nekom mračnom delu šume. Najveći broj nas nikada ne postane svestan toga i živi život po unapred uhodanom obrascu, gde mu se pričinjava da ima kontrolu.

Život u zapadnoj civilizaciji uči nas da je sreća neko statično stanje, gde se dešavaju samo lepe stvari, nema problema, sve nam sa lakoćom polazi za rukom i dešava se baš ono što mi mislimo da će nam se svideti. Verujemo da takav život vode srećni ljudi i nadamo se da  će, kada se okolnosti konačno i nama osmehnu,  i naš život biti miran i srećan. Međutim, to se kosi sa svim prirodnim zakonima, jer, ako znamo da je sve energija i da se ona uvek kreće, znamo i da je jedina stvar koja je stalna, upravo promena. I zaista, ako u životu, na kratko i dođemo do tog stanja, taman se nekako sve umiri i pomislimo kako mirno možemo da uživamo u životu, neminovno se dogodi nešto što nas u potpunosti izbaci iz ravnoteže, a mi onda grozničavo pokušavamo da se vratimo u prethodno stanje.

Isto je doživeo i Buda, kome su u detinjstvu servirane samo naizgled divne stvari. Od njega su bili sakrivani stari, bolesni ljudi, tuga, plač, glad, patnja, smrt. Tek kada je uspeo da napusti dvor, shvatio je da je živeo u potpunoj iluziji, a potom je krenuo na svoj veličanstveni put buđenja. Dakle, možemo da živimo kao do sada ili da shvatimo da je ta servirana slika veoma loš koncept. Ostaje nam još „samo“ da se probudimo iz kolektivnog sna, kompletno promenimo shvatanje o životnoj sreći i shvatimo da je sve proces, da se sve menja u svakom trenutku, pa i mi sami.
Naravno, strah od promene je vrlo snažan i izuzetno čest. Američki psiholog Wyatt Woodsmole govori o tome, nazivajući ga paradoksom lične evolucije.

Evo jednog zanimljivog događaja iz njegove prakse. Na seansu mu je stigla prijateljica i zamolila da joj reši problem. Rekla mu je da bi volela da se bavi određenom aktivnošću. On je na to odgovorio „Odlično! Ako hoćeš da se baviš time, moraš prvo da počneš da radiš ovo.“ Međutim, njen odgovor je bio „Ali, ne želim to radim, jer to nisam ja!“

Naravno, ovo se desilo njoj, a niko od nas ne bi tako odgovorio, zar ne? Da je Albert Ajnštajn prisustvovao tom razgovoru, verovatno bi joj bez mnogo zadrške rekao da je ludost raditi stvari na isti način i očekivati drugačije rezultate. I upravo tu leži odgovor šta je potrebno da činimo, kako bismo postali najbolja verzija sebe. Da bismo dobijali drugačije rezultate, moramo raditi drugačije stvari. Da bismo se promenili, treba svesno da radimo ono što „nismo mi“. Pošto je sve već u nama, treba postati svestan da neki naši delovi moraju umreti, kako bi drugi delovi živeli. I nije dovoljno biti „ne mi“ samo jednom, već, ako želimo da evoluiramo, treba da budemo „ne mi“ kontinuirano, tokom čitavog života.

Ali, kako se menjati, u kom smeru? Sada bismo mogli sebi da postavimo sledeća pitanja:

Gde u svom životu osećam toliki komfor da to ne mogu da promenim?
Gde bih želeo da budem, ali ne uspevam da se motivišem kako bih tamo i stigao?
Gde sam blokiran i ne uspevam da nađem prolaz?
Zašto želim da se izmenim na bolje?

Sada pokušajmo da sebi damo potpuno iskrene odgovore i pred nama će se pojaviti jasne smernice kuda treba da idemo. Male, svesne izmene u ponašanju koje vode u tom smeru, garantuju nam da ćemo biti zadovoljniji sobom. Treba da obratimo pažnju na verovatno najčešći mogući ljudski izgovor: „Mogao bih to kada bih želeo“. On nas sprečava da dobijemo prednost nad verzijom nas od juče.  Inače, nauka kaže da su upravo nova ponašanja za nas veoma važna, i da se u tim situacijama u mozgu stvaraju nove veze među neuronima, što čini da se osećamo mladim i zdravim.

Od kada sam počeo da pristupam životu na ovaj način, davao sam sebi razne ciljeve. Na fizičkom planu, odlučio sam da redovno vežbam (na početku, samo desetak minuta svakog jutra, po savetu mog legendarnog profesora fizičkog iz gimnazije). Kasnije sam sebi uveo redovno trčanje, a onda bih menjao ili broj vežbi, minuta, brzinu, vrstu vežbi, putanju ili okolinu. Na planu emocija sam bio u najvećem haosu, a verovatno sam i danas. Neke od ideja su bile da meditiram redovno, svakog dana kažem nekome koliko mi znači u životu, svesno osećam zahvalnost i zapišem to u dnevnik, zagrlim svog oca ili najboljeg prijatelja. Ono što je zahtevalo više hrabrosti, a donosilo je i veći rast, podrazumevalo je javno govorenje, komunikaciju sa nepoznatim osobama, neustrašivo ispoljavanje emocija… Na logičkom planu bih sebi zadao da čitam nešto desetak minuta, što inače ne bih, ili posetim sajt na internetu koji nikada nisam, odem na predstavu koja je potpuno drugačija od svega što mislim da volim. I svaki put bih se posle toga divno osećao, svestan da sam otkrio još neki deo sebe. Svaki put bih voleo sebe još malo više nego pre.
Međutim, uprkos svim tim lepim osećanjima, napuštanje komforne zone nije lako. Posebno, ako je to potrebno činiti do kraja života. Jer, kako se približavamo zamišljenoj granici zone, naš strah raste, a sa njim i puls, skače adrenalin, suše nam se usta, dlanovi se znoje, disanje se nekada potpuno zaustavlja, a sve to se dešava nesvesno. Naše telo nas priprema za stres koji ćemo doživeti. Kao da je onaj sabljasti tigar i dalje tu. Naravno, ovde ne mislim na skok sa litice bez padobrana, već na situacije kada se sa našim telom sve ovo dešava u svakodnevnom životu, gde ne postoje izvesne šanse za našu smrt. I upravo te signale koje telo šalje možemo iskoristiti. Sada, kada nešto poželim da učinim, a nekoliko sekundi kasnije se sa mojim telom sve ovo dogodi i um momentalno dođe do izgovora „Ma ne moram da vežbam danas, hajde drugi put”, ili, “Jeste, lepa je ova devojka, ali, nije baš toliko, ma u stvari mi se i ne sviđa“, ja se zaustavim, osvestim se i u sebi se obradujem, jer, eto nove prilike da izađem iz komforne zone. Potom se setim da je hrabrost kada činimo pravu stvar iako osećamo strah i – to je to. Kada pređem tu granicu, telo šalje sve one divne hemikalije, hormone sreće i radosti u krvotok, i nagrađuje nas što smo još jednom postali „ne mi“.
I za kraj, da pređemo na praktičniji deo. Mislim da pobeđujemo u životu ukoliko kontinuirano izlazimo iz komforne zone fizički, emotivno i logički.

Pozivam vas da pronađemo bar po jednu aktivnost koju bismo mogli da izvedemo u narednih sedam dana, na sva tri polja, a koja će nas sigurno izvesti iz komforne zone.  Krenimo malim koracima.