Živeti kao kanal Univerzuma

Još jednom na početku teksta citiram velikog mislioca. Ovog puta je to Konfučije: „Izaberite posao koji volite, i nećete morati da radite nijedan dan do kraja života.“
Danas, više od 2500 godina od njegove smrti, pronalazimo razne izgovore da ne poslušamo ove mudre reči. Rezultati brojnih istraživanja kažu da oko 90 odsto ljudi na planeti Zemlji radi posao koji ne voli. Najčešće radimo ono što mislimo da je praktično i isplativo, misleći da će nam to doneti srećniji život. A kako donosimo odluku čime ćemo se baviti? Uticaji i strahovi su veliki i dolaze sa svih strana. Roditelji, društvo, politička situacija…  a odgovor se ne nalazi na bilo kom od tih mesta, već, u nama samima.

U poslednje vreme volim da posmatram svaku temu iz više uglova, jer mislim da samo tako možemo postati mudri. Prvo ćemo se pozabaviti ovim pitanjem sa naučne strane.
Šta je vaša jedinstvena sposobnost? Da li ste ikada sebi postavili ovo pitanje? Američki autor, Den Saliven (Dan Sullivan), u svojoj knjizi „Unique ability“ („Jedinstvena sposobnost“) pokušava da nam pomogne. Posle mnogo godina upornog istraživanja, zaključio je da je baš svako od nas ima. Dakle, svako, bez izuzetka. Samo, kako je pronaći? Ovo su četiri rečenice o kojima možemo dobro razmisliti, kako bismo došli do našeg odgovora.

1. To je posebna sposobnost, koju drugi ljudi primećuju i cene.
2. Strastveni smo kada je ta sposobnost u pitanju i želimo to da radimo što je više moguće.
3. Kada to radimo, i mi i ljudi oko nas imaju više energije.
4. Kontunirano postajemo bolji u tome, nikada ne ostajući bez mogućnosti da se unapredimo.

Kada pronađemo svoj odgovor, naći ćemo se mnogo bliže našoj svrsi života. Do sada smo skoro svi naišli na bar jedan tekst koji govori o snazi naših misli, vizualizaciji jasnog cilja, što više detalja, itd… Ja sam sve te korake znao, ali, dok nisam naišao na pomenutu knjigu, jednostavno nisam uspevao da vidim tu jasnu sliku. Mislio sam da to mora da ima veze sa mojom fakultetskom diplomom, pa sam pokušavao sebe da zamislim kao vrhunskog programera ili profesora matematike. Međutim, nikakav žar i poboljšanje energije nisam osećao. A onda, kada sam prvi put video ove četiri rečenice i iskreno se zapitao šta je to što drugi ljudi kod mene cene, šta je to što iz dana u dan želim da radim i da u tome napredujem, u kojim situacijama mi raste energija – sve je postalo kristalno jasno. Danas osećam da radim ono što je u skladu sa mojom prirodom.

A sad, da vidimo šta o ovoj temi možemo da kažemo sa duhovne strane. Još jedna autorka koju veoma poštujem, Šakti Gavejn (Shakti Gawain) u knjizi „Živeti u svetlosti“ (kojom sam bio toliko oduševljen da ne mogu dovoljno da je preporučim), govori o nama kao kreativnim kanalima Univerzuma. Šta je sad to? Nije baš da se o tome uči u školama. Ukratko, naša intuicija ili unutrašnji glas, stalno nam šalje potrebne informacije i ako je slušamo, radićemo upravo ono što želimo, u svakom trenutku.  Biti kanal znači živeti radosno i strasno, igrati se, raditi, stvarati, imati duboke, iskrene odnose sa ljudima, uživati u svemu što nas okružuje, biti ono što jesmo u potpunosti. Ona kaže da je svaki kreativni genije, bio kanal. Tesla, Mocart, Ajnštajn i drugi pažljivo su slušali Univerzum, jer velika dela ne kreira ego. No, u ljudskoj istoriji, obično su kreativni ljudi funkcionisali kao kanali samo u jednoj oblasti, bez ideje kako bi to primenili u ostalim delovima života, jer su to činili nesvesno. Šakti nam kaže nešto slično što i Den, da smo svi geniji, na neki sebi svojstven način. Prirodu svoje genijalnosti možemo spoznati tek kada prestanemo da se usklađujemo sa postojećim modelima i dozvolimo svom prirodnom kanalu da se otvori. Ali, kako živeti kao kanal Univerzuma u svakom trenutku? U današnjem svetu, najčešće negiramo postojanje intuicije, ili njen glas ne možemo prepoznati zbog mnoštva informacija koje nam dolaze sa svih strana.

Kada postanemo svesni da ona postoji i da je uz nas u svakom času, preostaje nam da pokušamo da je čujemo i sledimo njen glas, a da budemo gluvi za sve ostalo. Moje iskustvo kaže da to nije tako lako. Prvo treba zaista da poverujemo da taj unutrašnji glas postoji i da nam želi dobro u svakom trenutku, a zatim da mu se predamo i čvrsto se  obavežemo svom životu.
Ako odlučimo da živimo na ovaj način, treba održavati kanal čistim i dozvoliti da kroz njega energija neprestano protiče. Kako to postići?

Kada god imamo neku dilemu, možemo se osamiti na neko vreme, umiriti misli i postaviti svom unutrašnjem glasu pitanje. Odgovor nam često neće doći istog trenutka, ali treba da ostanemo otvoreni da ga čujemo u bliskoj budućnosti. Može se javiti u obliku misli, sna, povezanih slučajnosti… Na početku nam neće biti lako da odlučimo i imamo poverenja, posebno zato što nam neki odgovori neće biti logični. Nekada možemo dobiti odgovor da napustimo posao koji nam donosi dobru zaradu, napustimo neku osobu ili prestanemo da jedemo hranu koju volimo. Kada odgovor dobijemo, onda treba da delujemo u skladu sa njim. Što više to činimo, snažimo svoju veru i čistimo kanal. Međutim, bar meni, nekada nije lako da budem potpuno uveren u odgovor istog trenutka. Rečenica koja se pojavi pred očima ili sasvim jasna slika koja nudi odgovor je prilično retka pojava, posebno na početku. I pošto u današnjem društvu nije lako očistiti um od mnoštva drugih misli, moje zlatno pravilo kada je u pitanju intuicija je kako se osećam i šta se dešava sa mojom energijom, pošto delujem u skladu sa  odgovorom? Da li sam radosniji ili ne? Da li je moja energija porasla ili opala? Naša osećanja nas vode i pomažu da prepoznamo.

Ipak, kako reče Šakti Gavejn u jednom intervjuu: „Kada bismo proveravali sa svojom intuicijom redovno ono što nam je potrebno isto koliko proveravamo naš telefon ili mejl, svi bismo stekli apsolutno poverenje u nju.“

Evo i nekoliko primera iz mog ličnog iskustva. Do pre nekoliko godina voleo sam da jedem sve i svašta, mislio da se relativno zdravo hranim, gledao razne kuvare na televiziji i mislio kako sam i ja talentovani kulinar amater. Onda sam naišao na iskustva nekih ljudi sa sirovom hranom i pomislio da način na koji pripremamo hranu možda i nije dobar. Ipak, trebalo mi je dosta vremena da  shvatim da hrana koju jedem nije optimalna za moj organizam. Navikao sam da spremam izuzetno ukusne obroke, ali najčešće bi mi se vrlo brzo posle njih prispavalo. Znam da je većini nas to uobičajeno, ali ako jedemo da bismo se dopunili energijom, tu nešto ozbiljno nije u redu. Konačno sam odlučio da jedem drugačije i sve što bih pojeo, zapisivao bih u dnevnik. Zatim bih sačekao nekoliko sati da se hrana svari i napisao bih kako se osećam. Nije mi trebalo mnogo vremena da shvatim koliko je moja energija na višem nivou.

Slično je i sa odnosima sa ljudima, našim poslom, fizičkim aktivnostima. Ukoliko se posle susreta sa nekim ljudima redovno osećamo ispražnjeno i umorno, možda je vreme da sebi priznamo da oni nisu pravo društvo za nas. Ako sa posla krećemo kući kao da nas je pregazio voz, možda je vreme da razmislimo o promeni, ma koliko to delovalo nemoguće. Kada očistimo naš prostor, Univerzum će nam poslati čaroliju koja će ga vrlo brzo popuniti na bolji način.

Za razliku od većine ljudi, imam sreću da se sa posla često vraćam sa više energije i raspoloženiji nego što sam ranije bio. Kada završim tekst za ovaj magazin, osećam da se moj rezervoar energije još malo proširi i da još malo svetla uđe u moj život.

I za kraj, ono što mi se najviše svidelo u knjizi „Živeti u svetlosti“. Do sada je u istoriji čovečanstva, određeni broj ljudi, dostigao prosvetljenje. Mnogi duhovni majstori su se odlučivali na osamljivanje, sedeli u pećinama na Tibetu ili nekom drugom mestu, meditirali neprestano decenijama, činili razna čuda, prevazišli svoje nagone i telo. Ali, da li se naša planeta promenila na bolje? Meni se čini da je danas pravi izazov raditi na rastu svoje svesti i pritom živeti u ovom svetu, sa svime što on podrazumeva. Verujem da kada sledimo svoj unutrašnji glas i delujemo u skladu sa njim, sve što se dešava ispadne kao najbolje za nas, ali i čitav Univerzum.

 

Život počinje izvan komforne zone

Kada krenemo na put razvijanja svesti, neminovno ćemo ubrzo naići na pojam „komforna zona“.  Svetski poznat pisac Nil Donald Volš autor je jedne od mojih najomiljenijih misli – „Život počinje izvan komforne zone.“ 

A šta je ona uopšte? Komforna zona je naizgled sigurni mentalni prostor u kome nam se čini da nas ništa ne može povrediti. Ali, u tom prostoru nalaze se strah, depresija, odlaganje i čekanje srećnijeg života. Izvan njegove granice nalaze se neustrašivost, obilje, uspeh, ispunjenost, samopouzdanje, sloboda… To je nevidljiva granica koju često ne smemo da pređemo, jer se iz nekog razloga, plašimo. Najčešće je to osuda sredine. Evolutivna psihologija kaže da nam je taj strah urođen i da nam je mišljenje drugih jako važno, kako nas ne bi odbacili. U vreme pračoveka, izbacivanje iz plemena značilo je i gotovo sigurnu smrt. Dakle, strah od izlaska iz komforne zone je u stvari, strah od smrti. Ono što se promenilo, a što naši instinkti još uvek ne uspevaju da isprate, je da više ne živimo u takvom svetu i da su veoma male šanse da sutra nećemo imati šta da pojedemo i budemo pod nekim sigurnim krovom, kao i da nas sabljasti tigar neće sačekati u nekom mračnom delu šume. Najveći broj nas nikada ne postane svestan toga i živi život po unapred uhodanom obrascu, gde mu se pričinjava da ima kontrolu.

Život u zapadnoj civilizaciji uči nas da je sreća neko statično stanje, gde se dešavaju samo lepe stvari, nema problema, sve nam sa lakoćom polazi za rukom i dešava se baš ono što mi mislimo da će nam se svideti. Verujemo da takav život vode srećni ljudi i nadamo se da  će, kada se okolnosti konačno i nama osmehnu,  i naš život biti miran i srećan. Međutim, to se kosi sa svim prirodnim zakonima, jer, ako znamo da je sve energija i da se ona uvek kreće, znamo i da je jedina stvar koja je stalna, upravo promena. I zaista, ako u životu, na kratko i dođemo do tog stanja, taman se nekako sve umiri i pomislimo kako mirno možemo da uživamo u životu, neminovno se dogodi nešto što nas u potpunosti izbaci iz ravnoteže, a mi onda grozničavo pokušavamo da se vratimo u prethodno stanje.

Isto je doživeo i Buda, kome su u detinjstvu servirane samo naizgled divne stvari. Od njega su bili sakrivani stari, bolesni ljudi, tuga, plač, glad, patnja, smrt. Tek kada je uspeo da napusti dvor, shvatio je da je živeo u potpunoj iluziji, a potom je krenuo na svoj veličanstveni put buđenja. Dakle, možemo da živimo kao do sada ili da shvatimo da je ta servirana slika veoma loš koncept. Ostaje nam još „samo“ da se probudimo iz kolektivnog sna, kompletno promenimo shvatanje o životnoj sreći i shvatimo da je sve proces, da se sve menja u svakom trenutku, pa i mi sami.
Naravno, strah od promene je vrlo snažan i izuzetno čest. Američki psiholog Wyatt Woodsmole govori o tome, nazivajući ga paradoksom lične evolucije.

Evo jednog zanimljivog događaja iz njegove prakse. Na seansu mu je stigla prijateljica i zamolila da joj reši problem. Rekla mu je da bi volela da se bavi određenom aktivnošću. On je na to odgovorio „Odlično! Ako hoćeš da se baviš time, moraš prvo da počneš da radiš ovo.“ Međutim, njen odgovor je bio „Ali, ne želim to radim, jer to nisam ja!“

Naravno, ovo se desilo njoj, a niko od nas ne bi tako odgovorio, zar ne? Da je Albert Ajnštajn prisustvovao tom razgovoru, verovatno bi joj bez mnogo zadrške rekao da je ludost raditi stvari na isti način i očekivati drugačije rezultate. I upravo tu leži odgovor šta je potrebno da činimo, kako bismo postali najbolja verzija sebe. Da bismo dobijali drugačije rezultate, moramo raditi drugačije stvari. Da bismo se promenili, treba svesno da radimo ono što „nismo mi“. Pošto je sve već u nama, treba postati svestan da neki naši delovi moraju umreti, kako bi drugi delovi živeli. I nije dovoljno biti „ne mi“ samo jednom, već, ako želimo da evoluiramo, treba da budemo „ne mi“ kontinuirano, tokom čitavog života.

Ali, kako se menjati, u kom smeru? Sada bismo mogli sebi da postavimo sledeća pitanja:

Gde u svom životu osećam toliki komfor da to ne mogu da promenim?
Gde bih želeo da budem, ali ne uspevam da se motivišem kako bih tamo i stigao?
Gde sam blokiran i ne uspevam da nađem prolaz?
Zašto želim da se izmenim na bolje?

Sada pokušajmo da sebi damo potpuno iskrene odgovore i pred nama će se pojaviti jasne smernice kuda treba da idemo. Male, svesne izmene u ponašanju koje vode u tom smeru, garantuju nam da ćemo biti zadovoljniji sobom. Treba da obratimo pažnju na verovatno najčešći mogući ljudski izgovor: „Mogao bih to kada bih želeo“. On nas sprečava da dobijemo prednost nad verzijom nas od juče.  Inače, nauka kaže da su upravo nova ponašanja za nas veoma važna, i da se u tim situacijama u mozgu stvaraju nove veze među neuronima, što čini da se osećamo mladim i zdravim.

Od kada sam počeo da pristupam životu na ovaj način, davao sam sebi razne ciljeve. Na fizičkom planu, odlučio sam da redovno vežbam (na početku, samo desetak minuta svakog jutra, po savetu mog legendarnog profesora fizičkog iz gimnazije). Kasnije sam sebi uveo redovno trčanje, a onda bih menjao ili broj vežbi, minuta, brzinu, vrstu vežbi, putanju ili okolinu. Na planu emocija sam bio u najvećem haosu, a verovatno sam i danas. Neke od ideja su bile da meditiram redovno, svakog dana kažem nekome koliko mi znači u životu, svesno osećam zahvalnost i zapišem to u dnevnik, zagrlim svog oca ili najboljeg prijatelja. Ono što je zahtevalo više hrabrosti, a donosilo je i veći rast, podrazumevalo je javno govorenje, komunikaciju sa nepoznatim osobama, neustrašivo ispoljavanje emocija… Na logičkom planu bih sebi zadao da čitam nešto desetak minuta, što inače ne bih, ili posetim sajt na internetu koji nikada nisam, odem na predstavu koja je potpuno drugačija od svega što mislim da volim. I svaki put bih se posle toga divno osećao, svestan da sam otkrio još neki deo sebe. Svaki put bih voleo sebe još malo više nego pre.
Međutim, uprkos svim tim lepim osećanjima, napuštanje komforne zone nije lako. Posebno, ako je to potrebno činiti do kraja života. Jer, kako se približavamo zamišljenoj granici zone, naš strah raste, a sa njim i puls, skače adrenalin, suše nam se usta, dlanovi se znoje, disanje se nekada potpuno zaustavlja, a sve to se dešava nesvesno. Naše telo nas priprema za stres koji ćemo doživeti. Kao da je onaj sabljasti tigar i dalje tu. Naravno, ovde ne mislim na skok sa litice bez padobrana, već na situacije kada se sa našim telom sve ovo dešava u svakodnevnom životu, gde ne postoje izvesne šanse za našu smrt. I upravo te signale koje telo šalje možemo iskoristiti. Sada, kada nešto poželim da učinim, a nekoliko sekundi kasnije se sa mojim telom sve ovo dogodi i um momentalno dođe do izgovora „Ma ne moram da vežbam danas, hajde drugi put”, ili, “Jeste, lepa je ova devojka, ali, nije baš toliko, ma u stvari mi se i ne sviđa“, ja se zaustavim, osvestim se i u sebi se obradujem, jer, eto nove prilike da izađem iz komforne zone. Potom se setim da je hrabrost kada činimo pravu stvar iako osećamo strah i – to je to. Kada pređem tu granicu, telo šalje sve one divne hemikalije, hormone sreće i radosti u krvotok, i nagrađuje nas što smo još jednom postali „ne mi“.
I za kraj, da pređemo na praktičniji deo. Mislim da pobeđujemo u životu ukoliko kontinuirano izlazimo iz komforne zone fizički, emotivno i logički.

Pozivam vas da pronađemo bar po jednu aktivnost koju bismo mogli da izvedemo u narednih sedam dana, na sva tri polja, a koja će nas sigurno izvesti iz komforne zone.  Krenimo malim koracima.