Da li verujete u životni proces?

Pre nekoliko meseci uživao sam slušajući inspirativni govor Džima Kerija u kome je izgovorio rečenicu „Život se dešava za nas“. Da li je to zaista tako? Da li nas život podržava? Danas vam pišem o događajima koji su me uverili da je život zaista uvek na našoj strani.

Naravno, mi imamo poverenja kada nam se dešavaju stvari koje u nama izazivaju lepa i prijatna osećanja. Ali, kada nam se dogodi nešto što smatramo negativnim, u većini slučajeva zaboravimo na izreku  „Ko zna zašto je to dobro“. Tada ne verujemo životu i upadamo u fazu „jadan ja“. U takvim trenucima je dobro potražiti podršku i uvideti da ima još ljudi koji prolaze kroz iskustva slična našim.

Danas verujem da je život velika duhovna škola u kojoj lekcije stižu na različite načine, obično suptilne i simbolične. Ukoliko ne uspemo da ih savladamo, život nam šalje sve snažnije poruke, na primer povrede ili bolesti, a sve sa ciljem da bismo obratili pažnju na ono što je suštinski važno. Problem nastaje kada ne uvidimo da se neka naizgled teška lekcija dešava zarad naše najveće dobrobiti. Naš intelekt nema mogućnost da vidi širu sliku, pa nam često izgleda da se ne krećemo u smeru koji želimo. Moja istina kaže da nam život daje upravo ono što nam je potrebno i da uvek imamo u sebi sve što nam je potrebno da prevaziđemo svaki izazov.

Ali, da bih to mogao da razumem, prošao sam kroz period veoma burnih iskustava. Od tada sam promenio osnovne principe po kojima vodim život. Umesto pitanja „Da li je ovo pametno za mene?“, kompas svog života sam prepustio osećaju, za koji verujem da dolazi iz srca. Kada ga slušamo, život počinje da teče. Češće se nalazimo se na pravom mestu u pravo vreme, više uživamo u trenutku, a naizgled neprijatna iskustva shvatamo kao neophodne lekcije za naše dobro. Kao posledica toga, dobro se osećamo, tj. sve smo srećniji. A sada mi je jasno da nije uspeh preduslov za sreću, već da je sreća preduslov za uspešan život, šta god to svakome od nas značilo.

Evo delića iskustva koje je promenilo moj pogled na svet. Pre nekoliko godina upoznao sam divnu devojku. Pri prvom susretu zapazio sam njene tople oči, pune radosti. Odatle je sve krenulo munjevito, naša priča se odvijala kao u romantičnom holivudskom filmu, te smo posle samo nekoliko meseci očekivali bebu i počeli da živimo zajedno. Sve se desilo iznenada, a u mojim mislima se već formirala idilična slika o budućnosti koja nas čeka. Ali, nije prošao ni mesec dana, a sve se promenilo. Zazvonio je telefon. Hrabro je pokušala da mi kaže da nije ništa strašno. Doživela je tešku saobraćajnu nesreću na poslovnom putovanju. Nekako je preživela i stigla u Beograd. Usledila je neprekidna borba za njen život. Beba naravno nije stigla na ovaj svet, a to je iz njenih očiju u trenu izbrisalo radost. Tuga je bila svuda oko nas, a naši životi se izmenili u jednom danu. Od tada, ona bi po čitav dan provodila u bolnici, a ja pokušavao da  ostanem pozitivan i pružim joj podršku koja joj je bila neophodna. Čitao sam more motivacionih knjiga, nastojao da budem izuzetno efikasan i zdrav kako bih bio od što veće pomoći. Međutim, sve je sugerisalo da neće izdržati. Životna energija ju je napuštala. Srce je polako prestajalo da radi. Puls bi joj često toliko opao, a ona bila potpuno hladna, da bih se svake noći pitao da li će se i sutra probuditi. Ipak, posle dve godine velike borbe, na moju veliku radost, preživela je. I taman kada sam pomislio da ćemo konačno moći malo da se opustimo, naša veza se završila.

I pored svih duhovnih učenja i pozitivnog stava u životu, nije mi bilo jasno zašto je sve baš tako moralo da se desi, kada smo dali sve od sebe. Prisećao sam se teških iskustava Dena Milmana, Ekarta Tolea i ostalih duhovnih učitelja, pa sam iz dana u dan, birao da verujem da nam je to iskustvo bilo neophodno na životnom putu i za našu dobrobit. Nešto snažno u meni je govorilo da sam na pravom putu.

Iznenada se pojavila želja da provedem neko vreme sam u prirodi. Sećam se da je bio novembar i da je napolju bilo prilično hladno, ali sam se odlučio za ono što ja najviše volim – kampovanje na Zaovinskom jezeru na planini Tari. Ta odluka sigurno nije bila iz kategorije „pametnih“, ali jednostavno sam se prepustio i odlučio da radim ono što volim. Spakovao sam fotoaparat, čamac, nešto hrane, jednu knjigu i bio spreman za polazak.

Krenuo sam rano ujutro i usput često zastajao fasciniran prelepom prirodom. Toliko sam bio oduševljen da sam više vremena proveo pored puta posmatrajući i fotografišući, nego što sam vozio. Stigao sam do jezera kada je sunce već zašlo, te sam uz pomoć svetala automobila postavio šator. Ostao sam u potpunom mraku, a civilizacija je bila daleko od mene. Legao sam u vreću za spavanje i neko vreme proveo čitajući uz pomoć baterijske lampe. Tek kada se ona ispraznila, postao sam svesniji ostalih senzacija. Vetar je sve snažnije duvao, bivalo je sve hladnije, a ja sam čuo more raznih, nepoznatih zvukova koji su u meni budili razne strahove. Šta ako se desi ovo, šta ako se desi ono, misli su se rojile… Pokušavao sam da zaspim. Ali, sve je bilo toliko neobično i intezivno, da sam te noći zaspao i probudio se bar tridesetak puta. Nestrpljivo sam čekao jutro, smrzavao se i odbrojavao minute. Konačno, u nekom trenutku, počeo sam da nazirem prve naznake svetla. Upalio sam vatru kako bih se ogrejao i spremio neki doručak. Tada su naišli i jedini ljudi koje sam sreo u ta dva dana koji su došli da pecaju. Bili su iznenađeni mojim prisustvom i upitali me otkud ja tu. Pošto sam im ponosno odgovorio kako sam spavao u šatoru i da za mene hladnoća ne predstavlja nikakav problem (iako sam se smrzavao čitave noći), prekrstiše se i rekoše mi da je pre samo nedelju dana na stotinak metara odatle čopor vukova zaklao nekoliko ovaca. Leto je bilo sušno, pa su vukovi sišli sa vrhova planine mnogo ranije neno inače. U tom trenutku mi je bilo jasno da uporno zavijanje koje sam čuo tokom noći nije dolazilo od nekih nervoznih, zalutalih pasa. Nasmejah se sebi od srca, dok je izreka „Bog čuva budale“ prolazila pred mojim očima. Nekoliko dana kasnije sam baš u knjizi koju sam poneo naišao na pasus o Budi, koji je takođe na svom duhovnom putu, jednom prilikom odlučio da se odvoji od civilizacije i spavao u šumi, kako bi se oslobodio raznih strahova. Još jednom mi je postalo jasno da ništa na ovom svetu nije slučajno.

Nakon susreta sa pecarošima, čitav dan je protekao u uživanju. Napumpao sam svoj čamac i veslao satima. Jutro je bilo potpuno mirno, sunce se probijalo kroz oblake, a jesenje boje u šumi kraj jezera su me konstantno držale u stanju zadivljenosti. Nešto kasnije se ponovo pojavio vetar koji me je usporavao, jer čamac nije bio predviđen za dugo veslanje, već je više iz kategorije onih za leškarenje u plićaku. Posle čitavog dana provedenog u prirodi, u sumrak sam krenuo kući. Osećao sam se potpuno obnovljenim.

Na putu ka Beogradu sam shvatio da želim više ovakvih iskustava u životu. Poželeo sam da nabavim nešto čime se lakše upravlja i prvo mi je na um pao kajak. Međutim, tada sam još mislio da postoje samo oni od izuzetno čvrstog materijala, teški za transport, što mi nije odgovaralo. Nisam ni slutio na koji način će me život obradovati.

Nešto snažno me je vuklo, te na internetu ukucah pojam „kajak na naduvavanje“. I zaista, neverovatno se iznenadih kada sam shvatio da ne samo da postoji, nego je moguće i kupiti ga kod nas. Nekoliko dana sam tragao po sportskim prodavnicama, ali pošto je sezona odavno bila gotova, rekli su mi da ću morati da čekam narednu sezonu. Međutim, ja sam nastavio sa potragom, potpuno opušten, uživajući u procesu.

A onda se desilo jedno od onih čuda koja se događaju kada živimo u toku i sledimo svoje srce. Nekoliko dana kasnije drugarici sam prepričavao kako je izgledala noć u šatoru na planini i temperaturi minus jedan stepen, te narednom danu i veslanju u starom i slabo pokretnom čamcu. U jednom trenutku sam pomenuo i ideju o kupovini kajaka na naduvavanje.

„Kajak na naduvavanje? Mislim da je to moja drugarica dobila za rođendan ovog leta i nikada ga nije koristila“ – reče ona.

Uzbuđen, upitao sam za njen broj telefona. Istog dana sam je pozvao. Evo kako je izgledao naš razgovor, posle prvih pozdrava:

  • „Hej, čuo sam da imaš kajak na naduvavanje i da ga ne koristiš. Da li bih mogao da ga kupim od tebe?“
  • „Ne!“ – reče ona
  • „Pa zašto?“ – upitah ja, na trenutak razočaran
  • „Jednostavno, to je poklon. Zato ne mogu da ti ga prodam. Ali mogu da ti ga dam.“

Da li je to uopšte moguće?! Bio sam apsolutno preplavljen osećanjem radosti. I naravno, nije bila poenta u samom kajaku, već potpuno drugačijim razumevanjem našeg sveta. Način na koji se to dogodilo mi je i dalje potpuno čudesan i često se naježim kad na to pomislim. Šta je sve trebalo da se desi da bi taj kajak stigao do mene? Da li smo svi mi zaista povezani? Nije mi bio potreban novac, već se nešto drugo, mnogo snažnije, pobrinulo za to. Od tada sam ga koristio mnogo puta i sa njim uživao u predivnim darovima majčice Zemlje.

Da li je to bila nagrada za dobro savladanu lekciju? Da li je to bio putokaz koji kaže da i naredni put treba slediti svoj osećaj? Da li u svakom trenutku imamo sve što nam je potrebno? Ne mogu da tvrdim da znam, već jednostavno verujem da je baš tako. Kažu da su i onaj koji veruje i onaj koji ne veruje obično u pravu.

Na kraju, verujem da smo i devojka i ja dobili najveći dar upravo zahvaljujući onom teškom iskustvu. Od tada posmatramo život drugim očima i uživamo u jedinom trenutku koji zaista postoji – SADA.

0 replies

Leave a Reply

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Leave a Reply