Danas dodajem Duh igre svojim trenucima!

Da li je vaš život više igra ili borba?

Ako ste kao većina ljudi, verovatno je više borba. I moj je bio nekad. Verovao sam u to. Doživljavao sam svet kao odvojenu celinu. U tom svetu potrebno je mnogo opreza. Sve je opasno.

U trenucima velikog nezadovoljstva, krenuo sam drugim putem. Počeo sam da istražujem neke druge mogućnosti, da čitam neke drugačije knjige. Dešavalo se da mi neke padnu pod noge. BUKVALNO! Počinjao sam i da ih primenjujem. Dopao mi se koncept toka i igre. Čarolije i radosti života. Ali, padao sam. I ustajao.

Danas – moj život je izmenjen u potpunosti. Umesto intelektom, već godinama život vodim samo srcem. Dete u meni je dobilo glavnu reč. Nekadašnji snovi su oživeli. Ponovo je sve moguće. I nezamislivo – postaje realnost.

Da vam opišem malko kako izgleda svet mog unutrašnjeg deteta. Od pre nekoliko dana intezivno gradim nešto što nazivam “moj božanski dom”. Taj dom sastoji se od svih mojih iskustava dubokog unutrašnjeg mira, zahvalnosti, ljubavi, igre, radosti, sreće, hrabrosti, poverenja… U njemu se nalaze sva moguća svetlosna bića, svi mogući ljudi (znani i neznani), razne životinje, biljke, boje, muzika…

Zidovi mogu biti od svačega, a jutros su se sastojali od mnoštva tastera. Kada im priđem i kliknem, oni zasvetle i na zidu se ispiše “hvala ti” ili “volim te”. Ili počne da svira neka muzika. U jednom trenu postajem dirigent. Uzimam čarobni štapić u ruku i vodim simfoniju. Svaki pokret moje ruke isprati zlatni prah iz štapića i mnoštvo tastera zahvalnosti i ljubavi zasvetli i oglasi se. Potom se popnem na drugi sprat. Drugačija je muzika, a osećanja još bogatija. Moj svet i ja smo još radosniji i razigraniji. Na vrhu doma, shvatamo svi da je u pitanju dvorac. Pred nama su stepenice. Iz svih nas “starijih” iskaču unutrašnja deca. Ništa nas više ne pitaju. Svi imaju čarobne štapiće ispunjenje ljubavlju i radošću i ne zanimaju ih nikakva pravila. Žele samo igru, radost i ljubav za sve. Trče nizbrdo. U tom času sam Izvor menja stepenice u ogromni tobogan. Dečica se puštaju u predivnu vožnju i u jednom času izleću sa tobogana i sada samo lete u bestežinskom stanju. U rukama im je čarobni štapić koji nosi beskonačnu količinu radosti, igre i ljubavi. U toj ekstazi ljubavi, svi posipaju čarobnim prahom našu planetu… Zlatna prašina se širi i širi, obasipa sve vidljivo i nevidljivo.

Kakve to veze ima sa stvarnim svetom? Da li je to možda iluzija? Otvaram oči. Stižu poruke od raznih ljudi: “Sanjala sam da sam bila vila, sve je bilo čarobno”. “Osećam da si čarobnjak, sve vreme kao da trčkaraš ovde i posipaš sve zlatnom prašinom”. I slično. Kud kod krenem, primećujem zlatne zvezdice i prah. Pre neki dan sam se vozio autobusom. Upitah se tada: “Bože, kako mogu da ovaj trenutak učinim još božanstvenijim?”. U tom času je odgovor bio: “Samo posmatraj”. Ljudi moji, nakon nekoliko divnih, različitih lica, moj pogled je pao na pod. Primetih da je pod posut svetlosnim prahom. Božanska čarolija! Gde? U autobusu!

Znate, svi smo mi čarobnjaci. Imamo u sebi tu predivnu moć, datu od Života samog. Hoćemo li probuditi dete u sebi? Postoji ta jedna divna rečenica… “Dođi k’ meni kao dete”, Bog reče.

Odavno sam naučio vrednost PRAVOG pitanja koje možemo postaviti sebi. Upitajte sebe: “Kako mogu da dodam Duh igre svojim trenucima danas?”. Pažljivo oslušnite sebe. Možda budete prijatno iznenađeni.

Želim vam okean ljubavi, beskrajnu radost, hrabrost da nastavite putem svog srca i mir koji prevazilazi svako poimanje.