Kad čuda slede čuda

Dragi moji, danas želim da podelim sa vama nova, posebna čudesa. Ona su tu za sve vas koji osećate da se u rečenici: “Dođi k’ meni kao dete” nalazi sama suština naših života. To su oni posebni, magični događaji koji nas nadahnjuju i iznova podsećaju da se u nama nalazi moć čiste, bezuslovne ljubavi.

Juče sam održao radionicu “Novi početak”. Kao i svaki put, od kada sam počeo da se bavim pozivom svog srca, osećao sam se veličanstveno, a verujem i svi prisutni.

U jednom trenutku, gospođa koju sam imao priliku da upoznam pre nekoliko meseci, javila se za reč. U ovoj porodici – baka, ćerka, pa čak i unuka, praktikuju bezuslovnu ljubav kroz Ho’oponopono. Iz nekog posebnog razloga, ta devojčica ima učiteljicu, a i devojku koja sa njom radi u boravku, sa istom duhovnom praksom.

No, da se vratimo na događaj sa radionice. Gospođa je pomenula da joj je, uprkos posvećenom duhovnom radu, i dalje teško da u potpunosti nađe mir sa smrću svog supruga. To traje nekoliko godina. Nakon nekoliko minuta, usledila je meditacija u kojoj smo se bavili opraštanjem i prihvatanjem, uz zahvalnost, svih svojih životnih iskustava. U jednom trenu sam osetio da je potrebno da spustim ruku na njenu glavu. Trajalo je to samo nekoliko sekundi.

Nakon procesa, naša divna baka se javila za reč i podelila svoje iskustvo. U tom trenutku, prsti na šakama su joj se skroz zgrčili. Takve reakcije sam već viđao nakon meditacija sa pranayama disanjem, ali ovo je bilo prvi put nakon neke ovakve, mnogo manje intezivne. Gospođa je tada rekla da se kroz njeno telo kreće snažna energija – “kao Teslina struja”. Bio je to veoma intezivan proces i trajao je sigurno još bar desetak minuta. Nakon celog događaja, baka je rekla da se oseća predivno, lako, oslobođeno…

Zatim, želim da podelim sa vama iskustvo jedne ženice koja je, kaže, uvek volela da masira. Kada se udala, muž joj je zabranio da to radi, iako su joj mnogi ljudi govorili da ima “čarobne ruke”. Eh, šta sve mi ljudi radimo. Sputavamo jedni druge, ograničavamo sopstvenu božansku prirodu, a navodno, u ime ljubavi. 🙁 Nakon mnogo godina, kaže, prijateljica ju je uputila na moja videa. U tom periodu je i počela da se ponovo bavi masažom. Od tada, kaže – sve se slaže na savršen način, sledi svoje srce, upoznala je predivne ljude i dobija mnogo božanskih darova ljubavi, ne samo finansijski, već na razne načine. Moje srce je treperelo od zahvalnosti, sreće i uzbuđenja. Video sam u očima njenu sreću, hrabrost, poverenje i ljubav… Hvala ti, živote.

Nakon toga, još jedna gospođa je podelila svoju priču. Govorila je o sopstvenoj kliničkoj smrti nakon porođaja, kako se tom prilikom nalazila iznad svog tela i bila svesna svega, pa i rečenice doktora koji je već odustao od nje. Reče da ju je samo vera vratila među žive. Pomenula je svog oca koji kaže, nije bio “standardni vernik”, ali joj je često govorio o tome kako je Isus Hrist došao na ovu planetu kako bi pokazao ljudima šta je to prava ljubav. Tada je rekla: “Isuse, vrati me u život, zbog mog sina”. Pravo je medicinsko čudo kako je ona preživela. Ali, kada počnemo da verujemo u Ljubav, apsolutno sve je moguće. Nešto kasnije je podelila još jednu priču. “Bila sam veoma bolesna… A onda mi je sam Bog pomerio ruku na jedan od tvojih videa. Od tada je sve mnogo bolje.”

Iskreno, ja ne mogu ni da opišem kako se osećam kada iznova i iznova čujem takve reakcije ljudi. Samo mi odjednom zasvetle u umu rečenice koje sam nekada izgovorio: “Bože, napravi da nekako vidim dokle sve dopire moja ljubav, kako moj rad utiče na ljude koje nikada nisam sreo…” . I onda se baš ti ljudi pojave preda mnom na razne načine, doputuju iz raznih zemalja, da bi nešto tako podelili pred svima. Još jednom, hvala ti beskrajno, živote.

Često se desi da zaboravim da nekom fotografijom zabeležim ove posebne događaje. Evo sada ću zamoliti svoje unutrašnje dete da me na to podseti ubuduće, a i vas, koji ćete ubuduće posećivati neke radionice ili seminare. Prelepo je imati te sličice kao podsetnike na ovakve trenutke čarolije ljubavi.

Nepunih pola sata nakon radionice, stigao mi je komentar u mail. Gospođa koju sam upoznao pre nekoliko meseci na njenom radnom mestu. Tada me je dočekala rečima: “Žao mi je, oprosti molim te, hvala ti, volim te”. Bože dragi. Sada mi je napisala:

“Dragi Marko, stvaraš čaroliju, čuda i čudesa.
Pišem ti odmah posle radionice, jer su me sad preplavile emocije. Smejem se glasno dok koračam ulicom Despota Stefana i iznenada u susret mi ide mladić, komplet obučen kao Supermen. Morala sam da ti ovo napišem. Neka sila me je vukla da prošetam. Još na radionici sam zamolila za znak i pošalje mi – kakav znak! Sve ima Supermen – mišiće, helanke, PLAŠT (baš kao dete iz meditacije). Suze mi idu, ne prestajem da se smejem. Kakav je ovo osećaj. Ogromna, beskrajna radost. Znaš koliko je fenomenalno. Hvala ti, Hvala, Hvala.”

No naravno, nije tu kraj čudesima. Bilo je više ljudi koji su došli na radionicu iz drugih država. Jedna divna dama je stigla iz Budimpešte. Ovo je njen mail:

“Dragi Marko, želim da se zahvalim na sinoćnoj radionici i da kažem da mi je drago što sam prisustvovala. Dugo sam radila na sebi i dosta sam postigla, ali sam u jednom trenutku shvatila da mi treba više, da mi treba da radim na svojim emocijama, tačnije da se povezem sa njima. To sam prepoznala u toj sintagmi “putem srca”. I, moram da priznam, jako mi je to teško, zato što mi nije jasno, nemam čistu sliku, zato sam i pitala sinoć kako znamo šta je put srca. Inače sam skeptik teški po prirodi, možda ne toliko da ne verujem, koliko pokušavam da sve podredim razumu. Što nije logično, za mene nije bilo prihvatljivo. Ali ono što je meni bio highlight sinoć zvuči ovako: “Sedim ja tako među gomilom nepoznatih ljudi, trudim se da budem kul, kao ono – ne osećam ja neprijatnost što sam tu, i ispred mene vidim lika čiji glas vrlo dobro poznajem. Čudno mi je. Jako mi je čudno što sada vidim osobu koja mi je svako jutro i svako veče šaputala na uvo. Pa to je vrlo blisko, zar ne? Kada vam neko nešto priča na takav način. Slušam ja pažljivo, vrlo sam dobar slušalac. Ali, nešto mi ne da mira. Mislim o nekakvom stapicu. Štapić i štapic i štapic, pa jos čarobni. Mislim se, Katarina, da li si normalna? Naravno, osećaj je jači od razuma. I zamišljam dalje. Ja sam došla po nešto. Da ponesem sa sobom. Ali zasto mi je to potrebno?! Pa da bih kreirala novu realnost, svoju, pravu, iskrenu, iz srca. Ali, Marko mora da mi pomogne, mislim se ja. I da, konačno mi je jasno – Marko mora da mi da čarobni štapic! Naravno, Marko mi je dao štapić satkan od zvezdane prašine, a šta je onda usledilo…”
Biće jednog dana fenomenalna prica 🙂
Dragi Marko, hvala još jednom. Kada budeš dolazio u Budimpeštu, obavezno se javi! “

Zanimljivo, na kraju radionice, oni koji su želeli, zaista su mogli da preuzmu svoje čarobne štapiće. Otkud čarobni štapići? Pre nekoliko meseci jedna gospođa mi je napisala kako bi bilo lepo da ljudi dobiju neku vrstu potvrde da su prošli neku od mojih radionica ili seminara. Međutim, ja nisam neki ljubitelj sertifikata i od bezuslovne ljubavi sam tražio nešto drugačije… Ideja koja je stigla bila je fenomenalna – čarobni štapić, za čarobnjake svojih života, koji bezuslovnom ljubavlju kreiraju čuda koja slede čuda i nema kraja čudesima.

Za sva srca koja osete da ovde ima nešto više za njih, u narednom periodu radionice i seminari koje možete posetiti:

11.11. – Pula, Sveta ljubav

16-17.11. – Pula, Put do slobode vodi kroz srce

26.11. – Beograd, Sveta ljubav

7.-8.12. Beograd, Put do slobode vodi kroz srce

Više informacija pričitajte na:
http://markomaodus.com/category/seminar/

Možete se prijaviti na marko.maodus@gmail.com

Želim vam okean ljubavi, beskrajnu radost, hrabrost da nastavite putem svog srca i mir koji prevazilazi svako poimanje.