Vežba zahvalnosti

Svi bismo voleli da nam životi budu lepši, mirniji, srećniji odmah… A rastemo u društvu koje je konstatno okrenuto ka onome što nam nedostaje. Verujemo da kada konačno steknemo ljubav, novac, kuću, drugove, nove čizme ili osvojimo prvo mesto na nekom takmičenju, bićemo zadovoljni i srećni. Retko se bavimo pitanjem kako smo uopšte došli na ovaj svet, kako to da smo se rodili baš ovakvi kakvi jesmo (šanse za to su beskonačno male), retko se zapitamo šta su sve morali naši roditelji da učine za nas, koliko smo samo hrane pojeli, vazduha udahnuli, vode popili itd…, da bismo i danas koračali ovom čudesnom planetom. Ukoliko to ne promenimo, biće nam veoma teško da ikada osetimo sreću.

Znam da se mnogima čini da je nekima lakše da budu zahvalni od drugih, ali, sada ću vam prepričati događaj od pre samo pre samo nekoliko dana, kada sam sedeo sa jednom gospođom na žičari na Kopaoniku. Dok sam ja primećivao koliko je samo divno što ima mnogo snega, što sve staze rade, što sija sunce, vazduh predivan, u sedištima čak postoji i grejanje, nema gužve, itd… – ona je primećivala da radnici koji održavaju žičare nisu ustali na vreme, da staze nisu baš kao piste, kakve ona jedino voli, da je pretoplo, da menadžment u državi ne valja i počela da priča o tome kako je njoj bilo u Italiji na nekom skijalištu. U sledećoj rečenici je rekla da je već dve nedelje na Kopaoniku!

“Oh Bože, kako je ona samo nesrećna i kako sebe kažnjava…” pomislio sam. Na ovom primeru zaista možemo da vidimo kako ista situacija može izazvati potpuno suprotna osećanja. I znam da sam nekada i ja mnogo više bio “na njenoj strani”.

 

Više puta sam citirao Cicerona koji kaže da ZAHVALNOST, ne samo da je najveća vrlina, već i majka svih ostalih. Pre neki dan, čuo sam Robina Šarmu koji govori o toj ljudskoj osobini, da se fokusiramo baš na ono što nam nedostaje, kao evolutivnoj karakteristici koju možemo prevazići isključivo koncentrisanom zahvalnošću. Zaista, ukoliko samo nekoliko minuta dnevno odvojimo da se zahvalimo na onome što nas čini srećnim (neke statistike kažu da su u životu većine ljudi uvek 90% stvari sasvim super i 10% su “problemi”) – konačno ćemo svet početi da posmatramo iz drugog ugla, pa će se samim tim, i naš svet promeniti. Zahvalnost je trening za sreću. Ukoliko je vežbamo, sigurno ćemo vremenom početi da se osećamo mnogo bolje.

 

Ovog puta ću sa vam podeliti priču Džoa Vitalea (američkog autora, koji je od života u kamp prikolici i bez hrane – stigao do divnog života u kome podučava druge, piše divne knjige i uživa u izobilju svega lepog na ovom svetu).

Dakle, kaže Džo da je živeo jako teško i tokom dana radio sve i svašta kako bi preživeo. Međutim, taj teški život ga je motivisao da svake nedelje ide na besplatna predavanja o uspešnom i srećnom životu, koja su održavana na obližnjem koledžu, nedaleko od kamp prikolice koja je bila njegov dom. Svake nedelje bi slušao razne govornike i ono što je bilo zajedničko za sve njih, jeste ZAHVALNOST. Kontinuirano su ponavljali “Budite zahvalni na onome što imate”, ali je njemu to bilo toliko teško, jer se osećao izuzetno nesrećnim. Uvek bi govorio samom sebi “Lako je njima da budu zahvalni kada imaju sve što požele”. I posle godina dana svih tih predavanja, vratio se u svoju kamp prikolicu. Sedeo je i pokušao da primeni te reči, ali je bio izuzetno besan. Ljutito je pogledao po prostoriji i video samo jednu olovku i svesku. I dalje besan, uzeo je olovku u ruke i pomislio:

 

“Šta ja to imam? Imam običnu olovku? Šta mogu da uradim olovkom”?

 

Njegov bes je govorio iz njega i počeo je da piše:

 

1) Mogu da napišem oproštajno pismo ovom svetu kada se ubijem.

2) Mogu da napišem pismo bivšem šefu i kažem mu da ga mrzim…

 

I tako dalje, ideja vam je jasna…

Posle nekoliko minuta, olovka je i dalje bila u rucu, a misao koja mu je pala na um je bila…

“Hm… Jedan Viljem Šekspir je upravo svojom olovkom napisao delo koje je promenilo svet! Isto tako i Dostojevski, Tolstoj, itd… Tog momenta je napisao:

– Olovkom mogu da napišem bestseler knjigu kojom ću promeniti svoj život, a time i svet.

– Olovkom mogu da napišem pismo staroj majci i napišem koliko je volim…

 

I tako dalje, kaže da je napisao više desetina redova na temu zahvalnosti koja ga je preplavila.

U tom stanju, kada je malu olovku posmatrao kao ogromno čudo, a oči mu se sjajile istinskim žarom, okrenuo je olovku. Na njenom dnu je bila gumica.

“Vaaaaaaau! Pa ovo ima i gumicu! Šta sve mogu sa gumicom?” Prva stvar koju je učinio je – obrisao prva dva reda koja je napisao…

 

Danas on živi, bar po njegovim rečima, divnim životom. Ali, ne smatra da je glavna prekretnica bila njegova prva knjiga, prvi seminar, prvi film, nova kola ili kuća…- smatra da je dan preokreta bio baš taj, kada se zahvaljivao na čudesnoj, maloj olovci.

 

Moj predlog za vas je da, od danas, svakog jutra odvojite bar dva minuta i u posebnu svesku, koju možete ukrasiti i nazvati je “Knjigom zahvalnosti”, zapišete po pet stvari na kojima ste zahvalni. 

 

Iako je ova vežba svakog dana deo mog dnevnika, odlučio sam da od danas uzmem i posebnu svesku, i svrhu našeg zajedničkog rasta.

Evo i sličice kako to kod mene izgleda 🙂 nekada me ponese pisanije i ne mogu da prestanem, ali za danas, sasvim je dovoljno 🙂

 

0 replies

Leave a Reply

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Leave a Reply