Bezuslovna ljubav čisti put

Vraćamo se u Kolumbiju. Plaža Kristal. More je plavo – zelene boje, kristalno čisto. Verovatno otud i naziv. Kristalno čisto. Kao istina, kao ljubav. Veličanstvena plaža u Tayrona nacionalnom parku. Nekoliko metara sitnog peska i odmah počinje gusta šuma. Sve je zdravo, vibrantno, bujajuće. Sunčevi zraci miluju rajsku obalu. Osećam snagu životne energije u svemu.

I opet, nigde nikoga. Treba da nađem mesto gde ću spavati, jer je već kasno popodne. Nakon vožnje „gliserom smrti“ (običnim ribarskim čamcem na koji su nakačena dva super brza motora po divljim talasima karipskom mora), odlučujem da spavam u ležaljci.

Skidam japanke i hodam bos. U sred ničega, nailazim na dve devojke iz Španije. Jedna govori engleski, pomaže mi da se snađem. Nailazim na restorančić na plaži. Iz njega istrčava žena. Prilično je napadna, govori milion reči u sekundi i to na španskom. Nudi na prodaju sve što ima. Primećujem Isusovu molitvu na njenim vratima. Premoren sam tako da pristajem da spavam u ležaljci na tom mestu.

Iznajmljujem i masku za ronjenje, po predlogu francuskog para koji sam nedavno sreo. Ručam. Ovo je ribarsko naselje u potpunoj divljini. I dalje se malo dvoumim oko ostanka na tom mestu, ali ipak ostajem.

Sledi čarobni zalazak sunca. Božanska predstava koja je svakog dana drugačija. Talasi su blagi, kao i vetrić. Nebo se crveni.

Ležaljka je spremna, postavljena između dva drveta na samoj obali. Imam i malu zaštitu od vetra, koji počinje sve jače da duva. Nerviram se što nisam poslušao svoj osećaj i izabrao drugo mesto za spavanje. Ljudi koji vode ovaj restoran su veoma neprijatni i bučni.

  • Tvoj osećaj te nikad neće prevariti,

dobro poznati unutrašnji glas me podseća.

Nakon nekog vremena i oni utihnu. Zaspim. Povremeno se probudim, malo promenim položaj i nastavim. Počinjem da uživam u miru. Ponovo čujem čarobni huk talasa. Sve je dobro.

Narednog jutra odlazim na mesto koje me privlačilo još sinoć. Vidikovac iznad plaže. Prolazim pored restorana koji su slični kao i onaj u čijem sam delu plaže prespavao noć. Sve je to slično. Lovci na turiste, to bi bio neki opis.

Ali, na ovom vrhu, sve je drugačije. Vlasnik restorana se zove Silenio. Fali samo jedno slovo da bi to postalo Silencio (tišina). Potpuno je drugačiji. Osećam potpuni mir. Sporazumevamo se uz nekoliko jednostavnih reči. Ali, naše duše se osećaju. Kaže mi da ima sina koji će uskoro doći sa kopna. Osećam da sa njim treba da razgovaram.

Tada, odlazim na kupanje. Uzimam masku da vidim kakva je fama o ovoj plaži i ronjenju. Ulazim u vodu i shvatam da su duž cele plaže – korali. Zaronim i WOW! Ljudi moji, nalazim se svega jedan do dva metra od ulaska u vodu. Ispod mene je neverovatno bogat svet korala. Šarenih riba raznih oblika na sve strane. Pa ja sam mislio da to ovoliko bogato može biti samo na crtanom filmu. BUKVALNO stavim masku u vodu i vidim dvadesetak ljubičastih riba na pola metra od mene. Odlučujem da ih pratim, tako uzbuđen, radostan, iznenađen, zadivljen. Sve istovremeno. Nemam reči. Pa da li je ovo zaista moguće?

Primećuju me. Tu su i neke crno-bele ribe, kao zebre. Zatim neke duguljaste, od po metar dužine, koje se bez maske uopšte ne mogu ni videti. Pogled se vraća na one ljubičaste. Lagano se kreću iza stene. Vrlo polako plivam za njima. Sreću se sa još dvadesetak, ovog puta plavo-ljubičastih riba. Ništa drugo ne mogu ni videti. Bukvalno ne verujem da mi se ovo dešava. Njihova lepota je ogromna, a sam doživljaj je preplavljujući. Posle nekoliko desetina sekundi se smirim i nastavljam da ih pratim. Uživam u svakom trenutku. Ništa drugo i ne postoji. Krećem se tako duž plaže sigurno preko sat vremena.

Prepun utisaka, vraćam se do restorana na vidikovcu. Odmaram u hladu i ispijam kaficu sa pogledom na čarobni zaliv. Beskrajno sam zahvalan na upravo doživljenom iskustvu.

Stiže neki čamac i dosta ljudi stiže i na ovo mesto. Primećujem jednog momka. Nešto mi govori da je to osoba sa kojom treba da razgovaram.

  • Sileniov sin, pomislim.

Istog časa kinem.

  • Dakle, istina.

Vidim da momak govori engleski. Prilazim mu i ispostavlja da se da je onaj ko je kinuo iz mene, tačno znao o kome se radi.

Nakon samo minut se grlimo, srce na srce. Kaže mi da je sa trideet dve godine doživeo moždani udar. Izgubio je dobar deo moždane mase tokom operacije. Bilo je to pre samo godinu dana. A ipak, deluje savršeno zdravo. Kaže mi da je morao sve da nauči ponovo.  Ali, naučio je najvažniju lekciju.

  • Živi sada, jer već sutra te možda neće biti. To je moja poruka svetu. Ja sam ti sada u penziji. Ne radim više ništa što u čemu ne uživam. Pomažem ocu da vodi restoran, družim se sa ljudima, nikuda ne žurim.

Zamolim ga da snimimo video. Kada budem kompletirao priču sa putovanja, sigurno ćete ga videti.

Pada mi pogled na natpis:

„Playa muerte“. Jasno mi je, to je plaža mrtvih.

Znaš li Marko zašto se ova plaža naziva plažom mrtvih? Ovo je mesto na kom su živeli izvorni Indijanci pre više od pet do deset hiljada godina. Ovo mesto je bilo groblje. Ovde su sahranjivani. Iz poštovanja prema tome, nazvali su ovo mesto „Plažom mrtvih“.

Naježim se. Indijanac me vodi na sva mesta koja je potrebno da obiđem. Da nije bilo lude vožnje čamcem, nikada ne bih posetio ovo čarobno mesto, ne bih spavao u ležaljci na plaži, ne bih upoznao ovog predivnog momka, ne bih video rajsko bogatstvo podvodnog sveta…

Nakon nekog vremena, shvatam da imam veoma malo novca u kešu, a sutra treba da vodim radionicu u školi za čarobnjake. Interneta na ovom mestu nema. Vreme je da krenem. Još jednom odlazim na ronjenje i oko sat vremena vodim ljubav sa podvodnim svetom, diveći se svakom detalju. Hvala ti Bože što imam priliku sve ovo da iskusim.

Vraćam se nazad. Preko planine. Vruće je, znojim se, u japankama prelazim put koji sam prešao juče. Malo zalutam. Potpuna je to divljina. Ovde čovek veoma retko zalazi, a život je veoma bogat. Pitam se kako to da nema nekih divljih životinja. Mora da je nešto očistilo moj put.

Stižem na drugu obalu, premoren i presrećan. Još jedan delić mozaika mog života je kompletiran. Ulazim u autobus. Rezervišem mesto u hotelu na obali. Treba mi pouzdan internet, jer sutra ujutro vodim novu radionicu u online programu – Škola za čarobnjake.

Stižem taksijem. Prolazim kroz veoma siromašan kraj. Svuda su nedovršene fasade, male kuće, sve je prašnjavo, prljavo. Nema asfalta. Iz takve ulice ulazim u hotel. Pitam se, gde li sam to sada došao?

Ulazim u svoju sobu. Internet signal je dobar. Ali, kreće oluja. U pola sata, dva puta nestaje struja. Imam i mobilni internet, ali i sa njim nešto nije u redu.

Šta li će biti ujutro? Nemam pojma. Znam da je moje da čistim svoj um i nastavim da budem ono što jesam. Sve će se rešiti na savršen božanski način. Odlazim u carstvo snova.

Ovih dana sam odlučio da kreiram još jedan ciklus predivne škole za čarobnjake. Ukoliko osećaš da ti život nekako izmiče, mnogo blokada na raznim poljima, ne znaš šta da radiš sa svojim emocijama, a u dubini znaš da sve to može da bude mnogo bolje za tebe, možda je ovo pravi trenutak da nam se pridružiš.

Klikni na link i proveri o čemu se radi.

Želim ti mir koji prevazilazi svako poimanje.