I bi svetlost

Ova knjiga je nastala od tekstova koje sam napisao u prethodnim godinama. U njima se nalaze mnogobrojni susreti sa tamom podsvesti, koji sobom nose čaroliju transformacije i božanskog nadahnuća.

Kada krenemo duhovnim putem, u nekom trenutku shvatimo da nema potrebe za brigom, da je dovoljno i potrebno “samo” da budemo ono što jesmo, “samo” da budemo svesni, da smo u svakom trenutku vođeni i zaštićeni, da je sve već u redu i da će sve biti savršeno. Ali, ovo “samo” nije slučajno pod znacima navoda, jer je to ujedno i najvažniji, ali i najzahtevniji zadatak na našoj planeti.

Bez obzira na mnoštvo uvida, često nam je veoma teško da kontinuirano budemo ili živimo u tom stanju. Nesvesni obrasci ili sećanja često se ponavljaju u našem umu, a time i u našem životu. Dok ne iscelimo podsvest, odnosno emotivne naboje vezane za sećanja na prošlost, ne možemo kontinuirano živeti u stanju unutrašnjeg mira.

Najveći broj ljudi se plaši susreta sa sopstvenim emocijama i zato ih potiskuje. Verujem da ćete čitajući reči ove knjige i prolazeći ih zajedno sa mnom, imati prilike da iscelite mnogo nezaceljenih rana i podignete svoju svesnost na viši nivo.

Tekstovi su većinom poređani hronološki, pa ćete tako prilično lako moći da uočite i moju ličnu transformaciju. Knjigu možete čitati redom, ali se sa njom i igrati, te otvarati stranice po osećaju, kako biste dobili pravu smernicu u trenutku.

Knjigu “I bi svetlost?” možete poručiti na marko.maodus@gmail.com ili je kupiti na radionicama ili seminarima koje organizujem. Nema je u knjižarama.

Cena knjige je  1500 dinara  (+ troškovi dostave oko 250 din). Šaljem je post ekspresom i stiže na vašu adresu u roku od dan-dva.

Cena za druge zemlje, sa troškovima poštarine je 25E.

Želim vam okean ljubavi i radosti, hrabrost da nastavite putem svog srca i mir koji prevazilazi svako poimanje.

Da li verujete u čuda?

Zaista je posebno kada je jedna knjiga sazdana od čarolije. Čarolije bezuslovne ljubavi i alhemije. A još je ja napisao :))
Knjiga “Da li verujete u čuda?” doživela je i drugo izdanje. Pomislih nedavno kako bilo bi divno da neko od mojih prijatelja napiše novi komentar za nju.
Samo nekoliko dana kasnije javim se svom prijatelju Zdenku iz Slovenije da ga pitam kako je. Dugo se nismo čuli. On u jednoj rečenici odgovori da je dobro, a onda, pesnički, kako samo on ume, NIODAKLE, napiše ovo, dve godine nakon što je pročitao knjigu:
“Tvoja knjiga “Da li verujete u čuda?” je remek delo shvatanja, kako naizgled mala dostignuća, doživljaji, osećanja, poimanja – dobiju ČUDESNU DIMENZIJU, ako ih zamišlja, doživljava, stvara i ljudima posreduje ČUDESAN ČOVEK – MAjstor za Obnovu DUŠa. S’ istim za tebe čudesnim dešavanjima, opisanim u knjizi, neki nezasiti, nezadovoljni multimilijarder, napisao bi žalbu višim svetovima, što nije dovoljno uvažavan, potpomognut ili pažen od Boga. A ti si napisao proznu odu Božjem svetu Stvarstva, što postojimo i svesni smo samih sebe. Moj duboki naklon DRUŽE I PRIJATELJU Marko, što postojiš i Bogu, što te i u mom životu smisli i ostvari. Volimo te, svi seminarci iz raznih krajeva, tj. svesni deo planete, koji te imao čast upoznati. Širi ljubav i dalje!”
Ko zna koji put ostajem zadivljen božanskom kreacijom. Kako to samo veličanstveno radi, kako je to sve osmišljeno, kako to prevazilazi ljudsku logiku i kreira nezamislive priče. Sve to možemo doživeti kada otvorimo svoje srce i poverujemo da je sve moguće.

U prethodnim godinama, često ste mi pisali da ste knjigu pročitali u jednom dahu. Neki od vas u parku ispred pošte. Suze su bile skoro obavezne 🙂

Rekli ste mi da ste se osećali izuzetno inspirisanim i kako ste po čitanju počeli da pišete svoje knjige i kreativno se izražavate. Često ste mi pisali da dok čitate knjigu, osećate kao da sedim kraj vas i razgovaramo, gde god da se nalazite.

Mnogi od vas ste je stavljali na srce i osećali čarobnu, zlatnu prašinu kako vas isceljuje dok spavate sa njom.

A kako je uopšte ova knjiga došla na ovaj svet?

Do pre desetak godina, živeo sam prilično uobičajeno za našu, zapadnu civilizaciju. Verovao sam da će mi škola, fakultet i država doneti dobar posao i da ću potom biti srećan. Nisam shvatao da sam zapravo živeo u velikom strahu i osećaju potpune odvojenosti. Sve događaje sam smatrao spletom slučajnih okolnosti koji nemaju nikakve veze sa mnom.

Zanimljivo, upravo strahovi koje sam prepoznao u sebi, pogurali su me da se sa njima i suočim. Otvorio sam se za lični, a potom i duhovni rast. Slušajući jedan audio program pre desetak godina, čuo sam rečenicu: “Potrebno je da isprazniš čašu života, kako bi čuda ljubavi mogla da je ispune”. Iskreno, nisam je zaista razumeo, ali neka snažna unutrašnja snaga me je vodila da nastavim sa radom na sebi.

Danas znam, sve što mi je bilo zaista potrebno, stizalo je u pravom trenutku. Polako sam se otvarao za znake kraj puta i pratio ih. Tako je u moj život uplovio Ho’oponopono, duhovno učenje u koje sam se u potpunosti zaljubio i koje mi je neizmerno pomoglo na životnom putovanju. Posvećenost, otvaranje srca za bezuslovnu ljubav i odluka da živim svoje snove – u potpunosti su preokrenule moj život. Sledeći inspiraciju, odlučio sam da napišem knjigu o svojim iskustvima kroz koje sam strah transformisao u ljubav i tako postao alhemičar svog života. U nju sam ugradio svoje najdublje istine i pisao je srcem, pa je jedini razlog da je i vi pročitate – ukoliko želite da dopustite čudima da uplove u vaš život. 

Moj veliki prijatelj, veoma uspešni HYL i motivacioni trener Siniša Ubović, kome sam beskonačno zahvalan za sve što je prošao sa mnom, ovako je video knjigu:

“Marko piše iskreno, lepo, lako i jasno, iz srca i sa puno ljubavi. Kroz svoju knjigu i mnoštvo poučnih priča njemu svojstvenih, vodi nas na putovanje otkrivanja svega onoga što jesmo i prihvatanja svega onog veličanstvenog što možemo biti. Vreme je da poverujemo u čuda i da im se prepustimo.”

Knjigu “Da li verujete u čuda?” možete poručiti na marko.maodus@gmail.com ili je kupiti na radionicama ili seminarima koje organizujem. Nema je u knjižarama.

Cena knjige je  1000 dinara  (+ troškovi dostave 238 din). Šaljem je post ekspresom i stiže na vašu adresu u roku od dan-dva.

Cena za inostranstvo, sa troškovima dostave je 20E. 

U međuvremenu, stigle su i prve reakcije ljudi koji su knjigu pročitali. Pročitajte, siguran sam da ćete i vi osetiti iskrenost i ljubav ovih reči:

Milanka L. – Dragi Marko, knjiga je divna. Pročitala sam je u jednom dahu i uživala u svakom trenutku. Oseti se tvoje pisanje iz srca. Kada sam prijateljici odnela primerak, oduševila se. Kaže da je htela da mi kaze da kupim i njoj, a ipak nije. Ja sam želela da je iznenadim, nisam ni znala da je čula za knjigu. Vidiš kako čuda postoje!

Milena N. – Dizajn knjige je fenomenalan, unutrašnjost inspirativna, a sama suština božanstvena… Hvala Marko na divnoj knjizi, procitala sam je i sa ponosom svrstala medju mojim najboljim knjigama NIL DONALDA VOLSA… Želim ti ono što i sebi… želim ti mir u duši i ljubav u srcu… 

Slavica M. – Knjigu sam pročitala u jednom dahu! Preporuka svima koji u materijalnom svetu nikako ne uspevaju da nađu ispunjenje, da čitajući o tvom duhovnom putu dođu do novih uvida koji će im pomoći na putu do mira, sreće i ljubavi. 

Čista bezuslovna ljubav

Dragi moji ljudi, koliko god da sam ja naizgled svesna osoba, svakog dana mi se dešavaju takve stvari da prosto moram da se zapitam: “Da li je ovo zaista moguće?”.

U poslednje vreme osećam veliku snagu i stabilnost svoje vere, ljubavi i svesnosti i zato mi je mnogo lakše da radim na najtamnijim stvarima koje mogu osetiti.

Nedavno se setih da je Hju Len, učitelj Ho’oponopona, gledao samo vesti o najgorim mogućim događajima na svetu. Setim se potom i kako je njegova učiteljica Morrnah Simeone poslednju deceniju života provela u Nemačkoj, a on držao najveći broj seminara u Italiji, Španiji i Japanu. Sve tu to države koje su izabrale rat pre oko osamdeset godina. A oni su, decenijama kasnije, dolazili baš na ta mesta da bi nešto obavili. Zapravo, očistili.

I tako, nedavno, čitajući vesti o sportu, videh sa strane neki naslov o filmu koji govori o logoru Jasenovac. Mogao sam da se ne bavim tom temom, ali rekoh:

– Bože, osećam da sam izuzetno stabilan i snažan, moja vera je sada nepokolebljiva i znam da mogu da osetim svu tu mržnju i transformišem je u sebi.

Tekst je bio o najsurovijim ubicama. Pročitao sam ga potpuno svesno, nastojeći da u potpunosti osetim sve to u svom telu.

Marko koji je živeo pre dvadesetak godina u sebi bi samo uvećao nivo mržnje prema drugim ljudima, narodima. Samo bi izgradio novi zid.

Umesto toga, ovaj današnji je spustio telefon i krenuo da posmatra sadržaj u podsvesti.

Zažmurio sam i utonuo o taj doživljaj. Dozvoljavao sam emociji da postoji, nisam bežao od nje. Mržnja je zaista izuzetno neprijatna i boli. Moja divna prijateljica ju je opisala kao potpuno pomračenje svesti, jer jedino tako možeš da ubiješ i ne trepneš.

U jednom trenutku, osetio sam kao da se nalazim na toj lokaciji, ponavljajući u sebi: “Žao mi je. Oprosti, molim te. Hvala ti. Volim te.” Potom, vidim kraj sebe neke pravoslavne sveštenike koji izgovaraju molitve. I oni čiste. Potom, zaglavljene duše putuju u svetlo. Traje to neko vreme. A onda, odjednom, pojavljuju se kraj mene i katolički sveštenici. I oni se mole. Sada i duše sa druge strane, one koje su nosile uniforme, putuju u svetlo kroz neki neobični tunel. Vidim kako su na toj drugoj strani tunela sada svi “jedno”. Imao sam snažan osećaj da se ovaj proces koji sam vam prepričao – zaista desio. Nije bitna sama vizuelna predstava, ona mi samo služi da na neki način sve to razumem. Nakon toga, nastupa osećaj potpunog mira.

Prošlo je od tada desetak dana. Niodakle, juče mi stiže informacija da su se pravoslavni i katolički sveštenik zajedno molili prošle nedelje u manastiru Jasenovac. Hvala Bogu. Koliko god taj rad delovao nevidljivo, izuzetno je važan.

Zašto vam ovo pišem? Pokušavam da doprem do onih hrabrih duša koje ovakav rad istinski nadahnjuje. Onih duša koje su spremne da osete i zavole ono što velika većina (uključujući i mene do pre samo nekoliko godina), jednostavno ne žele ili nisu spremni da zavole.

Nije to baš lako, jer nije prijatno osećati negativne emocije. Zato se i zovu tako. Ali, nagrada za tu transformaciju jeste život ispunjen božanskim čudima. Jer to jeste BEZUSLOVNA LJUBAV. Veličanstveno je to kako se samo uložena energija u takve stvari vraća. Dešavaju se stvari koje su naizgled nemoguće, koje se inače nikada ne dešavaju. Na tim “nemogućim” događajima ja vidim božji potpus.

Juče ujutro me zove kurir i kaže da će mi doneti pošiljku za nekoliko sati. To se NIKADA do sada nije desilo. Inače me pozovu na minut – dva pred dostavu. Nekoliko sati kasnije, kada sam kretao iz kuće, imam njegov broj, zahvaljujući upravo tom pozivu. Pozovem ga i on upravo u tom trenu ulazi u moju ulicu. Bukvalno mi ubacuje kroz prozor kola pošiljku. “Sve savršeno teče”, pomislih. Da nije bilo tog neobičnog poziva jutros, mimoišli bismo se.

U koverti su stigle naručene kartice bezuslovne ljubavi. Kartice, koja se kao inspirativna ideja pojavila u mom umu pre nekoliko godina. Veličine je kao bankovna kartica.

Kako je ona nastala? Dok sam trčao po šumi i u svom umu radio na oslobađanju ograničavajućih programa u vezi sa novcem, pojavila se kao ideja. Kako se koristi? Samo se stavi uz bankovnu karticu u novčanik. Nakon toga bih, kada plaćam neku uskugu, prvo pročitao šta na kartici piše, udahnuo duboko i potom platio ono što treba. Tako sam se sa energijom novca ponašao na mnogo drugačiji način i naravno da je došlo do promene. Nisam očekivao tako ogromnu, ali zaista – nakon samo nekoliko meseci, od osobe bez prihoda došao sam do finansijske slobode. Bila je to blesava ideja, ali sam je sproveo u delo. No, već duže vreme nisam imao nijednu, možda i preko godinu dana. Čak sam i svoju poklonio. Idemo dalje…

Krećem ka gradu. Srećem se sa jednom posebnom devojkom. Zove me baš u trenutku kada se pred mojim očima nalazi broj 1111. Sve savršeno teče.

Potom krećem na Adu da vam nešto pišem, ali zaista još pojma nemam šta. Odjednom se javlja prijatelj koji je nedavno otputovao poslom u Cirih. U porukama mi govori kako mu se dešavaju čudesne stvari i samo ponavlja da kada sledimo svoje srce, za nas ne važe ljudski, već božanski zakoni.

Setim se trena kada je on kupio baš tu karticu na radionici “Sveta ljubav” pre oko dve godine, slikam prvi primerak iz ove serije i pošaljem mu. U tom trenutku u kafiću kraj mene počinje pesma “When I need you”. Istog časa, još jedan flashback. Baš nakon seminara u Cirihu, šetao sam po vrhu jedne švajcarske planine. Pričao sam tada sa Bogom i požalio mu se kako sam hrabro sledio svoje srce, sve je bilo predivno, ali sam na kraju došao na tako savršeno mesto – opet sam.

Tada mi se u umu odjednom pojavila ova pesma. Bukvalno se izvodi u mom umu, a ja je nisam čuo godinama. Tekst nemam pojma. Odlazim na internet na da vidim šta mi pesma poručuje. Čudesan tekst. Govori o velikoj ljubavi i fizičkoj udaljenosti između dve osobe… Ali, kaže pevač, kada si mi potrebna, ja samo zatvorim oči i sa tobom sam, i sve ono što toliko želim da ti dam, samo je otkucaj srca daleko. Savršeno. Mera za razdaljinu je jedan otkucaj srca.

Upravo dok slikam karticu bezuslovne ljubavi za svog prijatelja koji se nalazi u Švajcarskoj, kreće ta pesma. Ta pesma koja je došla upravo od Boga. Ma, čudesno.

Nastavljam dalje. Stižem u jedan kafić. Shvatam da je potrebno samo da napišem sve ovo što se dešava u poslednjih desetak minuta. Sve se to samo slaže, kao slagalica. Ja ne moram ništa, prosto sa uzbuđenjem i oduševljenjem delim taj proces.

Odjednom se javlja jedna, čarobna duša iz Nemačke. Baka od šezdeset dve godine koja čisti svim srcem i koju se nadam da ću upoznati. Radili smo nedavno individualno i tada mi reče: “Kad stigne kartica, biće para”. Ona je naručila tu karticu i platila dok je još nisam ni izradio, a kamoli poslao.

I bukvalno kako držim karticu bezuslovne ljubavi u rukama, ona šalje poruke kako mi je “konačno” uplatila novac i da ne zna zašto je toliko joj je toliko dugo trebalo. Sve to i pedeset evra više. Kaže, za taj višak, otidi u neku prodavnicu i kupi ono što bih ti ja kupila. Čudesna duša.

Sedam za sto u kafiću. Konobar donosi kafu i ceđeni sok. Kaže:

“Kolega je prepunio čašu”.

Osmehnem se i kažem:

“To je božji dar”.

On odgovara sa osmehom: “DA!”.

Uz kafu su stigla i dva ratluka. Iako je UVEK samo jedan, sada su tu dva.

Zašto?

Ko će to znati?

I odmah stiže odgovor na ovo pitanje, koje sam “tek tako” napisao.

Iskače mi Hju Len u mislima kako govori:

“Život je misterija. Ja samo sve otpustim i predam u ruke Ljubavi koja zna sve”.

Krećem kući i odjednom poželim da pošaljem poruku prijatelju. Ugledam ogromno belo pero pred svojim nogama. Minut kasnije on odgovara porukom o čudima u svom danu i kako mu se sve češće javlja glas koji govori: “Tako to radi”. Kaže, baš je hteo da mi se javi posle ručka, ali sam ga preduhitrio. I kaže, sa svojim divnim osmehom, rekao bih “Neverovatno, ali više nije. Sada je VEROVATNO.

Ukoliko vas privlači ovakav, često ljudi kažu, bajkovit ili “nerealan” način življenja, potrebno je uroniti u sebe, prihvatiti sto posto odgovornosti za sva svoja iskustva i isceliti svoje podsvesne rane. A kada nas nešto boli, to nije lako. Tada je najlakše uprti prstom na sve okolo polja i okriviti redom: Boga, zvezde, planete, brojeve, ljude… Znam, jer sam sve to i sam radio. Bolno je. Ali, nikada ne bih živeo na ovaj način i uvideo pravo Bogatstvo života (prisustvo Boga u svemu) da nisam duboko zavoleo ono što malo nas ume da voli.

Ukoliko osetite da vam je potrebna pomoć u tome, možda je vreme da se prijavite za mentorski rad ili posetite neku od narednih radionica.

O tome pročitajte više na: https://markomaodus.com/category/1-na-1/

ili https://markomaodus.com/category/seminar/ .

o kartici bezuslovne ljubavi saznajte više na: https://markomaodus.com/kartica-bezuslovne-ljubavi/ , a ako poželite, možete je naručiti porukom na marko.maodus@gmail.com

Želim vam okean ljubavi, beskrajnu radost, hrabrost da nastavite putem svog srca i mir koji prevazilazi svako poimanje.

Kako postati neustrašiv?

Dragi ljudi, u poslednje vreme imam priliku da naiđem na osobe koje osećaju veliki strah.

Nekada i ne znaju zašto, ali strah je prosto tu. U podsvesti. Gospodari mislima, emocijama i ponašanjem, a time i njihovim životom.
Kada radimo neke od procesa isceljenja, svi žele da ne dozvole strahu da diriguje. A ipak, to se dešava. Dok ne prihvatimo da osetimo neku emociju u potpunosti, nećemo moći ni da je otpustimo.


Zanimljivo je koliko mi je to danas daleko. U poslednje vreme čitam neke od svojih tekstova koji su stari po 5-6 godina. Imam osećaj da su ta iskustva za mene, kao iz nekog davnog, davnog života.


Čitanje me je podsetilo na suočavanja sa svojim najvećim strahovima. Verovali ili ne, izuzetno sam se plašio da iskreno izrazim svoje emocije i javno se obratim pred grupom ljudi.


Bože dragi. Ko bi to mogao danas i da poveruje? Zar ovaj koji je u stanju da se skine polugo pred kamerom po snegu i pozove ljude na radionicu koju zakazuje 4 dana unapred? Zar ovaj koji objavljuje video od 2 sata i 48 minuta o svojim najdubljim emocijama? Zar ovaj koji je u stanju da se slika sa loncem na glavi zarad osećaja slobode i osmeha? Zar ovaj koji sa Bogom priča kao sa svojim prijateljem i u stanju je da mu kaže baš sve? Zar ovaj za kojim sada ima preko 600 videa na youtube kanalu?


O, da. Setio sam se trenutaka kada sam osvestio te strahove. Kako sam se samo plašio!!! Primećivao bih kako mi srce brže zalupa, kako mi se usta suše i dlanovi znoje, kada bi trebalo da uradim nešto od toga. U prošlosti, uvek bih našao način da izbegnem delanje i potom sebi racionalno objasnim zašto je bolje da ništa ne učinim. Strah je tada bio mnogo jači od mene.


Ipak, čitao sam, gledao, pripremao se, radio najbolje što sam umeo… Sećam se predavanja Nil Donald Volša o tome kako je sve energija, te da misao ima određenu količinu energije, emocija veću, a fizički pokret najveću. Njegov zaključak je bio da se kroz akciju najbrže postižu rezultati, tj. da će najjači efekat imati direktno suočavanje sa strahom kroz delanje.


Od tada, kada god bih se našao u prilici da javno govorim (na primer, na nekoj radionici predavač ponudi opciju da neko nešto kaže, ili dok sam radio u školi, na sastanku sa kolegama), čim bih osetio da se moje srce uznemiri i zalupa jače, ja bih podizao ruku i koristio priliku da kažem bilo šta. Kada bih se obratio i primetio da sam živ i dalje, bila bi to velika unutrašnja pobeda. Isto tako je bilo i sa iskazivanjem emocija.


A onda, nekako, prirodno, ne znam ni sam kad i kako – primetio sam da sam postao gotovo neustrašiv. Vrlo često mi i danas stižu baš takvi komentari – “Neustrašiv si”. A meni je to postalo normalno. Više ne znam ni zašto bi mi neko tako nešto napisao. To ne znači da se nikada ne uplašim, niti da neću do kraja života. To samo znači da me strah neće sprečiti da delam iz ugla ljubavi i istine.


Sve što sam postao jeste – ono što jesam. Nije to nikakvo posebno herojstvo. Sada ne mogu ni da zamislim da živim drugačije. Sada su za mene iskrenost i sloboda – početak i kraj. Ne znam da živim drugačije nego da budem go pred Bogom.Ne mogu da zamislim da nešto prikrivam, muljam i izbegavam.

To je samo bivanje ono što jesam, bez raznih atributa koji su uz “Ja” ranije stajali, pa sam morao da ih “branim”. Sada ne moram da se branim ni od čega. A ogromnu zahvalnost na tom putu dugujem upravo ljudima i životnim iskustvima koja su me to tog osećaja slobode dovela. Hvala ti Bože i hvala vam ljudi koji ste me učili najtežim lekcijama, koji ste učinili da se raspadnem i ponovo sastavim.

Sada mi je dovoljno samo – Ja jesam.

Kompletiranje ciklusa

Dragi moji, pozdrav svima 🙂 Imam jednu posebno praktičnu temu za ovaj dan.

Da li ste i vi, kao i ja, majstor za započinjanje novih stvari, ali i nekompletiranje istih. Nekada sam bio velemajstor u tome da započnem mnoštvo procesa. Kroz godine, ipak sam se spustio na nivo prosečnog, možda čak i slabijeg majstora, a nadam se da ću se te titule u potpunosti osloboditi u narednom periodu. 🙂

Danas mi je dan za kućne aktivnosti. Ovog časa iskreno uživam u njima. Ali, nije uvek tako. Nekada nađem hiljadu drugih, zanimljivijih stvari, a te, kućne aktivnosti, iz nekog razloga, odložim. Zanimljivo, čim ih odložim, one više nisu aktivnosti već obaveze. A čim postanu obaveze, onda postaju i teret. Teret koji stavljam na svoja leđa. I onda naravno, kada dođe sledeća prilika, dodam još tereta na svoja leđa, tako što sve odložim za sledeći put. Sve se to dešava nesvesno, naravno. Niko sebi ne želi da kreira teret. Pa ipak, mnogo nas to radi.

Zašto je to tako?

Možda zato što sam nekada davno naučio da u njima manje uživam, da su neke druge stvari važnije i zato jedva čekam da ih završim da bih došao do sledećeg trenutka.

Ali, ko to kaže, da je trenutak usisavanja prašine, bacanja smeća ili pranja sudova manje važan od poslovnog sastanka, pisanja ovog teksta ili zagrljaja sa prijateljem?

Ja sam zaista iskusio okean božanskih čuda, ali kada sam već naučio da budem svesniji nego ranije, zašto ne bih mogao više da uživam u “malim stvarima”?

Ne bih sada da pišem duge filozofske poruke, već da vam ponudim praktične ideje.

Jedna od ideja koju nastojim da živim je da budem umetnik življenja i da čitav moj dan bude umetničko delo. Znate već da me mnogo nadahnjuje rečenica: “Ono što činimo u životu, odjekuje u večnosti.”

Ako trenutke živimo kao umetnici življenja, onda će takvi biti i naši dani, nedelje, meseci, godine, decenije, život… I ovo je dobar trenutak da se zapitate šta će odjekivati u večnosti kada jednom pređemo u drugi oblik postojanja.

Stoga, evo jedne zanimljive ideje… Verujem da kada sebi postavimo pravo pitanje, zaista lako možemo doći do jasnoće.

Evo pitanja koji ja sebi postavim:

– Postoji li važniji trenutak od ovog sada?

Ukoliko vam odgovor bude pozitivan, verovatno ste već našli izgovor tipa: “Lako je nekom drugom, ali ja imam more drugih obaveza”, itd)… Ako sebi dozvolite da kažete da nema važnijeg trenutka od ovog, onda probajte i drugo pitanje.

– Kako da u ovaj trenutak unesem duh radosti (uzbuđenja, ljubavi, osmeha, kreativnosti)? Izaberite po želji 🙂 Ili – Kako bih ovaj trenutak živeo kao umetnik življenja?

Tada se pojave zanimljivi odgovori. Pranje sudova može potrajati duže, biti mnogo sporije, ali i beskrajno zanimljivije. Ako ne preletim preko tog trenutka, sada mogu da primetim dugine boje u mehurićima deterdženta, osetim toplu vodu na svojim rukama, zahvalim se sudovima što me svakog dana služe… Sve to, samo zato što mi se to radi i što biram da uživam u svom trenutku. Biram da budem srećan.

Usisavanje stana može postati duhovni proces čišćenja, uz koji možemo dodati mirišaljavi štapić… Ali, ne zato što on “čisti”, već zato što nam toliko divno miriše, da nam ulepšava doživljaj trenutka.

Spremanje obroka može biti dnevna rutina, ali može biti i čarolija u pokretu… Izbor je na nama.

Možemo oprati sudove rutinski ili na čaroban način. Možemo usisati stan rutinski, ili na čaroban način. Možemo jestu rutinu ili čaroliju. Možemo živeti rutinski, ali i čaroban život.

Sve ovo možemo preneti i na druge nedovršene cikluse u našem životu. Možda je pravi trenutak da se zapitate: “Koliko dugo odlažem završetak određenih stvari i zašto?”

Ukoliko vam je nešto važno i znate da vam može doneti radost i rast, onda krenite ka tome. A ako vidite da više nema velike želje u vama, prosto mentalno presecite vezu ka tome i lagano otpustite. Ne moraju se sve ideje realizovati kroz vas.

I ne zaboravite: “Ono što činimo u životu, odjekuje u večnosti.”

Lako mi je da budem srećan!

Dragi moji, evo još jedne zanimljive pričice koja dolazi iz dubokog, zanimljivog unutrašnjeg sveta. Koliko je samo on nepredvidljiv i mističan.

Juče šetam kraj Dunava i koristim priliku da zaronim u sebe.

Primetio sam da se osećam divno posle jutarnjih vežbi, ali  i da ih često odlažem, nekada i više sati.

Zapitam se ja kakva je to osoba u meni? Odgovor je – ona koja odlaže svoju sreću. Kako je to samo fenomenalno! Uzrok je naravno mnogo dublji od samog vežbanja. Ta osoba postavlja teškoće i prepreke sebi na put, jer veruje da se do sreće stiže uz borbu i naporan rad. Ko zna kada se to pravilo uselilo u moju podsvest, ali očigledno ima uticaja na moje ponašanje.

Uzgred, kada krenemo da se bavimo ovim stvarima, jako je važno da budemo sto posto iskreni prema sebi i kako reče jedan divan čovek, da ni na koji način ne sudimo o sopstvenoj vrednosti na osnovu sadržaja koji izlaze iz podsvesti.

Zatim sam se zapitao – kakva bih osoba u potpunosti želeo da budem? Odgovor je bio – osoba kojoj je lako da bude srećna. Zatim sam pogledao svet kroz oči osobe kojoj je lako da bude srećna. Bože moj dragi. Kako je to divno. Jednostavno, lako mi je da budem srećan. Kada gledamo kroz oči takve osobe, imamo apsolutno sve što nam je potrebno da budemo srećni sada. Jer, ta osoba je srećna što je živa, što vidi, čuje, što može da diše, miriše…

Stoga, voleo bih da danas provedete nekoliko minuta u ovoj vežbici… Probajte da nađete nekoliko minuta za mir i tišinu i probajte da se zamislite kao osoba kojoj je lako da bude srećna.

A onda… Izrazite desetak (ili naravno više) razloga za to. Ja ću iskoristiti priliku u ovom tekstu 🙂

1. Srećan sam što sam živ. Hvala na tome!

2. Srećan sam što dišem, što imam pluća, što imam telo… Hvala na tome!

3. Srećan sam što osećam životnu energiju kako struji mojim telom. Hvala na tome!

4. Srećan sam što mogu da čujem, što upravo čujem cvrkut ptica. Hvala na tome!

5. Srećan sam što imam mamu, tatu, sestru, zeta, sestrića i sestričinu… Hvala na tome!

6. Srećan sam što imam čudesne prijatelje koji su uvek tu za mene. Hvala na tome!

7. Srećan sam zbog trenutaka sa partnerkama, koje su u meni budile čarobne osećaje bliskosti i koje rečima ne mogu opisati. Hvala na tome!

8. Srećan sam što imam vas koji pratite moj rad i što rastemo zajedno i delimo životna iskustva u ovom vremenu i prostoru. Hvala na tome!

9. Srećan sam što jutros vežbao sa veličanstvenom lakoćom. Hvala na tome!

10. Srećan sam što uživam u jutarnjoj kafi, sa mišlju – koliko li je samo ljudi i svega ostalog učestvovalo u procesu da bi ta kafica stigla do mene. Hvala na tome!

Eto, dragi moji, mog predloga… Danas, a možda i u narednom periodu, neka misao vodilja bude: “Lako mi je da budem srećan”. Pa da vidimo šta će isplivati na površinu i koliko zaista možemo to da živimo u ovom svetu. Ja sam siguran da možemo.

Želim vam čaroban dan, okean ljubavi i radosti, hrabrost da nastavite putem svog srca i mir koji prevazilazi svako poimanje.

🙏🏻🧙‍♂️💙

Čudesno dete Univerzuma

– Znaš, ja mogu da se igram sa svime. Ja mogu da se igram uvek, šta god da se oko mene dešava. Zato mogu da nosim iskreni osmeh. Zato nikada ne lažem. Zato nikada ne odustajem od svojih snova. Zato se radujem kada sam radostan. I zato plačem kada sam tužan. Zato svi žele da budem u njihovoj blizini. Svi bi da me zagrle. A ja sam samo ono što jesam. Čudesno dete Univerzuma.

– Ali, to nije lako u ovom svetu. Kako?

– Sećaš li se one magične reči koju si koristio kao dete? Dok si bio ja? Ta magična reč je “kobajagi”. Sećaš se i rečenice “mašta može svašta”, zar ne?

– Sećam se.

– Samo zamisliš i dešava se. Sve što ti je potrebno, dostupno ti je. Stvarao si ljude, situacije, brodove, avione… Nije ti bilo potrebno ništa drugo, mogao si samo da zatvoriš oči i maštom otputuješ gde god želiš. Seti se kako si se osećao. Ali, onda si odrastao. Zaboravio si na mene. Mnogo si se udaljio. Bilo mi je jako teško što si na mene zaboravio. Pokušavao sam da te dozovem, ali nisam uspevao. Važnije ti je bilo šta misle ostali. Važnije ti je bilo šta misle odrasli i drugi dečaci i devojčice… Važnije ti je bilo šta misle oni, jer si zaboravio na mene.

– Žao mi je. Mnogo mi je žao. Oprosti mi, molim te.

– U redu je, to se na ovom svetu gotovo svima dešava. Skoro svi zaborave na nas.

– Mogu li nekako da ispravim svoju grešku?

– Nikada više ne zaboravi na mene. Zovi me svakog dana da se radujemo životu. Zajedno možemo prevazići i najteže situacije. Zajedno možemo doneti osmeh i igru sebi i drugima. Samo me zamisli i ja sam tu.

– Šta bi voleo danas da mi kažeš?

– Danas želim da vidiš šta se nalazi u mojoj čarobnoj kutijici. Dobili smo je na rođendan, sećaš se? Hajde, dođi da ti pokažem. Vidiš, u ovoj kutijici nalazi se zlatno jaje. Ono obasjava sve čarobnom, zlatnom, isceljujućom svetlošću.

– Šta sa njim može da se radi?

– Sećaš se ono kada nas je povredila jedna devojčica? Tom dečaku stavi zlatno jaje u srce. I vidi kako ga svetlost u času obasjava iznutra. Vidiš kako sada radosno uskače u tvoje srce.

– Dobro. A šta još može da se radi sa njim?

– Ova čarobna kutijica nema ograničenja. Ja mogu stvoriti bezbroj zlatnih jaja. Kada god nekoga sretneš, samo mi reci da i njima stavim zlatno jaje u srce. Tako će i njima biti lepše na ovom svetu.

– Hvala ti. Imaš li još nešto da mi poručiš danas?

– Da. Znam da ovo što ti sada govorim ne smeš da napišeš. U redu je, to neka ostane naša mala tajna. Ali, znaj da je tako. Biće sve kako smo zamislili još kada smo bili mali. Volim te. I ponosim se tobom. Ponosim se što si se me se setio i što si krenuo hrabro da slediš svoje snove, kada su svi mislili da je nemoguće.

– Ti si zaista čarobnjak. Nemam reči.

– Dobro je. I ti nekada da zaćutiš. BRA-VA!

Kako se osloboditi osećaja gubitka?

U životu se svakog dana nešto menja. I mi i sve što nas okružuje. Nekada to ne primećujemo, ali to je priroda života i jedina sigurna stvar. Promena. Svakog dana nešto dobijamo i nešto gubimo. Kako ćemo gledati na to određuje i kako ćemo se osećati.

Nekada prolazimo kroz iskustva gubitka onoga što smatramo da nam je zaista važno. I ja sam, da znate, upravo ovih dana.

Što smo više povezani sa tim, što smo više energije uložili u to nešto, teže nam je da situaciju u potpunosti prihvatimo i otpustimo. Jer, to znači život bez tog nečega… Život bez nečega što smo smatrali veoma važnim. A takva verzija života zahteva nove nas. Novi ja zahteva oslobađanje značajnog dela onog ja koje je živelo do danas. I to najčešće nije lako.

Prihvatanje je prvi korak u tom procesu. Prihvatanje da smo na putu ka novoj verziji nas i novoj verziji našeg života. To znači i potpuno dozvoljavanje emocija koje osećamo. Kada ih priznamo i sagledamo situaciju iz tog ugla, pojavljuje se mogućnost da situaciju vidimo i na novi način. Ponovo se nalazimo u ulozi radoznalog učenika. Tek tada se iskreno možemo zapitati: “A šta ako je ovo iskustvo savršeno za mene?”.

Time dajemo sebi mogućnost da iskustvo sagledamo na potpuno novi način. Na ovom mestu, mnogo je više mira, poverenja, osećanja slobode, jasnoće, jednostavnosti i naravno – osmeha… Ako postavimo sebi ovo pitanje, mogu se pojaviti razni novi odgovori, koje do tog trenutka nismo mogli primetiti. Možda shvatite da niste dovoljno vrednovali sebe, možda shvatite da zaslužujete nešto mnogo bolje, možda naučite da se ne opirete životnom toku ili da prihvatate neminovne životne situacije… Sve je to važan deo veličanstvenog putovanja zvanog život.

Ukoliko osećate da nosite veliki emotivni naboj i da vam je teško da situaciju sagledate iz drugog ugla, možda ne bi bilo loše da mi se javite na marko.maodus@gmail.com. U poslednje vreme u konsultacijama često koristim alat koji je savršen za ove prilike – integra protokol. Više detalja pročitajte na markomaodus.com.

Želim vam srećan put ka novom ja, okean ljubavi i radosti, hrabrost da nastavite putem svog srca i mir koji prevazilazi svako poimanje.

How to ask yourself the right question?

When there is a lot of change in a way of living, it is common for a man to become unsettled and to panic. When a human is in that state, his attention is almost always on the outward world. He is trying to find an outward reason for his internal state and is hoping that everything will return to earlier state.

But, it doesn’t need to be like that. If a man wakes up and realizes that he is not just a physical body, that the world is not against him but it is in fact its friend, and is responding to him in every moment – then there is a chance for a beautiful transformation.

It is ok to feel uncomfortable. It is ok to feel every emotion. The problem arises when we are not free to express our emotions in a healthy way and that’s how we block the life energy. That’s how we resist life which is happening anyway.

The real transformation occurs when we are in harmony with ourselves – when are thoughts, emotions and actions are aligned.

When I am not 100% clear what I want, or more precisely – what expression of life I would like to be, I ask questions to myself.

For example:

What can I do now so I can feel at peace?

How can I express myself creatively today and make value? How can I share it with the world?

What can I do to create a sincere smile on my face? Can I bring it to someone else too and how?

Which little step can I make today so I can continue the journey of my heart?

And so on… You get the idea. I accept 100% responsibility for the state of my being and focus my attention on the inside with these questions. If you try, you’ll see that answers to these kind of questions will come.

And then, you apply them and do it consistently. If you continue, one day, you’ll see that your world is changing in a miraculous way.

I wish you ocean of love, infinite joy, courage to follow your heart and peace beyond all understanding.



Kako postaviti pravo pitanje sebi?

Kada se mnogo toga menja u načinu života, čovek se lako uznemiri i uspaniči. Tada je njegova pažnja usmerena na spoljni svet, često traži krivca za stanje u kom se nalazi van sebe i nada se da će se nekako sve vratiti na staro. Samo da ne mora da se menja. Strah od promene ili strah od nepoznatog je toliko veliki.

Ali, ne mora biti tako. Ukoliko se čovek zaista probudi, shvati da nije samo fizičko telo i da se čitav svet nije urotio protiv njega, već da je zapravo prijatelj i odgovara na njega u svakom času – tada postoji šansa za predivnu transformaciju.

U redu je osećati se uznemireno. U redu je osetiti svaku emociju. Ono gde često nastaje problem je što ne umemo da je izrazimo i tako blokiramo životnu energiju. Tako se opiremo životu koji se svakako dešava.

Prava transformacija nastaje kada smo u harmoniji sa sobom – odnosno kada su naše misli, osećanja i dela usklađena. Kako bih dobio jasnoću šta zapravo želim ili još preciznije – kakav izraz života želim da budem, postavljam pitanja – sebi.

Na primer:

Šta mogu da učinim sada kako bih osećao unutrašnji mir?

Na koje načine mogu da se kreativno izrazim danas i tako kreiram vrednost? Kako da to podelim sa svetom?

Šta mogu da učinim da kreiram iskreni osmeh na svom licu? Da li mogu da donesem osmeh još nekome  i kako?

Koji mali korak mogu da preduzmem danas kako bih nastavio putem svog srca?

I tako dalje… Jasna vam je ideja 🙂 Ovim pitanjima pažnju usmeravam unutra i prihvatam 100% odgovornosti za stanje svog bića. Ako probate, videćete da će odgovori na ovakva pitanja doći.

A onda, probajte da ih primenite i redovno to činite. Ako nastavite, u nekom času, videćete kako se vaš svet na čudesan način menja.

Želim vam okean ljubavi, beskrajnu radost, hrabrost da nastavite putem svog srca i mir koji prevazilazi svako poimanje.