Dragi moji, danas nešto zaista drugačije. A opet, isto. Za sve vas koje zanima kako se to čisti 🙂
Kao i svakog jutra, probudim se i kažem: „Kako mogu danas da ti služim, Bože?“. Nekada sam imao veliki problem sa tim izrazom „sluga božji“. Mislio sam da je to kao neki rob. Danas za mene služiti Bogu ili ljubavi znači – jednostavno slediti svoje srce i raditi ono što voliš, iz trenutka u trenutak, koliko god možeš kao čovek.
Ja volim da se bavim transformacijom emocija. Nazivam to alhemijom. Čarobnjaštvom. Nema ništa lepše za mene nego kada u sebi pretvorim strah u ljubav, a potom vidim i svedočanstvno unutrašnjeg procesa u fizičkom svetu. A najlepše je baviti se takvim stvarima kada nemaš nikakvih ličnih problema. Zato vam ne predlažem da ne budete blesavi kao ja, pa da se time bavite na početku rada sa sobom. Ima vremena za ovakva ludila, ne brinite 🙂 No, da se vratimo priči.
Tako ja jutros kažem:
– Bože, evo nemam nikakvih ličnih problema, daj ti nešto što je potrebno sledeće da se očisti, po tvojoj volji.
Uh. Setim se kako je prošli put tema bila ljudska svirepost koju sam mogao da osetim čitajući neki tekst o logoru Jasenovac. Osetio sam tada ogromnu mržnju i u dubokom procesu, tumarao hodnicima duše i molio za oproštaj. U toku procesa pojavili su mi se pravoslavni i katolički sveštenici koji su se molili za slobodu duša. Nakon gotovo sat vremena, od mržnje, stigao sam do potpune nirvane. Nakon toga, otišao sam mirno u svoj dan.
Narednog jutra dobio sam mail o tome kako se upravo dešava televizijski prenos molitve iz Jasenovca, u kojoj se katolički i pravoslavni sveštenik mole za slobodu duša. Wow.
“Ne postoji ništa napolju”, rekao bi Hju Len. Kada isceliš nešto u sebi, isceli se u svemu što postoji.
U prošlosti, kada god bih nešto ovako izgovorio, Bog bi mi vrlo brzo dao zadatak. No, ovog puta, naizgled se ništa se nije desilo. „Hvala Bogu, možda je zaboravio“, našalih se sam sa sobom. Al’ zamalo.
Prođe nekoliko sati, odlazim na masažu, osećam se predivno. Nakon toga, krećem na Adu da vozim rolere. Milina. Potom puštam jednu predivnu, ceremonijalnu pesmu, u kojoj se žene obraćaju jedna drugoj, drže se u krugu i podržavaju. Čuo sam tu pesmu mnogo puta, uvek sam u njoj uživao.
I tada. Odjednom. Niodakle. Iz čistog mira. Dok sedim u kolima, potpuno opušten, osetim beskrajnu tugu. Tugu koja deluje večno. Nepromenljivo. Koja traje od nastanka Univerzuma do danas. Tuga koja je zarobljena u vremenu.
Uh. Ne bežim od tog osećaja, već pokušavam da ga doživim u potpunosti. Ulazim u ulogu osobe koja se tako oseća. To je neka beskrajno tužna žena koja živi u mojoj duši. Nemoćna. Nalazi se u mračnom, lepljivom katranu. Sve je toliko mračno da veruje da se nikada i ništa ne može promeniti. Život je mučenje i žrtvovanje.
– Nemam volje ni za čim. Ovako će večno ostati.
Tračak svesti se budi u mojoj duši i podseća me ko sam ja. Osoba koja za početak, želi da privhati sve kako jeste, kako bih se kretao ka miru. U mraku i katranu nepomičnosti – pojavljuje se jedna, mala svetla tačka.
– Biće sve u redu, kao da kaže.
Kada svetlo obasja mrak, tama nestaje. Ali, tama mora nekako da pozove i kaže da joj je teško. I tako, malo po malo, svetlost postaje jača. Vazduh počinje da se kreće. Beskrajno tužna žena u meni prima zagrljaj. Plače suze večnosti. Oslobađa iskonsku patnju. Traje to neko vreme i nešto kasnije, pitam se…
Kako se osećaš? Malo manje tužno, ali mnogo besno. Koju potrebu imaš? Da izrazim sve što osećam. Tog časa se pojavljuju ogromni bes, ljutnja, mržnja. Prema kome? Muškarcima i Bogu.
– Vi ste krivi što je meni ovako. Hoću da vam se osvetim.
Tog časa proleće jutrošnja scena u kojoj majka nekontrolisano urla na malog dečaka. Užas.
Zatim se pojavljuje rečenica Hju Lena koji govori kako je najsnažniji program na planeti Zemlji, mržnja žena prema muškarcima.
A onda stiže i pitanje: „Gde se sve to dešava?“ U mojoj duši.
Hvala Bogu da je tu, pa mogu da uz ljubav nešto uradim po tom pitanju.
Kakva osoba želiš da budeš umesto besne žene? Onaj koji je jednostavno tu. Koji jeste. Koji bezuslovno prihvata. Koji dozvoljava besnoj ženi da izrazi sve što misli i oseća.
Tada kreće tornado. Zemljotres. Sve se trese. Iskonski bes izlazi napolje. Onaj koji jeste stoji ukopan. Snažan. U mestu. Kletve, sekire, kamenje – sve nekako prolazi pored njega. Strpljivo čeka. Svestan je on svoje uloge. Kroz vreme, tornado prolazi. Sve se smiruje.
Unutrašnji žena i muškarac polako prilaze jedno drugom. Oboje su ranjeni, ali su sada jedan korak bliže. Gledaju se u oči. Stoje na bojnom polju. Borba je gotova. Mnogo je žrtava. Krv na sve strane. Plaču. Opraštaju jedno drugom.
– Da li je moguće da smo ovoliko nesvesni bili? Da smo ovo jedno drugome učinili?
Plaču i dalje, u zagrljaju. Dobre su to suze. One koje čiste dušu.
– I suze i smeh, za dušu su lek, čuje se.
Teško je nakon svega sagledati sve učinjeno. Teško je odraslima.
Ali, nije deci. Jer, nema sveta ni planete gde ne može stići dete. Sve dečje staze vode, od igre do slobode.
Iz njihovih srca tada iskaču devojčica i dečak. Gledaju se u oči. Igraju se. Kao da su sačinjeni od cveća i sveslosti. Mirišu na ruže.
Prilaze, gledajući se u oči:
– Mir, mir, mir, niko nije kriv.
Odjednom kiša počinje. Kiša suza sa neba. One spiraju svu onu krv prošlosti.
Zemlja sve to prima. Iskoristiće to za neke nove plodove.
Sunčev zrak se zatim probija. Nudi priliku za neki novi, drugačiji život. Za Novu Zemlju.
Oboje se kaju.
Iskreno pokajanje znači da smo svoju lekciju naučili.
I da istu grešku nećemo ponoviti.
Neka tako bude.
Želim vam mir koji prevazilazi svako poimanje.
