Prihvatam i volim sebe, baš ovakvog kakav sam sada

Pre nekoliko dana slušao sam audio knjigu Pitera Levina, čoveka koji je ogromnu energiju posvetio izučavanju traume. Evo jednog od njegovih važnih zaključaka. Ljudi, domaće i divlje životinje, svi su izloženi nekom obliku stresa. Ali, divlje životinje ne pokazuju znake traume. Zašto?

Antilopa koja beži od lava doživljava veliki strah, koji pokreće izuzetnu količinu energije. Nakon borbe za život, u narednim minutima, čitavo njeno telo drhti i tako otpušta napetost iz svih mišića. Na prirodan način – oslobađa svu tu energiju iz tela. Tako se stres ne zadržava u njoj, proces koji je pokrenut se kompletira i nakon toga živi u potpunom miru, kao da se događaj nije ni desio. Rekao bih ja, vraća se u Nulu.

Međutim, mi ljudi (a to smo preneli i na pripitomljene životinje), često zaustavljamo prirodnu težnju tela da se oslobodi energija koja je pokrenuta. To je jedna od tekovina današnje „moderne“ civilizacije – snažno potiskivanje emocija kako bismo bili jaki u očima drugih. Da niko ne primeti našu „slabost“. Ali, sa energetskog stanovišta, takvo ponašanje je laž. A laž ima i svoju posledicu.

Zaustavljanje prirodnih procesa izaziva u nama gomilanje stresa i zaustavljanje toka životne energije. Kontinuirano stresno stanje postaje – trauma. Dok god se u nama ne kompletira započeti energetski proces, naša podsvest će kreirati događaje koji će nam davati nove prilike da traumu oslobodimo.

Ali, odrasli čovek se često plaši da oseća, jer tako može delovati slabo. Stoga mnogo češće energiju ulaže u zadržavanje lažne slike o sebi, nego što iskreno biva ono što jeste u određenom trenutku. Do koje mere to može ići, čućete u narednom primeru.

Na terapiju kod Pitera Levina je došla jedna žena. Dodao je da je delovala prilično hladno. Kada ju je upitao da li je ikada doživela strah, rekla da je da nije. Da bi je opustio, potom je rekao da gotovo svi ljudi kažu da su se u poslednjih pet – šest godina bar jednom veoma uplašili.

Na to ona reče:

  • Pa dobro onda. Možda sam se malo uplašila kada sam kidnapovana.

Potpuno hladno to izgovara. Terapeut joj kaže da prepriča događaj, ako želi.

  • Naravno. Bila sam na skijanju sa društvom. U jednom trenutku me muškarac ubacio u svoja kola.
  • Da li ste se tada uplašili?
  • Ne. Nisam znala šta će se dogoditi.
  • Dobro, šta se dalje dešavalo?
  • Nije me odvezao u restoran gde je trebalo da ručam sa prijateljima, već svojoj kući.
  • Pa jeste li se uplašili tada?
  • Ne.
  • A onda?
  • Vezao me je za svoj krevet.
  • Pa da li ste se onda uplašili?
  • Ne.
  • A onda?
  • Možda sam se malo uplašila kada sam videla okačene noževe i pištolje po zidovima.

Šta reći na ovo? Zašto je ova žena toliko udaljena od sebe? Moderna civilizacija je zasnovana na osećaju nedovoljnosti. Osećaju da smo odvojeni od Ljubavi (Boga, Izvora). Kao posledica toga, takvi kakvi jesmo, ne zaslužujemo ljubav, pažnju, priznanje. I zato smo često prinuđeni da postižemo, dostižemo, jurimo, kako bi neko obratio pažnju na nas. Borimo se za mrvice ljubavi i priznanja. Nikako ne smemo prikazati sebe onakvima kakvi jesmo, jer kada smo „slabi“, odbaciće nas.

Piter Levin navodi da se u civilizacijama koje mi nazivamo primitivnim, odgovori na ovakve događaje potpuno drugačiji. Članovi društva podstiču osobu koja je doživela traumu da je i podeli, uz podršku i priznanje svih. Ona je podržana da izrazi svoja osećanja i vođena da povrati zarobljene delove svoje duše. Nakon takvog procesa, slavi se isceljenje i novi život.

U našoj, „modernoj“ civilizaciji, stavljajući racionalni um na pijadestal i jureći za spoljašnjim priznanjima, mi smo se od duše udaljili. Srećom, duša nas kroz osećaje nezadovoljstva, nemira, straha, a nekada i bolesti – podseća na našu istinsku prirodu. Poziva nas da se probudimo.

Čovek nije istinski snažan kada laže i pretvara se pred drugima. Takav čovek je zapravo rob sopstvenih verovanja. Živi stegnut, napet, poguren, okovan. Svuda juri, žuri, nema vremena ni za šta. Često se oseća sputano. Svaki dan je naizgled isti. Zaista je tužno što velika većina nas ljudi živi na takav način.

Čovek koji je istinski snažan, svestan je da je najvažnije da bude iskren prema sebi. On shvata da je za osetljivost, ranjivost u ovom svetu potrebna hrabrost. Hrabrost da stojiš u trenutnoj istini. Da bi čovek postao istinski slobodan, potrebno je da počne da prihvata sebe, baš takvog kakav jeste. Sa svim vrlinama i manama. Tada, na površinu izlaze svi oni nevoljeni delovi nas. Upravo tada kada kreneš da rušiš sliku o sebi kako bi postao ono što jesi, najverovatnije će se desiti da budeš kritikovan, osuđen, ismejan. To može biti veoma bolno.

Umesto povratka na staro, izaberi da lagano, nežno, kao što majka voli dete – sloj po sloj, gradiš nešto naizgled nepoznato, tu davno izgubljenu veštinu – ljubav prema sebi. Kada naučiš da prihvataš sebe, postaješ slobodan. Takav možeš živeti kao da je svaki dan – novi dan i novi dar.

Što više čovek prihvata i voli sebe, spreman je da sve to pruži i svetu koji ga okružuje.

I evo jednog praktičnog predloga, kako krenuti ka sebi. Verovatno si čuo za ovu vežbu mnogo puta. Ali, da li si je i probao? Možeš to učiniti odmah.

Sedi pred ogledalo, pogledaj u odraz svojih očiju i reci: „Spreman sam da prihvatim i zavolim sebe, baš ovakvog kakav sam sada“. Ne prekidaj odmah. Ostani u tome bar pet minuta. Povremeno ponavljaj rečenicu, u sebi ili naglas. Prati senzacije u telu. Da li ti prija ili osećaš nemir? Da li želiš što pre da prekineš? Nakon toga probaj i sledeću rečenicu: „Ja prihvatam i volim sebe baš ovakvog kakav sam sada“.

Ako primetiš bilo kakav otpor, to je onaj deo tebe koji zaslužuje da ga, umesto dosadašnjih osuđivanjem, zagrliš. Polako, nema nikakve jurnjave u ovim procesima. I ako će ti biti išta lakše, pre samo nekoliko godina, meni je to bilo veoma, veoma teško. Opirao sam se najsnažnije moguće i govorio: „Voleću sebe, ali sigurno ne volim sebe sada“. Osećao bih bes kada bih pokušao da zavolim sebe.

Danas sam veoma zahvalan sebi što nisam odustao. Stoga, ako ste u sličnom trenutku sada, nežno prema sebi. Vaša duša će vam biti zahvalna.

Želim vam mir koji prevazilazi svako poimanje.

Kada slediš svoje srce, za tebe važe božanski zakoni

Bio je to još jedan, u tom trenutku – dosadan čas na matematičkom fakultetu. Geometrija. Profesor je na tabli nacrtao tri krive linije i rekao: „Ovo je trougao“. Gledamo svi i pitamo se gde su temena i zašto su stranice krive linije. One se samo približavaju ili teže jedna drugoj, uz pretpostavku da se spajaju – negde u beskonačnosti. Tada nam objasni da je u pitanju geometrija po principima ruskog matematičara i da ona ne važi na Zemlji, već se više odnosi na zakonitosti Kosmosa. Kada se napusti Zemljina orbita, drugačiji su geometrijski zakoni. Bilo je to veoma apstraktno. Nekako nevidljivo, daleko.

Iako sam imao ogroman unutrašnji otpor prema matematičkom fakultetu, ipak sam ga uz veliki napor – završio. Godinama sam kasnije bio ljut na sebe, život i matematiku, što sam uopšte krenuo tim putem. Nisam želeo, ali sam ljutnju, u tom slučaju, ipak osećao. Sve dok jedne večeri nisam izveo sledeću vežbicu.

Na papiriće sam napisao mnoge uloge koje sam igrao i igram u ovom životu. Potom sam ih simbolično spaljivao u vatri uz nameru otpuštanja uz bezuslovnu ljubav. Kada sam došao do papirića „matematičar“, pogledao sam i poželeo da ga spalim, kao i svaki drugi. Ali, u ovoj situaciji sam imao veliki otpor.

Istog časa je dunuo snažan vetar i umalo ugasio vatru. Jedini put te večeri sam rukom morao da zaštitim plamen. Shvatio sam tog časa, bilo je potrebno da zaštitim matematiku od svoje ljutnje. Setih se tada rečenice koju sam jednom prilikom čuo: „Matematika je izabrala tebe“. Uz iskreno izvinjenje i poštovanje koje sam u trenu osetio, setivši se i naših zajedničkih, lepih trenutaka – spalio sam papirić u vatri.

Iako je naboj umanjen, i dalje je u meni postojalo pitanje: „Zašto mi je trebalo toliko godina na fakultetu, kada se sada bavim nečim tako divnim kao što je duhovnost, život, transformacija. Kakve to veze ima sa matematikom?“

Nekoliko dana kasnije pomenuo sam to razmišljanje svom prijatelju. On u tom času, kao iz topa, reče:

  • Mare, sve ti je to matematika. Samo, božanska matematika.

Kako je samo ta rečenica u meni odjeknula! Sve je dobilo smisao! Zašto sam još kao dete shvatao i logički munjevito povezivao razne stvari, zašto su mi svi zadaci bili laki, te zašto mi danas tako dobro ide sa ovom drugačijom, životnom matematikom.

Nešto kasnije, naišao sam na rečenicu pravoslavnog monaha, oca Porfirija: „Kada slediš svoje srce, za tebe važe božanski, a ne ljudski zakoni“. Šta li sad to znači?

U tom periodu, već duže vreme sam posvećeno i sa zanosom, praktikovao bezuslovnu ljubav kroz Ho’oponopono, tj. molitvu srca koja teče stalno. Kako je ta molitva u meni zaživela, vodila me je u razna čudesna iskustva, nešto što danas nazivam avanturom srca. Mnogo puta su mi se desile potpuno nezamislive stvari, čarobna podešavanja koja su jednostavno zemaljskoj matematici – neverovatna.

U tim trenucima, u meni bi bljesnula ta rečenica: „Kada slediš svoje srce, za tebe ne važe ljudski, već božanski zakoni“. To su trenuci u kojima, do sada važeće informacije, prestaju da važe. Tada važe oni zakoni sa neobičnog časa geometrije. Važe zakoni nematerijalnog, nevidljivog, neopipljivog. Gde tačke spajanja postoje samo u beskonačnosti. A ipak se sve spoje. I postanu materijalne. Na Zemlji!

Kako ja to danas razumem? Ukoliko slediš svoje srce (odnosno voliš), možeš te božanske, „nebeske“ zakone „spustiti“ na Zemlju i živeti po njima. Možeš živeti „Raj na Zemlji“. Možda ne stalno, ali meni je i ovoliko „često“ – FANTASTIČNO.

Ali, kako sad to, nije realno? To ima samo u bajkama i snovima. Nije realno ako si “realan”. Nije realno ako si suviše racionalan i ozbiljan.

Ali, ako uspeš da naučiš svoje srce da, bar većinski – prihvata i voli, probudiš duh, maštu , osmeh, lakoću i radost deteta – za tebe više neće važiti „ljudski zakoni“. Neće problem više biti nezdrava hrana, manipulativni ljudi, zle vakcine, razmišljanja roditelja, učitelja, komšija, kolega, političara…

Kada se nađeš pred nečim što ti se ne dopada, setićeš se da ne postoji niko i ništa van tebe. Ostajetete ti i to nešto što kreira neprijatnost. Gde? To je emocija koja se negde u tebi nalazi. Tuga, ljutnja, bes, žal, krivica… Nije ti prijatna, ali kreneš da je voliš, zato što se tada setiš i da je bezuslovna ljubav (Bog) u tebi. Kreneš da „voliš neprijatelja svog“ i ako istraješ, shvatićeš da ti ona zapravo nije neprijatelj. Samo želi da bude voljena, kao i sve ostalo. Osetiš. Iskusiš. Uvidiš. Postaneš mudriji. I nastaviš.

Tako slediš svoje srce. Tako bezuslovno voliš. A tada, za tebe počinju da važe „nebeski“ zakoni. Samo što ih ne živiš na nebu, već ovde, na Zemlji.

Da li je to lako? Haha. Kao i sve – ima svoju cenu. Moje iskustvo kaže da to zahteva izuzetnu svesnost i veliku posvećenost. Zahteva da budeš „jednom nogom na nebu, a drugom na Zemlji“. Zahteva hrabrost da budeš sa sobom. Da ne bežiš. Da ne odlažeš. Istovremeno, verujem da je to i najvrednije što jedna duša može biti na našoj planeti – jedno sa Bogom.

Samo, da ne biste mislili da sam ja neki gospodin savršeni, te da to mogu ja, a ne i vi – znajte, ja samo putujem ka tome. Hvala Bogu pa sam zavoleo putovanje.

Želim vam mir koji prevazilazi svako poimanje.

Postani osoba kakva želiš da budeš i sve će doći.

Dragi moji, koliko ste puta u životu doneli odluku da ostvarite neki cilj? Verovatno mnogo, mnogo puta.

Koliko procenata takvih odluka ste u potpunosti sproveli u delo? Ako ste kao većina nas ljudi, verovatno – veoma, veoma malo.

I ne samo što niste uspeli u onome što ste namerili, nego ste se još jeli iznutra zbog još jednog neuspeha. Isto sam činio i ja. Zašto se to dešava?

Zato što nas današnja civilizacija uči da stalno budemo fokusirani na spolja. Zato su i naši ciljevi obično da se promeni spoljašnost i pruži nam ono što mislimo da nam je potrebno: novi partner, više novca, manje kilograma, belji zubi, zategnutija kožu, viša titula, itd…

Šta se dešava kada živimo na taj način? Zamislite jednu pravu liniju koja se sastoji od beskonačno tačaka. Na toj pravoj, tačkice u kojima ostvarimo nešto od svojih ciljeva, bile bi svetle, kao vredne pomena. Svi ostali trenuci, sve ostale tačke, nisu nam važne. Jer, u njima nema ništa vredno. Život se tako svodi na tačkice u kojima smo, bar na kratko, zaslužili sopstvenu ljubav, jer smo nešto “postigli”.

Ovo je i glavni razlog zašto živimo van toka sa životom. Nismo prisutni gotovo nikad. Lepo reče jedna gospođa pre neki dan: “Bog jeste u nama, ali smo mi često van sebe”.

Ono što je meni pomoglo da promenim pogled i pronađem mnogo više smisla u životu, jeste pogled ka unutra. Umesto da se pitam šta mi sve fali spolja, počeo sam da se bavim samo jednim ciljem, koji dolazi iz fokusa na unutrašnjost, a ogleda se u pitanju:

– Kakva osoba želim da postanem?

Ono što našu dušu istinski zanima, nije koliko ćemo stvari sakupiti, već kakva ćemo osoba postati, duž putovanja zvanog život. Kada život posmatramo na ovaj način, ne ulažemo energiju u privlačenje svojih želja.

Umesto toga, naš cilj može biti da postanemo osoba kojoj prirodno dolazi sve što joj je potrebno.Slobodno se zapitajte, kakva bi to osoba bila? Odgovor može biti: srećna, ispunjena, celovita, iskrena, stabilna, zdrava, svesna, snažna, itd…

Takva osoba već postoji u našoj svesti, ali očigledno još ne dominira, već nas poziva da evoluiramo. Kao vežbu svesnosti, koja vas može odvesti u život iz snova, predlažem vam da sledeću vežbu.

Na svakih sat-dva sebe zapitajte nešto u ovom stilu:

Kako bi danas živela ta osoba u meni? Kako bi ta osoba prala zube? Kako bi ta osoba vežbala? Da li bi ta osoba išla peške ili liftom? Da li bi ta osoba sada pojela čips ili jabuku? Kako bi to učinila? Da li bi ta osoba dozvolila sebi odmor kada je umorna? I tako dalje.

Na ovaj način, fokus je stalno na unutra, a jedino “takmičenje” u kom učestvujete je sa samim sobom iz prošlosti. Svakog dana možete napredovati i neminovno ćete u jednom momentu postati osoba kakva želite da budete.

Mnogo je važno da budemo svesni svog izbora, jer ono što bivamo – to i postajemo.

Pre neki dan čujem: “Marko, ja sam naučila u određenim učenjima da moram da “kopam” po raznim sećanjima. Kopala sam i kopala godinama. Sada sam umorna.”

Naravno. Kada dugo kopaš, kao u nekom rudniku, postaneš rudar. Pretvoriš svoj život u stalno kopanje i – umoriš se. Nedavno sam se pitao, zašto baš ja da otvorim “Školu za čarobnjake”. Odgovor se sam pojavio. Pogledao sam svoj život prethodnih nekoliko godina i jednostavno video da na taj način već duže vreme živim.

Dobra vesta je da, kakva god osoba da u nama sada dominira, ako nismo zadovoljni, možemo to promeniti. Osvestiti se i krenuti tim putem. Kada tako živimo, svaka odluka je glas za “staru” ili “novu” osobu, ovu koja želite da budete.

I nije neophodno da budete sto posto perfektni. Na izborima je dovoljno da imate više od pola glasova. Tako je i sa nama. Dovoljno je da većina naših misli, emocija i dela bude ove osobe koja želimo da postanemo.

Kad se jednog dana osvrnete za sobom, videćete da ste na ovom putovanju duše, naizgled spontano ostvarili mnogo onih ciljeva koji su nekada bili “negde tamo”. Može delovati da su se “sami ostvarili”.Na ovaj način život je putovanje, kakav je i zamišljen. Neprekinuta prava koja se sastoji od beskonačno tačaka koje su, za našu dušu, sve podjednako važne. Jer, ne postoje obični trenuci.

Želim vam mir koji prevazilazi svako poimanje.

Da li si kukavica ili heroj svoje duše?

               Pre neki dan, ispisao sam delić svoje životne priče. U njemu sam ukratko opisao dubinsku transformaciju svog života i kako sam pošao putem srca. Većina ljudi to prepoznaje kroz iskrenost kojom odiše svaka moja objava. Ali, naravno, kako nas svaka inspirativna ideja vodi van zone komfora, pojave se i neke neprijatne reakcije. U moru radosti koje je „Škole za čarobnjake“ izazvala, pojavio se i jedan neprijatan komentar:

  • Svi ste vi sektaši!

Nekada bi me takav komentar uznemirio i uplašio. Pokušao bih da zataškam emocije koje bih osetio. Ali, zahvaljujući posvećenom radu i velikom poverenju, sada se ne plašim nijedne i mogu veoma lako da osetim i razumem odakle ovakva reakcija dolazi. Kada imamo razumevanje, lakše je da oprostimo i nastavimo dalje svojim putem.

Zapitao sam se, kada sam se u životu osećao kao ova osoba? Bilo je to kada sam kao dečak dobio poziv na trening u „Crvenu Zvezdu“. Godinama sam maštao sam o tome. Maštao sam o tome kako svojim bivanjem donosim radost na mnoga lica. Godinama sam vežbao i napredovao. I kada se ukazala prilika da sledim svoje snove, šta sam učinio? Ne samo što nisam otišao na trening u Zvezdu, već sam odlučio da prekinem da se bavim sportom.

Ljubav koju sam tada prema sportu i Zvezdi osećao, te veliki talenat na tom polju, usmeravali su me na put snova. Ali, moj um je bio ispunjen rečenicama koje su do mene stizale godinama sa raznih strana:

  • Znaš li ti koliko sportista uspe? Jedan od milion. A šta ako se povrediš? Bolje uči školu, završi fakultet i onda si bezbedan. Znanje ti niko ne može oduzeti.

Ni roditeljima nisam rekao ništa o svojoj odluci. Jednostavno sam zaćutao. Nisam razumeo da sam zapravo beskrajno uplašen. Nisam znao odgovor na najvažnije pitanje u postojanju: „Ko sam ja?“.

Čovek koji je nesvestan, koji ne zna ko je, na nepoznato gotovo uvek reaguje iz parališućeg straha. I ne zna da se nalazi u dubokom mraku. Ima potrebu da se od svega brani. Osuđuje, vređa, napada – jer veruje da će ga nepoznato ugroziti.

Nezadovoljstvo zbog sopstvenog kukavičluka kasnije bih praznio kroz „navijanje“ na utakmicama. Psovao bih sudije i igrače protivničkog tima. Bilo bi mi, na kratko, lakše nakon toga. Ali, zašto?

Zato što sam bio pun straha i nezadovoljstva sobom. Na trenutak bih ga izbacio i bivalo bi mi lakše. Ali, to nije rešavalo moj pravi problem i istinu da sam izabrao put kukavice. Nesvesno, ali, to me ne oslobađa odgovornosti.

Godinama kasnije, ogromno nezadovoljstvo me dovelo do oblasti ličnog rasta. Kada sam počeo da prihvatam odgovornost za svoj život, duša me je vratila na put srca. I ponovo sam došao do situacije da osetim strah i skočim u nepoznato. Samo, ovog puta nisam zaćutao. Nisam se povukao. Nisam odustao.

Hrabro sam sledio svoje srce. Govorio sam istinu i kada mi je glas drhtao. Tako sam sa puta kukavice skrenuo na put heroja svog života. I zato sam danas u dubokom miru, spreman da umrem u svakom času, svestan misli: „Ono što činimo u životu, odjekuje u večnosti“.

Za dva dana počinje online program koji jeste deo mog sna – Škola za čarobnjake. Ako osećaš da tu ima nešto za tebe, skokni na https://markomaodus.com/skola-za-carobnjake-26-12-2021…/ i proveri. Ako ti srce zaigra, javi se.

Želim vam mir koji prevazilazi svako poimanje.

Ja sam jedno sa svime

Pre nekoliko godina, vozeći se autoputem, zapitao sam se kako li Bog sada izgleda. Pojavila se slika kosmičkog kuvara.

Iste večeri, pred spavanje, nasumično sam otvorio jedno knjigu.

  • Ljubav nas je kreirala, pa ona tačno zna kako da komunicira sa nama, na jedinstveni način, koji ćemo savršeno razumeti.

Nekoliko sati kasnije, probudio sam se iz sna. U njemu sam pričao sa kuvarem. U rukama je držao nešto i rekao mi:

  • Ovo je začin koji najbolje čisti, ali ga ljudi često izbegavaju.

Maznuo sam mu kutijicu kako bih video šta na njoj piše. Pročitao sam „Advaita“ i probudio se. Odmah sam uzeo telefon u ruke kako bih video šta ta reč uopšte znači. Čuo sam je slušajući neka predavanja pre dosta godina. Bilo je tačno 3 sata i 3 minuta.

Čitam. Advaita – „Ja sam jedno sa svime“. Wow!

Narednog dana, dok sam ručao sa ljudima sa svog seminara, prepričavao sam im ovaj san. U momentu kada sam završio, pozvonio je telefon. Na ekranu je pisalo: „Advaita“. Upravo u tom trenutku, zvala je žena koja je sebi dala to duhovno ime. Duplo Wow!

Kada slediš svoje srce, čudo sledi čudo i nema kraja čudesima.

Ovih dana se budim i zaspivam sa jednom mišlju:

  • Bože, sve imam, samo želim da ti služim.

Vrlo je to visok ideal i privilegija za mene da se nalazim na tom mestu u životu. Dok čovek nije zadovoljan sobom, jasno mi je, veoma je teško u potpunosti živeti tu rečenicu. Mnogo češći slučaj je da smo tu rečenicu čuli, dopala nam se i onda pokušavamo da je živimo iz uloge žrtve. A to – nije to.

Kada i ako, bar povremeno dođemo do tog mesta – vidimo i osećamo višu svrhu svega što postoji. Kao što nama služi hrana, voda, sunce, tako i mi služimo svemu što postoji, ako živimo ono što nam je namenjeno, odnosno, ako sledimo svoje srce. I radimo upravo ono što nam se radi. Pošto radimo ono što nam se radi, onda je to sa mnogo ljubavi, bez preteranog napora, a sa mnogo uživanja i lakoće.

Neretko sam imao misao kako je način obrazovanja za ljude loš. Ali, ako mi je to jasno, mogu da se žalim, ili da učinim nešto po tom pitanju. I baš ovih dana, jedan moj san, počinje da živi. Zašto, kako , odakle baš ja, nemam pojma. Jednostavno, tu je. Škola za čarobnjake.

Istovremeno svedočim otvaranju jedne posebne škole za decu. Moja prijateljica sledi svoj san. Dala je otkaz i skočila u nepoznato, kako bi sledila svoje srce i služila. Potom čujem kako će jedan moj kolega od naredne godine, na zvaničnom fakultetu predavati o reikiju.

I jednostavno se naježim. Prolazi mi misao kako će jednog dana takve škole postati „normalne“. Da će jednog dana postojati ministarstvo ljubavi i čarolije. Da će jednog dana roditelji moći da biraju gde da pošalju svoju decu i da će neki izabrati upravo takvu školu. A mi svi služimo tome, tako što bivamo ono što jesmo.

Ono što činimo u životu odjekuje u večnosti.

Ako želite da saznate više o školi za čarobnjake, pročitajte nešto više o tome na: https://markomaodus.com/skola-za-carobnjake-26-12-2021-20-03-2022/

O besplatnom predavanju na ovu temu pročitajte više na:

Želim vam mir koji prevazilazi svako poimanje.

Ne postoje obični trenuci

Tmurno i mračno jutro. Alarm zvoni. Šta danas? Opet sve po starom. Trči, juri, stigni, odradi, završi. Lezi. Spavaj.

Još jedan običan dan. Još jedan običan mesec. Još jedna obična godina. Još jedan običan život.

A šta ako ne mora tako? A šta ako živiš po pravilima i ponavljaš iskustva drugih ljudi? A šta ako zapitaš – ko je rekao da mora tako? A šta ako daš sebi malo vremena i promeniš pogled?

Pomisli samo:

Da li je tvoje srce, koje kuca za tebe od prvog do poslednjeg časa – obično? Da li su tvoja pluća obična? A mozak? Da li su tvoje oči – obične? A tvoje uši? Nos? Grlo? Jezik? Zubi? Da li je tvoje telo obično? Da li su obični ljudi u tvom životu? Da li je običan vazduh koji dišeš? Voda koju piješ? Da li je ona obična? Da li je sunce koje te greje obično? Hrana koju jedeš, da li je obična?

Sve to može izgledati tako. I najčešće jeste. Kada smo nesvesni. I SAMO kada smo nesvesni. Nesvesni ljubavi koja je uložena u postojanje svega što postoji.

Kada postaneš svestan da život neprestano odgovara na tebe, da od tvoje svesti zavisi kako ćeš šta iskusiti, da možeš sve sagledati na mnogo drugačiji način i da od tvog doživljaja ovog, zavisi doživljaj sledećeg – u trenutku možda osvestiš da je čitav Kosmos učestvovao u kreaciji ovog tvog trenutka.

Tada se možda zaljubiš u upravo ovaj trenutak. Možda potom osetiš bukvalnu ekstazu spajanja sa svojim iskustvom. Rastopiš se. Bezuslovna ljubav prema svom trenutku. Bezuslovna ljubav prema životu. I tada znaš. Ne postoje obični trenuci.

Ali, nismo tome naučeni u školi. Često kažem da je šteta što nismo učili ono što je zaista važno, a sakupljali smo brda nepotrebnih podataka. Često pomislim – kako bi bilo lepo da se u budućim školama uči o tome kako da živimo sa više radosti, mira, ljubavi.

Setih se potom rečenice: „Kada naiđeš na problem, možeš da se žališ, ili da ga rešiš. Ako odlučiš da prihvatiš odgovornost i rešiš ga, imaš beskonačni potencijal na raspolaganju“.

Čitam jutros poruku gospođe koja je prošla moj prethodni online seminar. Piše mi kako se njeno srce otvorilo, kako pleše sa detetom u tržnom centru, kako oživljava stvari, kako su joj dani puniji radošću i ljubavlju. Setim se zašto sam krenuo na ovaj put, pre mnogo godina. Setim se kako sam čuo da je teško menjati obrasce starijih ljudi.

A, ipak – dešava se. Sve to daje rezultate. Sve ima smisla. Setim se zašto nastavavljam ovim putem. Preuzimam odgovornost i dalje. I otud i još jedno ostvarenje sna.

Dugo je u meni živela i razvijala se ideja. „Škola za čarobnjake“. Tromesečni online program.

Sve što čarolija zapravo jeste – jeste ovo o čemu sam pisao. Promena pogleda. Transformacija. Iz straha u ljubav. Iz blata u zlato. Iz nemoći u snagu. Iz tuge u poštovanje i svesnost. Iz besa i ljutnje u razumevanje. Iz krivice u opraštanje. Iz sna u javu. Iz pakla u raj.

Kada promeniš obično u posebno, stvorio si čaroliju. Više detalja o školi za čarobnjake pročitaj na: https://markomaodus.com/skola-za-carobnjake-26-12-2021-20-03-2022/

Ako osetiš zov svog srca, prijavi se na marko.maodus@gmail.com

Želim ti mir koji prevazilazi svako poimanje.

Poštuj sve što je stvoreno

Pre nekoliko godina, desilo se nešto veoma zanimljivo. Nakon mog dvodnevnog seminara, divna prijateljica je posetila pravoslavnu crkvu. Na fresci je videla indijanca sa otvorenom knjigom. Na njoj je pisalo:


– Poštuj sve što je stvoreno.

Naravno da je to čudesno. Ali, ne samo da je čudesno, već je i veoma važno! Koliko je samo važno poštovanje stvorenog, a mi nemamo pojma o tome. Nemamo pojma ni da se upravo zbog toga loše osećamo.

Kada sam prvi put došao u kontakt Ho’oponoponom i slušao havajskog učitelja, doktora Hu Lena, bio sam fasciniran time što on sve što postoji smatra živim, te sa svime komunicira.


Još jednom se vraćamo na ono: „Dođi k’ meni kao dete“. To smo svi kao deca radili. Pričali smo sa svime. Sve je bilo živo i sa svime smo bili povezani. Nije bilo dosade, ali je bilo mnogo radosti, ljubavi, čarolije.
Šta bi se desilo kada bismo u sebi uspeli da probudimo taj uspavani potencijal?


Moj predlog je da probate sledeću vežbu. Samo, molim vas da ne žurite, jer će efekat biti pravi ako sebi date vremena da u njoj uživate.
Možete je raditi žmureći, ali možete da probate i da pišete na papir sve što vam dođe. Dodajte svemu element igre.Za početak, zamislite kako se narednog jutra budite u svom krevetu. Samo, sve je drugačije. Sve je drugačije, jer je sve oko vas živo. Zamislite da vaš krevet ima oči, nos, čitavo lice. Dodajte mu i srce.


Potom ga upitajte kako se oseća i zahvalite mu se što je baš on vaš krevet. Zamislite šta bi vam odgovorio.


Potom u mislima nacrtajte lica svemu oko vas – delovima spavaće i dnevne sobe, kuhinje, kupatila… Lagano i bez žurbe porazgovarajte sa svime.
Kako se oseća vaš frižider? Šporet? Česma? Wc šolja?


Hajde da probamo da im se zahvalimo i iskažemo poštovanje. Zahvalite se frižideru što vašu hranu čuva svežom. Zahvalite se šporetu što vam pomaže da pripremite hranu. Zahvalite se česmi što imate vodu kada god poželite. Zahvalite se wc šolji na veoma važnoj ulozi koju obavlja, jer, iako vam je možda postala uobičajena, zamislite šta bi bilo da nje nema? 😉


Potom u mislima nacrtajte lice ulicama, automobilima, drveću, suncu, oblacima. Pitajte ih kako se osećaju. Zahvalite im se što su u vašem životu.
A sada, obratite pažnju kako se vi osećate. Ukoliko ste sebi dali bar nekoliko minuta, gotovo sigurno ćete se osetiti zahvalnije, zadovoljnije, a samim tim i srećnije.


Ovu vežbu možete raditi kroz meditaciju jednom ili dva puta dnevno, a potom je uvoditi dublje u svoj dan. Na primer, na svakih nekoliko sati, kada ste slobodni – par minuta iskoristite da razvijate svoju maštu i razgovarate sa svime što postoji.


Kada svesnom posvećenošću stvorimo energiju poštovanja, a time i zahvalnosti, te je pošaljemo u svet – ona se mora vratiti. Probajte. Život može biti patnja. Mučenje. Borba. Takvi su životi koji kreiramo nesvesnim sadržajima svoje podsvesti.


Ali, život može biti i ljubav, igra i čarolija. Kada odvojimo vreme za svoju dušu, zagledamo se unutra, otvara nam se prostor za život ispunjen čudima.


Za sve vas koji želite da razvijete ovakve sposobnosti, transformišete svoje emocije i postanete čarobnjak svog života, kreirao sam dvanaestonedeljni online program „škola za čarobnjake“, o kom možete više detalja pročitati na


Ukoliko vam se ova ideja dopada, krenite već večeras u akciju.

Želim vam okean ljubavi i radosti, hrabrost da nastavite putem svog srca i mir koji prevazilazi svako poimanje.

Ako želiš Raj na Zemlji, nije dovoljno posmatrati. Treba voleti.

Imao sam osamnaest godina kada sam sa divljenjem slušao predavanja profesora filozofije u gimnaziji. Nešto u meni je prepoznavalo tu ljubav prema mudrosti. Pričao nam je tada o pogledima na svet raznih mudraca i pominjao njihove ideje o elementima vatre, vode, vazduha i zemlje. Zatim je u priču ušao i peti element – etar.

Nisam tada imao pojma o čemu on zapravo priča. Ali, sve me je to izuzetno privlačilo.

Duhovni put me mnogo godina kasnije ponovo doveo do elemenata. Put moje duše mi je pokazao, kroz različite susrete i apsolutno čudesna iskustva koja sam doživeo, da je apsolutno sve moguće.

Juče sam pomenuo i crtani film „Ledeno kraljevstvo – dva“. U njemu princeza čuje glas koji je vodi u nepoznato. Njeni preci su učinili nepravdu drugom narodu, nakon čega se priroda naljutila. Duhovi četiri elementa su ljude „izbacili“ iz šume. Nakon mnogo godina, duhovne energije nju pozivaju da otputuje u prošlost i ispravi grešku koja je učinjena. Kako samo ono „Ho’oponopono – ispraviti grešku“, dobija svoj puni smisao.

Tek nakon što je situacija iz prošlosti „ispravljena“ i prava istina izašla na videlo, ona se nalazi između duhova četiri elementa i shvata da ona njima može upravljati. Ona ih povezuje i kroz nju oni delaju.

Šta to zapravo znači i po čemu se razlikuje od ostalih elemenata?

Etar je za mene ta „nevidljiva“ božanska, životna energija koja se nalazi u svemu. Zapravo, i nije toliko nevidljiva. Nakon samo nekoliko dana prakse, mogao sam i da je vidim.

Po svojoj prirodi, ona je neutralna i „daje život“, odnosno pokreće ostale elemente. Dostupna nam je u svakom času. Od naše svesti i namere zavisi kako će biti upotrebljena.

Dok čoveka vode nerazrešene traume iz podsvesti (a to je ogroman procenat slučajeva), sva ta energija se nesvesno koristi, gotovo uveke stvarajući nove negativne posledice.

Od toga da li će je usmeravati u ljubav ili strah, zavisiće i efekti čovekovog postojanja. Ako životnu energiju usmeri u strah, efekat će biti ono što često nazivamo „crnom magijom“. Ako je usmeri u ljubav, suprotno.

Čovek koji uspe da transformiše svoju prošlost, uspe da buđenjem ljubavi, razumevanja i opraštanjem, strahove pretvori u lekcije, dobija mudrost. Tada dobija i mogućnost da svesnije koristi etar ili životnu energiju.

Šta je poenta ovoga što pišem? Često se kaže danas: „Budi posmatrač“. Ono što bih ja želeo da dodam na to je da to nije dovoljno. Ukoliko želimo da svet bude „Raj na Zemlji“, da budemo pravi alhemičari ili transformatori, odnosno da efekat našeg bivanja bude koristan za sve, potrebno je voleti.

I evo odmah primera za to. Pre nekoliko godina, na radionicu mi je došla žena koja se decenijama bavila duhovnošću. Iskreno, nisam tada imao pojma šta će ona kod mene, jer je imala mnogo više znanja od mene.

Nekoliko dana nakon radionice na kojoj sam pominjao važnost molitve srce koja teče stalno, javila mi se sa sledećom pričom.

  • Marko, moram ovo da ti javim. Desilo se čudo. Naime, godinama imam ovaj problem koji se ponavlja. Partner dođe kod mene i nakon večere želi da opere sudove. Međutim, voda u sudoperi teče pod ogromnim pritiskom. Svaki put on hoće da pomogne, ali kako to krene da radi, isprska mi celu kuhinju. Ja tada pobesnim i posvađamo se. Godinama sam radila na tome. Nastojala sam da posmatram. Posmatrala bih situaciju, ali bi ona nastavila da se ponavlja. A onda sam juče odlučila da situaciji koju posmatram dodam i ono tvoje „volim te“. Posmatrala sam ga kako pere sudove i u sebi ponavljala „volim te“. NEVEROVATNA stvar se desila. Po prvi put, nakon toliko vremena, desilo se da ne isprska kuhinju. Ali, pravo čudo sam videla narednog jutra. Došla sam do sudopere i pustila vodu. Nakon više decenija, voda više nije tekla sa ogromnim pritiskom. Voda je tekla normalno. Nikakvih majstora nije bilo, nikakvih popravki. Jednostavno, voda sada teče normalno.

Voda sa ogromnim pritiskom je očigledno prikazivala ogroman pritisak iznutra. Kako je ona uspela da doda nešto ljubavi u celu situaciju i time transformiše svoju energiju, život joj je pokazao magičnu promenu.

Da li će se ovakva čuda uvek dešavati? Verovatno neće. Poenta nije da ovo radimo da bismo dobijali čuda i razne rezultate, već zato što želimo da volimo više svojih trenutaka, više svog života. Jer smo odlučili da slušamo svoje srce i jednostavno – volimo. Zašto? Jer srce želi da voli.  

Šta nakon ovog teksta?

Informacija ima mnogo. Tekstova ima mnogo. Videa ima mnogo. Iskustava mnogo. Posebno onih koja se ponavljaju.

Nedostaje primena. Konstantna. I poverenje.

Umesto da opet pitaš, potražiš odgovor spolja, promeniš tehniku – hajde probaj kako ovo radi. Šta možeš da izgubiš? Reci svom iskustvu „volim te“. Probaj to da uradiš više puta ovog dana.

Obrati pažnju. Možda te nešto čudesno iznenadi. To tvoja duša kaže: „Hajde, nastavi sa ovim“.

Danas je naš najveći problem zaborav onoga što jesmo i kao posledica toga – nepoverenje. Nešto najsnažnije i efektnije u mom iskustvu, što mi je pomoglo da osetim “to nešto” i više verujem, jesu meditacije sa intezivnim pranayama disanjem. Ako želiš, pročitaj više o njima na:

Možeš ih poručiti porukom na svetaljubav1111@gmail.com

Želim ti mir koji prevazilazi svako poimanje.

Kako hodati po vodi?

Da li je Isus zaista hodao po vodi? Možda. Ali, kao i većinu priča o njemu – ja ih shvatam simbolično.

Baš ovog jutra nakon dužeg vremena, naiđem na rečenicu: „Ko se pozove na moje ime, činiće čuda kao ja i veća“. Setim se kakva sam samo nezamisliva, biblijska, čuda doživeo u poslednjih nekoliko godina. I zapitam se, zašto je to tako?

Ljudi koji ne prate moj rad i po prvi put čuju priču o transformaciji, prelasku iz intelekta i fanatičnog kontrolisanja života, u svet čarobnjaka, odustajanju od svakog planiranja i prepuštanja božanskom planu, obično kažu ovo:

– Imam osećaj da, kada slediš svoje srce, kao da hodaš po nekom nevidljivom stepeništu i kako zakoračiš, stepenik nastaje.

Kada sam čuo taj komentar po prvi put, pomislih kako je moj osećaj identičan. I to za mene jeste hodanje po vodi. Hodaš, a nešto nevidljivo te drži da ne padneš.

Pa šta je to potrebno čoveku da bi po vodi hodio? Čini nam se, najbolje bi bilo da su pred njim neki čvrsti, fizički opipljivi stepenici. Ali, njih na ovom putu nema. Oni nisu vidljivi. Pojavljuju se samo ako verujemo. Odjednom nastanu, tren pre no što spustimo nogu. I nestanu, čim stepenik napustimo. Tu su, samo za nas. Drugi ljudi ih ne vide, jer svako ima svoje stepenike.

Tako je i sa glasom koji Elza čuje u Ledenom kraljevstvu 2 ili Moana – u istoimenom crtanom filmu. Nečujni glas koji samo mi čujemo i koji nas vodi u nepoznato, da ostvarimo božanski podvig naše duše. Vodi nas u herojsku avanturu našeg srca.

Ako odgovoriš na božanski poziv, spoznaš da su svi fizički doživljaji sekundarni, te da svako iskustvo služi isceljenju duše. Istovremeno, shvatiš da, ne samo da nisi nemoćan, već da si izuzetno moćan, te da od tvoje sposobnosti da ispravno delaš na duhovnom, nevidljivom planu, a potom to preneseš na fizičku ravan, tvoj život može postati veličanstveno iskustvo. Tada živiš Raj na Zemlji. Tada za tebe ne važe ljudski, već božanski zakoni.

Shvataš da te Bog nepogrešivo vodi, čisti put pred tobom i da su prijatna i neprijatna iskustva, tebi namenjena, sa višom svrhom. Ako se zaista prepustiš, postaješ čarobnjak ili alhemičar. Fokusiran si na unutrašnji svet i delaš ka spolja samo kada osetiš božansku inspiraciju. Tako, svaki tvoj izraz, postaje transformacija. Svedočiš čudima. Shvatiš da već hodaš po vodi. I znaš da to svako može.

A kako to? Najveći problem kod nas ljudi je zaborav ko smo mi ustvari, te, kao posledica, nedostatak poverenja. “Daj mi dokaz, pa ću onda verovati.”

To je kao trgovina sa Bogom i sopstvenom dušom.

Čitava poenta je umesto stalne potrage za odgovorima spolja, okrenuti se ka unutra. Iz mog iskustva, nešto što najsnažnije deluje na čoveka da dubinski oseti: „Hej, stvarno ima nešto“ i to iskustvo mu niko ne može oduzeti, dešava se nakon meditacija sa intezivnim disanjem za koje verujem da snažno menjaju život. I njih bih vam preporučio svim srcem.

Ali, pre toga… Znate, pre nekoliko godina sam snimio apsolutno čudesni video koji je postao najgledaniji na mom youtube kanalu (sa preko 120 hiljada pregleda), a nazvao sam ga „Kad jedna meditacija menja život“. Klikom na link ispod ga možete pogledati.

Ako poželite da probate te meditacije koje menjaju život, možete pročitati malo više o ovim njima klikom na link:

i poručiti ih na svetaljubav1111@gmail.com

Želim vam mir koji prevazilazi svako poimanje.

Kako doneti pravu odluku?

Pred tobom je teška odluka. Zbunjen si? Pitaš se šta će biti ako uradiš ovo ili ono?

Najčešće ne volimo da budemo zbunjeni, niti da donosimo odluke, jer se plašimo neizvesnosti.

To je zato što ne verujemo svojoj duši i Bogu da ima pravi plan za nas, pa se često držimo i za nešto što nam više ne služi. Zapravo, tako živi ogromna većina ljudi na našoj planeti. Nekada i čitav život.

Neki ljudi tek na samrtnoj postelji kažu: „Eh, da sam samo sledio svoje srce. Trebalo je da uradim suprotno pre trideset godina, moj bi život bio drugačiji“. Ali, tada je kasno. Naravno da bi život bio drugačiji.

Da se to nama ne bi desilo, potrebno je da hrabro sledimo svoje srce i živimo u skladu sa sobom. No, to je nemoguće ako ne verujemo u nešto više od fizičkog tela. Nemoguće je prepustiti se. Nemoguće je zaista verovati. Takođe, nemoguće je potpuno se prepustiti ako verujemo da Bog postoji, ali da on kažnjava i da ga se treba plašiti. To su za mene sranja.

Pravo prepuštanje dolazi samo ako poverujemo da je Bog bezuslovna ljubav. To je nešto što ima apsolutno razumevanje za sve naše misli, emocije i dela. Samo ako poverujemo u Ljubav, možemo se prepustiti.

Tada dozvoljavamo sebi više lakoće. Manje se plašimo odluka. Manje se plašimo grešaka. Češće osećamo unutrašnji mir i sklad sa onim što jeste. Dozvoljavamo svom osećaju da bude kompas i mašti da se razigra. Manje smo kruti, a više opušteni.

Danas, kada već godinama živim prepušten životu, kada je preda mnom naizgled važna odluka, umirim svoj um, prihvatim sve emocije, a potom, kada je um čist, dozvolim mašti da se razigra.

Zamislim prvo jedan ishod i zapitam se šta se dalje dešava? Kako će se situacija razvijati, kako ću se dugoročno osećati?

A šta ako odlučim suprotno, šta će se onda desiti? Kako ću se dugoročno osećati?

Koja je odluka u skladu sa mnom, u skladu sa mojim vrednostima?

Ni danas mi nije svaka odluka laka, posebno ako sam mnogo sebe dao za nešto. Tu se najviše vežem. Ali, smatram da je to potpuno ljudski i u skladu je sa mnom. Zato dam više vremena sebi da dođem do jasnoće. Naučio sam da volim zbunjenost i neizvesnost.

Kada jasnoća stigne, postupam u skladu sa odlukom. Jer, naučio sam da – možemo mi čekati na život, ali neće on čekati na nas.

Ako osećate da vam je potrebna pomoć na ovom polju, možda je vreme da posetite neku radionicu. Ja vam ovog puta preporučujem ovu:

Želim vam mir koji prevazilazi svako poimanje.