Škola za čarobnjake 2! (15 maj – 31. jul 2022.)

Dragi moji, pre nekoliko godina dobio sam divnu ideju, koja mi se svidela, ali je istovremeno bila i prilično luda.

  • Ti ćeš jednog dana otvoriti školu za čarobnjake,

kao da je neki glas šapnuo.

Škola za čarobnjake? Zvuči uzbudljivo, obećava mnogo čarolija i radosti, sigurno i mnogo transformativnih procesa. Ali, ko sam ja da se na tako nešto uopšte usudim?

Isti glas me je podsetio da ljudi podučavaju primerom. Ako neko godinama često ljuti i besni, onda je on odličan učitelj ljutnje i besa. Ne znam da li bi neko voleo da ide u takvu školu, ali to je tako.

Istog časa mi je bilo jasno zašto sam dobio čast da kreiram školu upravo sa tim imenom. Zaista, kada pogledam svoj život u prethodnih nekoliko godina, tu su čuda, čarolije, čarobne reči, mudrosti, nevidljiva bića. Izgleda da živim kao čarobnjak, pa se sve to dešava kao posledica.

No, kada sam pre nekoliko meseci kreirao dvanaestonedeljni program nisam mogao ni da naslutim šta će sve on doneti. Naime, već godinama obožavam svoj poziv, izuzetno volim da radim sa ljudima, svedočio sam ogromnim uvidima i transformacijama, neverovatnim isceljenjima i ozdravljenjima, velikim ljubavima, a čak su se i deca rađala nakon nekih radionica.

Ali, po prvi put u životu, imao sam priliku da duže vreme pratim duhovnu transformaciju velikog broja ljudi. Njihovo povezivanje, otvaranje, deljenje, hrabrost, izraz, kreativnost, maštu, slobodu. Naša škola za čarobnjake postalo je moje najomiljenije mesto na internetu. Koliko sam samo ponosan, radostan i očaran svim tim procesima. Hvala ti Bože što si mi podario tu priliku. Zaista, zaista je to nešto neverovatno.

Sada, kada me je život doveo do veličanstvenih i mističnih Havaja, kao davne želje mog srca, još jednom mi potvrdio da je apsolutno sve moguće, želim da krenemo u novu avanturu.

Ove nedelje završava se i prva, potpuno veličanstvena škola za čarobnjake. U njoj sam i sam mnogo naučio. I odlučio da odmah kreiramo novu.

Pa šta je ta škola za čarobnjake? U jednoj rečenici – škola za čarobnjake je dvanaestonedeljni online program isceljenja duše i buđenja čarolije u srcu.

U svetu kakvom danas živimo, često nam se čini da smo odvojeni od svega. Osećamo se usamljenim iako je more ljudi oko nas. Jurcamo kao muve bez glave i često imamo osećaj nedostatka razumevanja, poštovanja, radosti i ljubavi. Stalno nekuda žurimo i ponašamo se kao da je život osmišljen kao predstava u kojoj je cilj obaviti što vise poslova, završiti što više obaveza. Neretko osećamo kao da živimo tuđi život i nemamo osećaj svrhe.

Svo to vreme, naša duša nas poziva. Na početku blago i suptilno, a ako se o poziv oglušimo, onda snažnije i grublje. Ovi osećaji su nam zapravo signali da nešto treba da promenimo. Ako se ne odazovemo na poziv duše, osećaćemo se još nezadovoljnije, a neretko razviti i bolesti.

Sa druge strane, ako se odlučimo da odgovorimo na poziv duše i potom sledimo svoje srce, krenućemo ka slobodi. Put ka slobodi podrazumeva oslobađanje svega onoga što smo o sebi poverovali, pokušavajući da se uklopimo u razne postojeće šablone i očekivanja čitavog sveta od nas.

Čovek koji prođe kroz snažan period čišćenja i dozvoli sebi slobodu, dozvoli sebi da bude ono što jeste – postaje svestan koliko smo mi ljudi zapravo moćna bića. Postaje svestan moći svoje duše. Postane zaista svestan da je kreiran po slici i naličju Božjem.

Taj čovek počinje da živi u harmonijom sa prirodom, kao čarobnjak ili alhemičar koji ima moć transformacije. Takav čovek može strah pretvoriti u ljubav. Simbolično, on od blata stvara zlato. I takvom čoveku, čuda su prirodna pojava u svakom danu.

Pred vama je okvirni plan programa koji sam upravo kreirao, a kroz koji ćemo zajedno proći u dvanaest nedelja. Već sada znam da će proces biti izuzetno snažan i da će probuditi mnogo čarobnjaka i čarobnica.

Prva nedelja: Pojačano buđenje svesnosti o sebi. Primećivanje svojih misli, osećanja i dela. Početno čišćenje i transformacija energije.

Druga nedelja: Rad sa unutrašnjim detetom. Postepeno prihvatanje udaljenih i napuštenih delova naše duše.

Treća nedelja: Osvešćivanje onoga što nam u životu nedostaje. Magnetska privlačnost. Osvešćivanje sopstvenih potencijala.

Četvrta nedelja: Korenska uverenja. Isceljivanje odnosa sa roditeljima i Bogom.

Peta nedelja: Dalje čišćenje predačkih linija, povezivanje muške i ženske energije u nama, ljubav prema sebi, kvalitetna i svesna partnerska ljubav.

Šesta nedelja: Osvešćivanje i zdravo oslobađanje potisnute energije besa, ljutnje, mržnje, krivice.

Sedma nedelja: Prepoznavanje i prihvatanje nesvesnih delova. Integracija polariteta.

Osma nedelja: Opraštanje.

Deveta nedelja: Sveta ljubav. Prepoznavanje programa o zasluživanju, primanju i davanju ljubavi. Osvešćivanje da zaslužujemo ljubav baš ovakvi kakvi smo sada.

Deseta nedelja: Buđenje mašte i kreativnosti.

Jedanaesta nedelja: Produbljivanje svesti o božanskoj prirodi ljudskog bića. Veština vođenja ljubavi sa živitom. Sveta seksualnost.

Dvanaesta nedelja: Buđenje čarobnjaka. Osvešćivanje i prihvatanje moći duše. Svesnost. Prepuštenost. Kreacija.

Ovo je naravno, okvirni plan, ali – život se dešava i teče iz trenutka u trenutak, tako da će možda biti i promena tokom rada, kako budemo odmicali dalje u procesu isceljenja.

Praktično će se program sastojati iz ovih delova.

  1. Online zoom radionica na svakih sedam dana:

Svake nedelje ćemo imati online radionicu preko aplikacije zoom (termin same radionice ćemo dogovarati, nekada će biti ujutro, nekada uveče, uvek nedeljom). Trajanje će biti od dva do dva i po sata. Deo radionice će biti predavanje na određenu temu, potom odgovori na pitanja i na kraju – odgovarajući meditativni process. Tu meditaciju radićemo sedam dana, do naredne radionice (u prvoj školi za čarobnjake, gotovo uvek su radionice trajale po tri sata, a jednom i puna četiri).

  • Zatvorena facebook grupa za deljenje, razumevanje i podršku:

Imaćemo i zatvorenu facebook grupu, u kojoj ćemo razmenjivati iskustva, te podržavati jedni druge, tokom svih procesa. U njoj će biti moguće postavljati pitanja koja se pojave tokom rada.

U prvoj školi za čarobnjake, ta grupa je postala potpuni hit. Koliko samo mašte, kreativnosti, hrabrosti, oslobađanja i povezivanja se tu desilo. Neki su se oslobodili višedecenijskog straha od mraka. Neki su prvi put progovorili javno. Neki od ljudi su počeli da se druže i postali prijatelji i to u dalekim zemljama. Najvažnije od svega, postali smo toliko bliski da ćemo sigurno nastaviti naše putovanje duša zajedno.

Veoma važno je da, pošto je moj rad zasnovan na prihvatanju 100% odgovornosti za sva iskustva, neće biti moguće iznova i iznova postavljati ista pitanja, ponavljati iste priče. Pre nego što se pitanje postavi, potrebno je da osoba na sebi primeni transformativni proces (na primer, prođe kroz meditaciju), pa tek onda, ako nije uspela da nađe rešenje u sebi, upita za rešenje ostatak grupe. Veoma je važno razumeti da, kao što se širi ljubav, tako se širi i sranje iz nas.

  • Samostalni rad. Sveska koja će služiti kao dnevnik promene. Svakog dana ćete u nju zapisivati uvide, pozitivna i negativna osećanja tokom dana, te primećivanje potencijalnih usklađivanja (sinhroniciteta).

Cena ovog dvanaestognedeljnog putovanja i buđenje čarolije u sebi je 250 evra (Za sve koji su već prošli ovaj program, cena će biti 200 evra).

Ako možda nemate dovoljno novca, a osećate veliku želju srca – imate mogućnost da neki deo novca uplatite sada, a ostatak u narednih šest meseci. Samo, o tome ćete nadalje morati sami da vodite računa, ja na to ne želim da ulažem dodatnu energiju.

Pošto smatram da je vrednost ovog programa mnogo puta veća, svi vi koji imate mogućnost, možete uplatiti i dosta više novca, a to ćete naravno sami odlučiti.

Ono što će vam biti potrebno jeste – želja srca i posvećenost.

Od danas se za ovaj program možete prijaviti porukom na marko.maodus@gmail.com

Želim vam mir koji prevazilazi svako poimanje.

Kako koristiti maštu u isceljenju?

Jutros dobijem pitanje: „Radim meditaciju sa unutrašnjim detetom. Ali, to dete je čas moj prijatelj, čas protivnik. Obolela sam i nepokretna. Zapuštena sam i skamenjena. Šta da radim?“

Inače, veoma retko odgovaram na pitanja. Ali, verujem da odgovor na ovo pitanje može biti koristan za mnoge duše.

Hajde da zamislimo kako ovakav osećaj da predstavimo u energetskom smislu, koristeći maštu. Dakle, to bi bilo telo nekog čoveka koje je zapušteno i skamenjeno. Nepokretno.

Ako hoćemo da rešimo ovo na pravi način, potrebno je da pronađemo neki uzrok tog stanja. Dakle, kako se dogodi da se nešto kao ljudsko telo, zapusti i skameni? Ako je životna energija u pokretu, razigrana, vesela, laka – teško da će ona postati zapuštena i skamenjena.

Mora da se dešavalo nešto drugo. Kako ljudsko telo postane tako tvrdo? Vrlo verovatno je bilo sušeno kao suva drenovina. Vrlo verovatno je dugo bilo stegnuto i zgrčeno. Vrlo verovatno je dugo živelo u velikoj tenziji. I stezalo se, stezalo, stezalo. Sada je stegnuto toliko da je tvrdo kao kamen.E sad, kako koristiti maštu da pomognemo skamenjenoj energiji da se vrati živahnoj, dinamičnoj, toploj?

Evo šta meni pada na um. Kada je ljudsko telo skamenjeno – nekako ja vidim kameni oklop. Unutra je živa osoba. Zato bi bilo super da pažljivo kuckam i polako skidam taj sloj kamena. Pomirio bih se sa tim da će biti potrebno vreme. Pomirio bih se sa tim da možda neću uspeti. Ali, svakodnevno bih kuckao po tom oklopu i malo po malo, spadali bi kameni delovi. Možda bih poželeo sebi da olakšam, pa bih zatražio pomoć od nekog majstora, da mi pokaže kako, kojim alatima. Kako bih postajao bolji u tome, verovatno bih znao koji alat kada da upotrebim. Potom bih se odmorio i nastavio sutra. Možda bih krenuo gde je manje osetljivo – oko stopala, pa oko zglobova, itd.

Takođe, sve vreme bih vodio računa o osobi koja se nalazi u kamenom oklopu. Obraćao bih joj se svakog dana i govorio da će biti sve u redu.

– Žao mi je što si sada u ovoj situaciji. Oprosti, molim te što sam dozvolio, iz kog god razloga da se to dogodi. Hvala ti što si deo mene i što me ovime pozivaš da iscelimo naš odnos. Hvala ti što si deo mene. Volim te. Volim te i dok se nalaziš u kamenu. Volim te jer si deo mene, iako nekada nisam ni znao da postojiš. I ako možda osećaš da te ne volim, znaj da se krećem u tom smeru. I da te više nikada neću zapustiti niti zaboraviti.

Možda bih se nekada naljutio. I iznervirao. I nestrpljivo reagovao. Dozvolio bih sebi i to. Jer, sve je to potpuno ljudski. Teško je, zaista teško – kada nas boli. Razvijao bih dalje razumevanje i prihvatanje za sebe. Eto jedne ideje kako koristiti maštu u isceljenju.

Nekada će naši „unutrašnji radovi“ biti grublji, nekada suptilniji, u zavisnosti od osećaja. Ali, slobodno koristite ovakvu analogiju. Ako vam je ova objava značila, podelite sa onima za koje osećate da bi im doprinela. Znajte da ćete time pomoći da ona stigne do više duša.

A ako osetite da vam je potrebna pomoć da razvijete svoju alhemičarsku veštinu – možda je vreme da se priključite „Školi za čarobnjake 2“. Moj utisak je da u školama koje smo išli, nismo učili one najvažnije životne veštine. Zato je tu danas ova online škola koja traje tri meseca. Više detalja o njoj pročitajte na: https://markomaodus.com/skola-za-carobnjake-2/

Želim vam čaroban dan, okean ljubavi i radosti, hrabrost da nastavite putem svog srca i mir koji prevazilazi svako poimanje.

Isceljivanje dubokih trauma zahteva više energije

Ovih dana imam priliku da svedočim jednom dubokom isceljenju. Radi se o velikoj traumi iz detinjstva. Događaji koji su izazvali traumu su se ponavljali gotovo svakog dana. Za takva isceljenja potrebno je više energije. Posvećenosti. Svesnosti. Ljubavi.

Verujem da verbalno, emotivno ili fizičko nasilje uvek povređuje nas ljude, jer su naše duše veoma nežne i suptilne. Možda to ne važi za potpuno prosvetljene osobe, ali nisam siguran da poznajem ijednu takvu. Posebno smo tome podložni kao deca. Kada se to dešava redovno i svakog dana, prinuđeni smo da pronađemo različite mehanizme kako bismo preživeli.

Kada ne znamo šta da radimo sa emocijama koje se u takvim situacijama pojave – obično ih potisnemo. Možda se tada naljutimo na svet, ljude, Boga. Poverujemo da je svet opasno mesto. Da nema ljubavi. Da nas je Bog napustio. Tako zatvorimo srce i manje smo dostupni za povredu. Hladniji smo i naizgled zaštićeni. Ali, tako je i manje otvorenosti, radosti, zadivljenosti, pa je manje čarolije i bajki u našim životima.

I ovi obrasci verovanja i ponašanja, kasnije kreiraju ono što nazivamo karakter ili ličnost. Umemo da kažemo:

  • Ja sam ti takav i takav. Bre!

Verovali ili ne, nekada sam bio veoma impulsivan. I lako sam se svađao. I ubeđivao se sa ljudima ko je u pravu. Kada bi mi neko rekao da treba da se opustim, reagovao bih besno i govorio: „Ma opušten sam! Bre“. To „bre“ je vrlo jasno, baš kao i moj govor tela, govorilo u kom sam se stanju zapravo nalazio. Bio sam stegnut. Takvo stezanje kroz duže vreme izaziva da se naše telo grči. I muči.

A naša duša čeka pravi trenutak za isceljenje. Za suočavanje sa traumom. Za razumevanje. Opraštanje. Otpuštanje. Ljubav. Isceljenje. Povratak sebi, povratak Bogu.

Ono što me je iskustvo u radu sa ljudima naučilo je da – kada je neka trauma stara i duboka, potrebno je uložiti više energije u njeno isceljenje. A kako je život zamišljen da bude veoma jednostavan, zamislite sada sledeću situaciju.

Na primer, doručkujete i nešto hrane vam padne na tepih. Koje je najbolje vreme za čišćenje? Moj odgovor je – odmah. Ako to ne učinimo odmah, lako je moguće da će neko ugaziti i sve to razneti po kući. Ako ne očistimo ni tada, možda ćemo to, zajedno sa ukućanima – izneti na ulicu, kola, autobus, poslovne prostorije, gde god da se krećemo. Upravo ovako se šire sećanja ili programi.

Šta se dešava ako to smeće ne diramo nekoliko dana? Vrlo verovatno se hrana ubuđa i počinje da smrdi. Ulazak u našu sobu više nije prijatan. Vrlo lako je moguće da ne želimo više ni da uđemo u svoj prostor. Tako malo po malo napuštamo sebe, svoju dušu, svoje srce. A zamislite samo šta se dešava ako to ne očistimo decenijama? Ili, kroz mnogo života?

Ovako možemo razumeti šta se zaista dešava u našoj duši, u kojoj su nakupljena razna sranja – od nastanka univerzuma do danas.

Kada i ako jednog dana osetimo da nam je dosta života hrčka koji se vrti u krug, kome se dani i istovetna iskustva stalno ponavljaju, neophodno je da ponovo dođemo u svoj dom. Ali, on je sada prepun smeća. Potrebno ga je rasčistiti i urediti, samo što je sada mnogo teže. Neće biti dovoljno samo metlom ga prebrisati. Biće potrebno dosta rada. Mnogo energije. A ne bi bilo loše ni da pozovemo pomoć.

Još jednom sam jutros imao priliku da svedočim koliko su moćna pomoć meditacije sa intezivnim pranayama disanjem koje vam često pominjem u svom radu. Kada smo umorni, teško nam je da čistimo svoj dom. Ali, ako nađemo način da se ispunimo životnom energijom, mnogo ćemo lakše i raspoloženije ući u taj posao. Kvalitetnije ćemo obaviti taj zadatak. A potom ćemo se i zadovoljnije osećati. O ovakim meditacijama možete više pročitati na https://markomaodus.com/meditacije-romanticna-ljubav-entitet-sveta-ljubav/

A ako ste raspoloženi za snažno, ali i čarobno čišćenje svog doma (duše i srca), a osećate da će vam biti potrebna i pomoć, možda je pravi trenutak da se prijavite u školu za čarobnjake 2, koja sa radom kreće 15. Maja.

Više detalja o njoj pročitajte na: https://markomaodus.com/skola-za-carobnjake-2/

Želim vam okean ljubavi i radosti, hrabrost da nastavite putem svog srca i mir koji prevazilazi svako poimanje.

Bez ograničenja (Zero Limits)

Bože moj dragi.

Pre nepunih deset godina, prvi put sam preslušao audio knjigu „Bez ograničenja“ Džoa Vitalea, o havajskom duhovnom učenju – Ho’oponopono. Od prvog dana sam se zaljubio u ideju prepuštanja božanskom planu i počeo da praktikujem – molitvu srca koja teče stalno. Za matematičara i programera koji je sve planirao i kontrolisao, to je bio neverovatan preokret. Sećam se da sam još prve noći imao veličanstven san koji mi je pokazao šta se dešava kada jednostavno pomislim „Hvala ti“ ili „Volim te“. Kako te reči bezuslovne ljubavi brišu sećanja iz podsvesti.

Tada sam još uvek samo čitao i maštao o životu u toku. Bio sam uplašen, zabrinut, sputan, stegnut, zaleđen. Ali, krenuo sam putem prihvatanja sebe takvog kakav sam bio. Sećam se da je Hju Len govorio: „Samo čisti. Nikada ne planiraj. Veruj Božanstvu“. Iako se moj intelektualni deo tome opirao, nekako je ovaj čarobnjački lako preovladao. Od tog momenta, nikada ništa ne planiram i prepuštam se božanskom planu.

I evo, danas, vozim se kolima od Kalifornije prema Arizoni. Nakon više godina, ponovo slušam audio knjigu „Bez ograničenja“. U jednom momentu Vitale priča o velikoj promeni koje je prepuštanje božanskom vodstvu donelo u njegov život. Ranije je i on sve planirao i kontrolisao. Upitali su ga: „A gde vidite sebe za pet ili deset godina?“

Odgovorio je: „Nemam nikakvih planova. Gde god da budem za pet ili deset godina, sigurno će biti mnogo bolje nego što bih svesnim umom mogao da zamislim.“

U trenucima dok to slušam, nalazim se u kolima, okružen neverovatnim, čudesnim prizorima. Ništa slično nisam video. Kao da sam na drugoj planeti.

Pomišljam kako sam u tom periodu jadikovao nad svojoj sudbinom. Bez dinara. Bez osećaja vrednosti.

  • Voleo bih da budem slobodan. Da mogu da putujem svetom i doprinosim ljudima, tada sam rekao.

I… Vraćamo se ponovo u sada. Moje putovanje traje već dva meseca. Nakon čudesne, egzotične, bujajuće Kolumbije, posetio sam neverovatne Havaje. Moj davni duhovni zov me i tamo odveo. Potom divna Kalifornija. Pa magično skijanje na velelepnih planinama Kolorada. I vreli izvori za opuštanje u raju. Potom ponovo San Diego. Sve vreme srećem ljude koji me pitaju kako da krenu putem svog srca.

Neverovatno je koliko sreću osećam što mi se na ovom duhovnom putu pridružuju i brat i sestra od tetke. Godinama sam molio Boga da mi da još nekoga iz moje familije, ko će, osim čarobnjaka Joleta da malo pripomogne. Ne mogu vam opisati kako je to čarobno kada vidim da dolaze do uvida da je rad na sopstvenoj duši, taj nevidiljivi rad – zapravo najvažniji. Samo se rastopim.

I još jednom, vraćam se u tren u kolima. Oko mene crvene planine. Vidik puca. Ne znam tačno ni gde sam. Samo vidim da se nalazim u drugom svetu. Divim se. Pitam se kako svi ovi ljudi koji voze ne izađu iz kola i slikaju ovo što se oko nas nalazi. Nemam reči.

Bože, hvala ti na svemu. Nemam nikakav plan. Predajem se tebi. I danas, sutra i uvek.

Dragi moji, možda ovakav život nije „realan“ za većinu ljudi. Nije, za racionalne i realne, za intelektualce kakav sam i sam bio. Ali, ako sam već jednom dozvolio da prestanem da verujem u bajke, snove i ideale, da živim bez zanosa, radosti, nadahnuća i ljubavi, neću dozvoliti da to učinim ponovo. A nadam se da će ovi tekstovi nekima od vas vratiti želju da i vi skočite u svet alhemije.

Ukoliko želite tako nešto, bacite pogled na ovaj link i ako osetite zov srca, pridružite se novoj generaciji čarobnjaka:


My dear God.

Less then ten years ago I have listened to the audio book „Zero Limits“ by Joe Vitale about Hawaiian spiritual practice „Ho’oponopono“. Since the day one I fell in love in the idea of surrendering to Divine will and started to practice – the prayer of the heart that goes on continuously. For a mathematician and a computer programmer, that was an incredible turnaround. I remember the dream that I had that exact night. I saw how memories from my subconscious mind get erased when I say „Thank you“ or „I love you“.

In that time I was still only reading about living in the flow. I was scared, worried, frozen. But, I have taken the road of accepting and loving myself as I was then. I remember Hew Len’s words:

  • Just clean. Never plan. Trust Divinity.

Although my intellect was against it, somehow this wizard part of me easily won. Since that moment, I never plan and always surrender to Divine guidance.

And today, I am driving from California to Arizona. After few years I listen to same audio book again. In one moment, Dr. Joe speaks how his life transformed when he gave up on intentions and started following divine inspiration.

They asked him: Where do you see yourself in five or ten years?

He answered: „I don’t have any plans. Wherever I am going to be in five or ten years, it will surely be better than my conscious mind can imagine it“.

As I listen to those words I am looking at my miraculous surroundings. I haven’t seen anything similar in my life. Like a totally different world. Different planet.

I remember how I was pitying myself at that time. Without a dime. Without a sense of worthiness.

  • I would like to be free. I would like to travel the world and contribute the others.

That’s what I said. And, let’s go back to now.

I am traveling for more than two months now. After miraculous, exotic, vibrant Columbia, I have visited incredible Hawaii. My spiritual call has taken me there. Than – beautiful California. Then magical skiing in magnificent Colorado mountains. And hot springs for paradise relaxation. Then, San Diego again.

All the time I meet people who ask me how they can follow their hearts. I am incredibly happy that my brother and sister are joining me on this cleaning journey. I’ve prayed for years to God to send me some more help besides my little seven year wizard Jole.

I can not describe how magical for me is when I see that they are coming to same insights – that this inner, invisible work on our soul is the most important thing in life on Earth. I just melt.

And once more, I am in the car. Red mountains around me. I don’t know where I am exactly, but I feel I am in the other world. I am in Aw. I ask myself why don’t all the people stop their cars and take photos of these beauties. I am without words.

God, thank you for everything. I don’t have any plan. I surrender to you. Today, tomorrow, and always.

Dear people, maybe this kind of life is not for majority of people. It is not for rational and realistic, for intellectuals like I have already been. But, if I have already allowed myself to stop believing in fairytales, dreams and ideals, allowed myself to live without joy, love, inspiration – I will not let it happen again. And I hope maybe you will also get inspired by my story and decide to step into the world of alchemy.

If you are up to it, maybe you should join us on a two day Chicago seminar (30.04 and 01.05) – The way to freedom leads through the heart

If you have any questions, feel free to contact me on marko.maodus@gmail.com

Abrakadabra!

Probudim se jutros. Prve reči koje čujem su:

  • Abrakadabra!

Moj zet se igra sa sestrićem. Smeju se obojica. Kako je to samo predivno. Osmeh oca i deteta. Tim osmehom, kroz dom se širi čarolija. Odavno znam simbolično značenje ove reči. Abrakadabra ili „Stvaram kako izgovaram“.

Nešto kasnije slušam audio poruku svoje prijateljice:

  • Marko, ne znam da li si ti svestan toga u potpunosti, ali osećam kako putuješ i kako tačno treba da budeš baš na tim mestima u to vreme. Ljudi padaju sa neba pred tebe i ti dodiruješ njihova srca, budiš njihove duše. Koliko je to samo veliko!

Zaista, gotovo svakog dana, gde god da sam, imam osećaj da svako ko mi se nađe na putu, koje god da je nacije, koje god da je boje kože – nekako me pita za životnu priču. Potom se na neverovatan način se zainteresuje za duhovnost, zaprati moj profil, sugeriše da više pišem na engleskom, i tako dalje.

Iako tome svedočim iz dana u dan, ipak, znači mi da čujem takve reči. I ja sam, pre svega, čovek i moja glavna obaveza prema samom sebi i Bogu je da iskreno izražavam svoje misli i emocije i u skladu sa tim delam.

Znate, ovih dana mi stižu poruke od ljudi koji gledaju neka moja stara videa, rade neku od meditacija i potom im se na magične načine rešavaju problemi, nestaju tuga i bol, voda sa slavine počinje normalno da teče, bez ikakvog logičnog objašenjenja.

Setim se tada leptira koji ne može videti veličanstvenost sopstvenih krila. Možda smo tako i kreirani mi ljudi, pa je potrebno da jedni druge podsećamo na sopstvenu veličanstvenost.

U isto vreme, stiže mi mail sa pitanjem da li je program „Škola za čarobnjake 2“ obična radionica ili se uz nju dobija sertifikat. Jasnoća je iz mene istog časa progovorila:

  • Ne, škola za čarobnjake svakako nije obična radionica. Ona od ljudi zaista stvara ono što u nazivu i kaže. Čarobnjake. To su ljudi koji postaju alhemičari svojih života. Kada ovladaju tom veštinom i poveruju u moć ljubavi, u moć sopstvene duše, njima nisu potrebni sertifikati.

Pre nekoliko godina jedna žena mi je, nakon jedne od radionica predložila: Marko, pomislila sam kako bi mi, učesnici tvojih radionica mogli da dobijemo neki vid sertifikata od tebe. Ali, pošto je ovo čista bezuslovna ljubav i čarolija, znam da to ne treba da bude papir. U isto vreme, pitao sam Boga, kakav bi to vid “potvrde” mogao da pružim ljudima. Oboje smo dobili isti odgovor. Umesto papira, potvrda bi bila čarobni štapić.

Odmah nakon toga, čujem se sa jednom osobom koja je prošla kroz prvi ciklus. Kaže kako je upravo sa desetogodišnjim sinom radila jedan od naših procesa iz škole čarobnjaka. Na početku je dečak osećao veliki bes. Na kraju procesa, sva ta energija je transformisana u radost, ljubav i želju za davanjem.

Nije li to čarolija? Nije li to dovoljan sertifikat? Nije li ta spoznaja da u sebi imaš čarobni štapić kojim možeš strah pretvoriti u ljubav, nešto najveličanstvenije dato čoveku?

Ukoliko osetiš da u ovoj priči ima nešto i za tebe, ukoliko u moru veoma realnih i racionalnih ljudi osetiš da tebi to nije dovoljno, ako želiš da živiš u zanosu, da tečeš sa rekom života nadahnuto i inspirišeš i druge, baci pogled na ovu stranicu i vidi ima li tu nečeg za tebe:


I woke up this morning. First words I hear are:

  • Abracadabra.

My brother in law is playing with his son. How wonderful that is. Smile of the father and the son. With this smile, the magic spreads through the house. I know the symbolic meaning of these words for a long time.

It means: I create as I speak.

A bit later I listen to audio messages from my friend. She says:

  • Marko, I don’t know if you are fully conscious of it, but I feel that as you travel you are exactly at the places you need to be. People fall down from the sky before you and you touch their hearts, you wake up their souls. Do you know how big that is?

And really, almost every day, wherever I am, I feel like anyone that I meet on my way, whatever nation, whatever skin color – he or she asks me about my life story. Then they, somehow magically get interested in spirituality, follow my work, ask me to write more in English, etc.

Although I witness that from day to day, I still care about those kind of words. I am, before else, a human being and my first obligation is to be true to myself and God, and to sincerely express my thoughts and emotions, and act according to them.

You know, these days I receive messages from the people who watch some of my old videos. They did try some of my meditations and they are writing how pain and sorrow somehow disappear, how some household devices magically start to work perfectly without any logical explanation.

I remember than the story about the butterfly. Although wonderful, he can’t see his magnificent wings. Maybe we humans are created like that. Maybe we can’t fully see our own magnificence, so we have to remind one another about that.

In the same time, I receive the email about my online program “School of Wizards 2” – Is it only a regular workshop and do you get a certificate with it. Clarity from me immediately answers:

  • No, this is no ordinary workshop. The school of wizards creates that what it has in the title. Wizards. People who become alchemists of their own lives. And when they learn those skills, truly believe in power of love and might of their souls, they don’t need certificates any more.

That reminded me – few years ago a woman told me: Marko, I would like, as a participant of your workshops to get some kind of a certificate from you. But, when I thought about it, I knew it shouldn’t be a paper. Because, this is unconditional love, this is magic.

At the same time, I asked God, what kind of “certificate” could it be. We both received the same answer. The magic wand.

Only few hours later, I receive a phone call from a person who went through the first School of wizards. She actually went through the transformational process with her son. At the beginning he was full of rage. At the end, he felt only joy, freedom and wish to spread love.

Isn’t that pure magic? Isn’t that a valid certificate? Isn’t that idea that inside yourself you have a magic wand that you can use to transform fear into love – something most amazing given to human being?

I wish you peace beyond all understanding.

Dom je tamo gde ti je srce

Posle dugotrajne vožnje kroz potpuno divlje predele, točkovima dodirujemo asfalt. Nakon hladne kiše i planinske magle, u predveče stižemo u topli, rajski predeo. Put prati reku Bogota koja teče sa naše desne strane. Oko nas su zelene šume, ali kao da su u času postale mnogo pitomije. Ne znam zašto, osećam se kao kod kuće. Kao da je upravo neko toplo, majsko veče i spuštamo se niz planinu u Srbiji. Najviše sve liči na Taru. Isti osećaj ima i moj brat. Rastapamo se u nekoj neobjašnjivoj bliskosti i lagano stižemo do novog gradića.

U našem dvorištu je bazen. Uz njega ide i veličanstveni pogled. Duboki mir odjekuje našim koracima. Ne žurimo nigde. Sve je u redu. Odlazimo u šetnju i prvo probamo neki voćni miks koji zovu „Salpikon“. To su zapravo samlevene lubenica ili papaja, a potom u taj sok, naseckani komadi zrelog voća (mango, banana, itd). Fenomenalno je! Odlučujem da to spremam kada god da se nađem u prilici.

Potom prošetamo kroz glavnu ulicu i sedamo na večeru u argentinski restoran. Kažem ljubaznom kelneru da mi donese jelo koje šef kuhinje najviše voli da sprema. Stiže neko meso i salata. Ne zanima me hemijski sastav, želim da jedem ljubav. Istovremeno se nadam da me prijateljica Kristina neće odvojiti u grupu koja „neće preći“. 🙂 Pre no što uzmem zalogaj, koristim svoju maštu da zamislim čitav lanac događaja, od nastanka Univerzuma do danas, koji su doveli do spajanja zalogaja iz mog tanjira i mog stomaka. Zamišljam kako mi se zalogajčići raduju i govore: „Prvo pojedi mene, prvo mene“. Igram se. Osećam svu tu ljubav, rastapam se i potom jedem sa ljubavlju i užitkom.

Narednog jutra pripremam salpikon. Brat proba moju verziju i kaže kako je ova sto puta bolja. Naišli smo sinoć na jednu izuzetno zrelu, a ogromnu papaju. Topila nam se u rukama. Slatka kao med. Kada je to osnova, sve ostalo je samo dodatak na čaroliju. Još kad smo videli lokalni „mango dulce“ (slatki mango) i to ubacili – bila je to ekstaza za naša čula.

Naš gradić se nalazi na visoravni. Ispod nas protiče reka Bogota. Odlučujemo da se spustimo do nje strmim putićem. Danas je on namenjen turistima, a nekada je služio ribarima. Spuštamo se i nailazimo na ogromne plantaže voća.

Pred našim nogama, na zemljanom putu, nalazi se nekoliko plodova limuna. Osećam da su tu ostavljeni za nas. Stavljam ih u ranac, svestan da će inače istruliti na zemlji. Spuštamo se dalje i nailazimo na dva velika jata leptira. Nikada tako nešto nisam video. More belih i narandžastih leptira. Brzi su kao munje. Jednog zamolim da pozira za mene. I nakon nekoliko sekundi, staje. Skupi krila i ne mrda. Čeka dok ne zabeležim njegovu veličanstvenost. Tada ga zamolim i da raširi krila. Okleva. Priđem mu na samo nekoliko centimetara i zamolim ga da ga prvo pomazim po krilima. Dopušta mi i to. I potom širi krila. Prikazuje mi se i u tom izdanju. Divim se. Kako je samo moćna ta sila kreacije. Kakve veličanstvene boje, oblici, strukture, funkcije. Sve je to NEVEROVATNO i NEZAMISLIVO. Samo se divim.

Koračamo dalje. Od žabokrečine se u vodenoj površini formiralno divno, zeleno srce. Preskačem neko kamenje i pentram uz stenu kako bih ga slikao. Oko nas su stabla banane, manga, mandarina, pa i papaje.

Nakon nekoliko minuta, nastavljamo dalje. Silazimo do reke. Eh. Iako je Bogota veličanstveno snažna planinska reka i gotovo svakog dana dobija nove zalihe sveže vode kao dar sa neba, ipak – ljudi su je zaprljali tako da izgleda kao voda iz mašine za veš. Umesto kristalno čiste planinske reke, po njoj plutaju debeli slojevi pene. Izvinjavam se reci i majčici zemlji. Znam da sam odgovoran za sva ta naša (ljudska) sranja i obećavam sebi da ću nastojati da svojim primerom još više doprinesem čistom življenju. Ako smo ljudi, ne znači da moramo da budemo paraziti. Možemo živeti, a da pritom ne uništavamo, trujemo, povređujemo i prljamo sve oko sebe. Podsećam se da je dovoljno činiti male korake ka tome. Svakog dana još jedan mali korak sa moje strane. Kao što se širi sranje, tako se širi i ljubav. Jedna kesa manje, jedna boca manje, jedno čišćenje stana sa manje hlora – na globalnoj skali, sve to ima smisla.

Vraćamo  se nazad. Na putu nailazimo na prekrasni drvored. Cela ulica miriše kao najdivnija prirodna parfimerija. Kao da smo uronjeni u božansku baštu. Cvetovi me neodoljivo podsećaju na Havaje. Nekoliko dana kasnije, tamo ću se i naći.

Bratu pada na um da iskoristimo limun koji sam sakupio i kupujemo svežu ribu. Hoće da mi spremi „ceviche“. Šta je sad to?

  • To ti je način spremanja hrane, morskih plodova i ribe – tako što samo iscediš limun, naseckaš luk i paradajz i pustiš da u tom soku sve stoji, dok se ne pojavi beličasti sok.

Pada mi na um još jednom kako se sve lepo slaže. Tako je to kada tečeš sa rekom života. Sve što ti je potrebno samo dolazi, a ti koračaš stazom svog srca.

Svraćamo u prodavnicu. Uzimam aparat i beležim svo to bogatsvo. Na fotkama je samo delić te božanske čarolije.

Vreme je za večeru. Brat i ja seckamo povrće. Kaže on, „skuvaće“ se riba u tom soku od limuna. Presecamo prvi limun i stisnemo. Iz njega – kiša! NIKADA u životu nismo videli limun koji sadrži više soka. Tako je bilo sa svim ostalim. WOW, hvala ti Bože. I zaista, kako je to samo veličanstvena kombinacija ukusa bila. Savršenstvo. Bez ikakvog kuvanja i pečenja.

Stiže i zalazak sunca. Nas dvojica u potpunom, dubokom, miru božjem. Takva je i fotografija koju beležim tog časa. Palma, krov kuće i nebo – sve se perfektno reflektuje u bazenu. Brat okreće fotografiju za 180 stepeni i kaže:

  • Da ne znaš kako je fotografija slikana, ne bi mogao da znaš gde je voda, a gde nebo. Toliko je savršen odraz.

Kada je mir u nama, naš život (naša refleksija) to će i prikazati. U stanju potpunog blaženstva, odlazimo u san.

Narednog dana poslednji put pred moj put na Havaje, šetamo kroz Bogotu. Među deset miliona stanovnika nailazimo na čoveka koji nosi majicu na kojoj piše Beograd.

E dakle, neverovatno. Dom je tamo gde ti je srce.

Ako te zanima kako da slediš svoje srce, a još uvek imaš dileme, možda je vreme da nam se pridružiš na nekom od seminara.

Uživo u Čikagu,


Ili na tromesečnoj online školi za čarobnjake:

Želim ti okean ljubavi i radosti, hrabrost da nastaviš putem svog srca i mir koji prevazilazi svako poimanje.  

Postoje heroji među nama

Ponovo smo u Kolumbiji. Nakon dve nedelje, ponovo odlazim na ceremoniju ajauaske. Kaže mi brat da je potrebno da ovog puta uzmem jaču dozu. Činim to. I ništa se ne dešava. Sve što osećam i čujem je: „Tebi to više nije potrebno. Video si šta je bilo potrebno da vidiš“. Ko zna, možda se ponovo sretnemo, ali takav mi je osećaj.

Odlazimo u hotel koji se nalazi na oko kilometar i po nadmorske visine. Na samo nekoliko stepeni daleko od ekvatora, to je izuzetno topao predeo, čak i u februaru. Jedino što mi je važno je da u sobi imam odličan internet. Očekuje me još jedna online radionica škole za čarobnjake.

Odmorim se malo i počinjemo. Kao i svake nedelje, sedamdeset – osamdeset duša se priključi uživo. Kakva ljubav. Kakva hrabrost. Kakva istina. Kakva mašta. Kakvo stvaralaštvo. Gledam. Slušam. Divim se. Uživam. A svi ti ljudi su meni poklonili poverenje da ih vodim u ovom procesu.

Neretko se zapitam:

  • Bože, čime sam ja to zaslužio?

Znate, pre nekoliko godina mi je veliki prijatelj govorio kako je to što činim veoma hrabro. Reče on, ima mnogo ljudi sa znanjem, veštinama, ali veliki broj njih ćuti.

I kao i mnogo puta u životu, baš ovog časa, kada sam se zapitao čime sam  to zaslužio – nešto mi je podiglo glavu i pogled je otišao sa ekrana računara na zid kafića u kom se nalazim. Čitam:

  • There are heroes among us (postoje heroji među nama).

Mogao bih sad da se foliram i da kažem da je to slučajno. Ali, to bi bilo laganje sebe. Pa šta je drugo nego herojstvo dati otkaz na sigurnom poslu i otisnuti se u nepoznato? Šta je drugo nego herojstvo slediti suptilne osećaje svog srca, dok mi intelekt predviđa pakao? Šta je drugo nego herojstvo skinuti sve maske, smejati se kada ti se smeje, plakati kada ti se plače, voleti kada ti se voli, ogoliti se pred bogom i iznova i iznova, bivati ono što jesi?

Umesto da lažem sebe, upravo sada zamišljam malog Marka i govorim mu kako je pravi heroj mog života. Kako je lepo istinski čestitati sebi. Kako je lepo, umesto kritike, pružiti sebi reči podrške i priznanja. Kako je lepo zagrliti sebe i priznati sebi hrabrost. Kako je lepo spoznati veličanstvenost svoje i ostalih duša.

Odjednom, na tu sliku, nadovezuje se slika velikog kruga čarobnjaka i čarobnica iz naše škole. E ljudi moji dragi. Kakva je to ljubav, kakva je to nežnost, podrška. Iz nedelje u nedelju posmatram ih kako se suočavaju sa svojim strahovima. Oni koji se plaše javnog obraćanja, javljaju se za reč. Snimaju videa. Iskreno izražavaju svoje emocije. Stvaraju umetnička dela. Moja duša se raduje. Moje srce jedva čeka nedelju i svaki susret sa njima.

Javljaju mi kako su strahovi prošlost. Kako im se menjaju životi. Kako sada mirno spavaju. Kako se više ne plaše mraka. Kako se porodični odnosi harmonizuju. Kako su im se nameštaju čudesne stvari u životu. Nekima su bolesti isceljene. Organizuju susrete, druže se. Teku sa životom. Najvažnije od svega, govore mi kako su im se srca još više otvorila i da mnogo više vole svoj život.

Udišem sve te naše trenutke. Hvala ti Bože što si mi ih podario. Hvala ti što mi ne daš da skrenem sa puta. Volim te.

Nakon radionice, skačem u bazen. I dalje kroz mene prolaze razni utisci. Slast života teče mojim telom. Istovremeno, pada tropska kišica. Mistična maglica se ponovo nadvija nad šumom koja nas okružuje. Vreme je za san.

Narednog jutra budi me jato ptica. Neverovatno je koliko ih ima. Kakvo je to bogatstvo! Zaista je to rajski cvrkut.

Ustajem i pojedem slatki mango za doručak. Još malo slasti života teče kroz moje telo. Veoma polako šetam kroz dvorište. Iznenada, na metar od sebe, na drvetu primećujem dva papagaja. Da li su živi ili lutke? Na trenutak su nepomični.

Ipak trepću, primećujem.

Kreću ka meni. Na ovom mestu su zaista neverovatni. Kaže mi brat da toliko dobro imitiraju ljude da je više puta pomislio da se osoba koja je otišla, zapravo vratila. Pada mi na um savršena ideja. Zašto ne bih naučio papagaja da čisti? Prilazim mu i kažem:

  • Hajde, reci BRA-VA!

Samo pravi čarobnjaci znaju šta ta reč radi. Ponovim mu nekoliko puta, uz osmeh. Jedan papagaj i nije baš za to, ali drugi, kome je dosta života u sećanjima, bira da otpušta!

  • BRA-VA, reče on.

Hahahahah. Smejem se od srca. PA FENOMENALNOOOOOOOO! I papagaj se pridružio školi za čarobnjake.

Nedugo zatim, nastavljamo avanturu. Uskačem u džip.

  • Idemo nazad drugim putem,

kaže brat.

Krećemo se kroz džunglu. Svo rastinje koje postoji, pred mojim je očima. Prepoznajem samo bambus i banane. Ko zna šta je sve ovo ostalo. A da, tu je i CANA BRAVA! Neka „ljuta trava“. Kaže brat da je veoma snažna i da se koristi čak i za neke građevine. Nemam pojma kako. Samo se smejem. „Trava koja čisti“, mislim se.

Stižemo u nacionalni park na vrhu planine. Sitna kišica i mistična maglica su ponovo nad nama. Bukvalno smo jedini gosti danas. Ostavljamo podatke. U Kolumbiji, to činimo na svakom mestu. Lepe nam narukvice oko zglobova. Na njima je broj za hitne situacije. Ko zna šta se u ovoj zemlji inače dešava. Hvala Bogu, pa za one koje slede svoje srce ne važe ljudski zakoni.

Hodamo kroz čarobnu šumu. Sve vreme mi je u mislima „zeleni dijamant“. Uzani prolazi, sve nijanse zelene, još jednom osećam snagu i vibrantnost života. Nailazimo na stenu koja liči na ženu koja se porađa. Nebo nad nama je prekriveno gustim oblacima. Pomišljam na jednu želju svog srca. Uzimam u ruke telefon i pripremam se da fotografišem. Tren pre no što spuštam prst na taster, iz neba sine zrak sunca i spusti se na stenu. Neverovatno! Gledam ka nebu.

  • Hvala ti, kažem.

Nakon toga stižemo do stene sa nazivom orlov kljun. Sedam i poziram. Ne bih dalje. Piše tu negde da su stene malko trošne. Lakše mi je kad su mi noge na tlu. Nemam baš krila kao orao. Nekoliko koraka dalje, nalazi se impozantna litica. Sve je nekako snažno i monumentalno. Udahnem i ove utiske u sebe. I tada mi brat kaže:

  • U Kolumbiji ti je sniman onaj film „Zeleni dijamant“.

Nemam reči. Udišem život. Krećemo na klopu u restoran „Sveti pasulj“. Kuvar dolazi do nas i pita šta bismo želeli. Prepuštamo se njegovoj volji. Čovek ima predivan osmeh i vesele oči. Donosi nam tanjire koji mirišu na proleće i božansko izobilje. Tako samo majka sprema. Zahvaljujemo se od srca. Osećamo ljubav i radost, a duše se raduju novim iskustvima. Vreme je za odmor i duboki san.

Ukoliko ti se sviđa ovaj tekst, klikni na lajk ili ga podeli, možda poruka stigne do još nekih duša. A ako želiš da posetiš neki od mojih seminara, predstoji nam dvodnevni događaj u Čikagu,


te nova škola za čarobnjake.

Želim ti okean ljubavi i radosti, hrabrost da nastaviš putem svog srca i mir koji prevazilazi svako poimanje.

Kad slediš svoje snove

Retko kada podignem noge u vis. Valjda je to ta neka kultura. Ne znam koliko nam je kultura zaista dobra donela, a koliko udaljila od izvorne prirode.

Stižem u Honolulu. Ponovo. Nakon nekoliko dana na ostrvu Oahu na Havajima, zatim četiri dana na ostrvu Maui, poseti planini Haleakala – vraćam se. Rezervišem sobu. Kliknem i ne gledam. Osećam da je domaćin neki super čovek i to je to.

Stižem na aerodrom. Pokazujem vozaču taxija adresu. 444 Niu Street. Na ulici, tren kasnije, tablica 444.

Stižem u hotel, preuzimam ključ.

  • Lozinka za vaše sanduče je 444.

Godinama već osećam da imam anđeosko vodstvo, ali ovo je bilo baš neobično.

Stižem u sobu oko ponoći i premoren ležem u veliki krevet.

Ujutro se budim. Nalazim se na trinaestom spratu. Veliki prozor, preko celog zida. Nemam pojma ni da li može da se otvori. Pomeram roletne i ugledam veličanstveni prizor. Ovaj sa slike. Nemam reči. Pa da li je ovo moguće? Bukvalno!

Skuvam kafu i sednem. Ne znam zašto, podignem noge baš ovako. Dišem duboko. Posmatram magičnu predstavu pred sobom. Smaragdno zelena površina vode, malo saobraćaja, grad koji se širi, sve nijanse zelene na brdu koje hrli u visine i na kraju – božanska kreacija od najfinijeg pamuka, posutog po nebu.

Dok se to dešava, rečenice same dolaze:

  • Pogledaj čoveče gde si stigao. Pre desetak godina, umirao si  na poslu i imao viziju kako putuješ svetom i radom na računaru doprinosiš ljudima. Pre samo pet godina, imao si nula dinara. Nisi odustajao i hrabro si sledio svoje srce. Evo te sada na Havajima. Sa ovakvim pogledom. Doživeo si bezbroj čuda. Vodiš školu za čarobnjake. Doprineo si velikom broju ljudi. Neki od njih su ozdravili samo gledajući tvoja videa. Svedočio si velikim transformacijama. Ovih dana tvoji najomiljeniji učitelji ti pišu kako si zaslužio svaki delić sna i radosti koje sada živiš. Čestitaju ti na svemu. Zaradio si i novac. A najlepše od svega je što je sve to božanski čisto. Nikoga nisi morao da prevariš, nešto ukradeš i pobegneš. Ti si heroj svog života!

U tom trenutku nastaje i ova fotografija.

Sedim. Ne žurim nigde. Udišem ovaj trenutak. U svaku ćeliju.

Ko si ti? Ja jesam.

Ko si ti? Ja jesam.

Ko si ti? Ja jesam.

Mir koji prevazilazi svako poimanje teče mojim telom.

Samo nekoliko trenutaka poruka mi stiže od devojke koju sam upoznao pre nekoliko meseci. Kaže mi kako radi na ostvarenju svog sna. San joj je da pomaže i doprinosi ženama stvarajući preko računara i putuje svetom u gaćama. Baš tim rečima! Smejem se. Pa da li je moguće. Šaljem joj baš ovu sliku.

Nedugo zatim dolazi i poslednja online radionica, prve škole za čarobnjake. Dvanaest nedelja smo zajedno. Gledam ih u oči. Grlimo se dušama. Oni se već sreću i druže po Beogradu. Pričaju mi o čudima koja su im se desila. Odišu zahvalnošću. Suze mi naviru na oči. Kako je to samo čarobno. Pa da li je moguće da imam priliku da sve to mogu da doživim? Srce mi je radosno i mirno. Šta god da se u životu desilo i šta god da se desi, vredelo je živeti, za ovaj trenutak.

Zato sam odlučio da kreiram i školu za čarobnjake 2. Počinjemo sa novom čarolijom od trećeg aprila.

Ako si spreman za ovu veličanstvenu avanturu srca, više detalja možeš pročitati na https://markomaodus.com/skola-za-carobnjake-2-3-april-26-jun-2022/

Prijavi se na marko.maodus@gmail.com

Neobjašnjiva sila koja dolazi i rešava stvar

Prethodne noći vetar je počeo veoma snažno da duva. Dva puta je nestala struja u roku od pola sata. Utonuo sam u san.

Narednog jutra, budim se oko pola šest. Još uvek je mrak. Zašto tako rano? Zakazao sam novu online radionicu za rano jutro, kako bih nakon nje mogao da stignem na novu vožnju onim “gliserom smrti”. Zbog razlike od devet sati između vremenskih zona, to nikome ne bi trebalo da predstavlja problem.

Prijavljujem se na zoom. Primećujem da je soba toliko mala da nema ni stolicu. Samo veliki krevet i tuš kabina.

Internet koji je sinoć radio odlično, počinje da štuca. Prebacujem se na mobilni internet, koji je do sada radio gotovo savršeno, čak i dubokim džunglama Kolumbije. Na telefonu samo dve od pet crtica?! Kako je to moguće kad je sinoć bilo pet od pet? Vraćam se na hotelski bežični internet.

Grupa ima razumevanja, pokušavamo nekoliko puta, ali se video prenos, po prvi put od starta škole za čarobnjake, prekida. Šta je to u meni pa se ovo dešava? Volim to neprijatno što se u meni pojavljuje. Neki od članova koriste misaone čarobne štapiće i bacaju zlatnu prašinu po našim komunikacionim vezama.


Još uvek traje uvod. U prvih pola sata tri puta se prekida veza i odlučujemo da radionicu odložimo za sutra. Žao mi je, ali prihvatam sve što se dešava u potpunosti, sa potpunom jasnoćom da sam dao sve od sebe. Miran sam. I odjednom, internet radi normalno. To se sve desilo u sekundama. Odlučujemo da ipak nastavimo radionicu. Isključujemo video kako bi pomogli da to sve bude stabilno i radimo prvu meditaciju. Kasnije čujem da je nekoliko ljudi napustilo u tih nekoliko trenutaka.


Nemam objašnjenje kako i zašto, ali odjednom, sve teče sa perfektnom harmonijom. Na mom telefonu ponovo je pet od pet crtica za signal mobilnog interneta. Tema ovog dana je sveta ljubav. Priče se nadovezuju jedna na drugu. Sve teče, nadahnuti smo i ispunjeni do vrha. Sati prolaze. Umesto dva sata, radionica traje puna četiri. Delimo utiske, smejemo se, plačemo, povezujemo sve dublje i dublje. Uključujemo svi video. I dalje sve savršeno radi.

Svaki put kada se dogodi tako nešto, kroz misli mi prođe čas filozofije iz gimnazije. Profesor je pomenuo „creatio ex nihilo“. Kreacija iz ničega. Tada u to nisam verovao. Nisam uopšte verovato da se iz “Ništa” može stvoriti “Nešto”.


Ali, otvaranje mog srca i poverenje koje je se pojavilo, odškrinulo je vrata prema tom „Ništa“. U jednom danu, kada sam trčao kraj Dunava, sve te reči, “Niodakle”, “iz Ničega”, “iz Nule”, “iz čistog mira” – sve su odjednom postale jedna i sve je odjednom dobilo smisao. Istog časa sam bio spreman da tom “Ništa” poklonim čitav svoj život.


Deus ex machina, rečenica sa latinskog, takođe je odmah iskočila. Bog iz mašine u bukvalnom prevodu. Ili, neobjašnjiva sila koja dolazi i rešava stvar.

Od tada, mnogo puta se desilo da, kada se problem pojavi u mojoj fizičkoj realnosti, znam da je moj zadatak samo da nađem mir. Da pronađem mir sa onim što jeste. I onda, odjednom, naizgled slučajno, pojavljuje se neobjašnjiva sila i rešava stvar na magičan način.


Odlučujem da vožnju “gliserom smrti” odložim za sutra.
Shvatam da u novčaniku nemam više kolumbijskih pezosa. U ovom selu ne primaju kartice. Prvo su mi rekli da nema načina da se zamene pare, ali ovog jutra kažu da ipak ima. Žena iz hotela me vodi do lokalnog sumnjivog momka. Kraj njega sedi policajac.

Menjam dvadeset dolara. I to one novčanice koje mi je poklonila naša devojka koja živi u Nju Jorku. Kurs po kome menjam nije toliko loš. Naravno, nema nikakvih računa. 

Odlučujem da častim ženu iz hotela i njenu koleginicu voćnim sokom sa ulice. Iako žive u tropskom raju, toliko su siromašni da retko imaju priliku da popiju svež mango i papaju sa ulice. To voće je toliko zrelo i savršeno. Jedan mango, jedna marakuja i jedna banana. Puna čaša tog soka je oko stotinu dinara.

Zahvaljuju mi se svim srcem, a ja se u sebi molim da se očisti sva nesvest o moći ljudske duše. Samo što se nismo zagrlili.

Posle nekoliko minuta sedam u taksi. Stižem u hostel u gradu Santa Marta. Ovde je sve već civilizovanije.


Stiže mi poruka na Instagram. To je ona devojka iz Nju Jorka, čije sam novčanice upravo razmenio, a koju sam video samo jednom u životu.

– Da li bi voleo da dođeš u Nju Jork. Moj stan će biti prazan oko mesec dana, možeš doći kada god želiš.

Istog momenta mi prolazi rečenica koju sam iznutra čuo još pre nekoliko godina:

– Kuda god kreneš po svetu, vrata će ti se otvarati.

Prihvatam sa radošću i oduševljenjem, govoreći joj da sam sačuvao njene novčanice i upravo razmenio prve dve. Istom prilikom joj govorim da su moja sledeća stanica Havaji. Povezuje me sa jednom našom osobom. O tome će biti bar jedan ceo tekst, kasnije.

Uzimam laptop u ruke. Provodim čaroban dan u svetoj ljubavi sa svime što jeste, šetajući kraj mora, voleći sve što me okružuje. Uveče u moju sobu ulazi devojka iz Nemačke. Pita me čime se bavim. Počinjem priču o Ho’oponoponu, transformaciji života, čudima. Ona zadivljeno sluša. Ne trepće. U zanosu sam, priče mi same dolaze i sve savršeno teče. Ne pijemo, ne jedemo. Pet sati kasnije, odlazimo na spavanje.


– Molim te, više piši na engleskom, svet treba da zna za tebe!

Još jedno neverovatno poznanstvo. Ležem u krevet, zahvalan Bogu na svim trenucima. Pa čak i onim zbog kojih sam mu ranije svašta imao da kažem. 
Budim se. Uzimam šoljicu sa kafom i sedam kraj ulaznih vrata. Nekoliko minuta kasnije na njima se pojavljuje tamnoputi momak.

– Ja sam Džejkob. Iz Nju Jorka sam. Ovde sam da pomognem prijatelju Rusu da kreiramo samoodrživo imanje. Devojka koju sam upoznao pre godinu dana me otvorila za duhovnost i sada me samo to zanima.

Vidim božje konce kako nas vode i spajaju. Zadivljen sam. Poklanja mi svoj duks, kaže:


– Trebaće ti kada se vratiš u Bogotu, tamo je hladnije.


Ispričam mu da ću posetiti Nju Jork u narednom periodu.

– Hej, pa tada ću i ja biti tamo. Taman da te provozam i provedem po gradu.

Zagrlimo se jer obojica treba da krenemo. Nakon pola sata se grlimo kao braća. Hvala ti Bože, na svemu.

Čarolija se dešava, iz trenutka u trenutak. Ima naravno i neprijatnih momenata, ali kada naučiš da transformišeš emocije, znaš da one mogu postati tvoje gorivo za čaroliju.

Sve najdivnije što sam naučio u životu, sve najkvalitetnije i najvrednije, nalazi se u tromesečnom programu „Škola za čarobnjake 2“ koji sam odlučio da kreiram. Počinjemo trećeg aprila.

Ako osećaš da tu ima nešto za tebe, pročitaj više na: https://markomaodus.com/skola-za-carobnjake-2-3-april-26-jun-2022/ Ovaj program ima snagu da promeni tvoj život.

Žao mi je. Oprosti, molim te. Hvala ti.Volim te.

Bezuslovna ljubav čisti put

Vraćamo se u Kolumbiju. Plaža Kristal. More je plavo – zelene boje, kristalno čisto. Verovatno otud i naziv. Kristalno čisto. Kao istina, kao ljubav. Veličanstvena plaža u Tayrona nacionalnom parku. Nekoliko metara sitnog peska i odmah počinje gusta šuma. Sve je zdravo, vibrantno, bujajuće. Sunčevi zraci miluju rajsku obalu. Osećam snagu životne energije u svemu.

I opet, nigde nikoga. Treba da nađem mesto gde ću spavati, jer je već kasno popodne. Nakon vožnje „gliserom smrti“ (običnim ribarskim čamcem na koji su nakačena dva super brza motora po divljim talasima karipskom mora), odlučujem da spavam u ležaljci.

Skidam japanke i hodam bos. U sred ničega, nailazim na dve devojke iz Španije. Jedna govori engleski, pomaže mi da se snađem. Nailazim na restorančić na plaži. Iz njega istrčava žena. Prilično je napadna, govori milion reči u sekundi i to na španskom. Nudi na prodaju sve što ima. Primećujem Isusovu molitvu na njenim vratima. Premoren sam tako da pristajem da spavam u ležaljci na tom mestu.

Iznajmljujem i masku za ronjenje, po predlogu francuskog para koji sam nedavno sreo. Ručam. Ovo je ribarsko naselje u potpunoj divljini. I dalje se malo dvoumim oko ostanka na tom mestu, ali ipak ostajem.

Sledi čarobni zalazak sunca. Božanska predstava koja je svakog dana drugačija. Talasi su blagi, kao i vetrić. Nebo se crveni.

Ležaljka je spremna, postavljena između dva drveta na samoj obali. Imam i malu zaštitu od vetra, koji počinje sve jače da duva. Nerviram se što nisam poslušao svoj osećaj i izabrao drugo mesto za spavanje. Ljudi koji vode ovaj restoran su veoma neprijatni i bučni.

  • Tvoj osećaj te nikad neće prevariti,

dobro poznati unutrašnji glas me podseća.

Nakon nekog vremena i oni utihnu. Zaspim. Povremeno se probudim, malo promenim položaj i nastavim. Počinjem da uživam u miru. Ponovo čujem čarobni huk talasa. Sve je dobro.

Narednog jutra odlazim na mesto koje me privlačilo još sinoć. Vidikovac iznad plaže. Prolazim pored restorana koji su slični kao i onaj u čijem sam delu plaže prespavao noć. Sve je to slično. Lovci na turiste, to bi bio neki opis.

Ali, na ovom vrhu, sve je drugačije. Vlasnik restorana se zove Silenio. Fali samo jedno slovo da bi to postalo Silencio (tišina). Potpuno je drugačiji. Osećam potpuni mir. Sporazumevamo se uz nekoliko jednostavnih reči. Ali, naše duše se osećaju. Kaže mi da ima sina koji će uskoro doći sa kopna. Osećam da sa njim treba da razgovaram.

Tada, odlazim na kupanje. Uzimam masku da vidim kakva je fama o ovoj plaži i ronjenju. Ulazim u vodu i shvatam da su duž cele plaže – korali. Zaronim i WOW! Ljudi moji, nalazim se svega jedan do dva metra od ulaska u vodu. Ispod mene je neverovatno bogat svet korala. Šarenih riba raznih oblika na sve strane. Pa ja sam mislio da to ovoliko bogato može biti samo na crtanom filmu. BUKVALNO stavim masku u vodu i vidim dvadesetak ljubičastih riba na pola metra od mene. Odlučujem da ih pratim, tako uzbuđen, radostan, iznenađen, zadivljen. Sve istovremeno. Nemam reči. Pa da li je ovo zaista moguće?

Primećuju me. Tu su i neke crno-bele ribe, kao zebre. Zatim neke duguljaste, od po metar dužine, koje se bez maske uopšte ne mogu ni videti. Pogled se vraća na one ljubičaste. Lagano se kreću iza stene. Vrlo polako plivam za njima. Sreću se sa još dvadesetak, ovog puta plavo-ljubičastih riba. Ništa drugo ne mogu ni videti. Bukvalno ne verujem da mi se ovo dešava. Njihova lepota je ogromna, a sam doživljaj je preplavljujući. Posle nekoliko desetina sekundi se smirim i nastavljam da ih pratim. Uživam u svakom trenutku. Ništa drugo i ne postoji. Krećem se tako duž plaže sigurno preko sat vremena.

Prepun utisaka, vraćam se do restorana na vidikovcu. Odmaram u hladu i ispijam kaficu sa pogledom na čarobni zaliv. Beskrajno sam zahvalan na upravo doživljenom iskustvu.

Stiže neki čamac i dosta ljudi stiže i na ovo mesto. Primećujem jednog momka. Nešto mi govori da je to osoba sa kojom treba da razgovaram.

  • Sileniov sin, pomislim.

Istog časa kinem.

  • Dakle, istina.

Vidim da momak govori engleski. Prilazim mu i ispostavlja da se da je onaj ko je kinuo iz mene, tačno znao o kome se radi.

Nakon samo minut se grlimo, srce na srce. Kaže mi da je sa trideet dve godine doživeo moždani udar. Izgubio je dobar deo moždane mase tokom operacije. Bilo je to pre samo godinu dana. A ipak, deluje savršeno zdravo. Kaže mi da je morao sve da nauči ponovo.  Ali, naučio je najvažniju lekciju.

  • Živi sada, jer već sutra te možda neće biti. To je moja poruka svetu. Ja sam ti sada u penziji. Ne radim više ništa što u čemu ne uživam. Pomažem ocu da vodi restoran, družim se sa ljudima, nikuda ne žurim.

Zamolim ga da snimimo video. Kada budem kompletirao priču sa putovanja, sigurno ćete ga videti.

Pada mi pogled na natpis:

„Playa muerte“. Jasno mi je, to je plaža mrtvih.

Znaš li Marko zašto se ova plaža naziva plažom mrtvih? Ovo je mesto na kom su živeli izvorni Indijanci pre više od pet do deset hiljada godina. Ovo mesto je bilo groblje. Ovde su sahranjivani. Iz poštovanja prema tome, nazvali su ovo mesto „Plažom mrtvih“.

Naježim se. Indijanac me vodi na sva mesta koja je potrebno da obiđem. Da nije bilo lude vožnje čamcem, nikada ne bih posetio ovo čarobno mesto, ne bih spavao u ležaljci na plaži, ne bih upoznao ovog predivnog momka, ne bih video rajsko bogatstvo podvodnog sveta…

Nakon nekog vremena, shvatam da imam veoma malo novca u kešu, a sutra treba da vodim radionicu u školi za čarobnjake. Interneta na ovom mestu nema. Vreme je da krenem. Još jednom odlazim na ronjenje i oko sat vremena vodim ljubav sa podvodnim svetom, diveći se svakom detalju. Hvala ti Bože što imam priliku sve ovo da iskusim.

Vraćam se nazad. Preko planine. Vruće je, znojim se, u japankama prelazim put koji sam prešao juče. Malo zalutam. Potpuna je to divljina. Ovde čovek veoma retko zalazi, a život je veoma bogat. Pitam se kako to da nema nekih divljih životinja. Mora da je nešto očistilo moj put.

Stižem na drugu obalu, premoren i presrećan. Još jedan delić mozaika mog života je kompletiran. Ulazim u autobus. Rezervišem mesto u hotelu na obali. Treba mi pouzdan internet, jer sutra ujutro vodim novu radionicu u online programu – Škola za čarobnjake.

Stižem taksijem. Prolazim kroz veoma siromašan kraj. Svuda su nedovršene fasade, male kuće, sve je prašnjavo, prljavo. Nema asfalta. Iz takve ulice ulazim u hotel. Pitam se, gde li sam to sada došao?

Ulazim u svoju sobu. Internet signal je dobar. Ali, kreće oluja. U pola sata, dva puta nestaje struja. Imam i mobilni internet, ali i sa njim nešto nije u redu.

Šta li će biti ujutro? Nemam pojma. Znam da je moje da čistim svoj um i nastavim da budem ono što jesam. Sve će se rešiti na savršen božanski način. Odlazim u carstvo snova.

Ovih dana sam odlučio da kreiram još jedan ciklus predivne škole za čarobnjake. Ukoliko osećaš da ti život nekako izmiče, mnogo blokada na raznim poljima, ne znaš šta da radiš sa svojim emocijama, a u dubini znaš da sve to može da bude mnogo bolje za tebe, možda je ovo pravi trenutak da nam se pridružiš.

Klikni na link i proveri o čemu se radi.

Želim ti mir koji prevazilazi svako poimanje.