Izveštaj o ljubavi

Pre nekoliko dana čuo sam fenomenalnu ideju – „Kada god čuješ sebe ili druge da se žale, to je prilika da kreiraš proizvod ili uslugu kojom ćeš taj problem rešiti“. Odličan način da usmerimo svoj um u pravcu rešenja, zar ne? Tada mi je palo na um kako se često žalimo na sve i svašta. Ali, ukoliko svoju pažnju usmerimo na žalopojke, ta energija će se u našoj svesti, a time i u našem fizičkom svetu samo uvećavati.
Stoga pomislih: „Šta bih mogao da učinim kako bih doprineo rešenju tog problema?“ U trenu se pojavila ideja da napišem knjigu o tome, ali nisam imao jasnu ideju o čemu bih pisao. Ipak, osećao sam da je sve to delo inspiracije, te sam odlučio da to i učinim, uz poverenje da me Ljubav vodi u pravom smeru.
Samo dan nakon ideje o knjizi, šetao sam sa svojom devojkom koja radi kao učiteljica u školi. Pomenula je kako je jedna od tema nastavničkog veća bio izveštaj o nasilju. On sadrži stavke „fizičko, emocionalno, seksualno i elektronsko“. Prvo što mi je palo na um je – pažnja je usmerena na nasilje i kažnjavanje, što je samo nasilni odgovor na nasilje, zar ne? Onde gde usmerimo pažnju, tu je i energija, pa je logično da će se nasilje samo uvećavati.
Kada sam to čuo, pomislio sam: „Zašto ne bi da bude drugačije? Zašto škole ne bi počele da vode izveštaje o ljubavi, u kojima bi se vodilo računa o ljubaznim delima? Zar ne bi bilo lepo da se na nastavničkom veću sa mnogo više pažnje priča o tome kako su deca sakupila sredstva za neku humanitarnu akciju ili pomogli drugaru koji se povredio na fudbalu? Zar ne bi bilo divno da se pomene kako su učenici zajedno kreirali jedinstvenu elektronsku čestitku za svoju drugaricu iz razreda, koju je ona sačuvala na desktopu svog računara i sada joj svako jutro počinje sa njom?“
Proces čišćenja u mom umu je nastavljao da teče, pa se pojavila nova misao: „Ovu ideju bih mogao da podelim sa dragim ljudima na svojoj stranici i napišem tekst za „Novu svest““.
Nekoliko minuta kasnije, imao sam priliku da čujem glas nekog kuvara iz tv emisije. Oštro je kritikovao pripremljenu hranu. Nedugo zatim, čuo sam izuzetno snažne kritike na račun političara. Naravno, nasilje svih oblika je svuda, a ne samo u školama. One su samo odličan reprezent našeg društva. Pažnja na žalbe, kritikovanje i nasilje je gotovo u svemu. Ali, ukoliko i ja samo skrenem pažnju na to, zapravo ću doprineti uvećavanju nasilja u svojoj svesti i ponovo prebaciti odgovornost na druge ljude. U tom trenu pojaviše se u mislima Hu Lenove rečenice: „Uvek se zagledaj u sebe! Nikada ne možeš napustiti Sebe, nema ničega van tebe.“ Naravno, taj problem ne bih mogao da primetim da nisam za njega DIREKTNO odgovaran. Sve to vreme, beskompromisno „volim te“ odjekivalo je u mom umu i iznenada, pojavio se naredni korak moje akcije!
Pravi način na koji mogu da doprinesem smanjenju nasilja u svom svetu, a ne samo u školi koja je „slučajno“ pomenuta u razgovoru, jeste da kreiram svoj izveštaj! Ali, on neće biti fokusiran na nasilje, već na ljubav. Mi ljudi učimo primerom i ukoliko želimo da prenesemo poruku ljubavi, jedini način da to učinimo je da budemo ljubav i njoj posvetimo svoju energiju.
Odmah se pojavila se i praktična ideja kako da to sprovedem. Najbolji način da usmerimo našu pažnju je da svoje misli, reči i dela uperimo u istom smeru, a kada dolazimo iz srca, imamo ogromnu snagu. Stoga sam odlučio sam da u narednih mesec dana kreiram „Izveštaj o Ljubavi“ u kome ću, voditi računa o:
– mislima Ljubavi
– rečima Ljubavi
– delima Ljubavi
koje učinim i primetim u svom svetu. Na kraju dana sve ću to beležiti u svoj veseli izveštaj. Pošto svet uvek savršeno reflektuje ono što je u nama, sigurno ni sada neće pogrešiti, a nakon mesec dana izvestiću vas o rezultatima.
A sada, dragi čitaoče, želim i tebe da pozovem da mi se priključiš u ovoj akciji ukoliko se osetiš inspirisanim. Ukoliko želiš da tvoj svet bude mesto sa više mira i ljubavi, potrebna ti je jedna sveska, olovka i odluka da nekoliko minuta dnevno svoju energiju usmeriš ka ljubavi. Zajedničkom akcijom koja dolazi iz srca možemo promeniti ovaj svet, a to je moguće samo ako primetimo da je mesto za promenu u nama samima. Duboko verujem da ćeš na isteku ovih mesec dana imati mnogo više da zapišeš u svoj izveštaj. U komentarima ispod ove objave, kroz vreme, slobodno podeli sa nama delove svog izveštaja o ljubavi – one koji su tebe posebno dotakli. Od mene već sada imaš ogromnu zahvalnost za spremnost da uđeš u ovaj poduhvat.
I bukvalno dok pišem ove redove, setih se rečenice urednika „Nove svesti“, Milana Bojića, od pre nekoliko meseci. Tada sam pokrenuo akciju „Trideset dana poklanjanja dva sata mog vremena“ kojom je on bio oduševljen i tada mi predložio da pokrenem akciju u tom smeru koja bi se proširila. Nekoliko meseci kasnije, verujem da je ta akcija dobila svoj nastavak. A ko zna, možda našim zajedničkim delovanjem iz toga zaživi i knjiga.

Kad sam ono što jesam, dozvoljavam drugima da budu ono što jesu

U poslednjih nekoliko godina, konačno sam shvatio da je moj najvažniji zadatak da budem ono što jesam. Ali, biti ono što jesmo, uopšte nije lako. Najčešće je razlog u tome što uopšte i nemamo pojma šta smo, tj. što smo se mnogo udaljili od svoje prirode. Ukoliko počnemo da se bavimo tim pitanjem, pre ili kasnije otkrićemo da smo, ispod svih maski sećanja koje nosimo – čista Ljubav, mir, sloboda…

Da li je to zaista moguće, uz sve ovo što primećujemo u svakodnevnom životu? Jeste, ali je to gotovo nemoguće videti, jer živote vidimo kroz naočare naših sećanja. Kroz njih nije moguće jasno videti sadašnji trenutak. Jednostavno, nekada davno smo nešto doživeli, dali tom događaju značenje, a sa njim i osećanje. Nakon mora takvih događaja, zaboravili smo da smo mi oni koji interpretiramo događaj, te zahvaljujući tome život dalje vodimo u skladu sa sećanjima, a da pritom toga nismo svesni. Upravo na osnovu tih sećanja mi danas mislimo, osećamo i ponašamo se.

Ali, to ne mora da bude tako! U legendarnom „Malom princu“ Egziperi kaže da suštinu nije moguće videti očima, već je do nje moguće dopreti samo srcem. Ukoliko se nekako probudimo i krenemo putem svog srca, imamo na raspolaganju veoma zanimljiv, ali ne baš lagan zadatak da se oslobodimo sećanja i vratimo svojoj istinskoj prirodi. Posle više godina posvećenosti, došao sam do stanja uma u kome neprijatne stvari koje me izvode iz unutrašnjeg mira ne žive dugo. I sada mi je jasno da sa duhovnom praksom, problemi ne nestaju u potpunosti, ali mnogo brže uspevam da nađem mir sa onim što se dešava i tako uživam u svojim trenucima na ovoj planeti.

Evo kako izgleda jedan takav proces. Pre nekoliko dana, u potpunom miru, otišao sam u prodavnicu. Taj mir je zaparalo dovikivanje jedne devojke sa ženom, za koju sam ubrzo shvatio da je njena majka. Istog časa pojavio se glas kritičara u meni i osuda: „Pa zar se tako ponaša? Trebalo bi da je bolje vaspitana“, itd… Naravno, bio je dovoljan taj trenutak da se više ne osećam dobro, jer nisam bio u potpunom miru. Ipak, godine ulaganja energije u odnos sa svojom podsvešću, koja me sada sama podseća na čišćenje i praćenje misli u umu, odmah me je vratila u „volim te, volim te…“. I samo tren kasnije pojavila se misao: „Da si sad u Nuli, koje bi značenje dao ovom događaju?“ Momentalno je u mislima odjeknulo: „To je dobro!“. U mom umu „To je dobro“ ima značenje savršenog događaja koji je u skladu sa planom bezuslovne Ljubavi. I naravno, istog časa, devojka i majka su odjednom u mojim očima bile – slobodne osobe koje komuniciraju na svoj, jedinstveni način. Ko je zapravo taj koji propisuje na koji način će komunicirati majka i ćerka? Da li sam to ja? Da li sam i ja nekada možda pričao podjednako glasno, ako ne i glasnije? Glas kritičara je utihnuo. Unutrašnji mir se na velika vrata vratio, a čitav proces je trajao manje od pola minuta.

Kada se oslobađamo sećanja, imamo priliku da češće čujemo glas svog srca. Što ga više sledimo, vremenom bivamo ono što jesmo – Ljubav, mir, sloboda… A kada smo zadovoljni sobom, kada smo ono što jesmo, radimo ono što želimo i sledimo svoj osećaj, onda je mnogo lakše prihvatiti sve ostalo u našem svetu i dozvoliti mu da bude upravo ono što jeste.

Ko, ako ne ja? Kada, ako ne SADA?

Kada se sledeći put pojavi ideja koja vas uzbuđuje i čini da vam srce igra, učinite da to postane stvarnost! To je potrebno vama i čitavom vašem svetu. Da li je to ideja da napravite palačinke, napišete knjigu, snimite film, otvorite prodavnicu sladoleda ili oplovite svet jedrilicom – nema mnogo veze kada je naše srce u pitanju. Ono što je važno je da je ta ideja kao misao, došla upravo vama i na vama da je sprovedete u delo. Jer ukoliko ne budete vi, ko će?

Okeani i planine naših ograničavajućih uverenja određuju život koji živimo, pa retko kada i postanemo svesni takvih ideja. Zato je veoma važno posmatrati ih kao divni dar Univerzuma. I baš kao što će neko pojesti te palačinke, nekome će biti važno da pročita vašu knjigu, pogleda film, proba sladoled ili pogleda reportažu o nekome ko je oplovio čitav svet. Kao nagrada za to što ste delovali u skladu sa inspiracijom, vaše srce će vas nagraditi radošću.

 

 

Vežba “Ja sam opušten”

Ovo je jedna od vežbi koje vam zaista mogu promeniti život., a veoma je jednostavna i ja je praktikujem svakodnevno. Možda se i vama svidi 🙂

Verujem da je jedno od ključnih pitanja je da li život vodimo pod tenzijom i u strahu, ili smo opušteni i verujemo sa lakoćom možemo uživati u životu. Ukoliko smo stegnuti, često ćemo plivati uzvodno rekom života, sve ćemo nastojati da kontrolišemo i umesto da se radujemo, mučićemo se i jednostavno nećemo primećivati sva čuda koja čine naš život. Tako ćemo svoju energiju trošiti uludo i biti manje efikasni, šta god da radimo. Verujem da će nas reka života na kraju dovesti na pravo mesto, opirali se mi ili ne, ali, da li sve mora da bude tako teško?

Setite se sebe kada ste radosni i srećni. Da li ste tada pod tenzijom ili ste potpuno opušteni? Da li je uopšte moguće biti srećan i pod tenzijom isotvremeno?

U jednom periodu života, vrlo često su mi ljudi govorili  da se opustim. Nisam uopšte mogao da ih razumem. Zapravo, kada god mi ti to rekli, ja bih odgovarao „Ma opušten sam, BRE!“ Danas mi je jasno da sam bio veoma nervozan i ljut, ali, meni se tada zaista činilo da sam opušten, šta god da je to značilo. Zapravo nisam ni znao šta znači „biti opušten“! Jednostavno nisam bio svestan koliko sam uplašen.

Ukoliko prepoznajete makar delić sebe u ovim rečima, probajte sledeću izuzetno kratku i efektnu vežbicu, kojoj me je podučio divni Siniša Ubović:

  • zažmurite i počnite nešto dublje da dišete. Na svaki udisaj recite u sebi „Ja sam“ i dok izdišete recite „opušten“ (ili „opuštena“). Ponovite to nekoliko puta.

Da biste osetili efekte ove vežbe dovoljno je i pola minuta. Potom otvorite oči i obratite pažnju na to kako se osećate. Ukoliko se odjednom osetite opuštenijim, uvidećete da ste pre ove vežbe bili pod tenzijom.

Ovu vežbu možete praktikovati čitavog dana, kad god se setite. Potom posmatrajte kako se vaša percepcija života menja i kako vremenom to postaje vaše prirodno stanje.

I na ovu situaciju imam pravi odgovor

Da bismo jasno čuli svoje srce, potrebno je da vodimo računa o svom unutrašnjem miru i da se ne nerviramo oko svakog događaja. Kada se sledeći put nađete u situaciji u kojoj vidite da raste nemir u vama, umesto uobičajene reakcije, probajte da udahnete i izdahnete duboko dva puta i u sebi recite: “I na ovu situaciju imam pravi odgovor.” Na ovaj način u svom umu ćemo otvoriti vrata za nešto novo. 

Samo reci “Volim te”

Dragi ljudi, evo da vam se javim sa zavejanog Kopaonika. U pauzi između dva skijaška spusta, usred snažne, a idilične mećave, pojavila se inspirativna ideja koju želim da vam predložim.
Ukoliko ste raspoloženi za jednu vežbicu, zamislite bar na trenutak, kako bi izgledao život kada bismo od ovog trenutka pa do poslednjeg daha, svakoj osobi, svim živim bićima i predmetima, svakoj situaciji, svakoj emociji, svakom događaju, jednom rečju – svemu, u sebi jednostavno rekli “volim te?” Kako bi izgledalo da hodamo ovom planetom i živimo na ovaj način? Ako je svet naše ogledalo, da li bi se i naš svet promenio? Da li bi nam svet uzvratio sa više ljubavi? Nije li to zapravo ono za čim tragamo?
Naravno, ovo veoma lepo zvuči i ne mogu ni da zamislim lepši način za postojanje, ali često to nije lako živeti. Sa tim “volim te” pod ruku ide i prihvatanje 100% odgovornosti za sve što primećujemo, a pošto je sve naš odraz u ogledalu, znači da smo nečim u nama to i izazvali. Mali je broj ljudi koji će se ovih dana zapitati npr. “Na koji sam način odgovoran za poplave u našoj zemlji?”
Ako ipak probamo da živimo neko vreme na taj način, mogu vam reći da vremenom postaje lakše i zahvaljujući tome, sve brže izlazimo iz neprijatnih situacija i emocija. Nekako spontano ulazimo u ulogu posmatrača, postajemo svesniji da je naš život kao film i da zaista možemo izabrati reakciju na sve. A ima li šta lepše nego izabrati ljubav?
Fenomenalna stvar se dešava kada god kažemo “volim te”. Istog trena kada na taj način prihvatimo odgovornost, mali deo naše podsvesti biva osvetljen čistom ljubavlju i baš tako, malo po malo, menja se naše životno iskustvo. Kao posledica “volim te”, može nam se desiti da osetimo duboki mir koji ne možemo da objasnimo i kada se ništa na fizičkom planu ne promeni. Ili, možemo odjednom razumeti stvari koje dugo nismo uspevali, baš kao da smo obrisali zamagljene naočare i sada konačno možemo da vidimo stvari kakve zaista jesu.
I neizbežno, dešavaće se čuda koja vas mogu ostaviti bez teksta. Evo jednog simpatičnog primera. Jedna divna gospođa me je zvala pre neki dan i podelila sa mnom sledeću priču. Iako se dugo bavi razvojem svesti, imala je velike probleme sa svojim partnerom. Kada god bi on počeo da pere sudove, isprskao bi čitavu kuhinju. Bez obzira na decenije meditativne prakse, to bi je potpuno izbacilo iz ravnoteže. A onda je svemu što je činila, dodala “volim te”. Kako bi primetila situaciju koja se očigledno ponavljala, ona bi samo u sebi ponavljala “volim te” i njena perspektiva se promenila, pa je sada jednostavno posmatrala taj događaj kao da se dešava na bioskopskom platnu. Od tog trenutka ta situacija više nije imala snagu da je uvuče u svađu. Posle samo nekoliko dana, neobjašnjivo, pritisak u cevima je opao na razumnu meru. Više nema isprskane kuhinje, niti svađe oko pranja sudova.
Naravno da možemo reći da je to slučajnost, ali time bismo samo još jednom ignorisali ljubav na delu. Na nama je izbor. Zato, hajde da kažemo “volim te” svemu što nam se nađe na putu.
Voli vas, Marko Maoduš 🙂

Jutarnji ritual

Dobro jutro svima! Ovih dana često nailazim na ovo pitanje, a to obično znači da je vreme da to i podelim. Ako bih morao da biram jednu najvažniju stvar koju možemo da uradimo za sebe, onda je to nesumnjivo “jutarnji ritual”. Prošao sam kroz faze izuzetno stroge samodiscipline, ali danas mislim da to treba da bude opuštenije i laganije, jer je cela njegova svrha – ljubav i pažnja prema sebi, kako bismo tokom dana bili najbolja verzija sebe – za sebe i druge.

Moj predlog je – pokušajte kako znate i umete da nađete bar 45 minuta samo za sebe, a zatim ih razdelite u tri celine.

1. Provedite 15-ak minuta u potpunoj tišini, meditaciji ili molitvi, šta god da vama prija, kako bi se vaše misli malo pročistile. Zahvalnost, ljubav, opuštanje, priprema za dnevne aktivnosti…

2. Zatim 15 minuta fizičkih vežbi, koje god da vam prijaju. Nije ideja da ovim vežbama postanete svetski prvak, već da se telo razmrda.

3. I u 15 minuta pripremite sebi jednostavan, zdrav obrok i/ili napitak. Ja često sebi pripremim veću količinu soka od voća i povrća, koji pijem tokom dana.

Želim vam divan dan!

Voli vas, Marko Maoduš 🙂

Priča o ostvarenom snu

Svi mi ljudi na ovom svetu imamo bar nešto zajedničko – želimo da budemo srećni. Različiti su načini na koje mislimo da se do osećanja sreće dolazi, ali se borimo, koprcamo i dajemo najviše što znamo i umemo kako bismo se dobro osećali. Ali, iz nekog razloga, najčešće nemamo pojma kako se to osećanje postiže, pa je danas sve više učitelja života. Ekart Tole kaže da smo prosjaci koji tragaju za mrvicama sreće i u današnjem društvu obično ih tražimo u materijalnim stvarima. Kada kupimo novu stvar, naša sreća traje nekoliko trenutaka i onda ponovo ulazimo u stari ciklus. Zanimljivo je da vrlo često osećanje tražimo u stvarima, a verovatno toga nismo svesni.

Danas verujem da možemo biti trajno srećni samo kada je naše srce srećno. Zapravo to je stanje nekog dubokog mira, razumevanja da je sve u savršenom redu u čitavom Univerzumu i poverenja da i kada su problemi prisutni u našem životu – ta iskustva su nam neophodna i dešavaju se za naše najveće dobro, a mi ćemo iz njih izaći snažniji i zadovoljniji, sa osmehom za koji ne postoji jasno vidljivi razlog.

Ali, kako usrećiti naše srce? Nema predmeta u školi koji nas tome podučavaju. Roditelji o tome najčešće ne znaju mnogo. U novinama i vestima teško da ćemo naići na takve informacije. Nekada primetimo istraživanja o sreći i pročitamo kako su najsrećniji ljudi često naseljeni u Južnoj Americi, pa se pitamo kako je to moguće kada nisu i najbogatiji. Naravno, obično kažemo da je to drugačije kod njih i vratimo se uigranim šablonima i pravilima. Međutim, želje našeg srca mogu biti prilično neugodne. Ona žele da naučimo da praštamo, da budemo u potpunosti iskreni, da prihvatamo različitosti i da iskreno volimo, da se grlimo i razgovaramo sa nepoznatim ljudima, da probamo neobične stvari i da budemo slobodni od ograničenja koja smo sami sebi nametnuli. Kada se nauka bavi ovim pitanjima, često se spominju hormoni sreće, ali i dalje niko ne ume da objasni zašto i kako se oni pojavljuju.

Slušajući jedno predavanje učitelja Ho’oponopono-a Hu Lena – čuo sam predivno objašnjenje. Strujica koja je prošla kroz mene i od koje sam se totalno naježio, značila mi je da je to prava stvar. U tom trenutku je pričao o simbolici piramide i kruga. Upitao je prisutne šta simbolizuje piramida? Neko je odmah odgovorio „moć i slavu“. On se složio i potom pojasnio kako je današnja zapadna civilizacija zapravo naslednik egipatske i u njoj je akcenat na materijalnom. Tada su ljudi pravili velike piramide, a mi danas pravimo gigantske zgrade, mostove i spomenike. Potom je upitao publiku da li znaju šta simbolizuje krug? Odgovor je bio „kompletiranje ciklusa“. Tada je pomenuo plemena američkih Indijanaca koji nisu previše marili za moć i slavu, već  ih je zanimao Duh. Svoje vigvame su pravili od prirodnih materijala, sa osnovom u obliku kruga. Ideja je bila da kada oni završe svoj život i time svoj ciklus, majčicu Zemlju ostave u čistom stanju, istom kakva je bila pre nego što su došli. Imali su toliko poštovanje i bili povezani sa Zemljom do te mere, da su mogli da predvide zemljotrese, požare i slično. Međutim, retki su ljudi koji danas imaju tu sposobnost. Kako je moguće da kada se cunami približava obalama Japana, sve životinje nekoliko sati pre napuste teritoriju i jedino čovek stoji na obali i gleda začuđeno u okean? Po Hu Lenu, to je zato što smo gotovo potpuno nesvesni svega što se dešava, a verujemo da znamo i stoga, prepuštamo kontrolu života našem intelektu. Verujemo da ćemo sreću naći isključivo u materijalnom te stalno tražimo još i nezahvalno koristimo planetu Zemlju. Bezobzirno bušenje i prikupljanje nafte on naziva silovanjem. Naš Duh, od koga stižu savršene ideje koje možemo zvati i željama našeg srca, nije zainteresovan za takve stvari. On je zainteresovan za ljubav, praštanje, mir i slobodu. Da bismo živeli inspirisani, potrebno je posvetiti se Duhu i kontinuirano raditi na oslobađanju od programa iz podsvesti. To nije lako, ali sa druge strane ove odluke koju možemo doneti, nalaze se duboki mir, sreća i stanje zadivljenosti životom.

Kako možete prepoznati inspiraciju? Moje iskustvo kaže da su to one ideje  koje naprosto ne žele da odu. Doktor Hu Len kaže da kada čistimo naše programe iz podsvesti, oni bivaju obrisani, te ono što ostaje smo mi, odnosno inspiracija. Dakle, ako čistite programe i ista ideja vam se i dalje javlja, bacite se u akciju, jer je ona savršena baš za vas. Možda ste nešto poželeli još kao dete, a i danas se sećate toga. Šta je to što vas sprečava da takve stvari uradite danas?

Ono što je nezgodno kod takvih ideja je da često deluju kao snovi koji su teško dostižni. Njihov cilj je zapravo da nas maksimalno izvedu iz komforne zone i suoče sa oslobađanjem mora naših podsvesnih ograničavajućih uverenja. Zato, svi mi koji nastojimo da sledimo srce treba da znamo da gotovo sigurno taj put neće biti posut samo cvećem, već će na njemu biti i mnogo trnja. Ovakve ideje zahtevaju hrabrost i odlučnost da budemo ono što jesmo i sa velikim poverenjem sledimo svoj osećaj.

Pre nekoliko godina u mom umu se niodakle pojavila ideja da bih mogao da držim predavanja na temu ličnog rasta i duhovnog razvoja. Bilo mi je to veoma čudno, jer sam se do tada bavio samo matematikom i programiranjem. Kasnije sam tek shvatio da je to bila inspiracija, slušajući Hu Lena kako govori da ona stiže iz Nule ili Praznine. Tada je i reč „niodakle“ (iz Ničega) za mene dobila potpuno drugo, savršeno značenje.

Ali, od momenta kada se ta ideja pojavila, svakodnevno sam čitao, slušao predavanja, kopao rukama i nogama po internetu, meditirao, odlazio na predavanja i radionice, gledao u sunce… Sve sam to radio bez nekog posebnog plana i jednostavno sam imao mnogo energije baš za te stvari. Očigledno me je nešto čega nisam potpuno svestan guralo u tom smeru. Bilo je tu raznih trenutaka – divnih uvida i proboja u slobodi, novih prijateljstava i fenomenalnih susreta, ali i teških momenata, strahova i sumnji… A onda, kako sam napustio prethodni posao i odlučio da celog sebe predam unutrašnjem miru, počele su da se ređaju male prilike. Dolazile su mi razne ideje koje su mi pomagale da pomerim svoje granice slobode i na kraju se pojavila prilika koju mi je pružio Milan Bojić, urednik Nove Svesti. Pre samo nekoliko nedelja, održao sam radionicu pred više od stotinu ljudi. Tog jutra jeste bilo treme, ali sam znao da su to samo sećanja u meni koja su poželela da odu na slobodu. Od trenutka kada sam dohvatio mikrofon, po prvi put u životu, osetio sam kao da sam se rodio sa njim. Neverovatan osećaj. Iskreno sam dao najbolje od sebe i naravno, reakcija prisutnih ljudi je bila u skladu sa tim. Preplavila me je velika radost i osećanje ispunjenosti.

Narednog jutra sam se probudio sa osećajem da mi je „srce konačno na mestu“, čak sam tu formulaciju više puta ponovio nesvesno u razgovorima sa prijateljima. I dok sam ispijao čašu vode, brzinom munje u meni se pojavila misao koja mi je mnogo toga objasnila. Znate, pre nekoliko godina sam radio vežbu u kojoj je bilo potrebno setiti se momenta kada sam se osećao najsrećnijim u životu, kako bih se približio nekoj vrsti životne svrhe. U potpunom miru i tišini, meni se tada pojavila slika Zvezdinih fudbalera kada su osvojili titulu prvaka Evrope. Iako to i dalje smatram predivnim trenutkom, dok sam radio vežbu nisam mogao da razumem kakve veze to ima sa mnom. A onda, ovog jutra, sve je postalo kristalno jasno. Sreća u meni nije bila tolika zbog jednog pehara, već zato što sam video grupu presrećnih ljudi koji su ostvarili želju svog srca i onda, bar na trenutak, bili potpuno slobodni. Trčali  su i skakali po terenu, zaboravili na sva ograničenja i norme našeg društva. Skakali su, pevali, igrali i nije ih zanimalo šta bilo ko od više desetina hiljada ljudi na stadionu ili miliona gledalaca širom sveta misle o njima. Bili su slobodni. Neki su pocepali šorceve i hodali u gaćama. Ali, nikome to nije smetalo. Zašto? Hu Len kaže da kada je neko slobodan – svi ostali u njegovom svetu su bar na trenutak slobodni. Setio sam se i njihovih izjava kada si govorili kako još nisu svesni šta su uradili. Znao sam da isto važi i za mene. Tog jutra još nisam bio svestan šta sam uradio i koliko je to za mene veliki uspeh.

I sada, kada osećam da se jedan ciklus mog života završio i da su mi se otvorila neka nova vrata, sa mnogo više razumevanja gledam prethodni period. Zaista, kako je rekao Stiv Džobs, tačkice svog života možemo povezati tek kada pogledamo unazad. Svestan sam da sam najdragocenije veštine stekao upravo zahvaljujući najvećim izazovima u životu i željama srca koje su me vodile van komforne zone. Često čujemo „Sreća je putovanje, a ne odredište.“ Oh, kako je to samo velika istina. Iako je slika sa velike radionice za mene ostvarenje sna, prava poenta svega krije se u putovanju. Upravo zahvaljujući inspiraciji koju sam sledio, naučio sam kako da postignem unutrašnji mir i mnogo više uživam u sadašnjem trenutku, cenim život i njegova čuda, postao sam svesniji ko smo mi zapravo, naučio da opraštam i  volim, da budem hrabar, izgradio ogromno poverenje prema životnom procesu i da svakog dana sve slobodnije živim ono što jesam.

Jutarnja kafica sa Bogom

Ovog jutra sam se probudio u potpunom miru i odlučio da u skladu sa tim provedem svoj dan. Skuvao sam kafu, potom seo u fotelju i iz sobe sa predivnim pogledom, posmatrao Dunav, nebo, krovove zgrada, drveće koje se njiše na vetru, fasadu koja je oštećena, ali baš na takav način da u njoj primećujem veliko srce, ptice koje slobodno kruže nebom… Zahvaljivao sam se na svakom detalju koji vidim, potpuno spontano. Znao sam da nikud ne moram da žurim i da je sve u savršenom redu. Osećaj velike slobode. Kada imamo taj osećaj, onda sa lakoćom volimo, zahvaljujemo se, u miru smo sa samima sobom i čitavim Univerzumom. To je ono za čim zapravo svi tragamo.

Odjednom se pojavilo pitanje u meni – da li bih mogao na efikasniji način da prenesem tu poruku? Zatvorio sam oči i obratio se najmudrijem delu sebe kroz neku vrstu moje molitve. Osećao sam da je to ono što Nil Donald Volš naziva „razgovorima sa Bogom“. Ujutro i uveče smo nekako najmirniji i najspremniji za takvu vrstu komunikacije, jer se još nismo upleli u svakodnevnu jurnjavu. Spontano sam izgovarao reči koje su mi padale na um i zahvaljivao se najmudrijem delu sebe na vodstvu i divnim idejama koje su me dovele do ovog stanja. Zatim sam postavio i to pitanje na neki svoj način. Ispio sam prvi gutljaj kafe i u narednom trenu setio se slike koju sam video prošle nedelje sa semenkom i stablom džinovske sekvoje, najvišeg stabla na planeti. I istog trena sam se nasmejao, jer sam znao da se nisam ja „setio“, već je savršeni odgovor munjevito stigao. Pošto su svi odgovori u nama, oni ne putuju, zato su i brži od svetlosti, pitanje je samo koliko smo u stanju da ih „čujemo“.

Od jedne sićušne semenke koja je nešto veća od glave čiode, vremenom nastaje impozantno, najviše stablo na planeti, koje jednostavno zadivljuje. Shvatio sam da je potrebno da budem strpljiv i da se sve razvija svojim, harmoničnim tempom. Osećaj radosti me je ispunio što sam još jednom razumeo odgovor, pa sam, pošto sam shvatio da sam u pravom stanju, odmah postavio pitanje „A šta je sa novim tekstom koji pišem?“, da bi drugi deo mene odmah odgovorio „A da prvo na miru popiješ tu kafu?“. Još jednom sam se nasmejao samom sebi. Naš najmudriji deo često biva duhovit i umesto odgovora postavlja pitanje, koje ima zadatak da nas uputi na najvažniji trenutak u našem životu – SADA. Suština ispijanja toplog napitka u jutarnjim satima za mene ustvari predstavlja period kada svesno radim samo jednu stvar. Tada me preplavljuje mir, zahvalnost, sloboda, ljubav prema čitavom Univerzumu… Veoma je važno početi dan na najbolji način za nas, jer nije slučajna ona izreka „Po jutru se dan poznaje“. 🙂

 

Šta to zaista znači „Svet je naše ogledalo“ kroz učenja starih Esena

Ukoliko ste već nabasali na ovaj tekst, gotovo sigurno ste bar jednom u životu čuli rečenicu „Svet je naše ogledalo“. Moglo bi se reći da je u njoj sadržana sama suština našeg postojanja. Uz nju odlično stoji i „Mi smo kreatori svoje realnosti“. I sve to lepo zvuči na papiru.

Ali, u praktičnom životu nam primena ovih rečenica ne ide tako lako. Zapravo, kada se osećamo prijatno i kada primećujemo samo pozitivne stvari oko sebe, često kažemo sebi „Pa da, evo, vidiš kako su tačne te rečenice, vidim dobro u svetu, jer ja sam dobar“. Međutim, kada naiđemo na nešto što nam se ne dopada, kao da zaboravimo na to i kažemo sebi da  jednostavno nismo to što vidimo u našem svetu. Međutim, time nećemo mnogo pomoći sebi i nastavićemo da se vrtimo u starim obrascima, verovatno kriveći nešto van nas. Sa druge strane, postoji šansa da prihvatimo 100% odgovornosti za sve što primećujemo u svom svetu (što je osnova duhovnog učenja Ho’oponopono). Kada postanemo odgovorni za 100% naših misli, osećanja, itd… – imamo šansu da promenimo svoj svet na čudesan način. Ali, prihvatiti toliku odgovornost zaista nije lako. Zagledati se u sebe i tu potražiti odgovor na svoje probleme zaista je daleko od popularnog. I upravo tu nam mogu pomoći i malo olakšati zadatak „Sedam ogledala starih Esena“, učenje na koje sam naišao „potpuno slučajno“, gledajući predavanje američkog autora Grega Brejdena. Od kada sam napustio posao u školi i odlučio da se u potpunosti posvetim unutrašnjem miru i radu na sebi, razne nove informacije su na čudesan „slučajan“ način uplivale u moj život.

„Sedam ogledala starih Esena“ zapravo objašnjavaju na vrlo elegantan i jednostavan način na koje sve načine možemo primetiti sebe u našem svetu i od tada je nezaobilazan mojih treninga i radionica. Naravno, kao i svako drugo učenje, ovo je još samo jedan pogled na svet, ali verujem da može biti veoma koristan.

Prvo ogledalo reflektuje ono što osećamo u određenom trenutku. To je i najčešća vrsta ogledala u našem životu i vrlo je lako možemo razumeti. Kada oko sebe primećujemo mnoštvo lepih, pozitivnih stvari, radosne ljude, itd… – gotovo sigurno je to zašto što se i mi tada divno osećamo. To ogledalo takođe važi i kada osećamo „nagativne“ emocije, tj. kada smo besni ili ljuti, gotovo trenutno ćemo naći nekog drugog sa kim možemo da se posvađamo, ne shvatajući da nam ta osoba takođe nepogrešivo drži ogledalo u kome možemo videti svoje emocije u tom trenutku.

Drugo ogledalo reflektuje ono što osuđujemo. Ukoliko se dogodi da primetimo nešto izuzetno neprijatno u našem svetu, zapitamo se „da li sam ja zaista ovo što trenutno vidim?“ i dobijamo iskreni odgovor „ne“, onda se možda radi o nečemu što mi duboko u sebi osuđujemo. To možemo primetiti po tome što nas situacija koju primećujemo izbacuje iz unutrašnjeg mira. Ali, ako je naš ultimativni cilj bezuslovna ljubav, nemoguće je voleti nešto što osuđujemo, te je tako poželjno raditi na ovom delu sebe. Da ne bismo konstantno privlačili u svoj život upravo ovakve situacije, potrebno je da apsolutno prihvatimo ono što vidimo i pronađemo mir sa situacijom. Tek kada pronađemo mir možemo reagovati na pravi način. U protivnom, kada osuđujemo, to je kao da kažemo Univerzumu „Hej ti, nemaš pojma, ja znam šta ko treba da radi na ovom svetu“. Međutim, u nama su se reakcije iz krivice, bola, besa, mržnje toliko odomaćile da gotovo i ne znamo šta to znači „unutrašnji mir“. Za mene je to nešto apsolutno najdragocenije u ovom našem svetu i kada sam na tom mestu, znam i šta je „prava akcija“ koju mogu da preduzmem u bilo kom trenutku.

Treće ogledalo nam reflektuje nešto što smo dali, izgubili ili nam je oduzeto silom. Kada sam ovo  po prvi put čuo, bio sam potpuno fasciniran. Konačno sam razumeo šta je to „magnetska privlačnost“, koju nauka jednostavno ne ume da objasni. Po učenju Esena, pre dolaska na ovaj svet mi nemamo pol, te kada ga izaberemo, već se odričemo svoje polovine i potom nastojimo da se „iscelimo“ (odnosno postanemo celi) kroz iskustvo života. Veoma zanimljiva igra života, zar ne? Vrlo je logično da nas potom najčešće privlače osobe suprotnog pola, jer mi u njima zapravo vidimo deo nas koji smo dali, izgubili ili nam je oduzet silom, kroz ko zna koliko dugačak period u istoriji Univerzuma. Kada je ta privlačnost magnetska, tj. da imamo osećaj da moramo da ostvarimo kontakt sa drugom osobom, to je treće ogledalo na delu. Na jednom predavanju Grega Brejdena se javio čovek koji se izjasnio kao homoseksualac i rekao da ovo nema nikakve veze sa istinom. Pošto je emotivna reakcija bila snažna, bilo je jasno da upravo tu negde postoji duboki uvid za sve. Ispostavilo se da je mladić imao problem kao dečak i da je bio izuzetno snažno maltretiran od strane svog oca. Na taj način njemu je silom oduzeta „muškost“ te je on kroz život, tragao za tim delom sebe koji mu je već bio poznat. Mesec dana nakon predavanja javio se i izjavio da više nije homoseksualac i da ga sada privlače žene. Čudesno, ali, eto šta se dešava kada se zagledamo u sebe. Pošto je povratio svoj muški deo, sada ima priliku da povrati i drugi deo sebe. Zato, svaki put kada osetite snažnu energetsku privlačnost prema nekome, pre nego što mu izjavite doživotnu ljubav, zapitajte se u miru „Šta je to što sam dao, izgubio ili mi je oduzeto silom, a vidim u ovoj osobi?“ i budite spremni da dobijete fenomenalan odgovor sa pravog mesta, posebno zato što je intelekt veoma zbunjen ovim pitanjem. Istrenirani smo da vidimo ljubav kao holivudski film uz munje i gromove, a za Esene, kada momenat magnetske privlačnosti prestane, oni kažu da nas je ljubav verovatno divno služila i da smo sada možda povratili svoj izgubljeni deo i da možemo krenuti dalje u život spremni za nova iskustva, ili nastaviti odnos sa određenom osobom, zato što jednostavno ulepšavamo živote jedno drugom, ali iz potpune slobode i uživanja, a ne iz osećaja „da moramo da budemo zajedno“.

Četvrto ogledalo nam reflektuje „davno zaboravljenu ljubav“. Ovo se često odnosi na prošle živote i „davne ljubavi“ u kojima nismo pronašli ono što je bilo potrebno, te će se situacija ponavljati na razne načine kroz vreme, sve dok ne donesemo pravi zaključak koji će u duši biti registrovan kao mudrost.

Peto ogledalo reflektuje naša uverenja o Božanskom kreatoru ili Univerzumu, životnom procesu – kako god to da želite da nazovete. Naime, po učenju Esena, mi dolazimo na ovaj svet i u sebi već nosimo okeane i planine uverenja ili sećanja o raznim stvarima. Ono što primećujemo, pozitivno i negativno u našim roditeljima (ili onim osobama koje su preuzele brigu o nama pošto smo se rodili) zapravo predstavljaju naša uverenja o Izvoru iz kog smo nastali. Ukoliko se malo dublje zagledamo u sebe i obratimo pažnju na ovo ogledalo, možemo doći do naših suštinskih uverenja, koja su oblikovala naš život do sada. A kada ih postanemo svesni, mnogo lakše možemo da ih se oslobodimo.

Šesto ogledalo često se naziva „Tamna noć duše“ i odnosi se na period u našem životu kada se naizgled iznenada dogodi serija izuzetno neprijatnih događaja i kada smo jednostavno prinuđeni da se okrenemo sebi i na taj način pronađemo prave odgovore i suočimo se sa svojim strahovima. Takav izazov dolazi u pravom trenutku za nas, jer već imamo sve što nam je potrebno da prevaziđemo sve što nam se pojavi u životu. Ukoliko ovaj period prođemo na dobar način, oslobodimo se strahova i umesto njih dozvolimo Ljubavi da nas vodi kroz život, možemo se iz dana u dan bližiti svojoj istinskoj prirodi i voditi slobodan život u kome radimo ono što istinski želimo. Greg Brejden kaže da je veoma teško poremetiti balans Univerzuma i da tek kada spoznamo svoju neograničenu prirodu, možemo živeti takav život, bez ograničenja.

Sedmo ogledalo nam reflektuje dubinska uverenja o nama samima. Ako na primer ne volimo i ne poštujemo sebe, svet će nam konstantno i nepogrešivo reflektovati ta uverenja. Ukoliko ne potražimo uzrok u nama samima, možemo provesti čitav život u ljutnji i ogorčenosti. Ali, ukoliko se oslobodimo svojih strahova – naš svet će se apsolutno promeniti. Ovde možemo sebi postaviti pitanje po čemu merimo svoj uspeh u životu? Zamislite na trenutak da ste jedini čovek na ovoj planeti. Da li biste išta što radite, mogli da učinite lošije od savršenog? Naravno da ne, jer u određenom trenutku mi znamo da hodamo, dišemo, pričamo, plivamo, pevamo, živimo – na najbolji način koji umemo. Problem nastaje onda kada pogledamo u drugu osobu i kažemo „Ja hoću da budem kao ta osoba“. Ne kažem da sada treba da prestanemo sa svojim razvojem i pomeramo svoje granice (zapravo oslobađanje i pomeranje svojih umišljenih granica jeste srž duhovnog razvoja), ali je ključno odakle ta ideja dolazi. Ukoliko poželimo da naučimo neku veštinu zato što se nama lično to dopada, bolje se osećamo i što nam srce igra od te ideje, onda nesumnjivo treba tome da se posvetimo. Ali, ako je razlog za to što će nam skočiti društveni status, što će nas „drugi“ više ceniti itd… – takva aktivnost će nas zapravo samo udaljiti od sebe. Kada se udaljavamo od sebe, naše životno iskustvo nije lepo. Greg Brejden je podelio i veoma zanimljivu priču o devojci koja je sa devetnaest godina upravo završila srednju školu u Americi sa odličnim ocenama, trenirala atletiku i imala izvrsne rezultate, te uz sve to imala izuzetnu fizičku lepotu. Uz potpunu podršku roditelja odlučila je da se neko vreme bavi modom, te je ostale stvari zapostavila. U naredne četiri godine je prilagođavala svoje telo zahtevima modne industrije (četiri hirurške operacije, od kojih je jedna bila operacija grudi, dva puta su joj bila odstranjivana rebra i jednom operisana vilica). Nakon svega toga, intezivno je gubila težinu i iako je provela mesec dana u bolnici pred budnim okom lekara, nije joj bila spasa i njena duša je napustila telo. Kako se desilo da devojka koja je imala sve, za samo četiri godine napusti ovaj svet? Sa intelektualnog nivoa zaista nemam objašnjenje, ali sa duhovnog opet – postoji nešto u šta ja verujem. Ona se već rodila sa telom, intelektom i fizičkim sposobnostima savršenim za ovaj život. Sve je išlo lepo dok nije počela da se udaljava od sebe, da se prilagođava iz dana u dan nekim izmišljenim standardima. Svet mode joj je samo reflektovao šta zapravo misli o sebi i imala je priliku da se vrati sebi ili da ode još dalje od sebe. Na žalost, uradila je ovo drugo, ali nam je time poslala izuzetno snažnu lekciju.

Verujem da ste u ovom zanimljivom tekstu pronašli nešto dragoceno za vas i da ste sada za korak bliži unutrašnjem miru. I još jednom se podsetimo – jedino mesto za promenu naših života nalazi se u nama samima. Ako se posvetimo rešavanju uzroka problema tako što gledamo u sebe, pravi odgovori će sigurno doći i naši životi će se sigurno promeniti. Ukoliko vas je ova tema zainteresovala, pogledajte i video na https://www.youtube.com/watch?v=Bw-r8wcbYLw&t=1s koji sadrži nekoliko kratkih praktičnih vežbica koje vam mogu promeniti pogled na život.

Želim vam mir koji prevazilazi svako razumevanje.

Voli vas, Marko