Dragi
moji, ovih dana imam ogromnu želju da vam se obratim, pa odlučih da vam pišem.
Pre nekoliko meseci, moja majka je na pitanje jedne rođake, čime se to Marko zapravo bavi, odgovorila: “On pomaže ljudima da vide život na drugačiji način i budu srećniji”. Pravo da vam kažem, mnogo puta nisam umeo da odgovorim na pitanje čime se bavim i ovaj odgovor je za mene sada kao kec u rukavu 🙂
No, to
zapravo i jeste najvažnija veština u životu – naučiti da vidimo život na
drugačiji, novi način – očima bezuslovne ljubavi. Većina ljudi koji počnu da se
bave ličnim razvojem čuli su da od toga kako nešto percipiramo, u skladu sa tim
ćemo se i osećati. U prevodu – mi smo ti koji dajemo značenja događajima, a u
skladu sa značenjem koji damo događajima, tako ćemo se osećati. Svi ionako samo
želimo da budemo srećni…
Ali, nije baš tako lako videti stvari na novi, drugačiji način. Kada se naučimo moru izmišljenih pravila, kada iskusimo gubitak, kada nas ščepaju tuga, nemoć, razočaranje, ljutnja… Tada je potrebno otvoriti um za nove mogućnosti, ali se naš um baš tada oseća ugroženo i iz tog razloga se skupi i zamrači. Po pravilu, u takvim situacijama, teško dozvoljava priliku da se imalo proširi. Ali, upravo u tim situacijama nalazi se i prilika da razvijemo najvažniju veštinu – da vidimo život iz više ili šire perspektive, očima ljubavi.
Čuli smo
i misao da smo svi deo jednog velikog okeana, da smo sa svime povezani, itd…
Ali, ja vam mogu reći da dok sam živeo vođen intelektom, nisam bio svestan ni
najmanjeg delića te večne istine. Nisam imao pojma kako da sledim svoj osećaj, povezujem
se sa drugim ljudima i prirodom, kako da tumačim simbole koji se pojavljuju u
mojim danima…
Sada je sve drugačije. Dešavaju se čuda svakoga dana.
Pre nekoliko dana podelio sam sa vama misao: “Danas primećujem lepote života”. Znao sam da ću tog dana intezivno primećivati mnogo lepota, ali da će mi život verovatno dati i neku novu priliku da stvari koje nisam smatrao lepim – primetim na novi način. Međutim, ceo dan je tekao savršeno. Osećao sam potpuni mir i sreću. Smejao sam se, a kako sam se ja smejao, do mene su na razne načine stizali novi osmesi, šale, poruke ljubavi, pa su se smeh i sreća samo širili… Kako bih šetao ulicom nasmejan, nailazio bih na prolaznike koji se smeju svom snagom. Nije to baš scena na koju smo navikli 🙂
Kada sam se našao u gužvi, a bilo je potrebno da se zaustavim na određenom mestu, magično se sve uskladilo kako bih to obavio u času. Nekada to ne bih ni primetio. Danas vidim nebeske konce kako uređuju sve, pa i takve čudesne detalje. Tog dana čuo sam nove, čudesne, transformativne životne priče i imao priliku da nešto novo naučim.
I onda
predveče, krenem kolima do svog hrama (koji sam nekada zvao kancelarija, dok mu
moj prijatelj Neno Ljubić nije dao novo ime). Ispred mene se zaustavi auto na
sred ulice. Ranije bih rekao – čovek blokira put. Vozač je primetio prolaznika
i počeo da razgovara sa njim. Momentalno mi se glava sama pomeri u desnu stranu
i u trenu primetim lice njegovog sagovornika. Krasio ga je predivni osmeh. Ja
sam bio u takvom stanju da mi je to bio čaroban događaj. Kako je to lepo,
dvojica ljudi razmenjuju osmehe, kakva lepota života i u ovakvom trenu, hvala
ti Bože na ovom iskustvu, kako je lep ovaj život. Sve je trajalo možda desetak
sekundi.
Nakon toga sam se još iskakao na trambolini i zaspao čarobnim snom. Pred spavanje, zahvalih se na još jednom potpuno čarobnom danu koji je obilovao predivnim iskustvima. Pomislih, ali Bože, gotovo da nije bila nijedna uznemirujuća situacija, gotovo nijedna da me malo poljulja i da mi priliku za rast. A onda se setih da bih baš u takvim situacijama ranije, kada neko stane kolima na sred puta, reagovao mnogo neprijatnije. Nekada, dok nisam doživeo duhovno buđenje, ljutio bih se i sigurno psovao. Kako je samo taj sebičan, nasilnik, agresivac, itd… Kasnije, kada sam čuo za lični rast i pokušavao da živim to što sam razumeo da je istina – ćutao bih, ali bih se u sebi nervirao, a u meni bi se vrtele iste one rečenice.
Ali, ovog puta je zaista sve bilo potpuno drugačije. Pomislih, koliko je to samo divno, kako je to samo divan znak mog duhovnog rasta. Kako se samo povećala moja ljubav prema životu. Jer baš ta situacija bila je jedna od onih koje bi me u prošlosti sigurno uznemirile.
Celog dana su me čuda obasipala. A onda, podelih sa vama novi tekst. Zatražio sam da napišete i neki komentar, zanimalo me je šta ćete imati da kažete. Pomislih, kako je samo divno da su neke duše poželele da se izraze i iznesu svoj osećaj o životu. Umesto da ulazim u procenu da li se slažem sa napisanim ili ne, što sam radio ranije – odlučio sam da poštujem svako napisano slovo. Kažu neka mudra učenja da je najvažnija stvar u životu – poštovanje svega što postoji.
I onda predveče, posetih dečiji rođendan. Slušao sam priču čoveka koji kreće u 8 ujutro na posao i kući se vraća oko 23 sata. Kaže: “Polako gubim volju za svim.” Ta njegova rečenica bila je razlog za ovo moje pisanije. Nekada sam i ja gubio volju za svim, imao sam osećaj da lagano umirem, radeći posao koji ne volim i provodeći na tom mestu mnogo vremena.
Koliko sam se samo udaljio od tog mesta? Kao da se sve to desilo pre 10 života, a ne 8-9 godina. Sledeća misao bila je: “Koliko je samo ljudi zarobljenih na ovom svetu?”
Unutrašnji razgovor teče dalje… Pomislih, koliko je samo vredno ono što imam da dam. Ovaj osećaj slobode, jasnoće, hrabrost, poverenje… Pa i da samo jedna osoba malo promeni percepciju svog života, da bar malo više slobode, radosti i ispunjenosti doživi zahvaljujući i mom radu – moj zadatak na ovoj planeti će biti uspešno obavljen. Jer, otvoriti um, probuditi se, opraštati, biti ljubazan i zahvalan, poštovati sve što postoji – nije lako u trenutku kada se osećamo ugroženim, uplašenim, kada nama vladaju ograničavajuća pravila koja se prenose, a na njih nas svakog dana podsećaju svi mediji, sredina, ljudi koje srećemo… To je taj najteži korak. Tada je čoveku obično potrebna pomoć nekoga ko je uspeo da pređe tu nevidljivu granicu i otisne se u nepoznato.
Sad mi pada na um, koliko je samo ljudi koji su se upoznali na mojim radionicama i seminarima, koji se danas druže, razmenjuju iskustva, podržavaju jedni druge, sarađaju i stvaraju zajedno… Koliko je to samo vredan dar – biti ono što jesi. Živeti slobodno, spoznati da si kreator svog života, da možeš živeti, doprinositi i imati koliko ti je potrebno svega, a SAMO bivaš ono što jesi. Zahvalan sam jer me ovakvi susreti podsete kako sam živeo ranije i podsete me da ogromna većina drugih duša na našoj planeti i dalje robuje ograničavajućim obrascima. Podseti me koliko je samo strah veliki. Podseti me na to koliko ljudi propušta priliku da se raduje svojim trenucima i veličanstvenom daru života.
Danas ja ne umem da živim drugačije nego da budem u toku, da se prepuštam, da verujem, da komuniciram sa svime što me okružuje, dopuštam da budem vođen, itd… Ali, mnogo veći deo ovog života nije bilo tako. Ova poruka je kreirana sa namerom da ode do onih srca kojima je u ovom času najpotrebnija. Nekima će samo potvrditi sopstvene misli i dela. Ali, možda će doći i do onih koju su stegnuti i zgrčeni. Onima koji više ne veruju. Onima koje je život povredio. Onima koje je život izdao. Onima koji su se osetili ostavljenim i izneverenim.
Upravo oni će imati izbor da nauče da vide život na drugačiji, novi način ili da sve ostane isto.
Znajte
da uvek postoji način da pronađemo mir, zahvalnost, ispunjenost, a počinje sa
otvaranjem uma za mogućnost da iskustva sagledamo iz ugla bezuslovne ljubavi.
Nekada je to lakše, nekada teže. Ali, sigurno u sebi imate potencijal da svoje
iskustvo pretvorite u dijamant, jer inače ga ne biste ni dobili. Ne želim da
vam popujem niti da vam govorim da ne brinete. Nijedan čovek nije svojom voljom
odlučio da bude tužan, nemoćan, ljut… Nekada je teško ičupati se iz tih
emocija.
Ja sam tu samo da svojim primerom možda nekoga nadahnem. Možda neko oseti iz ovih reči isti onaj zanos, koji sam ja osećao kada bih čitao o životnim iskustvima drugih ljudi koji bi se odvažili da slede svoje srce i preokretali živote. Jer, nekada je dovoljna samo lepa reč, koja dolazi iz srca… Jer, kako kaže moj prijatelj Aldin Čenan, reč iz srca je živa i ona oživljava.
Vi koji ste stigli do samog kraja teksta, probajte danas (i svaki drugi dan) ovu afirmaciju:
Afirmacija: “Spreman sam da otvorim svoje srce i prigrlim život. Spreman sam za mir, radost i poštovanje. Spreman sam da vidim očima ljubavi.”
Ukoliko
zaista želite da vidite život očima ljubavi, to će zahtevati promenu
percepcije. Zahtevaće da sebi posvetite pažnju. Da se odreknete starih obrazaca,
da usporite, zastanete, oslušnete tihe šapate svog srca i poverujete svojoj
duši…
Kako to pretvoriti u svakodnevnu praksu, koju je moguće praktično primeniti? Moj predlog je sledeći… Čuli ste svi da je ovaj trenutak novi, neponovljiv, nikada doživljen. Ali, najčešće ga tako ne doživljavamo, već se ponašamo kao da smo potpuno nesvesni tog podatka. Evo vežbe koju možete praktikovati.
Vežba promene percepcije: Probajte danas, ali i svaki dan da odvojite bar neko vreme da sebe i sve oko sebe posmatrate sa potpunim poštovanjem. Zapitajte se otkud vi na ovoj planeti? Odakle vama telo, odakle vam život? Šta je sve moralo da se desi da biste bili živi u ovom trenutku? Potom se zapitajte šta je bilo potrebno da neka osoba koju vidite baš sada bude u vašem prisustvu? Zapitajte se i kako je neki predmet stigao do vas. Kako je on nastao, šta ga sve sačinjava, šta je sve moralo da učestvuje u svim procesima koji su vas spojili u ovom trenutku? Odakle nam vazduh, Sunce, voda… Nije nam u ovoj vežbi potreban konkretan odgovor, već samo probajte da zamislite čitav taj proces od nastanka do ovog trenutka. Da biste ovu vežbu sproveli u delo, biće potrebno da usporite, odreknete se neke druge stvari. Ali, ako je sprovedete u delo, nagrada će biti veliki osećaj divljenja, poštovanja, ljubavi…
To je to. Pred vama su žive reči iz ličnog iskustva. Pred vama je afirmacija. Konkretna vežba – promene percepcije. Ali, da li ćete je primeniti ili ne, zavisi od vaše odluke kada ćete pokloniti pažnju najuzvišenijem delu vas. Od vas zavisi.
Želim
vam okean ljubavi i radosti, hrabrost da nastavite putem svog srca i mir koji
prevazilazi svako poimanje.
