Archive for category: Autorski tekstovi

Posle dugotrajne vožnje kroz potpuno divlje predele, točkovima dodirujemo asfalt. Nakon hladne kiše i planinske magle, u predveče stižemo u topli, rajski predeo. Put prati reku Bogota koja teče sa naše desne strane. Oko nas su zelene šume, ali kao da su u času postale mnogo pitomije. Ne znam zašto, osećam se kao kod kuće. Kao da je upravo neko toplo, majsko veče i spuštamo se niz planinu u Srbiji. Najviše sve liči na Taru. Isti osećaj ima i moj brat. Rastapamo se u nekoj neobjašnjivoj bliskosti i lagano stižemo do novog gradića.

U našem dvorištu je bazen. Uz njega ide i veličanstveni pogled. Duboki mir odjekuje našim koracima. Ne žurimo nigde. Sve je u redu. Odlazimo u šetnju i prvo probamo neki voćni miks koji zovu „Salpikon“. To su zapravo samlevene lubenica ili papaja, a potom u taj sok, naseckani komadi zrelog voća (mango, banana, itd). Fenomenalno je! Odlučujem da to spremam kada god da se nađem u prilici.

Potom prošetamo kroz glavnu ulicu i sedamo na večeru u argentinski restoran. Kažem ljubaznom kelneru da mi donese jelo koje šef kuhinje najviše voli da sprema. Stiže neko meso i salata. Ne zanima me hemijski sastav, želim da jedem ljubav. Istovremeno se nadam da me prijateljica Kristina neće odvojiti u grupu koja „neće preći“. 🙂 Pre no što uzmem zalogaj, koristim svoju maštu da zamislim čitav lanac događaja, od nastanka Univerzuma do danas, koji su doveli do spajanja zalogaja iz mog tanjira i mog stomaka. Zamišljam kako mi se zalogajčići raduju i govore: „Prvo pojedi mene, prvo mene“. Igram se. Osećam svu tu ljubav, rastapam se i potom jedem sa ljubavlju i užitkom.

Narednog jutra pripremam salpikon. Brat proba moju verziju i kaže kako je ova sto puta bolja. Naišli smo sinoć na jednu izuzetno zrelu, a ogromnu papaju. Topila nam se u rukama. Slatka kao med. Kada je to osnova, sve ostalo je samo dodatak na čaroliju. Još kad smo videli lokalni „mango dulce“ (slatki mango) i to ubacili – bila je to ekstaza za naša čula.

Naš gradić se nalazi na visoravni. Ispod nas protiče reka Bogota. Odlučujemo da se spustimo do nje strmim putićem. Danas je on namenjen turistima, a nekada je služio ribarima. Spuštamo se i nailazimo na ogromne plantaže voća.

Pred našim nogama, na zemljanom putu, nalazi se nekoliko plodova limuna. Osećam da su tu ostavljeni za nas. Stavljam ih u ranac, svestan da će inače istruliti na zemlji. Spuštamo se dalje i nailazimo na dva velika jata leptira. Nikada tako nešto nisam video. More belih i narandžastih leptira. Brzi su kao munje. Jednog zamolim da pozira za mene. I nakon nekoliko sekundi, staje. Skupi krila i ne mrda. Čeka dok ne zabeležim njegovu veličanstvenost. Tada ga zamolim i da raširi krila. Okleva. Priđem mu na samo nekoliko centimetara i zamolim ga da ga prvo pomazim po krilima. Dopušta mi i to. I potom širi krila. Prikazuje mi se i u tom izdanju. Divim se. Kako je samo moćna ta sila kreacije. Kakve veličanstvene boje, oblici, strukture, funkcije. Sve je to NEVEROVATNO i NEZAMISLIVO. Samo se divim.

Koračamo dalje. Od žabokrečine se u vodenoj površini formiralno divno, zeleno srce. Preskačem neko kamenje i pentram uz stenu kako bih ga slikao. Oko nas su stabla banane, manga, mandarina, pa i papaje.

Nakon nekoliko minuta, nastavljamo dalje. Silazimo do reke. Eh. Iako je Bogota veličanstveno snažna planinska reka i gotovo svakog dana dobija nove zalihe sveže vode kao dar sa neba, ipak – ljudi su je zaprljali tako da izgleda kao voda iz mašine za veš. Umesto kristalno čiste planinske reke, po njoj plutaju debeli slojevi pene. Izvinjavam se reci i majčici zemlji. Znam da sam odgovoran za sva ta naša (ljudska) sranja i obećavam sebi da ću nastojati da svojim primerom još više doprinesem čistom življenju. Ako smo ljudi, ne znači da moramo da budemo paraziti. Možemo živeti, a da pritom ne uništavamo, trujemo, povređujemo i prljamo sve oko sebe. Podsećam se da je dovoljno činiti male korake ka tome. Svakog dana još jedan mali korak sa moje strane. Kao što se širi sranje, tako se širi i ljubav. Jedna kesa manje, jedna boca manje, jedno čišćenje stana sa manje hlora – na globalnoj skali, sve to ima smisla.

Vraćamo  se nazad. Na putu nailazimo na prekrasni drvored. Cela ulica miriše kao najdivnija prirodna parfimerija. Kao da smo uronjeni u božansku baštu. Cvetovi me neodoljivo podsećaju na Havaje. Nekoliko dana kasnije, tamo ću se i naći.

Bratu pada na um da iskoristimo limun koji sam sakupio i kupujemo svežu ribu. Hoće da mi spremi „ceviche“. Šta je sad to?

• To ti je način spremanja hrane, morskih plodova i ribe – tako što samo iscediš limun, naseckaš luk i paradajz i pustiš da u tom soku sve stoji, dok se ne pojavi beličasti sok.

Pada mi na um još jednom kako se sve lepo slaže. Tako je to kada tečeš sa rekom života. Sve što ti je potrebno samo dolazi, a ti koračaš stazom svog srca.

Svraćamo u prodavnicu. Uzimam aparat i beležim svo to bogatsvo. Na fotkama je samo delić te božanske čarolije.

Vreme je za večeru. Brat i ja seckamo povrće. Kaže on, „skuvaće“ se riba u tom soku od limuna. Presecamo prvi limun i stisnemo. Iz njega – kiša! NIKADA u životu nismo videli limun koji sadrži više soka. Tako je bilo sa svim ostalim. WOW, hvala ti Bože. I zaista, kako je to samo veličanstvena kombinacija ukusa bila. Savršenstvo. Bez ikakvog kuvanja i pečenja.

Stiže i zalazak sunca. Nas dvojica u potpunom, dubokom, miru božjem. Takva je i fotografija koju beležim tog časa. Palma, krov kuće i nebo – sve se perfektno reflektuje u bazenu. Brat okreće fotografiju za 180 stepeni i kaže:

• Da ne znaš kako je fotografija slikana, ne bi mogao da znaš gde je voda, a gde nebo. Toliko je savršen odraz.

Kada je mir u nama, naš život (naša refleksija) to će i prikazati. U stanju potpunog blaženstva, odlazimo u san.

Narednog dana poslednji put pred moj put na Havaje, šetamo kroz Bogotu. Među deset miliona stanovnika nailazimo na čoveka koji nosi majicu na kojoj piše Beograd.

E dakle, neverovatno. Dom je tamo gde ti je srce.

Ako te zanima kako da slediš svoje srce, a još uvek imaš dileme, možda je vreme da nam se pridružiš na nekom od seminara.

Uživo u Čikagu,

Put do slobode vodi kroz srce, Čikago, 30.04 – 01.05

Ili na tromesečnoj online školi za čarobnjake:

Škola za čarobnjake 2! (15 maj – 31. jul 2022.)

Želim ti okean ljubavi i radosti, hrabrost da nastaviš putem svog srca i mir koji prevazilazi svako poimanje.  

Retko kada podignem noge u vis. Valjda je to ta neka kultura. Ne znam koliko nam je kultura zaista dobra donela, a koliko udaljila od izvorne prirode.

Stižem u Honolulu. Ponovo. Nakon nekoliko dana na ostrvu Oahu na Havajima, zatim četiri dana na ostrvu Maui, poseti planini Haleakala – vraćam se. Rezervišem sobu. Kliknem i ne gledam. Osećam da je domaćin neki super čovek i to je to.

Stižem na aerodrom. Pokazujem vozaču taxija adresu. 444 Niu Street. Na ulici, tren kasnije, tablica 444.

Stižem u hotel, preuzimam ključ.

• Lozinka za vaše sanduče je 444.

Godinama već osećam da imam anđeosko vodstvo, ali ovo je bilo baš neobično.

Stižem u sobu oko ponoći i premoren ležem u veliki krevet.

Ujutro se budim. Nalazim se na trinaestom spratu. Veliki prozor, preko celog zida. Nemam pojma ni da li može da se otvori. Pomeram roletne i ugledam veličanstveni prizor. Ovaj sa slike. Nemam reči. Pa da li je ovo moguće? Bukvalno!

Skuvam kafu i sednem. Ne znam zašto, podignem noge baš ovako. Dišem duboko. Posmatram magičnu predstavu pred sobom. Smaragdno zelena površina vode, malo saobraćaja, grad koji se širi, sve nijanse zelene na brdu koje hrli u visine i na kraju – božanska kreacija od najfinijeg pamuka, posutog po nebu.

Dok se to dešava, rečenice same dolaze:

• Pogledaj čoveče gde si stigao. Pre desetak godina, umirao si  na poslu i imao viziju kako putuješ svetom i radom na računaru doprinosiš ljudima. Pre samo pet godina, imao si nula dinara. Nisi odustajao i hrabro si sledio svoje srce. Evo te sada na Havajima. Sa ovakvim pogledom. Doživeo si bezbroj čuda. Vodiš školu za čarobnjake. Doprineo si velikom broju ljudi. Neki od njih su ozdravili samo gledajući tvoja videa. Svedočio si velikim transformacijama. Ovih dana tvoji najomiljeniji učitelji ti pišu kako si zaslužio svaki delić sna i radosti koje sada živiš. Čestitaju ti na svemu. Zaradio si i novac. A najlepše od svega je što je sve to božanski čisto. Nikoga nisi morao da prevariš, nešto ukradeš i pobegneš. Ti si heroj svog života!

U tom trenutku nastaje i ova fotografija.

Sedim. Ne žurim nigde. Udišem ovaj trenutak. U svaku ćeliju.

Ko si ti? Ja jesam.

Ko si ti? Ja jesam.

Ko si ti? Ja jesam.

Mir koji prevazilazi svako poimanje teče mojim telom.

Samo nekoliko trenutaka poruka mi stiže od devojke koju sam upoznao pre nekoliko meseci. Kaže mi kako radi na ostvarenju svog sna. San joj je da pomaže i doprinosi ženama stvarajući preko računara i putuje svetom u gaćama. Baš tim rečima! Smejem se. Pa da li je moguće. Šaljem joj baš ovu sliku.

Nedugo zatim dolazi i poslednja online radionica, prve škole za čarobnjake. Dvanaest nedelja smo zajedno. Gledam ih u oči. Grlimo se dušama. Oni se već sreću i druže po Beogradu. Pričaju mi o čudima koja su im se desila. Odišu zahvalnošću. Suze mi naviru na oči. Kako je to samo čarobno. Pa da li je moguće da imam priliku da sve to mogu da doživim? Srce mi je radosno i mirno. Šta god da se u životu desilo i šta god da se desi, vredelo je živeti, za ovaj trenutak.

Zato sam odlučio da kreiram i školu za čarobnjake 2. Počinjemo sa novom čarolijom od trećeg aprila.

Ako si spreman za ovu veličanstvenu avanturu srca, više detalja možeš pročitati na https://markomaodus.com/skola-za-carobnjake-2-3-april-26-jun-2022/

Prijavi se na marko.maodus@gmail.com

Vraćamo se u Kolumbiju. Plaža Kristal. More je plavo – zelene boje, kristalno čisto. Verovatno otud i naziv. Kristalno čisto. Kao istina, kao ljubav. Veličanstvena plaža u Tayrona nacionalnom parku. Nekoliko metara sitnog peska i odmah počinje gusta šuma. Sve je zdravo, vibrantno, bujajuće. Sunčevi zraci miluju rajsku obalu. Osećam snagu životne energije u svemu.

I opet, nigde nikoga. Treba da nađem mesto gde ću spavati, jer je već kasno popodne. Nakon vožnje „gliserom smrti“ (običnim ribarskim čamcem na koji su nakačena dva super brza motora po divljim talasima karipskom mora), odlučujem da spavam u ležaljci.

Skidam japanke i hodam bos. U sred ničega, nailazim na dve devojke iz Španije. Jedna govori engleski, pomaže mi da se snađem. Nailazim na restorančić na plaži. Iz njega istrčava žena. Prilično je napadna, govori milion reči u sekundi i to na španskom. Nudi na prodaju sve što ima. Primećujem Isusovu molitvu na njenim vratima. Premoren sam tako da pristajem da spavam u ležaljci na tom mestu.

Iznajmljujem i masku za ronjenje, po predlogu francuskog para koji sam nedavno sreo. Ručam. Ovo je ribarsko naselje u potpunoj divljini. I dalje se malo dvoumim oko ostanka na tom mestu, ali ipak ostajem.

Sledi čarobni zalazak sunca. Božanska predstava koja je svakog dana drugačija. Talasi su blagi, kao i vetrić. Nebo se crveni.

Ležaljka je spremna, postavljena između dva drveta na samoj obali. Imam i malu zaštitu od vetra, koji počinje sve jače da duva. Nerviram se što nisam poslušao svoj osećaj i izabrao drugo mesto za spavanje. Ljudi koji vode ovaj restoran su veoma neprijatni i bučni.

• Tvoj osećaj te nikad neće prevariti,

dobro poznati unutrašnji glas me podseća.

Nakon nekog vremena i oni utihnu. Zaspim. Povremeno se probudim, malo promenim položaj i nastavim. Počinjem da uživam u miru. Ponovo čujem čarobni huk talasa. Sve je dobro.

Narednog jutra odlazim na mesto koje me privlačilo još sinoć. Vidikovac iznad plaže. Prolazim pored restorana koji su slični kao i onaj u čijem sam delu plaže prespavao noć. Sve je to slično. Lovci na turiste, to bi bio neki opis.

Ali, na ovom vrhu, sve je drugačije. Vlasnik restorana se zove Silenio. Fali samo jedno slovo da bi to postalo Silencio (tišina). Potpuno je drugačiji. Osećam potpuni mir. Sporazumevamo se uz nekoliko jednostavnih reči. Ali, naše duše se osećaju. Kaže mi da ima sina koji će uskoro doći sa kopna. Osećam da sa njim treba da razgovaram.

Tada, odlazim na kupanje. Uzimam masku da vidim kakva je fama o ovoj plaži i ronjenju. Ulazim u vodu i shvatam da su duž cele plaže – korali. Zaronim i WOW! Ljudi moji, nalazim se svega jedan do dva metra od ulaska u vodu. Ispod mene je neverovatno bogat svet korala. Šarenih riba raznih oblika na sve strane. Pa ja sam mislio da to ovoliko bogato može biti samo na crtanom filmu. BUKVALNO stavim masku u vodu i vidim dvadesetak ljubičastih riba na pola metra od mene. Odlučujem da ih pratim, tako uzbuđen, radostan, iznenađen, zadivljen. Sve istovremeno. Nemam reči. Pa da li je ovo zaista moguće?

Primećuju me. Tu su i neke crno-bele ribe, kao zebre. Zatim neke duguljaste, od po metar dužine, koje se bez maske uopšte ne mogu ni videti. Pogled se vraća na one ljubičaste. Lagano se kreću iza stene. Vrlo polako plivam za njima. Sreću se sa još dvadesetak, ovog puta plavo-ljubičastih riba. Ništa drugo ne mogu ni videti. Bukvalno ne verujem da mi se ovo dešava. Njihova lepota je ogromna, a sam doživljaj je preplavljujući. Posle nekoliko desetina sekundi se smirim i nastavljam da ih pratim. Uživam u svakom trenutku. Ništa drugo i ne postoji. Krećem se tako duž plaže sigurno preko sat vremena.

Prepun utisaka, vraćam se do restorana na vidikovcu. Odmaram u hladu i ispijam kaficu sa pogledom na čarobni zaliv. Beskrajno sam zahvalan na upravo doživljenom iskustvu.

Stiže neki čamac i dosta ljudi stiže i na ovo mesto. Primećujem jednog momka. Nešto mi govori da je to osoba sa kojom treba da razgovaram.

• Sileniov sin, pomislim.

Istog časa kinem.

• Dakle, istina.

Vidim da momak govori engleski. Prilazim mu i ispostavlja da se da je onaj ko je kinuo iz mene, tačno znao o kome se radi.

Nakon samo minut se grlimo, srce na srce. Kaže mi da je sa trideet dve godine doživeo moždani udar. Izgubio je dobar deo moždane mase tokom operacije. Bilo je to pre samo godinu dana. A ipak, deluje savršeno zdravo. Kaže mi da je morao sve da nauči ponovo.  Ali, naučio je najvažniju lekciju.

• Živi sada, jer već sutra te možda neće biti. To je moja poruka svetu. Ja sam ti sada u penziji. Ne radim više ništa što u čemu ne uživam. Pomažem ocu da vodi restoran, družim se sa ljudima, nikuda ne žurim.

Zamolim ga da snimimo video. Kada budem kompletirao priču sa putovanja, sigurno ćete ga videti.

Pada mi pogled na natpis:

„Playa muerte“. Jasno mi je, to je plaža mrtvih.

Znaš li Marko zašto se ova plaža naziva plažom mrtvih? Ovo je mesto na kom su živeli izvorni Indijanci pre više od pet do deset hiljada godina. Ovo mesto je bilo groblje. Ovde su sahranjivani. Iz poštovanja prema tome, nazvali su ovo mesto „Plažom mrtvih“.

Naježim se. Indijanac me vodi na sva mesta koja je potrebno da obiđem. Da nije bilo lude vožnje čamcem, nikada ne bih posetio ovo čarobno mesto, ne bih spavao u ležaljci na plaži, ne bih upoznao ovog predivnog momka, ne bih video rajsko bogatstvo podvodnog sveta…

Nakon nekog vremena, shvatam da imam veoma malo novca u kešu, a sutra treba da vodim radionicu u školi za čarobnjake. Interneta na ovom mestu nema. Vreme je da krenem. Još jednom odlazim na ronjenje i oko sat vremena vodim ljubav sa podvodnim svetom, diveći se svakom detalju. Hvala ti Bože što imam priliku sve ovo da iskusim.

Vraćam se nazad. Preko planine. Vruće je, znojim se, u japankama prelazim put koji sam prešao juče. Malo zalutam. Potpuna je to divljina. Ovde čovek veoma retko zalazi, a život je veoma bogat. Pitam se kako to da nema nekih divljih životinja. Mora da je nešto očistilo moj put.

Stižem na drugu obalu, premoren i presrećan. Još jedan delić mozaika mog života je kompletiran. Ulazim u autobus. Rezervišem mesto u hotelu na obali. Treba mi pouzdan internet, jer sutra ujutro vodim novu radionicu u online programu – Škola za čarobnjake.

Stižem taksijem. Prolazim kroz veoma siromašan kraj. Svuda su nedovršene fasade, male kuće, sve je prašnjavo, prljavo. Nema asfalta. Iz takve ulice ulazim u hotel. Pitam se, gde li sam to sada došao?

Ulazim u svoju sobu. Internet signal je dobar. Ali, kreće oluja. U pola sata, dva puta nestaje struja. Imam i mobilni internet, ali i sa njim nešto nije u redu.

Šta li će biti ujutro? Nemam pojma. Znam da je moje da čistim svoj um i nastavim da budem ono što jesam. Sve će se rešiti na savršen božanski način. Odlazim u carstvo snova.

Ovih dana sam odlučio da kreiram još jedan ciklus predivne škole za čarobnjake. Ukoliko osećaš da ti život nekako izmiče, mnogo blokada na raznim poljima, ne znaš šta da radiš sa svojim emocijama, a u dubini znaš da sve to može da bude mnogo bolje za tebe, možda je ovo pravi trenutak da nam se pridružiš.

Klikni na link i proveri o čemu se radi.

Škola za čarobnjake 2! (3. april – 26. jun 2022.)

Želim ti mir koji prevazilazi svako poimanje.

Aloha, dragi moji! Sa jednog posebnog mesta u vremenu i prostoru. Sa mesta na koje me je dovelo moje hrabro srce. Sa mesta sa kog želim ponovo da vam poručim koliko su veličanstvene naše duše i koliko smo samo divna, kreativna, maštovita i moćna bića – kada postanemo svesni ko smo i u skladu sa tim živimo. A sve je bilo mnogo drugačije pre samo nekoliko godina.

Bio je osamnaesti januar 2016. Znam, jer sam tog dana zabeležio ovu fotografiju. Moj divni prijatelj i učitelj, Siniša Ubović i ja smo se tog dana sreli u jednom beogradskom kafiću. Istog jutra, nešto pre susreta, počeo je njegov besplatni online program, pod imenom PUT – program unutrašnje transformacije. Kasnije je taj veličanstveni program postao knjiga, koju bih svakome preporučio – „Jači od bola“.

Tog dana, Siniša je kreirao veličanstvenu vežbu, čija je misao vodilja bila: „Svakog trena stvaram sva svoja iskustva. Sve što je van mene dolazi od mene“. Zamislite koliko je divno bilo što smo upravo nakon te rečenice naišli na poruku sa ovog zida: „God created a circle of love so vast that no one can stand out of it“. Na našem jeziku: „Bog je kreirao krug ljubavi toliko širok da niko ne može stajati van njega“.

Koliko često uopšte možemo naići na ovakvu poruku? Kada živimo intelektom, verovatno nikada. Ako bismo je i primetili, ne bismo je povezali sa svojom dušom. Ali, ako siđemo iz uma u srca, onda ovakve detalje primećujemo kao direktnu manifestaciju savršenog sklada u našoj duši. To su za mene božanska čuda. Jednostavno veličanstveno!

Zanimljivo je i da smo ovu poruku primetili tek kada smo krenuli kući. Bila nam je toliko blizu da je nismo mogli čitavu videti. Tako je i u životu. Često se moramo udaljiti od sebe, kako bismo sebe istinski upoznali. Satima smo sedeli i pričali, sve vreme podržani i vođeni, u tom čarobnom krugu ljubavi.

Ali, iako je svaki naš susret bio veoma inspirativan, u tom periodu sam i dalje većinom igrao ulogu žrtve. Često sam kukao i kenjkao, nesvestan potencijala i snage svoje duše. Iako sam svesnim umom znao da sam odgovoran za sva svoja isksustva, moja podsvest se još uvek tome snažno opirala. Iako sam u mislima bio hrabar, moje ponašanje je govorilo drugačije. Govorilo je da se još uvek plašim da budem ono što jesam.

Siniša me je tada, gledajući pravo u oči, upitao:

• Dobro, šta ti zaista želiš?

Tada sam se još uvek plašio greške. I da me možda Bog neće voleti ako budem želeo nešto što nije duhovno. Tako uplašen, nekoliko nedelja pre toga sam radio meditativnu vežbu, u kojoj je trebalo vizuelizovati naš savršen dom. Ja sam tada rekao:

• Bože, plašim se da ću zamisliti nešto što nije pravo za mene. Hajde ti lepo dođi meni u san i pokaži mi, ako treba da živim na nekom drugom mestu, gde je to?

I zaista, te noći, budim se nakon potpuno čarobnog, izuzetno živopisnog sna, koga se i danas sećam. Stajao sam na nekoj predivnoj plaži na Havajima. Kraj mene su sedeli ljudi koji su nosili narukvice sa natpisom: „I love you. I’m sorry. Please forgive me. Thank you.“ Ja sam im predavao, a njihove oči su sijale od mira, radosti i ljubavi.

               Tada sam taj san doživeo kao duhovni poziv za put na Havaje. Ali, iz ugla žrtve koju sam tada živeo, mislio sam da bi ta spoljašnja promena istinski transformisala život kojim nisam bio zadovoljan. Odgovorio sam:

• Pa ja bih da idem na Havaje. Ali, znaš, nemam novca.

Bio  je savršeno fokusiran i upitao:

• Dobro, kako ti misliš da bi ta tvoja želja mogla da se ostvari?

Iako sam već bio upoznat sa idejom beskonačnih mogućnosti, unutrašnje blokade mi nisu dozvoljavale da vidim očima ljubavi.

• Pa, možda da nastavim da radim na sebi, potom jednog dana završim knjigu, onda postanem poznat, ljudi kupe knjigu i kada zaradim od toga, onda mogu da odem na Havaje.

Sećam se kao danas kako je Siniša to prokomentarisao:

• Da, da, da, to ti je pogrešno!

Hahahahah. Zaista je to smešno, sa ove distance. Potom mi je predočio nešto što mi je bilo jasno kod svih drugih, ali nisam mogao da vidim kod sebe.

• To što si sada opisao je klasičan primer za „tunnel vision“.

Kada ne vidimo nijednu ili samo jednu mogućnost, to je kao kada smo u tunelu, u dubokom mraku, pa ako se svetlo i nazire, ono je veoma daleko i slabo.

• Ali, ako hoćeš da živiš iz ugla beskonačno mogućnosti, potrebno je da vidiš da tunela nema.

Odmah zatim me je pitao:

• Dobro, koliko ti treba novca za put?

Moj strah je tu želju držao veoma daleko od mene. Nisam mogao ni da zamislim da se približim pitanju o količini novca. Ali, kada neko prođe sličnim putem i rasčisti svoje blokade, kroz lična iskustva stiče mudrost i slobodu, koja potom oslobađa sve druge. To se desilo i ovog puta, kada je usledilo sledeće:

• Hajde da kažemo ovako. Na Havaje ne vredi da ideš bez mesec dana. Trebaju ti pare za karte, neka to bude zajedno hiljadu evra. Zatim, hiljadu evra za neki Ho’oponopono seminar. Za smeštaj i hranu još dve hiljade. Dakle, treba ti četiri hiljade evra. Pošto znaš da si priključen na božansku kasu, da sav novac zapravo pripada Bogu, samo je pitanje da li veruješ da ga zaslužuješ i otvoriš se za to, svakako će se rešiti u pravom trenutku. Ko u tvom životu ima više novca, ko može da ti da, pozajmi?

Ja tada nisam imao nikakve prihode, pošto sam napustio posao u školi. Tada je i sto evra bilo mnogo za mene. Ali, čudesno je kako sloboda – oslobađa. Nešto što mi je do pre nekoliko minuta delovalo daleko i teško dostižno, odjednom je postalo moguće. Poverovao sam da je sve to lako i da će mi zaista život pomoći. Osetio sam uzbuđenje, radost, nadahnuće.

• Super, eto sve smo ti rešili.

Trajao je razgovor još dugo. U jednom trenutku on reče:

• Vidiš kako je jutros počeo program PUT, a mi ceo dan pričamo u tvom putu na Havaje.

Tada mi je odjednom postalo jasno. Do tog dana sam mislio da mi je put na Havaje potreban kako bi se moj život promenio. Kada mi je Siniša približio ovu ideju toliko da mi je postala lako ostvariva, odjednom se ta želja smanjila i više nije bila toliko važna.

              Ono što je moje srce zaista želelo bio je drugačiji PUT. Program unutrašnje transformacije moje duše. Još jednom se potvrdilo da ono što nam je zaista potrebno – već imamo. Upravo zahvaljujući dubokom radu na sebi, počeo sam svakog dana da više bivam ono što jesam. Počeo sam da pišem, snimam videa, delim ono što sam naučio i stekao sa svetom. Od tada, u mom životu dominiraju čudesna iskustva. Ne uvek i laka, ali veličanstvena. Jer, kada zaista hrabro slediš svoje srce, koračaš putem veličanstvenosti. Čini mi se, kada sam konačno krenuo, ništa više nije moglo zaustaviti tu lavinu inspiracije. Putevi su nam se kasnije razdvojili, ali, bez obzira na to, osećam beskrajnu zahvalnost na Sinišinoj ulozi u mom životu.

Kao što rekoh, mislio sam da je potrebno da otputujem na Havaje da bih sledio svoje srce i živeo najdivnije snove. Ispostavilo se obratno. Bilo je potrebno da otputujem ka sebi i iz dana u dan nepokolebljivo živim svoje autentično ja. A, upravo moje autentično ja, obogatilo je i ispunilo moj život, donelo mi ogromnu radost, ljubav, mudrost i uz to odvelo me je na razna putovanja u prethodnim godinama. A danas su to i veličanstveni Havaji! Na kojima bih, na osnovu prvog dana, zaista mogao i da živim. Još jedan Raj na Zemlji. Jer, kada sledimo svoje srce, živimo Raj na Zemlji 🙂

Kako je to samo magično. Kako je to samo veličanstvena božanska igra naših duša. I svako to može! Jer, Bog je kreirao krug ljubavi toliko širok da niko ne može stajati van njega. I evo, dok sedim i posmatram zalazak sunca na plaži Waikiki, parkira se čovek iza mene. Na njegovim kolima piše: „Zadatak koji se pred tobom nalazi nikada nije veliki kao božja snaga u tebi!“ (The task ahead of you is never as great as God’s power within you!). Kako na to odgovoriti, nego jednostavno udahnuti trenutak i živeti u stanju zadivljenosti.

Rekao bi naš pokojni Hju Len: Da li znate šta Aloha znači?

Aloha znači – Biti u prisustvu Boga.

ALOHA!

Budim se sa cvrkutom ogromnog broja ptica. Ustajem. Sve vreme čujem huk predivne planinske reke. Čarolija. Sve je zeleno, oko mene stabla banane, manga, palme. Krećem se uživajući u svakom koraku. I odjednom, eto ga ponovo. Kolibri! Izgleda da mu je cvet banane veoma omiljen. Brz je kao munja. Naježim se.

Sinoć zaboravih da kupim vodu. Najbliža prodavnica je udaljena nekoliko kilometara. Nisam želeo da se vraćam. U mraku nailazim na stablo zrelih mandarina i žeđ utolim njenim čarobnim sokom. Sve je to neobično, posebno i opijajuće. Moje telo se kontinuirano nalazi u nekom stanju potpune opuštenosti i uživanja u sadašnjem trenutku.

Ujutro sve radi. Uzimam kaficu i sedam da pišem. Nakon doručka, stiže i moj novi drugar. Idemo na farmu kafe. Iznajmljujemo moto – taxi. Kao što ime kaže, tu vas taksisti voze motorom. Po divljim putevima Minke to je najbolji prevoz. Priča sa fabrikom kafe mi nije posebno zanimljiva. Ali, srećem neke nove ljude. Družimo se i delimo iskustva. Saznajemo za divan, visoki vodopad po imenu Marinka.

– Zanimljiva imena danas, pomislim i nasmejem se.

Tog časa nastaje novi plan. Moj imenjak iz Finske i ja odlučujemo da posetimo to mesto. Ponovo smo na motoru. Oko nas rastinje džungle, huk reke i put koji, ne da je prašnjav, već kao da je sačinjen od prašine. Čovek vozi kao ludak. Koči na santimetar od drugih motora ili kamiona na putu.

– Bože, ili ti vozi ovaj motor ili sredi ovu situaciju nekako,

kažem u sebi. Nakon nekoliko stotina metara on staje iz nepoznatih razloga i prelazim kod drugog čoveka.

– E ovo je po mojoj meri,

pomislim, dok čovek vozi mirno, a ja sad razgledam prirodu oko sebe.
Stižemo do vodopada. O moj Bože, kakva čarolija. Ponovo, u sred zelenog carstva. I novi prirodni bazen koji je voda kreirala. Nema mnogo ljudi. Setim se priča iz prošlosti o šamanima koji su se kupali pod vodopadima i koristili ih za isceljenje.

– Hajde da probamo,

pomislim. Prilazim, iskreno i sa poštovanjem. Izuzetno je snažan. Zamolim ga za pristup i stajem potom ispod snažnog vodenog mlaza. U meni kreće molitva za otpuštanje svega što nije čista ljubav, a povezano je sa sećanjima moje duše. Snažni vodeni mlaz pogađa moju glavu i ramena, a potom se spušta i odnosi sve čega sam spreman da se oslobodim.

Žao mi je. Oprosti, molim te. Hvala ti. Volim te.

Opčinjen sam. Zadivljen. Pita me drugar, zašto se prekrstim na kraju ako nisam religiozan?

– Vreme i prostor seku se u sadašnjem trenutku. U mom srcu.

To za mene taj gest znači. I donosi mi ogroman, božanski spokoj.

Potom, ručak u prirodi. Nastavljamo da se kupamo pod vodopadima i prirodnim bazenima, kojih ima još duž našeg puta nazad. Vraćamo se peške.

U našoj sobi iznenađenje – zatičemo još jednog momka. Iz Irana. Oči mu se smeju. Pa fenomenalno! Kako je samo upoznavati ljude iz različitih civilizacija. Družimo se.

Pre samog spavanja, odlazim u djakuzi i potom ležem u veliku mrežu. Gledam ka nebu koje je kristalno čisto. Pun mesec i mnoštvo zvezda.
Sutra ćemo posetiti Tayrona nacionalni park na karipskom moru. Čuli smo mnogo o lepoti tog kraja. Moguće je otići autobusom, taksijem ili motornim čamcem, koji je više ljudi nazvalo gliserom.

U misli mi dolazi mladi momak iz Nemačke koji je već imao to iskustvo.
Smejao se dok nam je govorio:

“Idite čamcem! Znaš, dobićete onaj prsluk za spasavanje, kao i na svim drugim turama. Samo, ovog puta će vam zaista biti potreban”.

Odlazim u san, radujući se novoj avanturi.