“Ljubav prema sebi” – izazov trideset dana

Dragi moji, kao što sam pre nekoliko dana najavio, danas krećemo u tridesetodnevni izazov: „Ljubav prema sebi“. Svim srcem vam želim da ga iskoristite na najbolji način. Praktične vežbe koje ćete naći ispod u tekstu, veoma su jednostavne i jasne. Ne oduzimaju mnogo vremena, ali će tražiti od vas da svoju dušu stavite na prvo mesto, ukoliko želite da ceo proces izvedete na kvalitetan način.

Moj cilj je da svako od nad pojedinačno uveća nivo istinske ljubavi i svesnosti u narednom periodu. Kada imamo više ljubavi, osećamo se prijatnije u svojoj koži, imamo više energije, zadovoljniji smo i srećniji, potpuno je prirodno da volimo i sve što nas okružuje.

Iz raznih strahova i programa u koje smo kao ljudi poverovali, danas se nalazimo u ovakvom svetu. Udaljivši se od svoje prirode koja kaže da smo kreirani po slici Božjoj, verujući da nismo dovoljni, da stalno moramo da se trudimo, žrtvujemo i borimo, da moramo da zaslužimo Božju ljubav, postali smo društvo zombija ispražnjenih od ljubavi.

Rečenica „Voli bližnjeg svog“ ima i nastavak koji se često preskače i zaboravlja. Nastavak je „Kao sebe samog“. Matematički gledano i prevedeno u reči to znači: „Kao što voliš sebe, tako voli i sve oko sebe“.

Međutim, iz našeg osećaja nedovoljnosti, mi smo čak i tu rečenicu sasekli. Podvesno veliki broj nas veruje da nismo dovoljni, da ne zaslužujemo božju ljubav i da stalno moramo da se dajemo, kako bismo dobili mrvice za uzvrat.

Moja želja je da naš svet bude harmoničan. Ja verujem u Raj na Zemlji. Verujem da možemo živeti u svetu bez rata, mučenja, oskudice, pohlepe, bahatosti, svireposti, ubistava. Ja verujem. Došao sam kao dete sa tom idejom. Kada su me pitali šta želiš, kao malo dete, odgovarao sam „Mir u svetu“.

Kasnije sam poverovao da za ideale ginu budale. Hladnoća sveta koji me je okruživao je polako i mene hladila. A potom i zaledila.

Decenijama sam očekivao da se svet sam od sebe promeni. Mislio sam da će se jednog dana ljudi promeniti. Političari, prijatelji, partneri, roditelji i svi ostali. Mislio sam da znam rešenja za probleme svih, samo je trebalo da me poslušaju.

Ali, samo sam dublje tonuo. Sve je počelo da se menja oko mene, tek onda kada sam krenuo da uzroke za probleme u svom životu pronalazim u sebi. U svojim obrascima ponašanja, u svojim mislima, u svojoj duši.

Život me je tako odveo na mesto gde sam čuo da je potrebno da zavolim sebe. Reče tada jedan čovek:

  • Samo reci: Prihvatam i volim sebe baš ovakvog kakav sam sada.

Osetio sam čistu ljutnju. Ovo su bile otprilike moje misli u tom trenutku: „Ovakvog kakav sam sada? Pa ja sam sada jadan i bedan, razočaran u život i sve ljude, ne volim sebe nimalo. Voleću možda sebe jednog dana kada postanem savršen, kada postignem milion stvari i kada ostvarim sve što sam ikada zamislio. E tada ću da volim sebe.“

U narednom periodu sam počinjao da razumem koncept ogledala, te da sve ono što primećujemo u fizičkom iskustvu, ima direktne veze sa nama. Ali, da ono što primećujemo, nije ono što mislimo svesnim umom, već da se more toga nalazi u našoj podsvesti i da je to ono što kreira gotovo sva naša iskustva. Zapravo, na dubokom nivou sam prezirao sebe, smatrao da nisam bio vredan ljubavi  i to mi je život i vraćao.

Ali, sa vrednim i posvećenim radom na svesnosti, iskrenom željom za oslobađanjem duše i željom za tom božanskom ljubavlju, moj svet je počeo da se menja. Vera u želje dečaka u meni se vratila. Čak sam imao priliku da vidim koliko je snažan uticaj pojedinca na ličnom primeru.

U tom periodu sam viđao rečenicu Mahatme Gandija: „Budi promena koju želiš da vidiš u svetu“. I dalje sam mislio: „Ma daj Bože, samo ti promeni ceo svet, pa da vidiš kako ću ja biti srećan u njemu“. Ali, možete pretpostaviti kakav je bio rezultat toga. Dakle, definitivno ću morati ja da se promenim.

U tom periodu sam radio kao nastavnik matematike u školi. Pripreme za časove sam obavljao tako što bih čitao spiskove sa imenima učenika i u sebi ih voleo na nivou duše. Kada bih došao u školu, vrlo često bi na našim časovima vladao mir. A nisam podizao ton. Iako su mi kolege govorile: „Podeli im svima jedinice, treba da se plaše. Kradi znanje“ i ostalo, lako sam prepoznavao da te rečenice dolaze iz straha i da ih sigurno neću prihvatiti.

Jer, ko sledi svoje srce za njega važe božanski zakoni. Dakle, ja hoću da u školi sledim svoje srce.

  • Kako, Bože?

Jednog dana sam primetio da učenici mene izuzetno poštuju, ali da su se međusobno svađali. Kada sam to primetio na malom odmoru, upitao sam se: „Bože, kako bih mogao da prihvatim sto posto odgovornosti za ovo iskustvo“? Odgovor je odmah došao.  Kada primetim da neko nekoga ne poštuje, moj zadatak je da poštujem sebe i njih. Od njih ništa neću da tražim, već samo da podsetim sebe.

Kada je čas počeo, umesto datuma, na tabli sam napisao rečenicu: „Poštujem  sebe i druge“. I potom počeo da vodim čas kao da se ništa nije dogodilo. Nakon nekoliko minuta je usledilo pitanje:

  • Nastavniče, a zašto ste to napisali?

Tek pošto su me pitali, objasnio sam da verujem da sve što imam priliku da iskusim, ima neke veze sa mnom i da je moj zadatak kada primetim da se oni ne poštuju međusobno, ja podsetim sebe da to radim. Nastavio sam da istu rečenicu pišem umesto datuma, svaki dan na tabli. Nakon nekoliko dana su me upitali, da li oni to mogu da pišu umesto mene.

WOW! Bio sam zadivljen i naravno, pustio sam ih. U svim odeljenjima gde sam predavao to je postala praksa. Po azbučnom redu, svakog dana bi drugo dete pisalo tu rečenicu na tabli.

Ja sam nastavljao da budem to što jesam iz dana u dan, nemajući pojma šta će se desiti. Znate li šta se desilo nakon dve ili tri godine mog rada u toj školi?

Jednog dana sam napustio posao, sa željom da idem dalje, da nastavim putem svog srca. Rekao sam đacima da ne napuštam njih, već samo svoj posao. I dan danas se čujem sa nekima, a neki posećuju i moje radionice. Prošlo je skoro šest godina od tada.

Moja tadašnja devojka je povremeno radila baš u toj školi. Nakon dužeg perioda, stigla je ponovo na isto mesto. Tada me je pozvala i rekla:

  • Marko, neverovatno čudo se desilo! Kada si otišao, deca su pričala učiteljima i nastavnicima o toj poruci. Oni su je prihvatili i sada svi pišu na tabli: „Poštujem sebe i druge“.

Ostao sam u čudu. Dobio sam i dokaz Gandijeve rečenice. Istrajnim bivanjem onoga što jesam, iz dana u dan, promena se desila. Bio sam promena i video sam je. Čovek je otišao, ali poruka je ostala.

Sve što sam zaista radio u tom periodu jeste – iz dana u dan sam, koliko god sam umeo i znao, počinjao da osvešćujem, prihvatam i volim, nevoljene delove sebe. Sav moj rad dešavao se unutra, a moje akcije su pratile moje unutrašnje stanje. Tako je dolazio sve dublji i dublji unutrašnji mir.

Danas moj rad prate hiljade ljudi. Iz dana u dan dobijam svedočanstva koliko su promene ogromne u njihovim životima. Neki su mi pisali kako su ozdravili samo gledajući moja videa. Neki bi mogli da zaspu samo slušajući moj glas, nakon opereacija tumora.

Svako od nas utiče na sve oko sebe, iz trena u tren. Ali, energija koju u sebi imamo može stvarati Raj ili Pakao. Na Zemlji.

Zato, od danas krećemo na ovo posebno putovanje. Jedina moja želja iz ovoga je da podelite ovu ideju sa što većim brojem ljudi. Pa, ko se pridruži, super. Ko ne želi, i to je potpuno u redu.

Praktične vežbe:

  1. Ujutro kada se probudite, dok ste još opušteni, sedite i zatvorite oči. Potom nekoliko ponovite rečenicu: „Ja prihvatam i volim sebe baš ovakvog kakav sam sada“. Ukoliko vam rečenica deluje kao laž, promenite je u: „Spreman sam da zavolim sebe baš ovakvog kakav sam sada“. Ne zaboravite da je laganje sebe najveći mazohizam. Zatim ostanite u tišini nekoliko minuta (nema potrebe da to bude više od pet minuta)
  2. Zatim, zamislite pred sobom ljude koje volite. Dozvolite sebi da to osetite. Uključite sva čula – vidite, čujte, dodirnite, pomirišite, okusite. Primetite kako se osećate i ponašate kada ste sa njima. Na koje sve načine im iskazujete ljubav? Koliko razumevanja imate za njih? Koliko im lako opraštate? Koliko nežnosti imate za njih? Koliko sebe unesete u zagrljaj sa njima? Šta ste sve spremni da učinite za njih? Kada sve to zamislite, postavite sebi pitanje da li na isti način iskazujete ljubav i prema sebi? Da li i vi pripadate grupi ljudi koje volite?  Da li na isti način, sa istom posvećenošću, možete da zagrlite i sebe? Da li sa isto pažnje i ljubavi pripremate obrok i za sebe? Da li sa istom lakoćom opraštate i razumete sebe? I tako dalje. Na ovom polju uvek ima prilike za rast, a uvećavanjem ljubavi prema sebi, naš potencijal da volimo samo raste. Stoga se zapitajte:
  • Na koji način konkretan način mogu ovaj oblik ljubavi da pružim sebi danas?

Ovako učimo da postavljamo pitanja i odgovore tražimo u sebi. I za ovaj deo vežbe je dovoljno samo nekoliko minuta. Nađite jednu konkretnu stvar i to tokom tog dana učinite. To može biti bilo šta, važno je samo da to nešto darujete sebi. Tu jednu stvar u ovom danu.

3. Nakon toga, lagano krenite u svoj dan. Pošto mi je želja da se uveća i svesnost kod svakoga od nas, nastojte da se na svakih pola sata – sat upitate: „Kako bih sada živeo ovaj trenutak kada bih prihvatao i voleo sebe, baš ovakvog kakav sam sada?“. Većina ljudi nije svesna svojih misli. A i brzina koju nameće današnji uobičajeni način življenja nas često odvede u haos. Stoga, bilo bi super da postavite sebi neki tajmer ili alarm, koji će na svakih sat vremena zazvoniti i podsetiti na vas na ovaj deo vežbe. Ako ovu budete praktikovali mesec dana, sigurno će se uvećati vaša svesnost o sopstvenim mislima, osećanjima, a tako ćete izgraditi i mogućnost da svesno usmeravate svoje biće ka drugačijim, čistijim iskustvima.

4. Pisanje u dnevnik. Pre no što se dan završi, dajte sebi bar pet minuta da pišete o svojim emocijama tokom dana. Kakva god da su se iskustva pojavila tokom dana, cilj u ovom periodu nije da se bavimo spoljašnjim doživljajima, već da se zapitamo kako se osećamo u vezi sa tim što se dešava. Posebno kada se dogodi nešto zbog čega se osećamo neprijatno. Na primer, neko nas uvredi. Zapišite kako se osećate u vezi sa tim događajem, a onda se zapitajte „Šta bi sada učinila osoba koja bezuslovno voli sebe?“. Postupite u skladu sa odgovorom. Dok budete pisali, nakon nekog vremena, primetićete da počinjete da povezujete svoj unutrašnji rad sa situacijama u spoljašnjem svetu. To će biti pravi znak da vaša svest raste.

I to je to. Možete pre spavanja, ako želite, pustiti meditaciju za povezivanje sa unutrašnjim detetom, koja je besplatna na mom kanalu. Samo kliknite na link: https://www.youtube.com/watch?v=Har59yKgZkU

Ja ću nastojati da svakog dana objavim kratku poruku na ovu temu  na društvenim mrežama. Na pitanja ću retko odgovarati, jer mi je cilj da naučite da odgovore tražite i pronalazite u sebi, te tako gradite svoje poverenje, snagu i ljubav.

Ako vam ova objava koristi, lajkujte je, sačuvajte, podelite sa dragim ljudima. Ako imate bilo kakvu dilemu oko cele ideje, zapitajte se šta bi učinila osoba koja bezuslovno voli sebe.

I pošto je ovo izazov – neka probudi u vama i snagu koja će biti potrebna. Imate li snage da se posvetite svojoj duši na trideset dana?

Želim vam mir koji prevazilazi svako poimanje.

Rane unutrašnjeg deteta

               Nedavno mi je stiglo pitanje: „Kako da se više ne ponašam kao klinka?“

               Verovatno ste primetili kod drugih, a ako ste svesniji – i kod sebe, da odrasli ljudi nekada reaguju burnije ili agresivnije nego što situacija prirodno traži. Baš kao najčešće čini neko dete koje je navaspitano, napušteno, ostavljeno. Zašto je to tako?

               Odgovor je, kao i uvek, jednostavan. Mi ljudi, veoma često nismo u svojoj prirodi. Čistota, igra, ljubav, radost, čarolija i snovi deteta u nama, odavno su obezvređeni, skrajnuti, obesmišljeni. Danas dominiraju nervoza, stegnutost, jurnjava, takmičenja sa drugima, podmetanje nogu, pa tako dođemo i do ratova.

               Način vaspitavanja i školovanja u nesvesnom svetu za posledicu ima udaljavanje od naše istinske prirode. Do te mere da ne znamo ko jesmo. Do te mere da ne znamo ko drugi jesu. Do te mere da ne znamo za Izvor. Do te mere da mislimo da smo slučajno ovde. Do te mere da ne znamo da smo zaista kreirani po slici Božjoj.

               Učimo da potiskujemo emocije kako bismo napredovali u svetu ozbiljnih, u svetu odraslih. U školama učimo da ponavljamo razne podatke. Trudimo se da postižemo more uspeha kako bismo zaslužili priznanja i aplauze sveta. Ako neko i pita šta da radi sa tim kako se oseća, vrlo brzo ga prišijemo etiketu „taj je za psihoterapeuta“. Često je takva osoba odbačena od ostalih, od nas – „normalnih“.

               Iako često čujemo rečenicu „Ne gledaj u prošlost“, ako postanemo svesniji, primetićemo da su problemi koji se pojavljuju u našem životu, na neki način, događaji koji se repriziraju. To su zapravo sećanja koja se ponavljaju. Događaji iz prošlosti sa kojima nismo pronašli mir, zabeleženi su u našoj podsvesti, kao u banci podataka. I ima ih jako mnogo.

               Dok god ne poklonimo pažnju tom delu nas, dok god ne zacelimo te rane, dok god ne budemo naučili svoje lekcije, naučili da ih vidimo na drugačiji, mudriji način – iz ugla ljubavi, te situacije će se ponavljati. A sa njima i naše reakcije.

               Zato, ako se nekada zapitate, zašto se ponašam kao nezbrinuto, nesigurno i nevoljeno dete, sledeći put odgovor potražite u svojoj duši. Gotovo sigurno ste se u prošlosti upravo tako osećali. Možda još kada ste bili dete. Ako vam se situacija ponavlja, znači da ta rana još nije isceljena.

Stoga, iako to nije lako, ne preostaje vam ništa drugo no da priđete tom napuštenom detetu i pružite mu ono što mu treba. Biće potrebno da skrenete pažnju sa spoljašnjeg sveta i zapitate se kako se to dete u vama oseća. U ovom procesu nema nikoga napolju. Nema ničega van vas. Samo vi i vaša emocija. Recite detetu: Žao mi je. Oprosti, molim te. Hvala ti. Volim te.

Ako ovom procesu budete posvećeni i svakog dana, nevoljenom detetu u vama budete pružali pažnju, razumevanje i ljubav, ono će se vremenom zaljubiti u vas i postati vaš najveći saveznik. A onda – onda ćete iskusiti pravi, unutrašnji mir. Iskusićete život u toku. Videćete život drugim očima, očima srca.

Što više iskustva imam, sve mi je jasnije koliko je ljudima potrebna pomoć u ovim procesima. Stoga, odlučio sam da u narednom periodu bude više radionica uživo, a sve to sa meditacijama sa intezivnim disanjem, na određenu temu.

U subotu, 18. juna, od 19h, održaću prvu takvu radionicu u Beogradu, posle dužeg vremena. Tema će biti „Ljubav prema sebi“. Trajanje radionice će biti oko dva i po sata, a cena 3.300 dinara. Možete se prijaviti porukom na marko.maodus@gmail.com Više detalja u narednim danima.

Želim vam mir koji prevazilazi svako poimanje.

Kako da prepoznaš svoje prave potrebe?

Jedan od najvećih problema ljudi je odsečenost od sebe i svojih emocija. Iz nekog razloga, naučeni smo da je dobro potiskivati osećanja i biti cool. Ustvari, to je jedan od najvećih činova neljubavi prema sebi. Kad nema povezanosti sa sobom, nema ni osećaja svrhe. Zato je čest osećaj ispraznosti. Na pitanje: „Koje su tvoje potrebe i želje?“, gotovo niko ne zna šta da kaže. „Znam šta ne želim“ je najčešći odgovor. 

Zato, gotovo svi mislimo da je odgovor na naše potrebe u spoljašnjem svetu. Tako tužna i razočarana osoba misli da je rešenje u nekome spolja ko će joj doneti ljubav, zagrljaj, prihvatanje, razumevanje. Kada bi razumela da njeno unutrašnje dete upravo to traži i potom mu to pružila – postepeno bi se vratila bi se u mir. Osoba koja je besna, misli da su svi drugi krivi što se ona loše oseća. Kada bi prihvatila svoj bes i izrazila ga na zdrav način, naučila bi da postavlja granice, poštuje sebe i druge, a potom bi možda tu energiju iskoristila i za neki kreativni izraz.

Kada i ako počnemo da osećamo, potom prihvatamo, slobodno izražavamo i na kraju, zavolimo svoja osećanja i iz njih učimo – zavolimo i sebe.

Ali, iz nekog razloga, teško nam je da prihvatimo odgovornost. Zato tu postoji spoljni svet, da pokušamo da od njega naučimo koju životnu lekciju.

Juče mi uleti pčela u stan. Sletela je na zatvoreni prozor u drugom kraju sobe. Unervozila se i udarala u okno. Tada sam naišao i odlučio da primenim znanja koja sam stekao.

Verujem da kada sam prirodni ja, onaj koji jesam, u miru i harmoniji, onda sam jedno sa prirodom. Tada priroda razume mene i ja nju. Dakle, komuniciramo. Pčela ne mora da zna ljudski jezik, ona će razumeti jezik jednosti.

Dakle, koja je potreba naše pčelice? Unervozila se, zabrinula, uplašila. U tom stanju ona ne vidi rešenje, već udara glavom o zid. Što više udara, sve manje energije ima. Dakle, potrebno joj je da se smiri. Kada dođe u mir, pojaviće se inspiracija, ili savršena informacija u trenutku za njeno postojanje. Znajući to, uradio sam sledeće:   

Prišao sam joj i nekoliko puta rekao: „Volim te“, a potom mirnim glasom nastavio:

  • Polako, polako, sunce. Biće sve u redu. Nemoj da se plašiš. Udahni duboko. Mir. Mir. Mir. Polako.

Verovali ili ne, pčela je nakon samo desetak sekundi prestala da se zabija u okno. Rekao sam joj dalje:

  • Sada ću uzeti ovaj zlatni papir, ti se lagano popni na njega i potom ću te izneti napolje kroz drugi prozor. Samo lagano.

Nakon nekoliko sekundi, prišao sam, pčela se popela na papir i polako sam je izneo napolje. Sama je odletela.

Kada želimo da pomažemo drugim ljudima, često mislimo da tačno znamo šta im treba. A gotovo nikada ne znamo šta je zaista potrebno nama.

Zato bih voleo da tekst koji ste pročitali, iskoristite u tu svrhu, kako biste prestali da se plašite i udarate glavom u zid. Kako biste se vratili u mir i nadahnuto nastavili svoj život.

Zamislite deo sebe koji se loše oseća, baš kao ovu pčelu. Zapitajte se šta je toj pčeli u vama potrebno. Pružajte joj to, lagano, postepeno, iz dana u dan, iz meseca u mesec, kako bi stekla vaše poverenje. Ona je sada simbol vašeg unutrašnjeg deteta.

Kada počnete detetu u vama da poklanjate pažnju, istrajno poštujete svoja osećanja, tada će ono steći vaše poverenje i moći ćete lakše da komunicirate. Počeće da vas sluša, kao što dete koje je voljeno sluša roditelja. Pošto je ono to koje kreira najveći broj iskustava na ovoj planeti, počeće da vam se dešavaju čuda. A onda –  onda će vas priroda prepoznati, radovati vam se i pomoći čarobnjaku u vama da uvidi koliko je snažno njegovo srce.

Što više iskustva imam, sve mi je jasnije koliko je ljudima potrebna pomoć u ovim procesima. Stoga, odlučio sam da u narednom periodu bude više radionica uživo, a sve to sa meditacijama sa intezivnim disanjem, na određenu temu.

U narednu subotu, 18. juna, od 19h, održaću prvu takvu radionicu u Beogradu, posle dužeg vremena. Tema će biti „Ljubav prema sebi“. Trajanje radionice će biti oko dva i po sata, a cena 3.300 dinara. Možete se prijaviti porukom na marko.maodus@gmail.com Više detalja u narednim danima.

Želim vam mir koji prevazilazi svako poimanje.

Škola za čarobnjake 2! (15 maj – 31. jul 2022.)

Dragi moji, pre nekoliko godina dobio sam divnu ideju, koja mi se svidela, ali je istovremeno bila i prilično luda.

  • Ti ćeš jednog dana otvoriti školu za čarobnjake,

kao da je neki glas šapnuo.

Škola za čarobnjake? Zvuči uzbudljivo, obećava mnogo čarolija i radosti, sigurno i mnogo transformativnih procesa. Ali, ko sam ja da se na tako nešto uopšte usudim?

Isti glas me je podsetio da ljudi podučavaju primerom. Ako neko godinama često ljuti i besni, onda je on odličan učitelj ljutnje i besa. Ne znam da li bi neko voleo da ide u takvu školu, ali to je tako.

Istog časa mi je bilo jasno zašto sam dobio čast da kreiram školu upravo sa tim imenom. Zaista, kada pogledam svoj život u prethodnih nekoliko godina, tu su čuda, čarolije, čarobne reči, mudrosti, nevidljiva bića. Izgleda da živim kao čarobnjak, pa se sve to dešava kao posledica.

No, kada sam pre nekoliko meseci kreirao dvanaestonedeljni program nisam mogao ni da naslutim šta će sve on doneti. Naime, već godinama obožavam svoj poziv, izuzetno volim da radim sa ljudima, svedočio sam ogromnim uvidima i transformacijama, neverovatnim isceljenjima i ozdravljenjima, velikim ljubavima, a čak su se i deca rađala nakon nekih radionica.

Ali, po prvi put u životu, imao sam priliku da duže vreme pratim duhovnu transformaciju velikog broja ljudi. Njihovo povezivanje, otvaranje, deljenje, hrabrost, izraz, kreativnost, maštu, slobodu. Naša škola za čarobnjake postalo je moje najomiljenije mesto na internetu. Koliko sam samo ponosan, radostan i očaran svim tim procesima. Hvala ti Bože što si mi podario tu priliku. Zaista, zaista je to nešto neverovatno.

Sada, kada me je život doveo do veličanstvenih i mističnih Havaja, kao davne želje mog srca, još jednom mi potvrdio da je apsolutno sve moguće, želim da krenemo u novu avanturu.

Ove nedelje završava se i prva, potpuno veličanstvena škola za čarobnjake. U njoj sam i sam mnogo naučio. I odlučio da odmah kreiramo novu.

Pa šta je ta škola za čarobnjake? U jednoj rečenici – škola za čarobnjake je dvanaestonedeljni online program isceljenja duše i buđenja čarolije u srcu.

U svetu kakvom danas živimo, često nam se čini da smo odvojeni od svega. Osećamo se usamljenim iako je more ljudi oko nas. Jurcamo kao muve bez glave i često imamo osećaj nedostatka razumevanja, poštovanja, radosti i ljubavi. Stalno nekuda žurimo i ponašamo se kao da je život osmišljen kao predstava u kojoj je cilj obaviti što vise poslova, završiti što više obaveza. Neretko osećamo kao da živimo tuđi život i nemamo osećaj svrhe.

Svo to vreme, naša duša nas poziva. Na početku blago i suptilno, a ako se o poziv oglušimo, onda snažnije i grublje. Ovi osećaji su nam zapravo signali da nešto treba da promenimo. Ako se ne odazovemo na poziv duše, osećaćemo se još nezadovoljnije, a neretko razviti i bolesti.

Sa druge strane, ako se odlučimo da odgovorimo na poziv duše i potom sledimo svoje srce, krenućemo ka slobodi. Put ka slobodi podrazumeva oslobađanje svega onoga što smo o sebi poverovali, pokušavajući da se uklopimo u razne postojeće šablone i očekivanja čitavog sveta od nas.

Čovek koji prođe kroz snažan period čišćenja i dozvoli sebi slobodu, dozvoli sebi da bude ono što jeste – postaje svestan koliko smo mi ljudi zapravo moćna bića. Postaje svestan moći svoje duše. Postane zaista svestan da je kreiran po slici i naličju Božjem.

Taj čovek počinje da živi u harmonijom sa prirodom, kao čarobnjak ili alhemičar koji ima moć transformacije. Takav čovek može strah pretvoriti u ljubav. Simbolično, on od blata stvara zlato. I takvom čoveku, čuda su prirodna pojava u svakom danu.

Pred vama je okvirni plan programa koji sam upravo kreirao, a kroz koji ćemo zajedno proći u dvanaest nedelja. Već sada znam da će proces biti izuzetno snažan i da će probuditi mnogo čarobnjaka i čarobnica.

Prva nedelja: Pojačano buđenje svesnosti o sebi. Primećivanje svojih misli, osećanja i dela. Početno čišćenje i transformacija energije.

Druga nedelja: Rad sa unutrašnjim detetom. Postepeno prihvatanje udaljenih i napuštenih delova naše duše.

Treća nedelja: Osvešćivanje onoga što nam u životu nedostaje. Magnetska privlačnost. Osvešćivanje sopstvenih potencijala.

Četvrta nedelja: Korenska uverenja. Isceljivanje odnosa sa roditeljima i Bogom.

Peta nedelja: Dalje čišćenje predačkih linija, povezivanje muške i ženske energije u nama, ljubav prema sebi, kvalitetna i svesna partnerska ljubav.

Šesta nedelja: Osvešćivanje i zdravo oslobađanje potisnute energije besa, ljutnje, mržnje, krivice.

Sedma nedelja: Prepoznavanje i prihvatanje nesvesnih delova. Integracija polariteta.

Osma nedelja: Opraštanje.

Deveta nedelja: Sveta ljubav. Prepoznavanje programa o zasluživanju, primanju i davanju ljubavi. Osvešćivanje da zaslužujemo ljubav baš ovakvi kakvi smo sada.

Deseta nedelja: Buđenje mašte i kreativnosti.

Jedanaesta nedelja: Produbljivanje svesti o božanskoj prirodi ljudskog bića. Veština vođenja ljubavi sa živitom. Sveta seksualnost.

Dvanaesta nedelja: Buđenje čarobnjaka. Osvešćivanje i prihvatanje moći duše. Svesnost. Prepuštenost. Kreacija.

Ovo je naravno, okvirni plan, ali – život se dešava i teče iz trenutka u trenutak, tako da će možda biti i promena tokom rada, kako budemo odmicali dalje u procesu isceljenja.

Praktično će se program sastojati iz ovih delova.

  1. Online zoom radionica na svakih sedam dana:

Svake nedelje ćemo imati online radionicu preko aplikacije zoom (termin same radionice ćemo dogovarati, nekada će biti ujutro, nekada uveče, uvek nedeljom). Trajanje će biti od dva do dva i po sata. Deo radionice će biti predavanje na određenu temu, potom odgovori na pitanja i na kraju – odgovarajući meditativni process. Tu meditaciju radićemo sedam dana, do naredne radionice (u prvoj školi za čarobnjake, gotovo uvek su radionice trajale po tri sata, a jednom i puna četiri).

  • Zatvorena facebook grupa za deljenje, razumevanje i podršku:

Imaćemo i zatvorenu facebook grupu, u kojoj ćemo razmenjivati iskustva, te podržavati jedni druge, tokom svih procesa. U njoj će biti moguće postavljati pitanja koja se pojave tokom rada.

U prvoj školi za čarobnjake, ta grupa je postala potpuni hit. Koliko samo mašte, kreativnosti, hrabrosti, oslobađanja i povezivanja se tu desilo. Neki su se oslobodili višedecenijskog straha od mraka. Neki su prvi put progovorili javno. Neki od ljudi su počeli da se druže i postali prijatelji i to u dalekim zemljama. Najvažnije od svega, postali smo toliko bliski da ćemo sigurno nastaviti naše putovanje duša zajedno.

Veoma važno je da, pošto je moj rad zasnovan na prihvatanju 100% odgovornosti za sva iskustva, neće biti moguće iznova i iznova postavljati ista pitanja, ponavljati iste priče. Pre nego što se pitanje postavi, potrebno je da osoba na sebi primeni transformativni proces (na primer, prođe kroz meditaciju), pa tek onda, ako nije uspela da nađe rešenje u sebi, upita za rešenje ostatak grupe. Veoma je važno razumeti da, kao što se širi ljubav, tako se širi i sranje iz nas.

  • Samostalni rad. Sveska koja će služiti kao dnevnik promene. Svakog dana ćete u nju zapisivati uvide, pozitivna i negativna osećanja tokom dana, te primećivanje potencijalnih usklađivanja (sinhroniciteta).

Cena ovog dvanaestognedeljnog putovanja i buđenje čarolije u sebi je 250 evra (Za sve koji su već prošli ovaj program, cena će biti 200 evra).

Ako možda nemate dovoljno novca, a osećate veliku želju srca – imate mogućnost da neki deo novca uplatite sada, a ostatak u narednih šest meseci. Samo, o tome ćete nadalje morati sami da vodite računa, ja na to ne želim da ulažem dodatnu energiju.

Pošto smatram da je vrednost ovog programa mnogo puta veća, svi vi koji imate mogućnost, možete uplatiti i dosta više novca, a to ćete naravno sami odlučiti.

Ono što će vam biti potrebno jeste – želja srca i posvećenost.

Od danas se za ovaj program možete prijaviti porukom na marko.maodus@gmail.com

Želim vam mir koji prevazilazi svako poimanje.

Kako koristiti maštu u isceljenju?

Jutros dobijem pitanje: „Radim meditaciju sa unutrašnjim detetom. Ali, to dete je čas moj prijatelj, čas protivnik. Obolela sam i nepokretna. Zapuštena sam i skamenjena. Šta da radim?“

Inače, veoma retko odgovaram na pitanja. Ali, verujem da odgovor na ovo pitanje može biti koristan za mnoge duše.

Hajde da zamislimo kako ovakav osećaj da predstavimo u energetskom smislu, koristeći maštu. Dakle, to bi bilo telo nekog čoveka koje je zapušteno i skamenjeno. Nepokretno.

Ako hoćemo da rešimo ovo na pravi način, potrebno je da pronađemo neki uzrok tog stanja. Dakle, kako se dogodi da se nešto kao ljudsko telo, zapusti i skameni? Ako je životna energija u pokretu, razigrana, vesela, laka – teško da će ona postati zapuštena i skamenjena.

Mora da se dešavalo nešto drugo. Kako ljudsko telo postane tako tvrdo? Vrlo verovatno je bilo sušeno kao suva drenovina. Vrlo verovatno je dugo bilo stegnuto i zgrčeno. Vrlo verovatno je dugo živelo u velikoj tenziji. I stezalo se, stezalo, stezalo. Sada je stegnuto toliko da je tvrdo kao kamen.E sad, kako koristiti maštu da pomognemo skamenjenoj energiji da se vrati živahnoj, dinamičnoj, toploj?

Evo šta meni pada na um. Kada je ljudsko telo skamenjeno – nekako ja vidim kameni oklop. Unutra je živa osoba. Zato bi bilo super da pažljivo kuckam i polako skidam taj sloj kamena. Pomirio bih se sa tim da će biti potrebno vreme. Pomirio bih se sa tim da možda neću uspeti. Ali, svakodnevno bih kuckao po tom oklopu i malo po malo, spadali bi kameni delovi. Možda bih poželeo sebi da olakšam, pa bih zatražio pomoć od nekog majstora, da mi pokaže kako, kojim alatima. Kako bih postajao bolji u tome, verovatno bih znao koji alat kada da upotrebim. Potom bih se odmorio i nastavio sutra. Možda bih krenuo gde je manje osetljivo – oko stopala, pa oko zglobova, itd.

Takođe, sve vreme bih vodio računa o osobi koja se nalazi u kamenom oklopu. Obraćao bih joj se svakog dana i govorio da će biti sve u redu.

– Žao mi je što si sada u ovoj situaciji. Oprosti, molim te što sam dozvolio, iz kog god razloga da se to dogodi. Hvala ti što si deo mene i što me ovime pozivaš da iscelimo naš odnos. Hvala ti što si deo mene. Volim te. Volim te i dok se nalaziš u kamenu. Volim te jer si deo mene, iako nekada nisam ni znao da postojiš. I ako možda osećaš da te ne volim, znaj da se krećem u tom smeru. I da te više nikada neću zapustiti niti zaboraviti.

Možda bih se nekada naljutio. I iznervirao. I nestrpljivo reagovao. Dozvolio bih sebi i to. Jer, sve je to potpuno ljudski. Teško je, zaista teško – kada nas boli. Razvijao bih dalje razumevanje i prihvatanje za sebe. Eto jedne ideje kako koristiti maštu u isceljenju.

Nekada će naši „unutrašnji radovi“ biti grublji, nekada suptilniji, u zavisnosti od osećaja. Ali, slobodno koristite ovakvu analogiju. Ako vam je ova objava značila, podelite sa onima za koje osećate da bi im doprinela. Znajte da ćete time pomoći da ona stigne do više duša.

A ako osetite da vam je potrebna pomoć da razvijete svoju alhemičarsku veštinu – možda je vreme da se priključite „Školi za čarobnjake 2“. Moj utisak je da u školama koje smo išli, nismo učili one najvažnije životne veštine. Zato je tu danas ova online škola koja traje tri meseca. Više detalja o njoj pročitajte na: https://markomaodus.com/skola-za-carobnjake-2/

Želim vam čaroban dan, okean ljubavi i radosti, hrabrost da nastavite putem svog srca i mir koji prevazilazi svako poimanje.

Isceljivanje dubokih trauma zahteva više energije

Ovih dana imam priliku da svedočim jednom dubokom isceljenju. Radi se o velikoj traumi iz detinjstva. Događaji koji su izazvali traumu su se ponavljali gotovo svakog dana. Za takva isceljenja potrebno je više energije. Posvećenosti. Svesnosti. Ljubavi.

Verujem da verbalno, emotivno ili fizičko nasilje uvek povređuje nas ljude, jer su naše duše veoma nežne i suptilne. Možda to ne važi za potpuno prosvetljene osobe, ali nisam siguran da poznajem ijednu takvu. Posebno smo tome podložni kao deca. Kada se to dešava redovno i svakog dana, prinuđeni smo da pronađemo različite mehanizme kako bismo preživeli.

Kada ne znamo šta da radimo sa emocijama koje se u takvim situacijama pojave – obično ih potisnemo. Možda se tada naljutimo na svet, ljude, Boga. Poverujemo da je svet opasno mesto. Da nema ljubavi. Da nas je Bog napustio. Tako zatvorimo srce i manje smo dostupni za povredu. Hladniji smo i naizgled zaštićeni. Ali, tako je i manje otvorenosti, radosti, zadivljenosti, pa je manje čarolije i bajki u našim životima.

I ovi obrasci verovanja i ponašanja, kasnije kreiraju ono što nazivamo karakter ili ličnost. Umemo da kažemo:

  • Ja sam ti takav i takav. Bre!

Verovali ili ne, nekada sam bio veoma impulsivan. I lako sam se svađao. I ubeđivao se sa ljudima ko je u pravu. Kada bi mi neko rekao da treba da se opustim, reagovao bih besno i govorio: „Ma opušten sam! Bre“. To „bre“ je vrlo jasno, baš kao i moj govor tela, govorilo u kom sam se stanju zapravo nalazio. Bio sam stegnut. Takvo stezanje kroz duže vreme izaziva da se naše telo grči. I muči.

A naša duša čeka pravi trenutak za isceljenje. Za suočavanje sa traumom. Za razumevanje. Opraštanje. Otpuštanje. Ljubav. Isceljenje. Povratak sebi, povratak Bogu.

Ono što me je iskustvo u radu sa ljudima naučilo je da – kada je neka trauma stara i duboka, potrebno je uložiti više energije u njeno isceljenje. A kako je život zamišljen da bude veoma jednostavan, zamislite sada sledeću situaciju.

Na primer, doručkujete i nešto hrane vam padne na tepih. Koje je najbolje vreme za čišćenje? Moj odgovor je – odmah. Ako to ne učinimo odmah, lako je moguće da će neko ugaziti i sve to razneti po kući. Ako ne očistimo ni tada, možda ćemo to, zajedno sa ukućanima – izneti na ulicu, kola, autobus, poslovne prostorije, gde god da se krećemo. Upravo ovako se šire sećanja ili programi.

Šta se dešava ako to smeće ne diramo nekoliko dana? Vrlo verovatno se hrana ubuđa i počinje da smrdi. Ulazak u našu sobu više nije prijatan. Vrlo lako je moguće da ne želimo više ni da uđemo u svoj prostor. Tako malo po malo napuštamo sebe, svoju dušu, svoje srce. A zamislite samo šta se dešava ako to ne očistimo decenijama? Ili, kroz mnogo života?

Ovako možemo razumeti šta se zaista dešava u našoj duši, u kojoj su nakupljena razna sranja – od nastanka univerzuma do danas.

Kada i ako jednog dana osetimo da nam je dosta života hrčka koji se vrti u krug, kome se dani i istovetna iskustva stalno ponavljaju, neophodno je da ponovo dođemo u svoj dom. Ali, on je sada prepun smeća. Potrebno ga je rasčistiti i urediti, samo što je sada mnogo teže. Neće biti dovoljno samo metlom ga prebrisati. Biće potrebno dosta rada. Mnogo energije. A ne bi bilo loše ni da pozovemo pomoć.

Još jednom sam jutros imao priliku da svedočim koliko su moćna pomoć meditacije sa intezivnim pranayama disanjem koje vam često pominjem u svom radu. Kada smo umorni, teško nam je da čistimo svoj dom. Ali, ako nađemo način da se ispunimo životnom energijom, mnogo ćemo lakše i raspoloženije ući u taj posao. Kvalitetnije ćemo obaviti taj zadatak. A potom ćemo se i zadovoljnije osećati. O ovakim meditacijama možete više pročitati na https://markomaodus.com/meditacije-romanticna-ljubav-entitet-sveta-ljubav/

A ako ste raspoloženi za snažno, ali i čarobno čišćenje svog doma (duše i srca), a osećate da će vam biti potrebna i pomoć, možda je pravi trenutak da se prijavite u školu za čarobnjake 2, koja sa radom kreće 15. Maja.

Više detalja o njoj pročitajte na: https://markomaodus.com/skola-za-carobnjake-2/

Želim vam okean ljubavi i radosti, hrabrost da nastavite putem svog srca i mir koji prevazilazi svako poimanje.

Bez ograničenja (Zero Limits)

Bože moj dragi.

Pre nepunih deset godina, prvi put sam preslušao audio knjigu „Bez ograničenja“ Džoa Vitalea, o havajskom duhovnom učenju – Ho’oponopono. Od prvog dana sam se zaljubio u ideju prepuštanja božanskom planu i počeo da praktikujem – molitvu srca koja teče stalno. Za matematičara i programera koji je sve planirao i kontrolisao, to je bio neverovatan preokret. Sećam se da sam još prve noći imao veličanstven san koji mi je pokazao šta se dešava kada jednostavno pomislim „Hvala ti“ ili „Volim te“. Kako te reči bezuslovne ljubavi brišu sećanja iz podsvesti.

Tada sam još uvek samo čitao i maštao o životu u toku. Bio sam uplašen, zabrinut, sputan, stegnut, zaleđen. Ali, krenuo sam putem prihvatanja sebe takvog kakav sam bio. Sećam se da je Hju Len govorio: „Samo čisti. Nikada ne planiraj. Veruj Božanstvu“. Iako se moj intelektualni deo tome opirao, nekako je ovaj čarobnjački lako preovladao. Od tog momenta, nikada ništa ne planiram i prepuštam se božanskom planu.

I evo, danas, vozim se kolima od Kalifornije prema Arizoni. Nakon više godina, ponovo slušam audio knjigu „Bez ograničenja“. U jednom momentu Vitale priča o velikoj promeni koje je prepuštanje božanskom vodstvu donelo u njegov život. Ranije je i on sve planirao i kontrolisao. Upitali su ga: „A gde vidite sebe za pet ili deset godina?“

Odgovorio je: „Nemam nikakvih planova. Gde god da budem za pet ili deset godina, sigurno će biti mnogo bolje nego što bih svesnim umom mogao da zamislim.“

U trenucima dok to slušam, nalazim se u kolima, okružen neverovatnim, čudesnim prizorima. Ništa slično nisam video. Kao da sam na drugoj planeti.

Pomišljam kako sam u tom periodu jadikovao nad svojoj sudbinom. Bez dinara. Bez osećaja vrednosti.

  • Voleo bih da budem slobodan. Da mogu da putujem svetom i doprinosim ljudima, tada sam rekao.

I… Vraćamo se ponovo u sada. Moje putovanje traje već dva meseca. Nakon čudesne, egzotične, bujajuće Kolumbije, posetio sam neverovatne Havaje. Moj davni duhovni zov me i tamo odveo. Potom divna Kalifornija. Pa magično skijanje na velelepnih planinama Kolorada. I vreli izvori za opuštanje u raju. Potom ponovo San Diego. Sve vreme srećem ljude koji me pitaju kako da krenu putem svog srca.

Neverovatno je koliko sreću osećam što mi se na ovom duhovnom putu pridružuju i brat i sestra od tetke. Godinama sam molio Boga da mi da još nekoga iz moje familije, ko će, osim čarobnjaka Joleta da malo pripomogne. Ne mogu vam opisati kako je to čarobno kada vidim da dolaze do uvida da je rad na sopstvenoj duši, taj nevidiljivi rad – zapravo najvažniji. Samo se rastopim.

I još jednom, vraćam se u tren u kolima. Oko mene crvene planine. Vidik puca. Ne znam tačno ni gde sam. Samo vidim da se nalazim u drugom svetu. Divim se. Pitam se kako svi ovi ljudi koji voze ne izađu iz kola i slikaju ovo što se oko nas nalazi. Nemam reči.

Bože, hvala ti na svemu. Nemam nikakav plan. Predajem se tebi. I danas, sutra i uvek.

Dragi moji, možda ovakav život nije „realan“ za većinu ljudi. Nije, za racionalne i realne, za intelektualce kakav sam i sam bio. Ali, ako sam već jednom dozvolio da prestanem da verujem u bajke, snove i ideale, da živim bez zanosa, radosti, nadahnuća i ljubavi, neću dozvoliti da to učinim ponovo. A nadam se da će ovi tekstovi nekima od vas vratiti želju da i vi skočite u svet alhemije.

Ukoliko želite tako nešto, bacite pogled na ovaj link i ako osetite zov srca, pridružite se novoj generaciji čarobnjaka:


My dear God.

Less then ten years ago I have listened to the audio book „Zero Limits“ by Joe Vitale about Hawaiian spiritual practice „Ho’oponopono“. Since the day one I fell in love in the idea of surrendering to Divine will and started to practice – the prayer of the heart that goes on continuously. For a mathematician and a computer programmer, that was an incredible turnaround. I remember the dream that I had that exact night. I saw how memories from my subconscious mind get erased when I say „Thank you“ or „I love you“.

In that time I was still only reading about living in the flow. I was scared, worried, frozen. But, I have taken the road of accepting and loving myself as I was then. I remember Hew Len’s words:

  • Just clean. Never plan. Trust Divinity.

Although my intellect was against it, somehow this wizard part of me easily won. Since that moment, I never plan and always surrender to Divine guidance.

And today, I am driving from California to Arizona. After few years I listen to same audio book again. In one moment, Dr. Joe speaks how his life transformed when he gave up on intentions and started following divine inspiration.

They asked him: Where do you see yourself in five or ten years?

He answered: „I don’t have any plans. Wherever I am going to be in five or ten years, it will surely be better than my conscious mind can imagine it“.

As I listen to those words I am looking at my miraculous surroundings. I haven’t seen anything similar in my life. Like a totally different world. Different planet.

I remember how I was pitying myself at that time. Without a dime. Without a sense of worthiness.

  • I would like to be free. I would like to travel the world and contribute the others.

That’s what I said. And, let’s go back to now.

I am traveling for more than two months now. After miraculous, exotic, vibrant Columbia, I have visited incredible Hawaii. My spiritual call has taken me there. Than – beautiful California. Then magical skiing in magnificent Colorado mountains. And hot springs for paradise relaxation. Then, San Diego again.

All the time I meet people who ask me how they can follow their hearts. I am incredibly happy that my brother and sister are joining me on this cleaning journey. I’ve prayed for years to God to send me some more help besides my little seven year wizard Jole.

I can not describe how magical for me is when I see that they are coming to same insights – that this inner, invisible work on our soul is the most important thing in life on Earth. I just melt.

And once more, I am in the car. Red mountains around me. I don’t know where I am exactly, but I feel I am in the other world. I am in Aw. I ask myself why don’t all the people stop their cars and take photos of these beauties. I am without words.

God, thank you for everything. I don’t have any plan. I surrender to you. Today, tomorrow, and always.

Dear people, maybe this kind of life is not for majority of people. It is not for rational and realistic, for intellectuals like I have already been. But, if I have already allowed myself to stop believing in fairytales, dreams and ideals, allowed myself to live without joy, love, inspiration – I will not let it happen again. And I hope maybe you will also get inspired by my story and decide to step into the world of alchemy.

If you are up to it, maybe you should join us on a two day Chicago seminar (30.04 and 01.05) – The way to freedom leads through the heart

If you have any questions, feel free to contact me on marko.maodus@gmail.com

Abrakadabra!

Probudim se jutros. Prve reči koje čujem su:

  • Abrakadabra!

Moj zet se igra sa sestrićem. Smeju se obojica. Kako je to samo predivno. Osmeh oca i deteta. Tim osmehom, kroz dom se širi čarolija. Odavno znam simbolično značenje ove reči. Abrakadabra ili „Stvaram kako izgovaram“.

Nešto kasnije slušam audio poruku svoje prijateljice:

  • Marko, ne znam da li si ti svestan toga u potpunosti, ali osećam kako putuješ i kako tačno treba da budeš baš na tim mestima u to vreme. Ljudi padaju sa neba pred tebe i ti dodiruješ njihova srca, budiš njihove duše. Koliko je to samo veliko!

Zaista, gotovo svakog dana, gde god da sam, imam osećaj da svako ko mi se nađe na putu, koje god da je nacije, koje god da je boje kože – nekako me pita za životnu priču. Potom se na neverovatan način se zainteresuje za duhovnost, zaprati moj profil, sugeriše da više pišem na engleskom, i tako dalje.

Iako tome svedočim iz dana u dan, ipak, znači mi da čujem takve reči. I ja sam, pre svega, čovek i moja glavna obaveza prema samom sebi i Bogu je da iskreno izražavam svoje misli i emocije i u skladu sa tim delam.

Znate, ovih dana mi stižu poruke od ljudi koji gledaju neka moja stara videa, rade neku od meditacija i potom im se na magične načine rešavaju problemi, nestaju tuga i bol, voda sa slavine počinje normalno da teče, bez ikakvog logičnog objašenjenja.

Setim se tada leptira koji ne može videti veličanstvenost sopstvenih krila. Možda smo tako i kreirani mi ljudi, pa je potrebno da jedni druge podsećamo na sopstvenu veličanstvenost.

U isto vreme, stiže mi mail sa pitanjem da li je program „Škola za čarobnjake 2“ obična radionica ili se uz nju dobija sertifikat. Jasnoća je iz mene istog časa progovorila:

  • Ne, škola za čarobnjake svakako nije obična radionica. Ona od ljudi zaista stvara ono što u nazivu i kaže. Čarobnjake. To su ljudi koji postaju alhemičari svojih života. Kada ovladaju tom veštinom i poveruju u moć ljubavi, u moć sopstvene duše, njima nisu potrebni sertifikati.

Pre nekoliko godina jedna žena mi je, nakon jedne od radionica predložila: Marko, pomislila sam kako bi mi, učesnici tvojih radionica mogli da dobijemo neki vid sertifikata od tebe. Ali, pošto je ovo čista bezuslovna ljubav i čarolija, znam da to ne treba da bude papir. U isto vreme, pitao sam Boga, kakav bi to vid “potvrde” mogao da pružim ljudima. Oboje smo dobili isti odgovor. Umesto papira, potvrda bi bila čarobni štapić.

Odmah nakon toga, čujem se sa jednom osobom koja je prošla kroz prvi ciklus. Kaže kako je upravo sa desetogodišnjim sinom radila jedan od naših procesa iz škole čarobnjaka. Na početku je dečak osećao veliki bes. Na kraju procesa, sva ta energija je transformisana u radost, ljubav i želju za davanjem.

Nije li to čarolija? Nije li to dovoljan sertifikat? Nije li ta spoznaja da u sebi imaš čarobni štapić kojim možeš strah pretvoriti u ljubav, nešto najveličanstvenije dato čoveku?

Ukoliko osetiš da u ovoj priči ima nešto i za tebe, ukoliko u moru veoma realnih i racionalnih ljudi osetiš da tebi to nije dovoljno, ako želiš da živiš u zanosu, da tečeš sa rekom života nadahnuto i inspirišeš i druge, baci pogled na ovu stranicu i vidi ima li tu nečeg za tebe:


I woke up this morning. First words I hear are:

  • Abracadabra.

My brother in law is playing with his son. How wonderful that is. Smile of the father and the son. With this smile, the magic spreads through the house. I know the symbolic meaning of these words for a long time.

It means: I create as I speak.

A bit later I listen to audio messages from my friend. She says:

  • Marko, I don’t know if you are fully conscious of it, but I feel that as you travel you are exactly at the places you need to be. People fall down from the sky before you and you touch their hearts, you wake up their souls. Do you know how big that is?

And really, almost every day, wherever I am, I feel like anyone that I meet on my way, whatever nation, whatever skin color – he or she asks me about my life story. Then they, somehow magically get interested in spirituality, follow my work, ask me to write more in English, etc.

Although I witness that from day to day, I still care about those kind of words. I am, before else, a human being and my first obligation is to be true to myself and God, and to sincerely express my thoughts and emotions, and act according to them.

You know, these days I receive messages from the people who watch some of my old videos. They did try some of my meditations and they are writing how pain and sorrow somehow disappear, how some household devices magically start to work perfectly without any logical explanation.

I remember than the story about the butterfly. Although wonderful, he can’t see his magnificent wings. Maybe we humans are created like that. Maybe we can’t fully see our own magnificence, so we have to remind one another about that.

In the same time, I receive the email about my online program “School of Wizards 2” – Is it only a regular workshop and do you get a certificate with it. Clarity from me immediately answers:

  • No, this is no ordinary workshop. The school of wizards creates that what it has in the title. Wizards. People who become alchemists of their own lives. And when they learn those skills, truly believe in power of love and might of their souls, they don’t need certificates any more.

That reminded me – few years ago a woman told me: Marko, I would like, as a participant of your workshops to get some kind of a certificate from you. But, when I thought about it, I knew it shouldn’t be a paper. Because, this is unconditional love, this is magic.

At the same time, I asked God, what kind of “certificate” could it be. We both received the same answer. The magic wand.

Only few hours later, I receive a phone call from a person who went through the first School of wizards. She actually went through the transformational process with her son. At the beginning he was full of rage. At the end, he felt only joy, freedom and wish to spread love.

Isn’t that pure magic? Isn’t that a valid certificate? Isn’t that idea that inside yourself you have a magic wand that you can use to transform fear into love – something most amazing given to human being?

I wish you peace beyond all understanding.

Dom je tamo gde ti je srce

Posle dugotrajne vožnje kroz potpuno divlje predele, točkovima dodirujemo asfalt. Nakon hladne kiše i planinske magle, u predveče stižemo u topli, rajski predeo. Put prati reku Bogota koja teče sa naše desne strane. Oko nas su zelene šume, ali kao da su u času postale mnogo pitomije. Ne znam zašto, osećam se kao kod kuće. Kao da je upravo neko toplo, majsko veče i spuštamo se niz planinu u Srbiji. Najviše sve liči na Taru. Isti osećaj ima i moj brat. Rastapamo se u nekoj neobjašnjivoj bliskosti i lagano stižemo do novog gradića.

U našem dvorištu je bazen. Uz njega ide i veličanstveni pogled. Duboki mir odjekuje našim koracima. Ne žurimo nigde. Sve je u redu. Odlazimo u šetnju i prvo probamo neki voćni miks koji zovu „Salpikon“. To su zapravo samlevene lubenica ili papaja, a potom u taj sok, naseckani komadi zrelog voća (mango, banana, itd). Fenomenalno je! Odlučujem da to spremam kada god da se nađem u prilici.

Potom prošetamo kroz glavnu ulicu i sedamo na večeru u argentinski restoran. Kažem ljubaznom kelneru da mi donese jelo koje šef kuhinje najviše voli da sprema. Stiže neko meso i salata. Ne zanima me hemijski sastav, želim da jedem ljubav. Istovremeno se nadam da me prijateljica Kristina neće odvojiti u grupu koja „neće preći“. 🙂 Pre no što uzmem zalogaj, koristim svoju maštu da zamislim čitav lanac događaja, od nastanka Univerzuma do danas, koji su doveli do spajanja zalogaja iz mog tanjira i mog stomaka. Zamišljam kako mi se zalogajčići raduju i govore: „Prvo pojedi mene, prvo mene“. Igram se. Osećam svu tu ljubav, rastapam se i potom jedem sa ljubavlju i užitkom.

Narednog jutra pripremam salpikon. Brat proba moju verziju i kaže kako je ova sto puta bolja. Naišli smo sinoć na jednu izuzetno zrelu, a ogromnu papaju. Topila nam se u rukama. Slatka kao med. Kada je to osnova, sve ostalo je samo dodatak na čaroliju. Još kad smo videli lokalni „mango dulce“ (slatki mango) i to ubacili – bila je to ekstaza za naša čula.

Naš gradić se nalazi na visoravni. Ispod nas protiče reka Bogota. Odlučujemo da se spustimo do nje strmim putićem. Danas je on namenjen turistima, a nekada je služio ribarima. Spuštamo se i nailazimo na ogromne plantaže voća.

Pred našim nogama, na zemljanom putu, nalazi se nekoliko plodova limuna. Osećam da su tu ostavljeni za nas. Stavljam ih u ranac, svestan da će inače istruliti na zemlji. Spuštamo se dalje i nailazimo na dva velika jata leptira. Nikada tako nešto nisam video. More belih i narandžastih leptira. Brzi su kao munje. Jednog zamolim da pozira za mene. I nakon nekoliko sekundi, staje. Skupi krila i ne mrda. Čeka dok ne zabeležim njegovu veličanstvenost. Tada ga zamolim i da raširi krila. Okleva. Priđem mu na samo nekoliko centimetara i zamolim ga da ga prvo pomazim po krilima. Dopušta mi i to. I potom širi krila. Prikazuje mi se i u tom izdanju. Divim se. Kako je samo moćna ta sila kreacije. Kakve veličanstvene boje, oblici, strukture, funkcije. Sve je to NEVEROVATNO i NEZAMISLIVO. Samo se divim.

Koračamo dalje. Od žabokrečine se u vodenoj površini formiralno divno, zeleno srce. Preskačem neko kamenje i pentram uz stenu kako bih ga slikao. Oko nas su stabla banane, manga, mandarina, pa i papaje.

Nakon nekoliko minuta, nastavljamo dalje. Silazimo do reke. Eh. Iako je Bogota veličanstveno snažna planinska reka i gotovo svakog dana dobija nove zalihe sveže vode kao dar sa neba, ipak – ljudi su je zaprljali tako da izgleda kao voda iz mašine za veš. Umesto kristalno čiste planinske reke, po njoj plutaju debeli slojevi pene. Izvinjavam se reci i majčici zemlji. Znam da sam odgovoran za sva ta naša (ljudska) sranja i obećavam sebi da ću nastojati da svojim primerom još više doprinesem čistom življenju. Ako smo ljudi, ne znači da moramo da budemo paraziti. Možemo živeti, a da pritom ne uništavamo, trujemo, povređujemo i prljamo sve oko sebe. Podsećam se da je dovoljno činiti male korake ka tome. Svakog dana još jedan mali korak sa moje strane. Kao što se širi sranje, tako se širi i ljubav. Jedna kesa manje, jedna boca manje, jedno čišćenje stana sa manje hlora – na globalnoj skali, sve to ima smisla.

Vraćamo  se nazad. Na putu nailazimo na prekrasni drvored. Cela ulica miriše kao najdivnija prirodna parfimerija. Kao da smo uronjeni u božansku baštu. Cvetovi me neodoljivo podsećaju na Havaje. Nekoliko dana kasnije, tamo ću se i naći.

Bratu pada na um da iskoristimo limun koji sam sakupio i kupujemo svežu ribu. Hoće da mi spremi „ceviche“. Šta je sad to?

  • To ti je način spremanja hrane, morskih plodova i ribe – tako što samo iscediš limun, naseckaš luk i paradajz i pustiš da u tom soku sve stoji, dok se ne pojavi beličasti sok.

Pada mi na um još jednom kako se sve lepo slaže. Tako je to kada tečeš sa rekom života. Sve što ti je potrebno samo dolazi, a ti koračaš stazom svog srca.

Svraćamo u prodavnicu. Uzimam aparat i beležim svo to bogatsvo. Na fotkama je samo delić te božanske čarolije.

Vreme je za večeru. Brat i ja seckamo povrće. Kaže on, „skuvaće“ se riba u tom soku od limuna. Presecamo prvi limun i stisnemo. Iz njega – kiša! NIKADA u životu nismo videli limun koji sadrži više soka. Tako je bilo sa svim ostalim. WOW, hvala ti Bože. I zaista, kako je to samo veličanstvena kombinacija ukusa bila. Savršenstvo. Bez ikakvog kuvanja i pečenja.

Stiže i zalazak sunca. Nas dvojica u potpunom, dubokom, miru božjem. Takva je i fotografija koju beležim tog časa. Palma, krov kuće i nebo – sve se perfektno reflektuje u bazenu. Brat okreće fotografiju za 180 stepeni i kaže:

  • Da ne znaš kako je fotografija slikana, ne bi mogao da znaš gde je voda, a gde nebo. Toliko je savršen odraz.

Kada je mir u nama, naš život (naša refleksija) to će i prikazati. U stanju potpunog blaženstva, odlazimo u san.

Narednog dana poslednji put pred moj put na Havaje, šetamo kroz Bogotu. Među deset miliona stanovnika nailazimo na čoveka koji nosi majicu na kojoj piše Beograd.

E dakle, neverovatno. Dom je tamo gde ti je srce.

Ako te zanima kako da slediš svoje srce, a još uvek imaš dileme, možda je vreme da nam se pridružiš na nekom od seminara.

Uživo u Čikagu,


Ili na tromesečnoj online školi za čarobnjake:

Želim ti okean ljubavi i radosti, hrabrost da nastaviš putem svog srca i mir koji prevazilazi svako poimanje.  

Postoje heroji među nama

Ponovo smo u Kolumbiji. Nakon dve nedelje, ponovo odlazim na ceremoniju ajauaske. Kaže mi brat da je potrebno da ovog puta uzmem jaču dozu. Činim to. I ništa se ne dešava. Sve što osećam i čujem je: „Tebi to više nije potrebno. Video si šta je bilo potrebno da vidiš“. Ko zna, možda se ponovo sretnemo, ali takav mi je osećaj.

Odlazimo u hotel koji se nalazi na oko kilometar i po nadmorske visine. Na samo nekoliko stepeni daleko od ekvatora, to je izuzetno topao predeo, čak i u februaru. Jedino što mi je važno je da u sobi imam odličan internet. Očekuje me još jedna online radionica škole za čarobnjake.

Odmorim se malo i počinjemo. Kao i svake nedelje, sedamdeset – osamdeset duša se priključi uživo. Kakva ljubav. Kakva hrabrost. Kakva istina. Kakva mašta. Kakvo stvaralaštvo. Gledam. Slušam. Divim se. Uživam. A svi ti ljudi su meni poklonili poverenje da ih vodim u ovom procesu.

Neretko se zapitam:

  • Bože, čime sam ja to zaslužio?

Znate, pre nekoliko godina mi je veliki prijatelj govorio kako je to što činim veoma hrabro. Reče on, ima mnogo ljudi sa znanjem, veštinama, ali veliki broj njih ćuti.

I kao i mnogo puta u životu, baš ovog časa, kada sam se zapitao čime sam  to zaslužio – nešto mi je podiglo glavu i pogled je otišao sa ekrana računara na zid kafića u kom se nalazim. Čitam:

  • There are heroes among us (postoje heroji među nama).

Mogao bih sad da se foliram i da kažem da je to slučajno. Ali, to bi bilo laganje sebe. Pa šta je drugo nego herojstvo dati otkaz na sigurnom poslu i otisnuti se u nepoznato? Šta je drugo nego herojstvo slediti suptilne osećaje svog srca, dok mi intelekt predviđa pakao? Šta je drugo nego herojstvo skinuti sve maske, smejati se kada ti se smeje, plakati kada ti se plače, voleti kada ti se voli, ogoliti se pred bogom i iznova i iznova, bivati ono što jesi?

Umesto da lažem sebe, upravo sada zamišljam malog Marka i govorim mu kako je pravi heroj mog života. Kako je lepo istinski čestitati sebi. Kako je lepo, umesto kritike, pružiti sebi reči podrške i priznanja. Kako je lepo zagrliti sebe i priznati sebi hrabrost. Kako je lepo spoznati veličanstvenost svoje i ostalih duša.

Odjednom, na tu sliku, nadovezuje se slika velikog kruga čarobnjaka i čarobnica iz naše škole. E ljudi moji dragi. Kakva je to ljubav, kakva je to nežnost, podrška. Iz nedelje u nedelju posmatram ih kako se suočavaju sa svojim strahovima. Oni koji se plaše javnog obraćanja, javljaju se za reč. Snimaju videa. Iskreno izražavaju svoje emocije. Stvaraju umetnička dela. Moja duša se raduje. Moje srce jedva čeka nedelju i svaki susret sa njima.

Javljaju mi kako su strahovi prošlost. Kako im se menjaju životi. Kako sada mirno spavaju. Kako se više ne plaše mraka. Kako se porodični odnosi harmonizuju. Kako su im se nameštaju čudesne stvari u životu. Nekima su bolesti isceljene. Organizuju susrete, druže se. Teku sa životom. Najvažnije od svega, govore mi kako su im se srca još više otvorila i da mnogo više vole svoj život.

Udišem sve te naše trenutke. Hvala ti Bože što si mi ih podario. Hvala ti što mi ne daš da skrenem sa puta. Volim te.

Nakon radionice, skačem u bazen. I dalje kroz mene prolaze razni utisci. Slast života teče mojim telom. Istovremeno, pada tropska kišica. Mistična maglica se ponovo nadvija nad šumom koja nas okružuje. Vreme je za san.

Narednog jutra budi me jato ptica. Neverovatno je koliko ih ima. Kakvo je to bogatstvo! Zaista je to rajski cvrkut.

Ustajem i pojedem slatki mango za doručak. Još malo slasti života teče kroz moje telo. Veoma polako šetam kroz dvorište. Iznenada, na metar od sebe, na drvetu primećujem dva papagaja. Da li su živi ili lutke? Na trenutak su nepomični.

Ipak trepću, primećujem.

Kreću ka meni. Na ovom mestu su zaista neverovatni. Kaže mi brat da toliko dobro imitiraju ljude da je više puta pomislio da se osoba koja je otišla, zapravo vratila. Pada mi na um savršena ideja. Zašto ne bih naučio papagaja da čisti? Prilazim mu i kažem:

  • Hajde, reci BRA-VA!

Samo pravi čarobnjaci znaju šta ta reč radi. Ponovim mu nekoliko puta, uz osmeh. Jedan papagaj i nije baš za to, ali drugi, kome je dosta života u sećanjima, bira da otpušta!

  • BRA-VA, reče on.

Hahahahah. Smejem se od srca. PA FENOMENALNOOOOOOOO! I papagaj se pridružio školi za čarobnjake.

Nedugo zatim, nastavljamo avanturu. Uskačem u džip.

  • Idemo nazad drugim putem,

kaže brat.

Krećemo se kroz džunglu. Svo rastinje koje postoji, pred mojim je očima. Prepoznajem samo bambus i banane. Ko zna šta je sve ovo ostalo. A da, tu je i CANA BRAVA! Neka „ljuta trava“. Kaže brat da je veoma snažna i da se koristi čak i za neke građevine. Nemam pojma kako. Samo se smejem. „Trava koja čisti“, mislim se.

Stižemo u nacionalni park na vrhu planine. Sitna kišica i mistična maglica su ponovo nad nama. Bukvalno smo jedini gosti danas. Ostavljamo podatke. U Kolumbiji, to činimo na svakom mestu. Lepe nam narukvice oko zglobova. Na njima je broj za hitne situacije. Ko zna šta se u ovoj zemlji inače dešava. Hvala Bogu, pa za one koje slede svoje srce ne važe ljudski zakoni.

Hodamo kroz čarobnu šumu. Sve vreme mi je u mislima „zeleni dijamant“. Uzani prolazi, sve nijanse zelene, još jednom osećam snagu i vibrantnost života. Nailazimo na stenu koja liči na ženu koja se porađa. Nebo nad nama je prekriveno gustim oblacima. Pomišljam na jednu želju svog srca. Uzimam u ruke telefon i pripremam se da fotografišem. Tren pre no što spuštam prst na taster, iz neba sine zrak sunca i spusti se na stenu. Neverovatno! Gledam ka nebu.

  • Hvala ti, kažem.

Nakon toga stižemo do stene sa nazivom orlov kljun. Sedam i poziram. Ne bih dalje. Piše tu negde da su stene malko trošne. Lakše mi je kad su mi noge na tlu. Nemam baš krila kao orao. Nekoliko koraka dalje, nalazi se impozantna litica. Sve je nekako snažno i monumentalno. Udahnem i ove utiske u sebe. I tada mi brat kaže:

  • U Kolumbiji ti je sniman onaj film „Zeleni dijamant“.

Nemam reči. Udišem život. Krećemo na klopu u restoran „Sveti pasulj“. Kuvar dolazi do nas i pita šta bismo želeli. Prepuštamo se njegovoj volji. Čovek ima predivan osmeh i vesele oči. Donosi nam tanjire koji mirišu na proleće i božansko izobilje. Tako samo majka sprema. Zahvaljujemo se od srca. Osećamo ljubav i radost, a duše se raduju novim iskustvima. Vreme je za odmor i duboki san.

Ukoliko ti se sviđa ovaj tekst, klikni na lajk ili ga podeli, možda poruka stigne do još nekih duša. A ako želiš da posetiš neki od mojih seminara, predstoji nam dvodnevni događaj u Čikagu,


te nova škola za čarobnjake.

Želim ti okean ljubavi i radosti, hrabrost da nastaviš putem svog srca i mir koji prevazilazi svako poimanje.