Kako da živim ovaj trenutak na pravi način?

/in /by

Postoje trenuci u životu kada nije sve baš onako kako bismo želeli. Kada smo u skladu sa sobom, razumevamo da je to i prirodno, te da je želja – motiv koji nas vodi na put ka novim iskustvima i prevazilaženju poznatog.

Ali, nekada smo nestrpljivi. Bar sam ja bio, a nekada sam i danas. Nekada bismo da se nešto ostvari brže, po mogućstvu ODMAH. Možda to ima veze i sa instant načinom života koji je danas dominantan. Potrebna je velika svesnost kako bismo se tome oduprli.

Ali, ta potreba za ubrzanjem nema nikakav uticaj na život. On teče svakako, ali mi možemo zbog toga patiti. Mnogo puta sam čuo da: “Put od hiljadu milja počinje jednim korakom”, ali sam ranije želeo da brzo promenim svoj život i odmah stignem na poslednji korak. Bez obzira na to, morao sam da pređem sve korake.

Dakle, kad je već tako, mogli bismo na pravi način da iskoristimo te korake. Što sam bivao svesniji, sve sam lakše prihvatao i voleo svoj put.

Sećam se trenutka kada sam počinjao da radim u školi. Želeo sam da mi radno mesto bude što bliže, kako bih što manje vremena provodio u gužvi i prevozu, a kako bih svo to vreme posvetio duhovnom razvoju. Ali, splet okolnosti me je doveo u školu koja je na potpuno drugom kraju grada. Naravno da se toj informaciji nisam obradovao. To je značilo da će za putovanja biti potrebno 45 minuta do sat vremena u jednom smeru. Znao sam da će tako biti još pre prvog održanog časa. Ali, bilo mi je jasno da to moram da prihvatim i odmah sam se upitao:
“Kako mogu tu situaciju da iskoristim na pravi način?”

Odgovor je munjevito stigao. Moja želja je bila da duhovno rastem. U kolima sam imao cd player. Na svoje cd-ove sam snimio audio knjige sa tom tematikom. Svakog dana sam putovanje od kuće do škole i od škole do kuće 🙂 koristio za novo učenje. Mnogo, mnogo puta sam doživljavao duboke uvide dok sam sedeo u sred saobraćajne gužve. Slušajući audio materijale omiljenih duhovnih učitelja, bivao sam u stanju mira i ljubavi, što sam potom prenosio i na svoje trenutke sa đacima i kolegama.

To je samo jedan primer kada sam na pravi način iskoristio situaciju u kojoj sam se našao. Ne uspevam u sto posto slučajeva, ali uvek pokušam. Duboko verujem da u svakoj situaciji imamo pravi odgovor.

Smatram da pravo pitanje postavljeno sebi ima potencijal da promeni život. Tako da… Moj predlog za danas, ali i svaki drugi dan, kada se setite – gde god da se nalazite i šta god da radite, postavite sebi pitanje:

“Kako da živim ovaj trenutak na pravi način?”

Dozvolite da se pojave neke nove ideje… Možda se tu nađu i neke, naizgled nelogične… Npr. da prošetate do obližnjeg parka ili šume, a usred ste napornog rada. Ili, da odete da se ljuljate (što ja radim). Obično se tada pojavi neka predivna ideja, ili se jednostavno divno osećam :)… Možda će odgovor biti samo da usporite i primetite veličanstvenost života koji vas okružuje. Možda odliučite da provedete vreme sa svojim bližnjima, ali potpuno svesni, bez odvlačenja pažnje raznim stvarima.

Nadam se da vam je ovaj tekst doprineo. Ako osetite da bi prijao nekome koga volite, možda poželite da mu ga prosledite. Divno je kada delimo ljubav.

Želim vam čaroban dan, okean ljubavi i radosti, hrabrost da nastavite putem svog srca i mir koji prevazilazi svako poimanje.

Najvažnija veština u životu – videti očima ljubavi

/in /by

Dragi moji, ovih dana imam ogromnu želju da vam se obratim, pa odlučih da vam pišem.

Pre nekoliko meseci, moja majka je na pitanje jedne rođake, čime se to Marko zapravo bavi, odgovorila: “On pomaže ljudima da vide život na drugačiji način i budu srećniji”. Pravo da vam kažem, mnogo puta nisam umeo da odgovorim na pitanje čime se bavim i ovaj odgovor je za mene sada kao kec u rukavu 🙂

No, to zapravo i jeste najvažnija veština u životu – naučiti da vidimo život na drugačiji, novi način – očima bezuslovne ljubavi. Većina ljudi koji počnu da se bave ličnim razvojem čuli su da od toga kako nešto percipiramo, u skladu sa tim ćemo se i osećati. U prevodu – mi smo ti koji dajemo značenja događajima, a u skladu sa značenjem koji damo događajima, tako ćemo se osećati. Svi ionako samo želimo da budemo srećni…

Ali, nije baš tako lako videti stvari na novi, drugačiji način. Kada se naučimo moru izmišljenih pravila, kada iskusimo gubitak, kada nas ščepaju tuga, nemoć, razočaranje, ljutnja… Tada je potrebno otvoriti um za nove mogućnosti, ali se naš um baš tada oseća ugroženo i iz tog razloga se skupi i zamrači. Po pravilu, u takvim situacijama, teško dozvoljava priliku da se imalo proširi. Ali, upravo u tim situacijama nalazi se i prilika da razvijemo najvažniju veštinu – da vidimo život iz više ili šire perspektive, očima ljubavi.

Čuli smo i misao da smo svi deo jednog velikog okeana, da smo sa svime povezani, itd… Ali, ja vam mogu reći da dok sam živeo vođen intelektom, nisam bio svestan ni najmanjeg delića te večne istine. Nisam imao pojma kako da sledim svoj osećaj, povezujem se sa drugim ljudima i prirodom, kako da tumačim simbole koji se pojavljuju u mojim danima…

Sada je sve drugačije. Dešavaju se čuda svakoga dana.

Pre nekoliko dana podelio sam sa vama misao: “Danas primećujem lepote života”. Znao sam da ću tog dana intezivno primećivati mnogo lepota, ali da će mi život verovatno dati i neku novu priliku da stvari koje nisam smatrao lepim – primetim na novi način. Međutim, ceo dan je tekao savršeno. Osećao sam potpuni mir i sreću. Smejao sam se, a kako sam se ja smejao, do mene su na razne načine stizali novi osmesi, šale, poruke ljubavi, pa su se smeh i sreća samo širili… Kako bih šetao ulicom nasmejan, nailazio bih na prolaznike koji se smeju svom snagom. Nije to baš scena na koju smo navikli 🙂

Kada sam se našao u gužvi, a bilo je potrebno da se zaustavim na određenom mestu, magično se sve uskladilo kako bih to obavio u času. Nekada to ne bih ni primetio. Danas vidim nebeske konce kako uređuju sve, pa i takve čudesne detalje. Tog dana čuo sam nove, čudesne, transformativne životne priče i imao priliku da nešto novo naučim.

I onda predveče, krenem kolima do svog hrama (koji sam nekada zvao kancelarija, dok mu moj prijatelj Neno Ljubić nije dao novo ime). Ispred mene se zaustavi auto na sred ulice. Ranije bih rekao – čovek blokira put. Vozač je primetio prolaznika i počeo da razgovara sa njim. Momentalno mi se glava sama pomeri u desnu stranu i u trenu primetim lice njegovog sagovornika. Krasio ga je predivni osmeh. Ja sam bio u takvom stanju da mi je to bio čaroban događaj. Kako je to lepo, dvojica ljudi razmenjuju osmehe, kakva lepota života i u ovakvom trenu, hvala ti Bože na ovom iskustvu, kako je lep ovaj život. Sve je trajalo možda desetak sekundi.

Nakon toga sam se još iskakao na trambolini i zaspao čarobnim snom. Pred spavanje, zahvalih se na još jednom potpuno čarobnom danu koji je obilovao predivnim iskustvima. Pomislih, ali Bože, gotovo da nije bila nijedna uznemirujuća situacija, gotovo nijedna da me malo poljulja i da mi priliku za rast. A onda se setih da bih baš u takvim situacijama ranije, kada neko stane kolima na sred puta, reagovao mnogo neprijatnije. Nekada, dok nisam doživeo duhovno buđenje, ljutio bih se i sigurno psovao. Kako je samo taj sebičan, nasilnik, agresivac, itd… Kasnije, kada sam čuo za lični rast i pokušavao da živim to što sam razumeo da je istina – ćutao bih, ali bih se u sebi nervirao, a u meni bi se vrtele iste one rečenice.

Ali, ovog puta je zaista sve bilo potpuno drugačije. Pomislih, koliko je to samo divno, kako je to samo divan znak mog duhovnog rasta. Kako se samo povećala moja ljubav prema životu. Jer baš ta situacija bila je jedna od onih koje bi me u prošlosti sigurno uznemirile.

Celog dana su me čuda obasipala. A onda, podelih sa vama novi tekst. Zatražio sam da napišete i neki komentar, zanimalo me je šta ćete imati da kažete. Pomislih, kako je samo divno da su neke duše poželele da se izraze i iznesu svoj osećaj o životu. Umesto da ulazim u procenu da li se slažem sa napisanim ili ne, što sam radio ranije – odlučio sam da poštujem svako napisano slovo. Kažu neka mudra učenja da je najvažnija stvar u životu – poštovanje svega što postoji.

I onda predveče, posetih dečiji rođendan. Slušao sam priču čoveka koji kreće u 8 ujutro na posao i kući se vraća oko 23 sata. Kaže: “Polako gubim volju za svim.” Ta njegova rečenica bila je razlog za ovo moje pisanije. Nekada sam i ja gubio volju za svim, imao sam osećaj da lagano umirem, radeći posao koji ne volim i provodeći na tom mestu mnogo vremena.

Koliko sam se samo udaljio od tog mesta? Kao da se sve to desilo pre 10 života, a ne 8-9 godina. Sledeća misao bila je: “Koliko je samo ljudi zarobljenih na ovom svetu?”

Unutrašnji razgovor teče dalje… Pomislih, koliko je samo vredno ono što imam da dam. Ovaj osećaj slobode, jasnoće, hrabrost, poverenje… Pa i da samo jedna osoba malo promeni percepciju svog života, da bar malo više slobode, radosti i ispunjenosti doživi zahvaljujući i mom radu – moj zadatak na ovoj planeti će biti uspešno obavljen. Jer, otvoriti um, probuditi se, opraštati, biti ljubazan i zahvalan, poštovati sve što postoji – nije lako u trenutku kada se osećamo ugroženim, uplašenim, kada nama vladaju ograničavajuća pravila koja se prenose, a na njih nas svakog dana podsećaju svi mediji, sredina, ljudi koje srećemo… To je taj najteži korak. Tada je čoveku obično potrebna pomoć nekoga ko je uspeo da pređe tu nevidljivu granicu i otisne se u nepoznato.

Sad mi pada na um, koliko je samo ljudi koji su se upoznali na mojim radionicama i seminarima, koji se danas druže, razmenjuju iskustva, podržavaju jedni druge, sarađaju i stvaraju zajedno… Koliko je to samo vredan dar – biti ono što jesi. Živeti slobodno, spoznati da si kreator svog života, da možeš živeti, doprinositi i imati koliko ti je potrebno svega, a SAMO bivaš ono što jesi. Zahvalan sam jer me ovakvi susreti podsete kako sam živeo ranije i podsete me da ogromna većina drugih duša na našoj planeti i dalje robuje ograničavajućim obrascima. Podseti me koliko je samo strah veliki. Podseti me na to koliko ljudi propušta priliku da se raduje svojim trenucima i veličanstvenom daru života.

Danas ja ne umem da živim drugačije nego da budem u toku, da se prepuštam, da verujem, da komuniciram sa svime što me okružuje, dopuštam da budem vođen, itd… Ali, mnogo veći deo ovog života nije bilo tako. Ova poruka je kreirana sa namerom da ode do onih srca kojima je u ovom času najpotrebnija. Nekima će samo potvrditi sopstvene misli i dela. Ali, možda će doći i do onih koju su stegnuti i zgrčeni. Onima koji više ne veruju. Onima koje je život povredio. Onima koje je život izdao. Onima koji su se osetili ostavljenim i izneverenim.

Upravo oni će imati izbor da nauče da vide život na drugačiji, novi način ili da sve ostane isto.

Znajte da uvek postoji način da pronađemo mir, zahvalnost, ispunjenost, a počinje sa otvaranjem uma za mogućnost da iskustva sagledamo iz ugla bezuslovne ljubavi. Nekada je to lakše, nekada teže. Ali, sigurno u sebi imate potencijal da svoje iskustvo pretvorite u dijamant, jer inače ga ne biste ni dobili. Ne želim da vam popujem niti da vam govorim da ne brinete. Nijedan čovek nije svojom voljom odlučio da bude tužan, nemoćan, ljut… Nekada je teško ičupati se iz tih emocija.

Ja sam tu samo da svojim primerom možda nekoga nadahnem. Možda neko oseti iz ovih reči isti onaj zanos, koji sam ja osećao kada bih čitao o životnim iskustvima drugih ljudi koji bi se odvažili da slede svoje srce i preokretali živote. Jer, nekada je dovoljna samo lepa reč, koja dolazi iz srca… Jer, kako kaže moj prijatelj Aldin Čenan, reč iz srca je živa i ona oživljava.

Vi koji ste stigli do samog kraja teksta, probajte danas (i svaki drugi dan) ovu afirmaciju:

Afirmacija: “Spreman sam da otvorim svoje srce i prigrlim život. Spreman sam za mir, radost i poštovanje. Spreman sam da vidim očima ljubavi.”

Ukoliko zaista želite da vidite život očima ljubavi, to će zahtevati promenu percepcije. Zahtevaće da sebi posvetite pažnju. Da se odreknete starih obrazaca, da usporite, zastanete, oslušnete tihe šapate svog srca i poverujete svojoj duši…

Kako to pretvoriti u svakodnevnu praksu, koju je moguće praktično primeniti? Moj predlog je sledeći… Čuli ste svi da je ovaj trenutak novi, neponovljiv, nikada doživljen. Ali, najčešće ga tako ne doživljavamo, već se ponašamo kao da smo potpuno nesvesni tog podatka. Evo vežbe koju možete praktikovati.

Vežba promene percepcije: Probajte danas, ali i svaki dan da odvojite bar neko vreme da sebe i sve oko sebe posmatrate sa potpunim poštovanjem. Zapitajte se otkud vi na ovoj planeti? Odakle vama telo, odakle vam život? Šta je sve moralo da se desi da biste bili živi u ovom trenutku? Potom se zapitajte šta je bilo potrebno da neka osoba koju vidite baš sada bude u vašem prisustvu? Zapitajte se i kako je neki predmet stigao do vas. Kako je on nastao, šta ga sve sačinjava, šta je sve moralo da učestvuje u svim procesima koji su vas spojili u ovom trenutku? Odakle nam vazduh, Sunce, voda… Nije nam u ovoj vežbi potreban konkretan odgovor, već samo probajte da zamislite čitav taj proces od nastanka do ovog trenutka. Da biste ovu vežbu sproveli u delo, biće potrebno da usporite, odreknete se neke druge stvari. Ali, ako je sprovedete u delo, nagrada će biti veliki osećaj divljenja, poštovanja, ljubavi…

To je to. Pred vama su žive reči iz ličnog iskustva. Pred vama je afirmacija. Konkretna vežba – promene percepcije. Ali, da li ćete je primeniti ili ne, zavisi od vaše odluke kada ćete pokloniti pažnju najuzvišenijem delu vas. Od vas zavisi.

Želim vam okean ljubavi i radosti, hrabrost da nastavite putem svog srca i mir koji prevazilazi svako poimanje.

Kad čuda slede čuda

/in /by

Dragi moji, danas želim da podelim sa vama nova, posebna čudesa. Ona su tu za sve vas koji osećate da se u rečenici: “Dođi k’ meni kao dete” nalazi sama suština naših života. To su oni posebni, magični događaji koji nas nadahnjuju i iznova podsećaju da se u nama nalazi moć čiste, bezuslovne ljubavi.

Juče sam održao radionicu “Novi početak”. Kao i svaki put, od kada sam počeo da se bavim pozivom svog srca, osećao sam se veličanstveno, a verujem i svi prisutni.

U jednom trenutku, gospođa koju sam imao priliku da upoznam pre nekoliko meseci, javila se za reč. U ovoj porodici – baka, ćerka, pa čak i unuka, praktikuju bezuslovnu ljubav kroz Ho’oponopono. Iz nekog posebnog razloga, ta devojčica ima učiteljicu, a i devojku koja sa njom radi u boravku, sa istom duhovnom praksom.

No, da se vratimo na događaj sa radionice. Gospođa je pomenula da joj je, uprkos posvećenom duhovnom radu, i dalje teško da u potpunosti nađe mir sa smrću svog supruga. To traje nekoliko godina. Nakon nekoliko minuta, usledila je meditacija u kojoj smo se bavili opraštanjem i prihvatanjem, uz zahvalnost, svih svojih životnih iskustava. U jednom trenu sam osetio da je potrebno da spustim ruku na njenu glavu. Trajalo je to samo nekoliko sekundi.

Nakon procesa, naša divna baka se javila za reč i podelila svoje iskustvo. U tom trenutku, prsti na šakama su joj se skroz zgrčili. Takve reakcije sam već viđao nakon meditacija sa pranayama disanjem, ali ovo je bilo prvi put nakon neke ovakve, mnogo manje intezivne. Gospođa je tada rekla da se kroz njeno telo kreće snažna energija – “kao Teslina struja”. Bio je to veoma intezivan proces i trajao je sigurno još bar desetak minuta. Nakon celog događaja, baka je rekla da se oseća predivno, lako, oslobođeno…

Zatim, želim da podelim sa vama iskustvo jedne ženice koja je, kaže, uvek volela da masira. Kada se udala, muž joj je zabranio da to radi, iako su joj mnogi ljudi govorili da ima “čarobne ruke”. Eh, šta sve mi ljudi radimo. Sputavamo jedni druge, ograničavamo sopstvenu božansku prirodu, a navodno, u ime ljubavi. 🙁 Nakon mnogo godina, kaže, prijateljica ju je uputila na moja videa. U tom periodu je i počela da se ponovo bavi masažom. Od tada, kaže – sve se slaže na savršen način, sledi svoje srce, upoznala je predivne ljude i dobija mnogo božanskih darova ljubavi, ne samo finansijski, već na razne načine. Moje srce je treperelo od zahvalnosti, sreće i uzbuđenja. Video sam u očima njenu sreću, hrabrost, poverenje i ljubav… Hvala ti, živote.

Nakon toga, još jedna gospođa je podelila svoju priču. Govorila je o sopstvenoj kliničkoj smrti nakon porođaja, kako se tom prilikom nalazila iznad svog tela i bila svesna svega, pa i rečenice doktora koji je već odustao od nje. Reče da ju je samo vera vratila među žive. Pomenula je svog oca koji kaže, nije bio “standardni vernik”, ali joj je često govorio o tome kako je Isus Hrist došao na ovu planetu kako bi pokazao ljudima šta je to prava ljubav. Tada je rekla: “Isuse, vrati me u život, zbog mog sina”. Pravo je medicinsko čudo kako je ona preživela. Ali, kada počnemo da verujemo u Ljubav, apsolutno sve je moguće. Nešto kasnije je podelila još jednu priču. “Bila sam veoma bolesna… A onda mi je sam Bog pomerio ruku na jedan od tvojih videa. Od tada je sve mnogo bolje.”

Iskreno, ja ne mogu ni da opišem kako se osećam kada iznova i iznova čujem takve reakcije ljudi. Samo mi odjednom zasvetle u umu rečenice koje sam nekada izgovorio: “Bože, napravi da nekako vidim dokle sve dopire moja ljubav, kako moj rad utiče na ljude koje nikada nisam sreo…” . I onda se baš ti ljudi pojave preda mnom na razne načine, doputuju iz raznih zemalja, da bi nešto tako podelili pred svima. Još jednom, hvala ti beskrajno, živote.

Često se desi da zaboravim da nekom fotografijom zabeležim ove posebne događaje. Evo sada ću zamoliti svoje unutrašnje dete da me na to podseti ubuduće, a i vas, koji ćete ubuduće posećivati neke radionice ili seminare. Prelepo je imati te sličice kao podsetnike na ovakve trenutke čarolije ljubavi.

Nepunih pola sata nakon radionice, stigao mi je komentar u mail. Gospođa koju sam upoznao pre nekoliko meseci na njenom radnom mestu. Tada me je dočekala rečima: “Žao mi je, oprosti molim te, hvala ti, volim te”. Bože dragi. Sada mi je napisala:

“Dragi Marko, stvaraš čaroliju, čuda i čudesa.
Pišem ti odmah posle radionice, jer su me sad preplavile emocije. Smejem se glasno dok koračam ulicom Despota Stefana i iznenada u susret mi ide mladić, komplet obučen kao Supermen. Morala sam da ti ovo napišem. Neka sila me je vukla da prošetam. Još na radionici sam zamolila za znak i pošalje mi – kakav znak! Sve ima Supermen – mišiće, helanke, PLAŠT (baš kao dete iz meditacije). Suze mi idu, ne prestajem da se smejem. Kakav je ovo osećaj. Ogromna, beskrajna radost. Znaš koliko je fenomenalno. Hvala ti, Hvala, Hvala.”

No naravno, nije tu kraj čudesima. Bilo je više ljudi koji su došli na radionicu iz drugih država. Jedna divna dama je stigla iz Budimpešte. Ovo je njen mail:

“Dragi Marko, želim da se zahvalim na sinoćnoj radionici i da kažem da mi je drago što sam prisustvovala. Dugo sam radila na sebi i dosta sam postigla, ali sam u jednom trenutku shvatila da mi treba više, da mi treba da radim na svojim emocijama, tačnije da se povezem sa njima. To sam prepoznala u toj sintagmi “putem srca”. I, moram da priznam, jako mi je to teško, zato što mi nije jasno, nemam čistu sliku, zato sam i pitala sinoć kako znamo šta je put srca. Inače sam skeptik teški po prirodi, možda ne toliko da ne verujem, koliko pokušavam da sve podredim razumu. Što nije logično, za mene nije bilo prihvatljivo. Ali ono što je meni bio highlight sinoć zvuči ovako: “Sedim ja tako među gomilom nepoznatih ljudi, trudim se da budem kul, kao ono – ne osećam ja neprijatnost što sam tu, i ispred mene vidim lika čiji glas vrlo dobro poznajem. Čudno mi je. Jako mi je čudno što sada vidim osobu koja mi je svako jutro i svako veče šaputala na uvo. Pa to je vrlo blisko, zar ne? Kada vam neko nešto priča na takav način. Slušam ja pažljivo, vrlo sam dobar slušalac. Ali, nešto mi ne da mira. Mislim o nekakvom stapicu. Štapić i štapic i štapic, pa jos čarobni. Mislim se, Katarina, da li si normalna? Naravno, osećaj je jači od razuma. I zamišljam dalje. Ja sam došla po nešto. Da ponesem sa sobom. Ali zasto mi je to potrebno?! Pa da bih kreirala novu realnost, svoju, pravu, iskrenu, iz srca. Ali, Marko mora da mi pomogne, mislim se ja. I da, konačno mi je jasno – Marko mora da mi da čarobni štapic! Naravno, Marko mi je dao štapić satkan od zvezdane prašine, a šta je onda usledilo…”
Biće jednog dana fenomenalna prica 🙂
Dragi Marko, hvala još jednom. Kada budeš dolazio u Budimpeštu, obavezno se javi! “

Zanimljivo, na kraju radionice, oni koji su želeli, zaista su mogli da preuzmu svoje čarobne štapiće. Otkud čarobni štapići? Pre nekoliko meseci jedna gospođa mi je napisala kako bi bilo lepo da ljudi dobiju neku vrstu potvrde da su prošli neku od mojih radionica ili seminara. Međutim, ja nisam neki ljubitelj sertifikata i od bezuslovne ljubavi sam tražio nešto drugačije… Ideja koja je stigla bila je fenomenalna – čarobni štapić, za čarobnjake svojih života, koji bezuslovnom ljubavlju kreiraju čuda koja slede čuda i nema kraja čudesima.

Za sva srca koja osete da ovde ima nešto više za njih, u narednom periodu radionice i seminari koje možete posetiti:

11.11. – Pula, Sveta ljubav

16-17.11. – Pula, Put do slobode vodi kroz srce

26.11. – Beograd, Sveta ljubav

7.-8.12. Beograd, Put do slobode vodi kroz srce

Više informacija pričitajte na:
http://markomaodus.com/category/seminar/

Možete se prijaviti na marko.maodus@gmail.com

Želim vam okean ljubavi, beskrajnu radost, hrabrost da nastavite putem svog srca i mir koji prevazilazi svako poimanje.

How to let go?

/in /by

Life is an art of unconditional love and letting go. But, sometimes it’s not easy to let go, at least according to my experience. That’s because we are so attached to our logical mind and instant fixes in these days. But life does not work that way.

So, can letting go be easier? For me, the only real way to let go is to wake up from deep sleep. What does it mean? It means that first you have to ask yourself “Who am I?”. And then, you have to look for the answer within.

You will probably experience lot of wrong answers from the intellect. For example: “I am my name and surname. I am my profession. I am my loving relationship. I am that kind of a men (woman), etc… “

And this is not true. You have to go deeper. You have to find the answer beyond the mind. I’ll share with you the simple process which you can try to meditate on.

First, notice that you have thoughts. Lots of them. In one moment you think about something. In the next moment, there is a next thought. And the next one… But, in that process of noticing them, you can realize that you are not your thoughts. You have thoughts, but you are not them. That was once a very difficult task for me, since I was used to think all the time.

After that, you may notice your feelings. There is one feeling now. And then comes another. But, you can also notice them. It is the same as with your thoughts. So, you now realize that you are not your feelings. You have them, but you are not them.

Then, notice that you take come actions during the day. You brush your teeth, you eat, drink, kiss, cry, smile, speak, sleep… And, since you can notice that you do all those things, you can now see that you are not your actions. You do your actions, but you are not them. You can notice them also.

Maybe you now think that you are your body. Notice the parts of your body. Spend some time noticing your head, arms, chest, from outside and inside. And then, realize that you can notice your body. You have body, but you are not it.

In that moment you can repeat to yourself:

I have thoughts, but I am not my thoughts.

I have feelings, but I am not my feelings.

I do things, but I am not what I do.

I have body, but I am not my body.

And then ask yourself: “Who am I?”. Stay in the silence. Be calm. Relaxed. You don’t need to see or hear the answer. By realizing that you are not all your identifications and roles, you gave yourself a chance to realize that you are much more than that. You see that there is a part of you which oversees all of that who you are. And you can now say:

I am the consciousness in which my thoughts, feelings, actions and body show up.

Maybe you’ll need time to calmly detach from everything. So, for example, you can try this exercise once a day for a month. But, when you finally realize who you are, it will be much easier to let go. You will become more conscious. You will wake up.

And then, your work is not done. Then is when you really start to learn and do what you came here to do. You will grow and learn now lessons. You will now have a chance to more consciously choose how you want to feel and what would you like to experience.

I would also suggest to practice Ho’oponopono, the art of letting go from Hawaii 🙂 You can find lot of information about it on the internet.

Thank you for reading. If you like this text, please share it with the people who you feel might enjoy it.

I wish you ocean of love and joy, courage to follow your heart and peace beyond all understanding.

How to lead an inspired life?

/in /by

Hello everyone 🙂

In this video I talk about how to lead an inspired life. You know, 7-8 years ago I was really unhappy. I worked as a computer programmer and felt like my time in this life was ticking away. I felt so empty. Then I started reading self help books, watching videos, started to meditate, etc… That’s when I’ve found about “Living in flow”. It fascinated me, but at that moment, it was so far away to me. I couldn’t really understand it, but somehow life directed me that way.

Today, I live an inspired life. In this video I share my personal experience with you. This is the short overview:

  1. You have to make peace with your past. Forgive to yourself and others. It will set you free.
  2. Start loving your moments. Reconnect with the child in you. Start some spiritual practice. Say “I love you” to your life.
  3. Be excited about your future. You are a miracle.

If you somehow got to this video and you like it, share it with somebody who you think might love it at this moment.

I wish you ocean of love and joy, courage to follow your heart and peace beyond all understanding.

Kad sledimo svoje srce, živimo Raj na Zemlji

/in /by

Dragi moji, danas želim da podelim sa vama još jedno simpatično čudo. Srca se uvek raduju takvim događajima.

Neki od vas možda znaju da sam pre oko 7-8 godina zamislio život u kome se bavim nečim što doprinosi meni i drugima (nisam još znao šta bi to moglo da bude). Ogromnu radost i uzbuđenje mi je donela sličica iz vizije na kojoj se nalazim pred mnogo ljudi i predajem o nečemu, sa velikom strašću i posvećenošću. Uz to, sve to činim na engleskom, širom sveta. U to vreme, bio sam izuzetno nesrećni programer i matematičar i iskreno nisam verovao da je to moguće. A ipak, neki deo mene je verovao i istrajavao na putu srca.

Kasnije sam počeo da objavljujem tekstove, pišem za magazine i u jednom trenutku sam dobio inspiraciju da napišem i knjigu “Da li verujete u čuda?”. Ideja mi je došla mi je u snu, sa savršenom slikom korica. Ali, njen izvorni naziv je bio na engleskom – “Do you believe in miracles?”.

U prethodnim godinama, snimio sam preko pet stotina videa. Neka od njih su dugačka skoro dva sata, a  broj ljudi koji su mi javili da im je moj rad mnogo pomogao je ogroman. Ali, snimio sam samo desetak na engleskom jeziku. A sve vreme sam znao da je to naredni korak.

Nekoliko puta sam kretao u tu akciju, ali bih nedugo zatim prestao. U jednom trenutku sam se pitao da li je vreme za to. Istog dana se namestilo da vozim dvoje ljudi iz inostranstva na neko venčanje. Gotovo sat vremena sam pričao na engleskom i to baš ovim našim, inspirativnim temama. Još tada su mi rekli kako je potrebno tu životnu mudrost podelim sa čitavim svetom. Snimio sam nekoliko videa, a potom se nekako zaustavio. Bilo je u tom trenutku nesigurnosti kada je u pitanju moj engleski.

Prošlo je neko vreme, a onda sam odjednom, pred gostovanje u Podgorici, izgovorio: “Bože, spreman sam da radim i na engleskom”. Na radionicu koja je najavljena na srpskom, stigla je Indijka koja živi u Londonu, kako bi pitala da li može da radi sa mnom na engleskom. Bože dragi! Bilo je to veličanstveno iskustvo, gde sam neke od meditacija vodio na oba jezika paralelno, a potom i sa njom radio individualno. Bilo je savršeno. Sećam se da mi je sledećeg jutra javila kako je posle šest meseci, konačno mogla mirno da spava. Ponovo sam snimio nekoliko videa… I stao.

Ali, kada je nešto naša božanska inspiracija – ne nestaje. Ne može se obrisati. Pre nekoliko dana mi je ponovo došla ideja da snimim video na engleskom. I jesam. Još nije objavljen, baš danas je završena njegova obrada i verovatno će stići do youtube-a sutra. Već neko vreme sam imao mnogo ideja na engleskom, ali sam ih odlagao, prosto zato što mi je lakše da radim na svom domaćem jeziku. A moje srce zna da je potrebno prevazići tu “virtulenu” prepreku. Sve je teško pre no što postane lako.

Iz tog razloga život mi je ponovo organizovao posebne događaje, kako bih konačno te ideje sproveo u delo. U vezi sa tim, uskoro ću gostovati u Rovinju na jednoj divnoj konferenciji o kojoj možete pročitati više na:

https://www.facebook.com/events/2441839389395707/

Juče sam odgovario na pitanje organizatora da li bih govorio na srpskom ili engleskom. Kada sam odgovorio da mi je svejedno, istog časa stigao je odgovor: “Bolje onda na engleskom”. U tom času do mene stigao je i podatak o imenu hotela. “Eden”!. Rajski vrt. A znate već koliko puta pominjem rečenicu: “Kad sledimo svoje srce, živimo Raj na Zemlji”. Znao sam već šta to znači, taman što sam snimio video, još jedna poruka da je vreme.

Ali, nije tu kraj. Nakon samo minut stigao sam do svoje prijateljice koja me bocka iglicama i isceljuje uz pomoć kineske medicine. U sobi se nalazio jedan momak koji je sa njom pričao na engleskom. Veoma brzo smo počeli da pričamo o duhovnosti. Nakon nekoliko minuta, pojavila se i njegova žena koja je u jednoj od soba primala terapiju i uzbuđeno došla da sluša našu priču. Oko sat vremena smo samo razgovarali… Na kraju su me pitali za ime i prezime, te i koji je kanal u pitanju, jer žele da me prate. Pomislih: “Bože dragi, kako je život namestio da sad “moram” da snimam videa”…. Bili su veoma, veoma zainteresovani, razdragani i uzbuđeni.

I eto, ovog jutra sam snimio još dva videa na engleskom. Baš onako, veličanstvena. Kako je to divan osećaj. I ovog puta ću istrajati.

Ukoliko i vi želite da više verujete svom srcu, možda je vreme da posetite i neku od mojih radionica. Naredna je 31. oktobra u Beogradu. Više detalja o njoj možete pročitati na:
http://markomaodus.com/radionica-novi-pocetak/

Kad sledimo svoje srce, živimo Raj na Zemlji 🙂 Želim vam okean ljubavi, beskrajnu radost, hrabrost da nastavite putem svog srca i mir koji prevazilazi svako poimanje.

Koliko vredi vaš život?

/in /by

Dragi moji, sledi nekoliko zanimljivih pitanja za vas.

Koliko pažnje, odnosno trenutaka, svog života – odvajate za vaše biće tokom jednog dana? Koliko vremena svesno poklonite svom mentalnom i emotivnom stanju? Koliko vremena svesno provodite u prirodi? Koliko vremena svesno provedete u kreativnom izrazu? Da li odvojite nešto vremena da se igrate i radujete? Da li se lako oduševljavate ili se lako uvredite? Da li lako opraštate ili ne?

Ukoliko u životu nešto ne funkcioniše, možda bi bilo dobro da uzmete olovku i papir u ruke i odvojite neko vreme za ovu vežbu. Prođite u mislima kroz svoj dan i zapišite, otprilike – koliko vašeg vremena odlazi na razne aktivnosti. Da li u njima uživate ili ne? Ukoliko budete potpuno iskreni prema sebi, primetićete da gotovo sigurno mnogo vaše pažnje, a time i energije – odlazi na trenutke koji vam ne koriste. Trenutke koji vas ne čine ispunjenijim, spokojnijim, radosnijim… Čak i kada radite nešto što volite, moguće je da sve radite velikom brzinom, zbog danas često prihvaćenog brzog, instant – načina življenja. Znajte da niste krivi, ali da ste upravo vi odgovorni za svoje stanje. U odgovornosti se nalazi i ključ. Kada shvatimo da odgovornost znači – “imam pravi odgovor na svaku situaciju”, sve se menja. Upravo tako otvaramo vrata slobode.

Potom se opustite i uključite maštu, te napišite na drugi list kako biste zaista voleli da izgleda neki vaš savršeni dan, u kome biste imali potpunu slobodu da ga kreirate. Potom uporedite ta dva lista.

Da bismo živeli život u kome imamo potpuno slobodu, potrebno je promeniti mnogo toga. Mnogo vas već je dosta puta čulo moju priču. Pre nekih 7-8 godina sam imao osećaj da umirem u kancelariji radeći kao programer. Osećao sam da mi život izmiče. Osećao sam se potpuno nemoćnim. To nezadovoljstvo me je poguralo u promenu. Probao sam svašta. Naravno, počeo sam sa sakupljanjem informacija. Čitao sam knjige, gledao videa, počeo da meditiram… Otvarao sam se iz dana u dan, a tada se pojavila i vizija koja je izgledala npr. ovako…

Ustajem rano ujutro, uradim neke super vežbice, popijem svoj zeleni sokić od voća i povrća, potom su tu meditacija i molitva, a potom idem u dan slobodno… pišem na nekoj vodenoj površini na svom laptopu i tako doprinosim sebi i drugim ljudima…

Jutros sam se probudio rano, uradio svoje vežbice i posvetio pažnju svom telu, potom uradio zanimljivu meditaciju, brčnuo se u ledenoj kadi, spremio doručak i potom došao na reku… Poneo sam svoj laptop. I upravo pišem. Doprinosim sebi i drugim ljudima, dok me nežni sunčevi zraci obasjavaju. Baš kao u viziji koju sam davno odlučio da živim.

Ja sam se izborio za svoju slobodu. Tu sam da vam kažem da to možete i vi. Sigurno! Imate isti, božanski, potencijal – baš kao i ja.

Kako ćemo provesti naše trenutke na ovoj planeti, da li ćemo se radovati daru života ili ćemo jedva čekati da se završi, zavisi od našeg unutrašnjeg stanja. Zato, vodite računa o vašem biću i to svakog dana.

Pošto sam prošao taj put i viziju pretvorio u stvarnost, danas mogu da doprinesem i vama. Radionica “Novi početak” koju organizujem 31. oktobra u Beogradu može vam pomoći na putu.

Ukoliko osetite zov svog srca, pridružite nam se. Više detalja o njoj možete pročitati na: http://markomaodus.com/radionica-novi-pocetak/

Prijavite se na marko.maodus@gmail.com

Želim vam okean ljubavi, beskrajnu radost, hrabrost da nastavite putem svog srca i mir koji prevazilazi svako poimanje.

Danas primam beskrajnu ljubav svega što postoji!

/in /by

Dragi moji, danas je pred vama jedna od najvažnijih lekcija naših života – prijem ljubavi.

Iz nekog razloga, otišli smo daleko od svoje prirode – čiste, bezuslovne ljubavi. Zbog toga, često mnogo patimo na ovoj predivnoj planeti. Razna uverenja kao što su npr. “Nisam dovoljno dobar” ili “Ja ne zaslužujem ljubav samo zato što postojim” vode nas i kreiraju naša životna iskustva, a da toga uopšte nismo svesni.

Manjak osećaja ljubavi u nama samima potom izaziva bol. Osećamo se povređenim, zatvaramo se i sklanjamo od “sveta”. Nailazimo na mnogo povređenih ljudi sa raznim maskama. Jedan privlači pažnju, drugi se od nje sklanja, a svi žele samo jedno – da budu voljeni. Ali, kada iz jednog progovori bol, drugi se brani iz svog bola. A ljubavi biva sve manje.

Velika je svesnost potrebna da bi se sve to preokrenulo. Svaku takvu transformaciju možemo nazvati božanskim čudom. Jer, ono to i jeste. Možda nije lako, ali je moguće. Ja zaista takvim čudima svedočim svakodnevno.

Ukoliko primećujete da vam se u životu ne vraća onoliko ljubavi koliko biste želeli, ili jednostavno – ako biste želeli da je ima više, predlažem vam sledeću vežbu:

  1. Sedite i opustite se nekoliko minuta, duboko dišući i oslobađajući se svih misli o prošlosti i budućnosti. Neka fokus bude usmeren na taj jedini trenutak u vremenu, sadašnji 🙂
  2. Kada primetite mir u svom umu, u sebi počnite da ponavljate afirmaciju: “Danas primam beskrajnu ljubav svega što postoji!”. Činite to na svoj način, lagano, nekoliko minuta.
  3. Lagano otvorite oči i krenite u svoj dan. Ovako ste se pripremili za iskustva koja vas očekuju. Neka danas maksimum vaše pažnje bude usmeren na osvešćivanje ljubavi iz svega što vas okružuje. Postoji čestica božanskog izvora u svemu što jeste i šta god da se dešava, vi nastojte da usmerite pažnju na to i osvestite da vas to nešto voli. Samim tim – primili ste energiju ljubavi. Što više ovo budete radili, osećaćete se poletnije, snažnije, radosnije, zahvalnije…
  4. Moj predlog je da nastavite sa ovom vežbom narednih mesec dana 🙂

Moguće je da intelektu ove instrukcije ne budu sasvim jasne. Kako to može sve da me voli?

Zato, evo jednog mog primera, koji vam može poslužiti. Recimo da ja šetam kraj reke i želim da osvestim, tj. primim ljubav u tom času. Moje misli bi bile ovakve:

  • Sunce me voli, upravo me obasjava čarobnim zrakom, greje me i čini moj dan divnim
  • Reka me voli, uživam dok gledam njene boje, osećam njen miris, ona je kreirana i za mene, kako bih imao ovo čudesno iskustvo života
  • Asfalt po kome hodam me voli. Kada ga ne bi bilo, možda bih hodao po blatu, a on me podržava i olakšava mi kretanje
  • Prolaznik me voli (čak i ako je prošao pored mene ne podigavši pogled), jer u njemu je isti izvor kao i moj. On je moja porodica i sa tog mesta me voli bezuslovno, baš kao i ja njega.
  • Ptice me vole. One pevaju svoju pesmu i ja uživam dok ih slušam. One čine moj trenutak prekrasnim.

I tako dalje… Možete ovako beskrajno. Jer ljubav i jeste beskrajna. Nekome će možda ovo delovati identično kao zahvalnost, ali meni izgleda da postoji suptilna, a opet značajna razlika. Ili, osvestite da je zahvalnost zapravo primanje ljubavi 🙂

No, hajde da ubacimo i neki, naizgled negativni primer.

  • Čovek koji mi je prebacio nešto ili kritikuje moj rad, takođe me voli, sa onog istog mesta bezuslovne ljubavi. Možda me podučava nečemu što bih mogao da promenim. Možda mi daje priliku da se naučim razumevanju i da ga ne osuđujem, te takođe – da biram najbolje za sebe.

Ukoliko se tokom dana desi da se baš uznemirite, vrlo je verovatno da je to jer se nalazite u situaciji na koju niste navikli. Ili vam neko ili nešto ukazuje ljubav u pažnju, i vi podsvesno već imate spremnu “odbranu”, ili neko želi da vam poruči da niste voljeni. U oba slučaja, nastojte da se što pre setite svoje afirmacije:

“Danas primam beskrajnu ljubav svega što postoji!” Ponavljajte je u sebi dok ne povratite svoj unutrašnji mir.

Ako poželite da ovu vežbu unapredite, možda je vreme da posetite i neku moju radionicu ili seminar. Prva naredna je o tome kako živeti u stanju zadivljenosti, 10. oktobra. O njoj možete pročitati više detalja na:

Radionica: “Kako živeti u stanju zadivljenosti?”

Nakon čitanja ovog teksta, možete pogledati i video koji sam snimio na temu primanja ljubavi, a ja vam želim čaroban dan, okean ljubavi i radosti, hrabrost da nastavite putem svog srca i mir koji prevazilazi svako poimanje.

“Ne brini za sutra, jer sutra će se pobrinuti za sebe”

/in /by

Dragi moji, verovatno ste i vi, na baš ovakav ili sličan način čuli ovu Isusovu poruku. Mnogo je ljudi koji je često čitaju ili citiraju, ili čak, spočitavaju drugima. Mene zanima samo da je živim i pomognem drugima da je žive.

Zanimljivo, dok nisam bio duhovno probuđen, ta misao je mogla samo da me uznemiri. Kada bi mi neko rekao: “Ne brini”, ja bih najčešće ćutao, ali bih besneo u sebi. Pa kako da ne brinem? Ko ću danas da uradi ovo, sutra ono, prekosutra nešto treće… ? Da li vas možda ovakav način razmišljanja, a time i življenja, podseća na hrčka koji se neprestano vrti u krugu? Danas bih rekao: “To su samo sećanja koja se ponavljaju”.

Ono što je zanimljivo, čak i hrčak, kad se umori, siđe sa tog točka i kao da kaže: “Dobro, sad mi je dosta.” Jednog dana i meni je bilo dosta. Ali, nisam umeo sa točka da siđem nežno kao hrčak. Nisam umeo da naučim na drugačiji način, pa su morale da se dogode veoma neprijatne stvari i to na veoma neobične načine, kako bih postavio sebi pitanje: “Pa da li je sve ovo zaista slučajno?”. Matematičar u meni je znao da je verovatnoća za to – gotovo nemoguća.

I tako se u mojoj zaštitnoj opni pojavio mali otvor. Nežno svetlo je konačno moglo da uđe. Od tada, intelekt se lagano gasio, a srce preuzimalo komande mog života. Kada sam postao svestan da postoji nešto beskonačno puta veće od mog tela što vodi računa o meni, što me voli bezuslovno i vodi savršenim putem u svakom trenutku – postao sam bezbrižan. Nije to baš tako u sto posto vremena, ali u velikoj većini mojih trenutaka. Od tada je moj život postao bogat raznim iskustvima i predivnim čudima.

Već dugo nastojim da ne razmišljam, o prošlosti niti o budućnosti. Nekada se i to desi, ali – traje kratko. Velika je svesnost potrebna, veliko poverenje i hrabrost za toliku veru u bezuslovnu ljubav, za život u toku i harmoniji. Ali, upravo tako se naše iskustvo pretvara u igru i herojsku avanturu. Tako svaki dan postaje čarobna božanska priča.

Probajte ovog časa da uradite sledeću igru, sami ili sa partnerom. Ako nemate partnera, zamislite neki oblik bezuslovne ljubavi, koji vam se smeši, voli vas beskrajno i za vas ima apsolutno razumevanje – za svaku vašu misao, osećanje ili delo. Zatvorite oči. Udahnite nekoliko puta mirno i duboko.

Sada, slobodno razgovarajte sa partnerom u ovoj igri. Postoje samo dva pravila.

1. Nema razgovora o prošlosti.

2. Nema razgovora o budućnosti.

Uh! Može li nešto lakše? Da li vas ova vežba zbunjuje? Bez obzira što je možda naizgled teško, pokušajte. Ako nema prošlosti i budućnosti, šta vam onda preostaje? Samo vaš doživljaj ovog trenutka. Obratite potpunu pažnju na svoja čula i opišite svom partneru sve što osećate ovog časa.

Da li čujete pesmu ptičice? Da li osećate kako vetrić miluje vašu kožu? Da li miriše jutarnja kafa, čaj ili prosto, osećate kako vazduh dodiruje vaše nozdrve? Šta se dešava unutra, u vašem telu? Da li ste opušteni ili pod tenzijom? Da li osećate da vam je toplo? Hladno? Kakav je osećaj u vašim ustima, na jeziku? Pogledajte oko sebe, ali i svoje telo. Da li primećujete bogatstvo boja, sve te nijanse, kontraste, osvetljene i manje osvetljene delove života? Slobodno opišite partneru ovo svoje iskustvo. Ukoliko želi, neka vam odgovori. Slobodno dozvolite da ova vežba potraje nekoliko minuta.

Primetite da je svo ovo bogatstvo života koje ste osetili – tu za vas. Da sve to možete da primetite, osetite i opišete… Da ga doživite. Imate priliku da konačno doživite život. Primetite i kako se osećate nakon ove igre. Da li ste bar malo srećniji i ispunjeniji?

Nisam imao pojma da će jedan matematičar i programer raditi ovakve stvari. Govoriti ili pisati o unutrašnjem miru, bezbrižnosti, čarolijama bezuslovne ljubavi, potpunom prepuštanju kontrole nevidljivim delovima sebe… Ali, tu sam SADA. Život me je opremio nekim čudesnim sposobnostima. Što više to živim, primećujem da ljudi u mom prisustvu osećaji dublji mir i neretko – blaženstvo. Shvatio sam – to je moj božanski poziv. U jednom trenutku začuo sam ga i odgovorio. Da li si i ti spreman da odgovoriš na svoj božanski poziv?

Na mom putu, velike promene su donele radionice duhovnog tipa koje su mi omogućile da se oslobodim mnogo potisnitih emocija i da danas živim slobodno. Ukoliko nekada osetiš da ne možeš sam, da si možda skrenuo sa puta svog srca – možda je pravo mesto za tebe upravo nešto tog tipa.

Naredna radionica koju ja vodim je u subotu, 14. septembra u Podgorici od 18-21h. Njen naziv je “Susret sa sobom”. Više detalja o njoj možete pročitati na: http://markomaodus.com/radionica-susret-sa-sobom/

Prijavite se na marko.maodus@gmail.com

Želim vam okean ljubavi, beskrajnu radost, hrabrost da nastavite putem svog srca i mir koji prevazilazi svako poimanje.

The way of the visionary

/in /by

In traditional societies, often times when there is a task that is very, very difficult… That is nearly impossible, they would assign it to one
of the youngest of the medicine people, who still doesn’t know that this is not possible. And they will generally pull it off.

(Dr. Alberto Villoldo – The power of Shamanic Healing)

U tradicionalnim društvima, veoma često bi zadatak koji je veoma, veoma težak, koji je bilo gotovo nemoguće obaviti – davan najmlađem od iscelitelja, koji još uvek ne bi znao da to nije moguće. I, najčešće bi uspeo.

(Dr. Alberto Viloldo – Snaga šamanskog isceljenja)