Biti u prisustvu Boga!

/in /by

Aloha!

Koliko sam samo puta izgovorio tu reč u prethodnih nekoliko godina. Slušao sam zadivljeno doktora Hju Lena kada je rekao:

– Aloha, to je alat za čiščenje. Ona znači: „Biti u prisustvu Boga“. Kada god vidim čoveka, pre no što pričam sa njim, ja u sebi kažem „Aloha“ kako bih se setio da pričam sa Bogom u njemu. I ako sam ljut na njega, ljut sam i na Boga.

Ovaj zagrljaj sa slike dolazi sa tog mesta i namenjen je tebi.

Nakon takvih inspirativnih predavanja, ustajao bih i odlazio na trčanje. Sretao bih ljude. U sebi bih ponavljao tu reč, kako bih produbljivao svest o božanskoj prirodi ljudskih bića. Zamišljao bih da iz mog srca zrak ljubavi putuje u njihova srca i vraća se u moje. Ništa od toga se nije moglo videti u spoljašnjem svetu. Ali, veoma često bih mogao da vidim neobjašnjive osmehe na njihovim licima meni upućene. Nakon nekog vremena pojavio se i taj san o mojoj poseti Havajima.

Prošlo je nekoliko godina do tada. Od kako sam sišao iz uma u srce, moj život se okrenuo naopačke. Umesto izuzetno ograničene osobe predvidljivog i planiranog ponašanja, postao sam osoba koja živi – pa reklo bi se, bez ograničenja. Od osobe koja je dala otkaz u školi i morala da pozajmi kako bi preživela, sada putujem svetom kao milioner u srcu.

Pre nekoliko dana stižem i na te, za mene veličanstvene i duhovno značajne Havaje. Devojka iz Nju Jorka koju sam već pominjao pre neki dan, dala mi je nekoliko novčanica pre nekoliko meseci i rekla:

– Ovih četrdeset dolara da potrošiš kad budeš putovao u Ameriku.

Tada još nisam znao da ću na put, a kamoli da ću potrošiti po dvadeset dolara, pola u južnoj, a pola u severnoj. Ona mi je preporučila i da se javim jednoj ženi iz naših predela kada stignem.

– Bavi istim stvarima kao i ti, šapnula je.

Ljudi moji dragi. Srećem se sa tom ženom. Ona mi oko vrata stavlja „Lei“. Havajska ogrlica od cveća. Daruje mi domaći specijalitet od ananasa na plaži. Samo daje, a znamo se samo trenutak.

Još jednom mi dolaze reči Hju Lena:

– Kada čistiš, postaneš Havajac u srcu. Čist u srcu.

Posmatram ovu ženu. Priča mi svoju životnu priču. Kako je odrasla bez oca i majke, kako je uvek nalazilo dobro u svemu, kako lako voli, prašta, daje i kako laka putuje kroz život. Kada je bila dete govorili su joj da je kopile. Baka joj je objasnila da to znači da su drugoj deci roditelji ljudi, a njoj – Bog.

Ona danas pomaže ljudima pri isceljivanju. Neverovatna je. Koristi iste rečenice kao ja, iste gestikulacije, metafore, čak je povezana sa istim energijama. Naša srca su se lako prepoznala. Odlučujemo da ostanemo zajedno ceo dan. Dolaze još dva njena prijatelja. Na srpskom pričamo ceo dan o čudima, o tome kako slediti svoje srce, dok sedimo na malom božanskom dijamantu u središtu Pacifika. Taj utisak prožima svaku ćeliju mog tela. Slobodnom srcu dom je čitav svet. Kuda god da kreneš, čeka te ljubav.

Da li je sve ovo zaista moguće? Da, još jednom mi se potvrđuje, moguće je. Sve je moguće! Sve je moguće ako se probudiš! Sve je moguće ako voliš! Sve je moguće ako veruješ! Sve je moguće ako poveruješ da si kreiran po slici i naličju božjoj. Sve je moguće ako poveruješ da se čarolija življenja nalazi u tebi. Nedavno sam kreirao veličanstveni dvanaestonedeljni online program koji se zove „Škola za čarobnjake“. Iskustva koja smo doživeli kroz ovaj dugi proces, potpuno su predivna i sada sam odlučio da kreiram novu. Verujem da ovaj program ima snagu da probudi usnulog čarobnjaka ili čarobnicu u tebi. Ukoliko osetiš da tu ima nešto za tebe, poseti link:

https://markomaodus.com/skola-za-carobnjake-2-3-april-26…/

Želim ti mir koji prevazilazi svako poimanje.

Aloha!

/in /by

Aloha, dragi moji! Sa jednog posebnog mesta u vremenu i prostoru. Sa mesta na koje me je dovelo moje hrabro srce. Sa mesta sa kog želim ponovo da vam poručim koliko su veličanstvene naše duše i koliko smo samo divna, kreativna, maštovita i moćna bića – kada postanemo svesni ko smo i u skladu sa tim živimo. A sve je bilo mnogo drugačije pre samo nekoliko godina.

rpt

Bio je osamnaesti januar 2016. Znam, jer sam tog dana zabeležio ovu fotografiju. Moj divni prijatelj i učitelj, Siniša Ubović i ja smo se tog dana sreli u jednom beogradskom kafiću. Istog jutra, nešto pre susreta, počeo je njegov besplatni online program, pod imenom PUT – program unutrašnje transformacije. Kasnije je taj veličanstveni program postao knjiga, koju bih svakome preporučio – „Jači od bola“.

Tog dana, Siniša je kreirao veličanstvenu vežbu, čija je misao vodilja bila: „Svakog trena stvaram sva svoja iskustva. Sve što je van mene dolazi od mene“. Zamislite koliko je divno bilo što smo upravo nakon te rečenice naišli na poruku sa ovog zida: „God created a circle of love so vast that no one can stand out of it“. Na našem jeziku: „Bog je kreirao krug ljubavi toliko širok da niko ne može stajati van njega“.

Koliko često uopšte možemo naići na ovakvu poruku? Kada živimo intelektom, verovatno nikada. Ako bismo je i primetili, ne bismo je povezali sa svojom dušom. Ali, ako siđemo iz uma u srca, onda ovakve detalje primećujemo kao direktnu manifestaciju savršenog sklada u našoj duši. To su za mene božanska čuda. Jednostavno veličanstveno!

Zanimljivo je i da smo ovu poruku primetili tek kada smo krenuli kući. Bila nam je toliko blizu da je nismo mogli čitavu videti. Tako je i u životu. Često se moramo udaljiti od sebe, kako bismo sebe istinski upoznali. Satima smo sedeli i pričali, sve vreme podržani i vođeni, u tom čarobnom krugu ljubavi.

Ali, iako je svaki naš susret bio veoma inspirativan, u tom periodu sam i dalje većinom igrao ulogu žrtve. Često sam kukao i kenjkao, nesvestan potencijala i snage svoje duše. Iako sam svesnim umom znao da sam odgovoran za sva svoja isksustva, moja podsvest se još uvek tome snažno opirala. Iako sam u mislima bio hrabar, moje ponašanje je govorilo drugačije. Govorilo je da se još uvek plašim da budem ono što jesam.

Siniša me je tada, gledajući pravo u oči, upitao:

  • Dobro, šta ti zaista želiš?

Tada sam se još uvek plašio greške. I da me možda Bog neće voleti ako budem želeo nešto što nije duhovno. Tako uplašen, nekoliko nedelja pre toga sam radio meditativnu vežbu, u kojoj je trebalo vizuelizovati naš savršen dom. Ja sam tada rekao:

  • Bože, plašim se da ću zamisliti nešto što nije pravo za mene. Hajde ti lepo dođi meni u san i pokaži mi, ako treba da živim na nekom drugom mestu, gde je to?

I zaista, te noći, budim se nakon potpuno čarobnog, izuzetno živopisnog sna, koga se i danas sećam. Stajao sam na nekoj predivnoj plaži na Havajima. Kraj mene su sedeli ljudi koji su nosili narukvice sa natpisom: „I love you. I’m sorry. Please forgive me. Thank you.“ Ja sam im predavao, a njihove oči su sijale od mira, radosti i ljubavi.

               Tada sam taj san doživeo kao duhovni poziv za put na Havaje. Ali, iz ugla žrtve koju sam tada živeo, mislio sam da bi ta spoljašnja promena istinski transformisala život kojim nisam bio zadovoljan. Odgovorio sam:

  • Pa ja bih da idem na Havaje. Ali, znaš, nemam novca.

Bio  je savršeno fokusiran i upitao:

  • Dobro, kako ti misliš da bi ta tvoja želja mogla da se ostvari?

Iako sam već bio upoznat sa idejom beskonačnih mogućnosti, unutrašnje blokade mi nisu dozvoljavale da vidim očima ljubavi.

  • Pa, možda da nastavim da radim na sebi, potom jednog dana završim knjigu, onda postanem poznat, ljudi kupe knjigu i kada zaradim od toga, onda mogu da odem na Havaje.

Sećam se kao danas kako je Siniša to prokomentarisao:

  • Da, da, da, to ti je pogrešno!

Hahahahah. Zaista je to smešno, sa ove distance. Potom mi je predočio nešto što mi je bilo jasno kod svih drugih, ali nisam mogao da vidim kod sebe.

  • To što si sada opisao je klasičan primer za „tunnel vision“.

Kada ne vidimo nijednu ili samo jednu mogućnost, to je kao kada smo u tunelu, u dubokom mraku, pa ako se svetlo i nazire, ono je veoma daleko i slabo.

  • Ali, ako hoćeš da živiš iz ugla beskonačno mogućnosti, potrebno je da vidiš da tunela nema.

Odmah zatim me je pitao:

  • Dobro, koliko ti treba novca za put?

Moj strah je tu želju držao veoma daleko od mene. Nisam mogao ni da zamislim da se približim pitanju o količini novca. Ali, kada neko prođe sličnim putem i rasčisti svoje blokade, kroz lična iskustva stiče mudrost i slobodu, koja potom oslobađa sve druge. To se desilo i ovog puta, kada je usledilo sledeće:

  • Hajde da kažemo ovako. Na Havaje ne vredi da ideš bez mesec dana. Trebaju ti pare za karte, neka to bude zajedno hiljadu evra. Zatim, hiljadu evra za neki Ho’oponopono seminar. Za smeštaj i hranu još dve hiljade. Dakle, treba ti četiri hiljade evra. Pošto znaš da si priključen na božansku kasu, da sav novac zapravo pripada Bogu, samo je pitanje da li veruješ da ga zaslužuješ i otvoriš se za to, svakako će se rešiti u pravom trenutku. Ko u tvom životu ima više novca, ko može da ti da, pozajmi?

Ja tada nisam imao nikakve prihode, pošto sam napustio posao u školi. Tada je i sto evra bilo mnogo za mene. Ali, čudesno je kako sloboda – oslobađa. Nešto što mi je do pre nekoliko minuta delovalo daleko i teško dostižno, odjednom je postalo moguće. Poverovao sam da je sve to lako i da će mi zaista život pomoći. Osetio sam uzbuđenje, radost, nadahnuće.

  • Super, eto sve smo ti rešili.

Trajao je razgovor još dugo. U jednom trenutku on reče:

  • Vidiš kako je jutros počeo program PUT, a mi ceo dan pričamo u tvom putu na Havaje.

Tada mi je odjednom postalo jasno. Do tog dana sam mislio da mi je put na Havaje potreban kako bi se moj život promenio. Kada mi je Siniša približio ovu ideju toliko da mi je postala lako ostvariva, odjednom se ta želja smanjila i više nije bila toliko važna.

              Ono što je moje srce zaista želelo bio je drugačiji PUT. Program unutrašnje transformacije moje duše. Još jednom se potvrdilo da ono što nam je zaista potrebno – već imamo. Upravo zahvaljujući dubokom radu na sebi, počeo sam svakog dana da više bivam ono što jesam. Počeo sam da pišem, snimam videa, delim ono što sam naučio i stekao sa svetom. Od tada, u mom životu dominiraju čudesna iskustva. Ne uvek i laka, ali veličanstvena. Jer, kada zaista hrabro slediš svoje srce, koračaš putem veličanstvenosti. Čini mi se, kada sam konačno krenuo, ništa više nije moglo zaustaviti tu lavinu inspiracije. Putevi su nam se kasnije razdvojili, ali, bez obzira na to, osećam beskrajnu zahvalnost na Sinišinoj ulozi u mom životu.

Kao što rekoh, mislio sam da je potrebno da otputujem na Havaje da bih sledio svoje srce i živeo najdivnije snove. Ispostavilo se obratno. Bilo je potrebno da otputujem ka sebi i iz dana u dan nepokolebljivo živim svoje autentično ja. A, upravo moje autentično ja, obogatilo je i ispunilo moj život, donelo mi ogromnu radost, ljubav, mudrost i uz to odvelo me je na razna putovanja u prethodnim godinama. A danas su to i veličanstveni Havaji! Na kojima bih, na osnovu prvog dana, zaista mogao i da živim. Još jedan Raj na Zemlji. Jer, kada sledimo svoje srce, živimo Raj na Zemlji 🙂

dav

Kako je to samo magično. Kako je to samo veličanstvena božanska igra naših duša. I svako to može! Jer, Bog je kreirao krug ljubavi toliko širok da niko ne može stajati van njega. I evo, dok sedim i posmatram zalazak sunca na plaži Waikiki, parkira se čovek iza mene. Na njegovim kolima piše: „Zadatak koji se pred tobom nalazi nikada nije veliki kao božja snaga u tebi!“ (The task ahead of you is never as great as God’s power within you!). Kako na to odgovoriti, nego jednostavno udahnuti trenutak i živeti u stanju zadivljenosti.

Rekao bi naš pokojni Hju Len: Da li znate šta Aloha znači?

Aloha znači – Biti u prisustvu Boga.

ALOHA!

Leteći čamac

/in /by

Imenjak iz Finske i ja ustajemo rano, doručkujemo, pozdravljamo se sa divnim ljudima iz hostela i krećemo na „collectivo“. To je zapravo neki kombi, kao linijski taksi. Kupujemo kartu na stanici. Ako se to tako može nazvati. Žena koja prodaje karte igra na ulici, peva gromoglasno, dok se vozač i neki čovek prskaju vodom na ulici. Prodavac voća prolazi ulicom, a neko od njih ga doziva i potom beži, kako bi napravio šalu na njegov račun. Smejem se celoj ovoj sceni.

Putujemo za mesto koje se zove Taganga. To je selo kraj Santa Marte. Odatle polaze čamci do Tayrona nacionalnog parka. Čuli smo da je park čaroban, da je u pitanju Raj na Zemlji. Prekrasne plaže, veličansteno zelenilo, korali, šarene ribe i sve ostalo.

Stižemo u selo. Čim smo izašli iz vozila, dve žene pokušavaju da nam podvale kako bismo kupili karte skuplje. Već smo oguglali na „Amigo, amigo“. Nekoliko desetina metara niz ulicu srećemo korektnog čoveka koji čak govori i engleski. Uzimamo kartu u jednom smeru, sa idejom da prespavamo u nacionalnom parku.

Kupujemo i velike crne kese kako bismo u njih stavili rančeve. Očigledno će ovo biti zanimljiva vožnja. Daju nam prsluke za spasavanje. Veče pre toga, momak iz Nemačke nam je rekao: „Ovo je prvi put da će vam zaista biti potrebni“.

Pogledam čamac. To je jednostavno, običan ribarski čamac. Dugačak nekoliko metara. Zove se Cory Angel. Ima ime anđela. Kasnije smo naišli na drugi, koji se zove Archangel Uriel. Zašto je to bitno? Videćemo do kraja teksta. 🙂

Sedamo u čamac. Torbe pakujemo u crne kese, a potom ih guramo u otvor na prednjoj strani čamca. Ima nas oko trideset. Na zadnjem kraju su dva lika, jedan od njih nosi majica na kojoj piše „Capitan“. Tu su i dva velika motora.

More je kristalno čisto i mirno. Sunce je predivno, negde je oko trideset stepeni. Blagi vetrić nas dodiruje. Sve je spremno za polazak.

Capitan startuje motor. Krećemo lagano. Prvih dvadesetak metara. Odjednom, majstor pojačava gas do daske. Polećemo! Bukvalno! Ogromni talas koji se u trenu formirao, poliva nas sve. Mokri smo do gole kože nakon pola minut. Čeka nas vožnja od oko sat, sat ipo, objašnjavaju. U zavisnosti od toga koliko je nemiran okean.

Smejem se i uzbuđen sam, svestan da nas očekuje veoma zanimljiva avantura. Verujem svom srcu da sam na pravom mestu u pravo vreme.

Izlazimo iz uvale nakon nekoliko minuta. I konačno vidim talase koje sam do tada viđao samo na snimcima. Svaki je veći od našeg čamca. Ali, ne mare za to dvojica morskih šofera. Gaze gas do daske. Letimo, odbijamo se o talase. Pola vremena smo na moru, pola u vazduhu. Smejem se, dok se jednom rukom držim za ivicu čamca, a drugom kamerom pokušavam da snimim ovo čudo.

Potpuno regularni ribarski čamac pretvoren je u gliser, kada su mu ljudi dodali dva supersnažna motora. Velika većina ljudi u čamcu je preplašena. Drže se nekako, spuštaju glave, kapetan viče na španskom dok kraj nas talasi prolaze, a mi se povremeno nalazimo u veoma nezgodnim položajima. Svi u čamcu su potpuno mokri. Da je moja vera zasnovana na zemaljskom, sto posto bih se uplašio kao i svi ostali.

Ljudi u čamcu povraćaju. Jednoj ženi je pozlilo i lagano ostaje bez svesti. Ali, nalazimo se na sred divljeg mora. Odlučuju da pristanu na jednoj plaži, daleko od Tayrona parka, kako bi se žena oporavila. Ljudi iz čamca su preplašeni i iako izlazimo na čarobnom mestu, ne žele da uđu u vodu. A mi smo na čarobnom mestu, kao na Maldivima. Moj drugar je podjednako zabrinut i većina odlučuje da se vrati nazad kopnenim prevozom. Samo, na ovom mestu ga nema.

Ulazim u vodu i plivam lagano. Šta da radim, želim da iskoristim trenutak na najbolji način. Tada do nas prilazi onaj čamac Archangel Uriel. Postaje mi jasno zašto svoje čamce nazivaju tim imenima. Potrebna im je sva moguća pomoć da bi ostali živi, vozeći ove ture iz dana u dan. J Devojka koja se više puta vozila istim čamcem, kaže da su ovog puta talasi zaista najveći.

Provodimo nekoliko sati na plaži, a ja upoznajem jednog momka iz Francuske. On nije uplašen i zajedno se kupamo. Ljudi se nakon nekog vremena opuštaju i situacija je mirnija. Ali, niko od njih više ne želi ni da čuje za Tayrona park. Osim mene.

Na kraju nam kažu da imamo samo nekoliko minuta plovidbe do jedne plaže u okviru nacionalnog parka i da se odatle svi mogu vratiti nazad autobusima. Ali, neće nas odvesti do mesta kog je trebalo. Ja i dalje ne znam tačno šta da radim. Odlučiću kada stignemo na tu plažu.

Cory Angel plovi uspešno još nekoliko minuta i iskrcava nas. Svi odlaze na autobus. Ja ostajem sa rancem, odlučan da prespavam u parku.

Ne znam španski, tu je samo nekoliko lokalaca, nema turista, svi su već otišli, a ja pojma nemam tačno ni gde se nalazim.

  • Bože, ovo ti moraš da rešiš, ja pojma nemam kuda.

U narednih pola minuta, pojavljuje se par iz Francuske. Niodakle.

  • Hvala ti Bože,

pomislim.

Znaju engleski. Kažu mi gde da iznajmim ležaljku u kojoj mogu spavati na plaži. Govore mi da je plaža Kristal, za koju sam čuo pre neki dan, predivna i da tamo treba da odem. Ali, pošto sunce već zalazi, bilo bi dobro da požurim. Mogu ići čamcem, ali je on veoma skup za pojedinca. Kaže da postoji drugi način. Preko stenovitih brda. Pokazuje mi gde počinje staza.

  • Vidiš tamo gde onaj čovek silazi ovog časa, e to je početak.

Gledam čoveka koji se kliza na dupetu niz stenje. Smejem se i pomišljam da ću ipak čamcem. Ipak, Francuz kaže da je samo prvih desetak metara tako i posle je put super, širok, normalan, kao za planinarenje.

Zahvaljujem se i nastavljem. Stižem do strme stene i nekako, sa lakoćom se popnem. Pre toga me čikica pita da me poveze čamcem, ali je bezobrazno skup. Viče i smanjuje cenu na pola, sve dok nije video da sam savladao prvi uspon sa lakoćom.

Sada se krećem kroz strmo brdo. Šuma na sve strane. Neobično rastinje. Potpuno nepoznat teren, ne znam jezik, telefon ne radi. Imam nešto para u novčaniku i ranac na leđima. I najvažnije od sveha, hrabro srce i Boga u njemu.

Povremeno se put spušta do nivoa mora. Prelazim preko stena i dolazim do čarobne plaže. Nema nigde nikoga. Sam samcijat i čarobna, divlja priroda.

Novi uspon. Sunce sada već prži, a ja sam mokar od znoja. Avanturistički duh me vuče da nastavim. I konačno stižem do playe Kristal. Boja mora je kristalno čista. I neba. Prekrasna šuma duž cele plaže. I nigde nikoga.

  • Bože, trebaće mi ta ležaljka…

Hodajući putem srca

/in /by

Budim se sa cvrkutom ogromnog broja ptica. Ustajem. Sve vreme čujem huk predivne planinske reke. Čarolija. Sve je zeleno, oko mene stabla banane, manga, palme. Krećem se uživajući u svakom koraku. I odjednom, eto ga ponovo. Kolibri! Izgleda da mu je cvet banane veoma omiljen. Brz je kao munja. Naježim se.

Sinoć zaboravih da kupim vodu. Najbliža prodavnica je udaljena nekoliko kilometara. Nisam želeo da se vraćam. U mraku nailazim na stablo zrelih mandarina i žeđ utolim njenim čarobnim sokom. Sve je to neobično, posebno i opijajuće. Moje telo se kontinuirano nalazi u nekom stanju potpune opuštenosti i uživanja u sadašnjem trenutku.

Ujutro sve radi. Uzimam kaficu i sedam da pišem. Nakon doručka, stiže i moj novi drugar. Idemo na farmu kafe. Iznajmljujemo moto – taxi. Kao što ime kaže, tu vas taksisti voze motorom. Po divljim putevima Minke to je najbolji prevoz. Priča sa fabrikom kafe mi nije posebno zanimljiva. Ali, srećem neke nove ljude. Družimo se i delimo iskustva. Saznajemo za divan, visoki vodopad po imenu Marinka.

– Zanimljiva imena danas, pomislim i nasmejem se.

Tog časa nastaje novi plan. Moj imenjak iz Finske i ja odlučujemo da posetimo to mesto. Ponovo smo na motoru. Oko nas rastinje džungle, huk reke i put koji, ne da je prašnjav, već kao da je sačinjen od prašine. Čovek vozi kao ludak. Koči na santimetar od drugih motora ili kamiona na putu.

– Bože, ili ti vozi ovaj motor ili sredi ovu situaciju nekako,

kažem u sebi. Nakon nekoliko stotina metara on staje iz nepoznatih razloga i prelazim kod drugog čoveka.

– E ovo je po mojoj meri,

pomislim, dok čovek vozi mirno, a ja sad razgledam prirodu oko sebe.
Stižemo do vodopada. O moj Bože, kakva čarolija. Ponovo, u sred zelenog carstva. I novi prirodni bazen koji je voda kreirala. Nema mnogo ljudi. Setim se priča iz prošlosti o šamanima koji su se kupali pod vodopadima i koristili ih za isceljenje.

– Hajde da probamo,

pomislim. Prilazim, iskreno i sa poštovanjem. Izuzetno je snažan. Zamolim ga za pristup i stajem potom ispod snažnog vodenog mlaza. U meni kreće molitva za otpuštanje svega što nije čista ljubav, a povezano je sa sećanjima moje duše. Snažni vodeni mlaz pogađa moju glavu i ramena, a potom se spušta i odnosi sve čega sam spreman da se oslobodim.

Žao mi je. Oprosti, molim te. Hvala ti. Volim te.

Opčinjen sam. Zadivljen. Pita me drugar, zašto se prekrstim na kraju ako nisam religiozan?

– Vreme i prostor seku se u sadašnjem trenutku. U mom srcu.

To za mene taj gest znači. I donosi mi ogroman, božanski spokoj.

Potom, ručak u prirodi. Nastavljamo da se kupamo pod vodopadima i prirodnim bazenima, kojih ima još duž našeg puta nazad. Vraćamo se peške.

U našoj sobi iznenađenje – zatičemo još jednog momka. Iz Irana. Oči mu se smeju. Pa fenomenalno! Kako je samo upoznavati ljude iz različitih civilizacija. Družimo se.

Pre samog spavanja, odlazim u djakuzi i potom ležem u veliku mrežu. Gledam ka nebu koje je kristalno čisto. Pun mesec i mnoštvo zvezda.
Sutra ćemo posetiti Tayrona nacionalni park na karipskom moru. Čuli smo mnogo o lepoti tog kraja. Moguće je otići autobusom, taksijem ili motornim čamcem, koji je više ljudi nazvalo gliserom.

U misli mi dolazi mladi momak iz Nemačke koji je već imao to iskustvo.
Smejao se dok nam je govorio:

“Idite čamcem! Znaš, dobićete onaj prsluk za spasavanje, kao i na svim drugim turama. Samo, ovog puta će vam zaista biti potreban”.

Odlazim u san, radujući se novoj avanturi.

Bože, da li je sve ovo uopšte moguće? Moguće je.

/in /by

Slećem na aerodrom Santa Marta. Grad na Karibima. Koliko je taxi do centra? Trideset tri hiljade pezosa. Znam da mogu da smanjim cenu. Ali, ne želim. Sviđa mi se što me život dočekao u novoj sredini baš sa tim brojem.

Stižem do hostela. Nisam gledao španske serije, pa se sporazumevam koristeći google translate. Ali, sve to nekako teče. Sve je veća želja u meni da naučim taj jezik.

Napolju je trideset tri stepena. Pre samo nekoliko sati, u Bogoti, bilo je deset. Šetam kroz stari centar. Šarene zgrade, ima veselih restorana. Seckani mango na ulici. Naravno, tu je i puno prosjaka. Zemlja ogromnih razlika. Potom stižem i na plažu. Prvi kontakt sa karipskim morem. Popijem kaficu u baru na plaži.

  • Otkud ja na Karibima?

proleće misao.

Brčnem se malo. Nema nigde nikoga. Nastavljam šetnju plažom i vidim dečurliju koja igraju fudbal na plaži. Nepunih pet metara od mora. Vidim onu radost i životnu energiju u očima. Zagrlim ih sve u mislima. Hvala vam dečaci što ste mi priredili ovu scenu. Potom nailazim na rečicu koja se uliva u more. Hoću da je pređem, ali se sa druge strane pojavljuje vojnik sa oružjem. Mirno, ali i veoma jasno mi pokazuje rukom da dalje neću moći. Nasmejem se i veoma lako okrenem. Nije mi bila potrebna dodatna motivacija. Sačekam zalazak sunca. Sunce sviće oko šest i zalazi oko osamnaest. Svaki dan, cele godine. Čarolija je to. Divan prizor, kada sunce tone u plavetnilo i širinu mora.

U hostelu srećem izrazito tamnoputu devojku. Kaže da je iz Ukrajine. Teško mi je u to da poverujem, ali istina je. Raspričamo se o duhovnom razvoju, kreativnosti, slobodi. Pridružuje nam se momak iz Finske, moj imenjak. Na kraju do nas dolazi i mladić iz Nemačke koji je sa dvadeset godina već proputovao pola sveta. Neverovatna iskustva, otvoreni um, razmena  mudrosti. Osećam kako sve to obogaćuje moju dušu.

Odlazim u carstvo snova. Narednog dana nas troje (mladi Nemac je otišao na drugu stranu) krećemo na izlet u divlju prirodu mesta po imenu Minca. Vožnja kombijem od oko sat vremena. Cena karte je oko 220 dinara. Ručamo u lokalnom restoranu. Ručak koji obuhvata povrćnu čorbu, glavno jelo i sok plaćamo oko 300 dinara.

Krećemo u šetnju kroz bambusovu šumu. Devojka iz Ukrajine pita nekog čoveka za pravi smer. Sa strane često čujemo reku kako teče i povremeno huči. Put kao da je sačinjen od zemljane prašine. Vruće je i suvo. Na jednom mestu vidimo putić koji skreće kroz šumu. Ulazimo u taj prostor. Odjednom, svežina. A reka pred nama, savršena. Perfektno čista, nedirnuta. Na svakih nekoliko metara su vodopadi i mali bazeni. Primećujem insekte koji bi da probaju moju krv. Sreća pa sam poslušao brata i tog jutra kupio prirodni repelent. Bio je to važan momenat, jer su mog novog poznanika, kasnije smo videli, baš izujedali. Kako smo samo uživali. Nigde nikoga. Sunce, plavo nebo, visoka bambusova šuma i čarobna reka sa svojim slapovima, samo za nas. Užitak koji prevazilazi svako poimanje. 

Nakon kupanja u divljini šume, krećemo nazad. Ovo je kraj poznat po proizvodnji divne kafe. Pijemo kaficu pripremljenu na lokalni način. 

Ukrajinka se vraća u Santa Martu. Kreće da traži autobus. Ali, kad živiš u toku, čuda se dešavaju. Čovek koga je pre nekoliko sati pitala za putokaz, tog časa prolazi pored nas, sa ženom u kolima. Ispostavlja se da i on ide u isti grad. U sekundi, ona je u kolima, a imenjak iz Finske i ja krećemo, svako u svoj hostel. 

Ja sam u nekom zakupio krevet u desetokrevetnoj sobi. Nije bilo mesta u drugom. Put vodi kroz šumu. Koračam po selu zemlje udaljene hiljadama kilometara. I osećam se savršeno. Hvala google mapama. Izlazim iz šume i sa desne strane, vidim čaroban zalazak sunca. Preda mnom je divan vrt sa svim mogućim biljem, planina koja se izdiže ni iz čega i blagi zraci sunca koji nas sve miluju, poslednji put za ovaj dan. Veličanstveno.

Stižem na ulaz hostela. Ispostavlja se da je u pitanju ogroman ranč. U njemu su djakuzi, bazen, široke mreže, ležaljke, kolibe u obliku šatora, a na dnu ranča teče ista ona divna reka. Stabla mandarine, banane, manga na sve strane. Pokošena zelena trava svuda. Na sve strane su predivna, nežna, sa ukusom postavljena svetla. Sve je nekako čarobno. Nema insekata. Ne znam kako i zašto. Setim se kako sam pre nekoliko meseci čuo za taj pojam “Glamping”. Kao, glamurozno kampovanje. Iako mi sam pojam glupo zvuči, poželeo sam baš takvo iskustvo. I da, ovo je zaista savršena kombinacija divljine i komfora za mene. Uz to, nema nigde nikoga. U potpunoj tišini, posle djakuzija na otvorenom i ode zahvalnosti Bogu i svom hrabrom srcu, ležem na široku mrežu i gledam u nebo. Pun mesec, zvezdice koje počinju da svetlucaju i huk reke.

  • Živote, da li je ovo uopšte moguće? , pitam
  • Moguće je, čujem.

Još jedan dan u stanju zadivljenosti

/in /by

Nakon raftinga i spuštanja niz vodopad, brat i ja krećemo u novu avanturu.

  • Dolazi Indijanac iz džungle i donosi ajauasku. Ceremonija će biti održana na jednom imanju na selu u prilično kišovitoj klimi. Dobro se obuci, ostaćemo tamo celu noć.

Tako me je pripremio za događaj koji me prvi put pozvao pre više godina. Ceremonija ajauaske.

Prvi put sam o biljci koja je namenjena duhovnom rastu čitao u magazinu Nova Svest. Još tada mi je nešto reklo da ću to iskustvo prvi put imati u Južnoj Americi.

Veče se približava. Skupilo se nekoliko desetina ljudi. Upaljena je vatra, ali je kuća nedovršena i uslovi su daleko od prijatnih. Gust dim koji štipa oči i nos, neprijatni mirisi iz obližnjeg svinjca i kiša koja je odlučila da se sruči sa neba kao okean. Ali, ja sam tu zbog svoje duše i božanstva. Da vidim mogu li nešto novo da naučim, očistim, prevaziđem, otvorim se za nešto novo.

Nakon nekog vremena, popijem jednu čašicu tečnosti i legnem u vreću za spavanje. Nastavlja se provala oblaka. Sreća da je na kući završen bar krov.

Ležem i dišem fokusirano. Pratim senzacije po telu, ali se ništa posebno ne dešava. I onda, nakon nekih četrdeset pet minuta, počinje. Odjedno, svaki zvuk čujem mnogo intezivnije. Imam osećaj da čujem kako struja protiče kroz žice. Osećam kako neke tačkice putuju kroz moje telo. Veoma brzo. Nikada ništa slično nisam doživeo. Svestan sam svega, ali su čula daleko izraženija. Ljudi pričaju oko mene, ali ostajem fokusiran na unutrašnja dešavanja.

Koliko sam samo puta rekao Bogu: „Brate, Bože, svi oko mene vide te boje čakri, te ovo te ono, a ja nikad ne vidim ništa“.

E pa sada ne samo što sam osećao, nego sam počeo da imam raznorazne vizije. U tom periodu nije bilo nikakvih neprijatnih pojava. Nisam video poznate ljude, niti situacije iz svog života.

Preda mnom su počele da se ređaju neverovatne scene. Na primer, polja, livade, šume. Ali, sve je bilo nekako potpuno živo i kao da je snimano kamerom iz vazduha. I sve je bilo beskonačno. U trenu bi se formiralo, živelo u slikama nekoliko sekundi i nestalo. Na primer, pojavila bi se kao neka čarobna mreža od ljubičastve svetlosti koja se širi u beskonačnost. Trajalo bi to nekoliko sekundi. Potom bi se pojavio kao neki beli čikica u kompjuterskoj igrici. Dok se predstava za moje oči dešava, shvatam da sam u pitanju ja. Takođe, primećujem da se ona „struja“ koju čujem – kada se scena promeni, uspori. Kako se ritam ubrzava, tako se i događaji ubrzavaju. Beli čikica počinje da hoda sve brže, “struja” koju čujem teče sve brže, kao i one tačkice koje se kreću mojim telom. Sve se potom munjevito ubrzava, beli čikica počinje da trči toliko brzo da mi je teško da ga ispratim (iako sam svestan da sam to ja), zvuk je kao pri prenosima formule jedan je i odjednom, čikica počinje da leti. Wow. Vidim planetu Zemlju kroz njegove oči. Najviše me to podseća na Supermena. Takve scene ponavljale su se dugo, dugo, a ja sam samo uživao. Nisam ništa očekivao, jednostavno – sve se to samo dešavalo. Svi su mi pominjali povraćanje, ali nije ga bilo.

Tada mi kažu da bi možda trebalo da popijem i drugu dozu. Nisam siguran, ali hajde da probam. Nemam iskustva, ali znam da ništa zaista loše ne može da mi se desi. Ispijam. I sve nestaje. Na neko vreme se malo smorim. Nisam osećao da mi je zaista potrebno.

Nakon nekog vremena, počinje i neka neprijatnost u stomaku. Sve je to ipak bilo prilično blago. Ali, jesam primetio blago mučenje u telu.

Ponovo se pojavljuju vizije. Neki zmaj. Kao da me juri. Izvadim mač i isečem mu glavu. Nema krvi. Nije to neka prava bitka, više je kao igrica. Odmah zatim se pojavljuje tigar ili jaguar. Ali, on nema neke zemaljske boje. Najpre bi to bile neke – fluorescentna roze i ljubičasta. Samo njegova glava je preda mnom. Sve izgleda veoma živo.

I zatim nešto fascinantno. Scene se ponovo menjaju preda mnom u skladu sa usporavanjem i ubrzavanjem one „struje“ koju čujem. U jednom trenutku vidim kao neki četvorougao pred sobom. I svestan sam da njime mogu da upravljam prstima. Jednostavno znam iznutra da ti oblici predstavljaju prozore u nove realnosti.

Ulazim u jedan od tih prostora, zatim, koristeći dva prsta, nacrtam novi pravougaonik i potom prođem kroz njega. Ulazim u novi prostor. I tako ponovo i ponovo i ponovo. Veličanstven osećaj. Nešto kao putovanje kroz vreme i prostor, u kome sam ja svesni putnik. Ma, neverovatno.

Nakon dužeg vremena, mučnina se malo pojača i povratim ono što sam mogao.

Lagano stiže jutro. Brat mi kaže da je sve to bilo veoma blago i da su njegova iskustva iz prošlosti bila mnogo intezivnija. Ja sam jednostavno siguran da svako doživi ono što treba da doživi. Posebno što sam čitavog dana vođen na veličanstven način, pa mi je bilo jasno da su i uslovi koji nisu bili baš idealni, bili pravi za naše duše. No, idemo ponovo uskoro, da vidimo šta će se sada desiti.

Ubrzo ustajemo i krećemo u prirodu. Istog popodneva treba da održim radionicu u okviru „Škole za čarobnjake“. Iako je iskustvo bilo veoma zanimljivo, osećam telesnu iscrpljenost.

  • Bože, sada ulazim u ulogu osobe koja regeneriše svoje telo. Potrebna mi je energija za oporavak.

Ne prolazi pet minuta, ljudi mi nude neko voće i keksiće. I vodu. Upravo je to ono što mi je u tom času potrebno.

Zatim pomišljam kako bih se okupao u nekoj vodi. Kažu nam se da u blizini nalazi nacionalni park sa vodopadima. To je park sa imenom arhanđela Rafaila. Krećemo džipom. Put je prilično težak, ali se krećemo sa velikom lakoćom.

Parkiramo se i kreće šetnja. Staze su veoma strme. Sve je obojeno predivnim nijansama zelene boje. Gustina biljnog života je neverovatna. Sve odiše svežinom. Sve vibrira. Buja. I dalje traje taj isti utisak. Iz dana u dan, iz trena u tren.

Stižemo do kraja obeležene staze, ali na tom mestu je neki potok. Vraćamo se i krećemo drugom stazom. Stižemo i do njenog kraja, nailazimo na viseći most, ali ponovo – ništa od vodopada. Lepo je za slikanje, ali nema kupanja. Čujemo snažan huk i vidimo reku u dnu kanjona. Mi smo nekoliko stotina metara iznad. Ne primećujemo nikakvu stazu i pomišljamo kako smo sigurno negde zalutali. Krećemo nazad.

Ubrzo nailazimo na grupicu ljudi, među kojima i veoma stara baka sa štapom. Muškarac iz grupe nam kaže da zna put do vodopada. Baka me pogleda i uz predivan osmeh, ponudi me hranom koju nosi.

Smešim se dok ljubav struji mojim telom. Znam, to je Bog. Nalazi sve moguće načine da mom telu povrati energiju i to brzo. Kako mi je to samo baka ponudila. Koliko je samo radosna bila kada sam prihvatio. Bože dragi, hvala ti. Jednostavno sam znao da će svaki komadić te hrane ispuniti moje telo božanskom ljubavlju. Hemijski sastav takve hrane je potpuno nebitan.

Čovek nam pokazuje da skrenemo sa puta u šumu. Nema putokaza. To je jednostavno strmoglavljujuća stazica pod uglom od gotovo devedeset stepeni. Ali, i ta bakica ima nameri da se spusti. Upuštamo se u tu avanturu. Obojica se osećamo energičnije i spremni smo.

Istina je da je to bila jedna od najstrmijih staza koju sam ikada video. Spuštali smo se i spuštali pod tim uglom veoma dugo. Zemlja pod nama se klizala. Kamenje je prštalo. Pridržavali smo se za grane, lijane, stene. I na kraju, stigli do dna kanjona.

Pred nama je manji slap. Voda je izuzetno hladna. Popijemo nekoliko gutljaja. I dalje nema vodopada. Ali, čujemo snažni huk sa leve strane. Kao da je udaljen nekoliko desetina metara, iza velike stene, pa ne vidimo baš najbolje o čemu se radi.

Ulazimo u potok i krećemo se uzvodno. Prelazimo preko stena. Sve je obraslo živom, klizavom mahovinom. Mistična izmaglica iznad nas. U tim trenucima se prisećam svojih meditacija, molitvi i povezivanjima sa raznim arhanđelima. Među ostalim, i arhanđela Rafaila. Njegova boja je zelena. Boja srca. Boja isceljenja. Na sve strane je ta ista – zelena.

Još uvek se krećemo uzvodno. Odjednom, čujemo muziku. I tada vidimo grupu ljudi koji su tu došli kako bi se molili za isceljenje. Kako li su uopšte stigli tu? Zašto baš na tom kamenju?

Krećemo se još nekoliko desetina metara uzvodno i tada vidimo. Pred nama je još jedan čarobni bazen, duboko u šumi, kreiran od strane prirode. Preciznije, od strane skrivenog vodopada koji dolazi iz pećine. Scena je potpuno neverovatna! Obojica ulazimo u vodu. Jasno mi je, arhanđel Rafailo nas je doveo do ovog isceljujućeg vodopada kako bi naše iskustvo sa ajauaskom bilo kompletirano. Fenomenalno je što smo naišli na ljude koji su tu takođe radi isceljenja duše. Način nije mnogo važan. Najbitnija je namera čiste ljubavi.

Fasciniran sam svime što primećujem. Mir teče kroz moje telo. Osećam životnu snagu i potpuno sam regenerisan. Plivam u bazenu i stajem ispod vodopada. Ovo je zaista hladna voda. Ovde bi se i Wim Hof sa radošću okupao.

Zatim počinjem da skakućem po stenama sa velikom lakoćom i kreiram seriju predivnih fotografija. Iako je sve to klizavo i divlje, sve mi je lako i činim to sa uživanjem.

Kasnije mi brat kaže kako su ljudi komentarisali da izgledam kao da letim nad stenama, a sve to u japankama.

Fenomenalno mi je što su imali taj osećaj. Jer, kada sledimo svoje srce, kada volimo, opraštamo, otpuštamo i volimo – postajemo laki. A kada smo laki, mi zemljom hodimo, ali se osećamo kao da letimo. Letimo, jer su se naša srca otvorila i krila raširila.

Nakon tog predivnog iskustva stižemo u hotel. Nedelja je popodne. Svi odlaze. Potpuna tišina. Vodim još jednu veličanstvenu radionicu u školi za čarobnjake. I nakon toga, ležem da spavam.

Bože, kakva veličanstvena čarolija. I to je sve – SAMO JEDAN DAN! WOW! To je taj život u stanju zadivljenosti.

Kad život postane avantura srca

/in /by

Krećem se kolskim, planinskim putem ka nacionalnom parku koji se nalazi duboko u šumi. Džipom. Sa obe strane puta je visoko drveće. Palma, bambus, banana. Paradajz koji raste na drvetu. Zovu ga tomato de arbol. Kažu mi da se u tom prostoru nalazi šest vodopada.

Stižemo. Sve miriše na život. Čujem šuštanje i žubor vode, ali mi je pogled zaklonjen gustim rastinjem. Još jedan korak i tu je. O Bože, moj dragi.

Veličanstven prizor. Voda se strmoglavljuje se velike visine, a potom raspršuje u nekoliko manjih kaskada. Sve pršti od životne snage. Vazduh miriše na svežinu.

Dugo sam maštao o kupanju pod vodopadima. Ovde su na svakom koraku. Koristim ih da otpustim sećanja svoje duše i zamolim ih da mi pomognu u tome.

Jedan od njih se zove El Paraiso. Raj. Kraj njega, u kamenu, erozija terena je kreirala predivno zeleno srce u steni. Osećam da je svaki trenutak ispunjen radošću življenja.

Narednog dana idemo na rafting niz Ria Negru (crnu reku). Veoma je tamna jer prelazi preko grafitnih stena. Na putu gotovo da nema vozila, jer smo visoko u planinama. Pred nama se pojavljuju samo dva.

Prvi na koji nailazimo u toj divljini je upravo, za mene poseban trocifreni broj – koji znači „božansko da“. Wow! Čuda su pripremljena, znam.

Odmah za njim, 033.

  • Isuse, dođi i sedi u moje srce,

pomislim.

Kažu mi da je veoma bezbedno. Stavljamo prsluke za spasavanje. Pomislim kako sam mnogo puta bio na raftingu. Voleo bih da bude uzbudljivo.

Minut nakon toga, nailazimo na snažan brzak i nekoliko trenutaka kasnije, u vodi sam. WOW! Ispod mene su stene, a voda veoma brza. Kao što su me naučili, okrećem se na leđa, sa nogama napred. Uspevam da dohvatim veslo. Nekoliko sekundi kasnije, čovek me izvlači iz vode. Wow! FENOMENALNOOOOOOOOO!

Nastavljamo vožnju. Priroda je tako bogata. Ne mogu se oteti tom utisku životnosti svega što primećujem. Reka je brza. U jednom trenutku ipak malo usporava. Iskačemo iz čamca i puštamo toku da nas nosi. Kakav rajski užitak. Sve to snima momak čiji španski ne razumem, ali njegov osmeh priča onaj glavni jezik. Jezik čovečanstva. Jezik duše. Stižemo na odredište.

Kaže, sada idete u šetnju kanjonom reke. Tek što se jedna avantura završila, počinje nova.

Krećemo se prugom koja je nekada povezivala Bogotu sa karipskim delom Kolumbije. Prolazimo kroz nekoliko tunela, dok nam je planina sa leve, a čarobna reka sa desne strane. Sve vreme se čuju brzaci. Vetrić pirka. Kolibri se povremeno pojavi. Zatim leptir sa ogromnim, kraljevsko plavim krilima. WOW!

Stižemo do još jednog vodopada. Tada mi kažu da ću se spustiti niz njega, koristeći kanape. Naravno, nikada to nisam probao, ali, jednom sam čuo na predavanju Siniše Ubovića, rečenicu Pipi Duge Čarape:

  • Nikad nisam probala. Sigurno mogu.

Pre toga, treba da se popnemo duboko u šumu do vrha vodopada. Na kraju puta, nalazi se još jedan apsolutno božanski, prirodni bazenčić. Ulazim u vodu i svaki delić mog tela se opušta i uživa. Sećam se svih mogućih snimaka iz prošlosti koje sam gledao i pomišljao kako bih i ja to želeo da iskusim. O Bože, hvala ti.

Potom stupam na vrh vodopada. Vrlo je snažan i spušta se niz strmu stenu. Kažu mi, moram da verujem kanapu i sednem na njega.

To je danas moja specijalnost. To mi je lako. Da verujem. Iako ne razumem španski, najvažniju stvar radim baš kako treba. Sedam na kanap. I krećem se niz stene pod uglom od devedeset stepeni. Ne plašim se jer sam se prepustio. I samo uživam. Vodopad me kupa. Pa, neverovatno! Nema šanse da bih svesno mogao da isplaniram ovakav dan. Brzo potrčim na vrh kako bih se spustio još jednom.

Na moj put sleće leptir sa prekrasnim krilima. Ali, drži ih sklopljenim. Zamolim ga da ih raširi, ako želi da ga slikam. Samo nekoliko sekundi kasnije, širi ih i dozvoljava mi da se divim božanskoj kreaciji. Wow.

Lagano krećemo natrag u kućicu u šumi sa rajskim dvorištem, da malo odmorimo. Jer, za nekoliko sati, očekuje me prvi susret sa novom učiteljicom. Ajauaskom.

Pažljivo biraj svoj svet

/in /by

Ustajem. Stigao sam u zeleni raj. U dvorištu rastu banana, avokado, mango, kakao, ananas, mandarina, kafa. Mistična izmaglica se nadvija nad ogromnom šumom. Sunčevi zraci se stidljivo probijaju. Sve buja od života.

Primećujem da na drvetu banane, osim ploda, postoji i predivni cvet. Veoma je neobičan, nikada ništa slično nisam video. Odjednom, iz potpune tišine, izvire lagano brujanje. Sve je bliže. I tada se dešava.

Kolibri! Novi susret. Prvi put na ovom kontinentu. Niodakle. Radujem mu se kao dete. Njegova krila se kreću brzinom koju je nemoguće ispratiti. Nežno dodiruje slatki cvet banane. Kao munja dodiruje još nekoliko tačaka i odleće, ko zna gde.

Wow. Zadivljeno stojim i dahom upijam trenutak u svoje telo.

Davno sam poverovao Hju Lenu da kada bezuslovna ljubav postane tvoj način života, živiš u stanju zadivljenosti. Moje iskustvo, sada već godinama, pokazuje da je to istina.

Zatim sa bratom polazim u današnju avanturu. Krećemo se kroz duboku bambusovu šumu. Sve nijanse zelene boje koje postoje su pred nama. I ponovo taj isti utisak. Sve je toliko živo da buja od energije.

Brat mi govori koliko je zahvalan što sam tu. Mnogo ga zanima duhovni rast, ali kaže da ga često staro okruženje vraća lošim navikama.

  • Nekako me sredina ponovo uvuče.

Fenomenalna rečenica. Svestan sam da postajemo jedno sa onim sa čime smo energetski. Kažem mu da bi bilo super da od sada svesno bira kvalitetniju sredinu i da dopusti da ga ona uvuče u sebe. Tada mi govori:

  • Ovde u šumi osećam duboki mir.

Fenomenalno. Upravo to se i dešava. Harmonija prirode nas uvlači u svoju božanstvenu energiju – mir koji prevazilazi svako poimanje.

Pažljivo birajte svoju sredinu. Tako birate svoj svet. Energije sa kojima bivate – to i postajete. Čuli ste već za situacije kada partneri liče jedno na drugo, kada ljudi liče na svoje kućne ljubimce i slično. Ono sa čime provodimo mnogo vremena, to postajemo. Energije koje nose informacije, mešaju se i ujedinjuju. Izberite one koje donose ljubav, mir i harmoniju.

Želim vam mir koji prevazilazi svako poimanje.

Oslobodi se stega ograničavajućih verovanja

/in /by

Dragi moji, toliko želim da podelim sva ova čudesna iskustva sa putovanja sa vama, ali jednostavno ne stižem. Dani su u potpunosti ispunjeni.

Jutros sam održao još jednu online radionicu za polaznike online škole za čarobnjake i posle meditacije „Sveta ljubav“ odlučio da se u potpunosti odmorim i tako pripremim za naredna iskustva. Trajala je četiri, umesto dva sata. Hvala Bogu na internetu. Zaista je sve moguće, pa i raditi sa drugog kraja sveta. Kao što sam davno i izmaštao. Wow!

Kakva je samo zemlja Kolumbija! Posle posete BOGoti i božanskim vodopadima, divovskim šumama, carstvu biljaka, susretom sa svim mogućim vrstama voća i povrća, zaputio sam se ka karipskoj obali i mestu Santa Marta. Pre polaska, nisam ni znao da je Kolumbija karipska zemlja.

Sat vremena leta i sa 17C i 2700m u Bogoti, stigao sam na 33-35C i 0m u Santa Marti.

Sunce, more, palme, uzane ulice, motori. Voće na svakom koraku, možeš kupiti punu veliku čašu manga, marakuje i još nečega za od pedeset do sto dinara. Zavisi koliko si naivan turista. Na žalost, mnogo je ljudi koji su veoma siromašni.

Pošto ovaj deo putujem sam, odlučujem se za hostel i desetokrevetnu sobu. Ovde bar neko zna engleski. Odmah upoznajem imenjaka – Marko, ali iz Finske. Potom srećem devojku iz Ukrajine. Zatim još evropljana i severnoamerikanaca.

Spontanost, otvoreni duh. Mnogi imaju more neobičnih iskustava. Ako nikada niste probali da putujete sa rancem, koliko god godina da imate, možda je ovo trenutak da probate. Za te ljude granice ne postoje. Dosta njih putuje besplatno, prijavljuje se za mesta gde je moguće volontirati u zamenu za smeštaj i hranu. Upoznaju različite civilizacije, načine življenja. Samo bivanje sa iskusnim putnicima otvara um. Kakve su to samo priče. Šta je sve samo moguće kada shvatiš da ne moraš da veruješ u sve ono što si slepo verovao do sada.

Često se držimo ideja, na primer, da je neophodno da završimo fakultet i postignemo finansijsku slobodu kako bismo živeli srećno i ispunjeno. Ili, moramo da imamo porodicu.

Ako i samo ako (ovo je matematičar iz mene) dozvolimo sebi da se oslobodimo čvrstih stega takvih ograničavajućih verovanja, zaista – ne postoje granice. I u bukvalnom smislu, graničari se sklanjaju sa puta. Kada smo slobodni, počinjemo da sledimo svoje srce.

Tada za nas, umesto „ljudskih“ počinju da važe božanski zakoni. A za Ljubav – nema ograničenja.

Isceljujuća snaga vodopada

/in /by

Prethodnih godina, često sam nailazio na slike vodopada i mističnih, malih, prirodnih bazenčića koje je priroda kreirala na nekim dalekim meridijanima planete. U dubini šume, potpuno nepristupačne. Snimao sam ih sa idejom da ih jednog dana obiđem.

A onda sam pre nekoliko meseci rekao: „Bože, želim da ove godine živim po mesec dana u različitim sredinama“. Nekoliko meseci je prošlo i prva lokacija se pojavila niodakle. BOGota. Kakav savršen znak da se započne ovo neobično putovanje duše i srca. Veliki iskorak u nepoznato.

Stigao sam u Kolumbiju i već u prvim danima probao svo moguće voće. Godinama sam to želeo. Slatki, slatki, slatki mango. Za moje unutrašnje dete, to je alat koji donosi slast života u svakom trenu. Čarolija!

Na svakom koraku van grada – sve je zeleno. Sve odiše ŽIVOTOM. Sve buja. Ovde priroda nije štedela. Ima svega, od 0 do 5000m nadmorske visine. Sve klime čoveku poznate.

Ali, ja pojma nemam o Kolumbiji. Nisam ništa ni čitao. Jednostavno, verujem da je moje da se prepuštam i volim svoje trenutke, a Bog se pobrine da imam savršenog vodiča. To je moj brat od tetke, koji je prestao da flertuje sa duhovnošću, već odlučio da joj se zaista posveti.

Kaže on meni: „Maki, Bog te poslao“. Znam. I njega meni. Veoma retko sam se vozio džipom. A ovde je on zaista potreban. Krećemo se po planinskim vrhovima. Igram fudbal na 3500m i zadišem se posle samo nekoliko minuta. To je taj manjak kiseonika na visinama. Neverovatno, a predivno zanimljivo.

Odmah nakon toga, nailazimo ne veliki ranč. Predivni konji. Zastajemo. Mazim ih. Bože, kakva su to samo čarobna stvorenja.

Posećujemo prašume u okolini grada. Kuda god kreneš, drveće se penje u nebesa. Na svakih nekoliko kilometara – magični vodopadi.

Čitao sam davno o tome kako su se šamani kupali pod njima i koristili ih za duhovno čišćenje. Primećujem da se neki ljudi boje njihove snage. Onaj stari Marko, koji nije verovao, isto bi se osećao.

Ali sada, verujem da me tu Bog smestio sa razlogom. Davno sam želeo da mi podari ovakvu mogućnost. I sada svaku priliku koristim. Što im bliže prilazim, dublje sam u meditativno-molitvenom stanju. Samo stanem ispod. Ogromna snage vode pogađa me u glavu. Sliva se niz moju lobanju, ramena, grudi, leđa, stomak, noge i potom nastavlja. Odnosi zaprljanu istoriju čovečanstva, donosi tok i slobodu u sada.

Danas mi je baš dan za širenje svesti o bogatstvima planete Zemlje i svesnosti kako se ponašamo prema našoj majci. Umesto da idemo putem egipatske civilizacije čiji su simboli piramide, moć i slava, meni se više sviđa indijanska ideja. Krug. Kompletiranje. Poštovanje doma. Kada odu, njihove kuće se vraćaju u prirodi. Sve je čisto. Ništa ne zaprljaju. Zlato, zgrade, besna kola – nemaju nikakvu vrednost za našu dušu. Ali, ono što osećamo i činimo – ima.

Žao mi je.

Oprosti, molim te.

Hvala ti.

Volim te.