Još jedan dan u stanju zadivljenosti

Nakon raftinga i spuštanja niz vodopad, brat i ja krećemo u novu avanturu.

  • Dolazi Indijanac iz džungle i donosi ajauasku. Ceremonija će biti održana na jednom imanju na selu u prilično kišovitoj klimi. Dobro se obuci, ostaćemo tamo celu noć.

Tako me je pripremio za događaj koji me prvi put pozvao pre više godina. Ceremonija ajauaske.

Prvi put sam o biljci koja je namenjena duhovnom rastu čitao u magazinu Nova Svest. Još tada mi je nešto reklo da ću to iskustvo prvi put imati u Južnoj Americi.

Veče se približava. Skupilo se nekoliko desetina ljudi. Upaljena je vatra, ali je kuća nedovršena i uslovi su daleko od prijatnih. Gust dim koji štipa oči i nos, neprijatni mirisi iz obližnjeg svinjca i kiša koja je odlučila da se sruči sa neba kao okean. Ali, ja sam tu zbog svoje duše i božanstva. Da vidim mogu li nešto novo da naučim, očistim, prevaziđem, otvorim se za nešto novo.

Nakon nekog vremena, popijem jednu čašicu tečnosti i legnem u vreću za spavanje. Nastavlja se provala oblaka. Sreća da je na kući završen bar krov.

Ležem i dišem fokusirano. Pratim senzacije po telu, ali se ništa posebno ne dešava. I onda, nakon nekih četrdeset pet minuta, počinje. Odjedno, svaki zvuk čujem mnogo intezivnije. Imam osećaj da čujem kako struja protiče kroz žice. Osećam kako neke tačkice putuju kroz moje telo. Veoma brzo. Nikada ništa slično nisam doživeo. Svestan sam svega, ali su čula daleko izraženija. Ljudi pričaju oko mene, ali ostajem fokusiran na unutrašnja dešavanja.

Koliko sam samo puta rekao Bogu: „Brate, Bože, svi oko mene vide te boje čakri, te ovo te ono, a ja nikad ne vidim ništa“.

E pa sada ne samo što sam osećao, nego sam počeo da imam raznorazne vizije. U tom periodu nije bilo nikakvih neprijatnih pojava. Nisam video poznate ljude, niti situacije iz svog života.

Preda mnom su počele da se ređaju neverovatne scene. Na primer, polja, livade, šume. Ali, sve je bilo nekako potpuno živo i kao da je snimano kamerom iz vazduha. I sve je bilo beskonačno. U trenu bi se formiralo, živelo u slikama nekoliko sekundi i nestalo. Na primer, pojavila bi se kao neka čarobna mreža od ljubičastve svetlosti koja se širi u beskonačnost. Trajalo bi to nekoliko sekundi. Potom bi se pojavio kao neki beli čikica u kompjuterskoj igrici. Dok se predstava za moje oči dešava, shvatam da sam u pitanju ja. Takođe, primećujem da se ona „struja“ koju čujem – kada se scena promeni, uspori. Kako se ritam ubrzava, tako se i događaji ubrzavaju. Beli čikica počinje da hoda sve brže, “struja” koju čujem teče sve brže, kao i one tačkice koje se kreću mojim telom. Sve se potom munjevito ubrzava, beli čikica počinje da trči toliko brzo da mi je teško da ga ispratim (iako sam svestan da sam to ja), zvuk je kao pri prenosima formule jedan je i odjednom, čikica počinje da leti. Wow. Vidim planetu Zemlju kroz njegove oči. Najviše me to podseća na Supermena. Takve scene ponavljale su se dugo, dugo, a ja sam samo uživao. Nisam ništa očekivao, jednostavno – sve se to samo dešavalo. Svi su mi pominjali povraćanje, ali nije ga bilo.

Tada mi kažu da bi možda trebalo da popijem i drugu dozu. Nisam siguran, ali hajde da probam. Nemam iskustva, ali znam da ništa zaista loše ne može da mi se desi. Ispijam. I sve nestaje. Na neko vreme se malo smorim. Nisam osećao da mi je zaista potrebno.

Nakon nekog vremena, počinje i neka neprijatnost u stomaku. Sve je to ipak bilo prilično blago. Ali, jesam primetio blago mučenje u telu.

Ponovo se pojavljuju vizije. Neki zmaj. Kao da me juri. Izvadim mač i isečem mu glavu. Nema krvi. Nije to neka prava bitka, više je kao igrica. Odmah zatim se pojavljuje tigar ili jaguar. Ali, on nema neke zemaljske boje. Najpre bi to bile neke – fluorescentna roze i ljubičasta. Samo njegova glava je preda mnom. Sve izgleda veoma živo.

I zatim nešto fascinantno. Scene se ponovo menjaju preda mnom u skladu sa usporavanjem i ubrzavanjem one „struje“ koju čujem. U jednom trenutku vidim kao neki četvorougao pred sobom. I svestan sam da njime mogu da upravljam prstima. Jednostavno znam iznutra da ti oblici predstavljaju prozore u nove realnosti.

Ulazim u jedan od tih prostora, zatim, koristeći dva prsta, nacrtam novi pravougaonik i potom prođem kroz njega. Ulazim u novi prostor. I tako ponovo i ponovo i ponovo. Veličanstven osećaj. Nešto kao putovanje kroz vreme i prostor, u kome sam ja svesni putnik. Ma, neverovatno.

Nakon dužeg vremena, mučnina se malo pojača i povratim ono što sam mogao.

Lagano stiže jutro. Brat mi kaže da je sve to bilo veoma blago i da su njegova iskustva iz prošlosti bila mnogo intezivnija. Ja sam jednostavno siguran da svako doživi ono što treba da doživi. Posebno što sam čitavog dana vođen na veličanstven način, pa mi je bilo jasno da su i uslovi koji nisu bili baš idealni, bili pravi za naše duše. No, idemo ponovo uskoro, da vidimo šta će se sada desiti.

Ubrzo ustajemo i krećemo u prirodu. Istog popodneva treba da održim radionicu u okviru „Škole za čarobnjake“. Iako je iskustvo bilo veoma zanimljivo, osećam telesnu iscrpljenost.

  • Bože, sada ulazim u ulogu osobe koja regeneriše svoje telo. Potrebna mi je energija za oporavak.

Ne prolazi pet minuta, ljudi mi nude neko voće i keksiće. I vodu. Upravo je to ono što mi je u tom času potrebno.

Zatim pomišljam kako bih se okupao u nekoj vodi. Kažu nam se da u blizini nalazi nacionalni park sa vodopadima. To je park sa imenom arhanđela Rafaila. Krećemo džipom. Put je prilično težak, ali se krećemo sa velikom lakoćom.

Parkiramo se i kreće šetnja. Staze su veoma strme. Sve je obojeno predivnim nijansama zelene boje. Gustina biljnog života je neverovatna. Sve odiše svežinom. Sve vibrira. Buja. I dalje traje taj isti utisak. Iz dana u dan, iz trena u tren.

Stižemo do kraja obeležene staze, ali na tom mestu je neki potok. Vraćamo se i krećemo drugom stazom. Stižemo i do njenog kraja, nailazimo na viseći most, ali ponovo – ništa od vodopada. Lepo je za slikanje, ali nema kupanja. Čujemo snažan huk i vidimo reku u dnu kanjona. Mi smo nekoliko stotina metara iznad. Ne primećujemo nikakvu stazu i pomišljamo kako smo sigurno negde zalutali. Krećemo nazad.

Ubrzo nailazimo na grupicu ljudi, među kojima i veoma stara baka sa štapom. Muškarac iz grupe nam kaže da zna put do vodopada. Baka me pogleda i uz predivan osmeh, ponudi me hranom koju nosi.

Smešim se dok ljubav struji mojim telom. Znam, to je Bog. Nalazi sve moguće načine da mom telu povrati energiju i to brzo. Kako mi je to samo baka ponudila. Koliko je samo radosna bila kada sam prihvatio. Bože dragi, hvala ti. Jednostavno sam znao da će svaki komadić te hrane ispuniti moje telo božanskom ljubavlju. Hemijski sastav takve hrane je potpuno nebitan.

Čovek nam pokazuje da skrenemo sa puta u šumu. Nema putokaza. To je jednostavno strmoglavljujuća stazica pod uglom od gotovo devedeset stepeni. Ali, i ta bakica ima nameri da se spusti. Upuštamo se u tu avanturu. Obojica se osećamo energičnije i spremni smo.

Istina je da je to bila jedna od najstrmijih staza koju sam ikada video. Spuštali smo se i spuštali pod tim uglom veoma dugo. Zemlja pod nama se klizala. Kamenje je prštalo. Pridržavali smo se za grane, lijane, stene. I na kraju, stigli do dna kanjona.

Pred nama je manji slap. Voda je izuzetno hladna. Popijemo nekoliko gutljaja. I dalje nema vodopada. Ali, čujemo snažni huk sa leve strane. Kao da je udaljen nekoliko desetina metara, iza velike stene, pa ne vidimo baš najbolje o čemu se radi.

Ulazimo u potok i krećemo se uzvodno. Prelazimo preko stena. Sve je obraslo živom, klizavom mahovinom. Mistična izmaglica iznad nas. U tim trenucima se prisećam svojih meditacija, molitvi i povezivanjima sa raznim arhanđelima. Među ostalim, i arhanđela Rafaila. Njegova boja je zelena. Boja srca. Boja isceljenja. Na sve strane je ta ista – zelena.

Još uvek se krećemo uzvodno. Odjednom, čujemo muziku. I tada vidimo grupu ljudi koji su tu došli kako bi se molili za isceljenje. Kako li su uopšte stigli tu? Zašto baš na tom kamenju?

Krećemo se još nekoliko desetina metara uzvodno i tada vidimo. Pred nama je još jedan čarobni bazen, duboko u šumi, kreiran od strane prirode. Preciznije, od strane skrivenog vodopada koji dolazi iz pećine. Scena je potpuno neverovatna! Obojica ulazimo u vodu. Jasno mi je, arhanđel Rafailo nas je doveo do ovog isceljujućeg vodopada kako bi naše iskustvo sa ajauaskom bilo kompletirano. Fenomenalno je što smo naišli na ljude koji su tu takođe radi isceljenja duše. Način nije mnogo važan. Najbitnija je namera čiste ljubavi.

Fasciniran sam svime što primećujem. Mir teče kroz moje telo. Osećam životnu snagu i potpuno sam regenerisan. Plivam u bazenu i stajem ispod vodopada. Ovo je zaista hladna voda. Ovde bi se i Wim Hof sa radošću okupao.

Zatim počinjem da skakućem po stenama sa velikom lakoćom i kreiram seriju predivnih fotografija. Iako je sve to klizavo i divlje, sve mi je lako i činim to sa uživanjem.

Kasnije mi brat kaže kako su ljudi komentarisali da izgledam kao da letim nad stenama, a sve to u japankama.

Fenomenalno mi je što su imali taj osećaj. Jer, kada sledimo svoje srce, kada volimo, opraštamo, otpuštamo i volimo – postajemo laki. A kada smo laki, mi zemljom hodimo, ali se osećamo kao da letimo. Letimo, jer su se naša srca otvorila i krila raširila.

Nakon tog predivnog iskustva stižemo u hotel. Nedelja je popodne. Svi odlaze. Potpuna tišina. Vodim još jednu veličanstvenu radionicu u školi za čarobnjake. I nakon toga, ležem da spavam.

Bože, kakva veličanstvena čarolija. I to je sve – SAMO JEDAN DAN! WOW! To je taj život u stanju zadivljenosti.

Kad život postane avantura srca

Krećem se kolskim, planinskim putem ka nacionalnom parku koji se nalazi duboko u šumi. Džipom. Sa obe strane puta je visoko drveće. Palma, bambus, banana. Paradajz koji raste na drvetu. Zovu ga tomato de arbol. Kažu mi da se u tom prostoru nalazi šest vodopada.

Stižemo. Sve miriše na život. Čujem šuštanje i žubor vode, ali mi je pogled zaklonjen gustim rastinjem. Još jedan korak i tu je. O Bože, moj dragi.

Veličanstven prizor. Voda se strmoglavljuje se velike visine, a potom raspršuje u nekoliko manjih kaskada. Sve pršti od životne snage. Vazduh miriše na svežinu.

Dugo sam maštao o kupanju pod vodopadima. Ovde su na svakom koraku. Koristim ih da otpustim sećanja svoje duše i zamolim ih da mi pomognu u tome.

Jedan od njih se zove El Paraiso. Raj. Kraj njega, u kamenu, erozija terena je kreirala predivno zeleno srce u steni. Osećam da je svaki trenutak ispunjen radošću življenja.

Narednog dana idemo na rafting niz Ria Negru (crnu reku). Veoma je tamna jer prelazi preko grafitnih stena. Na putu gotovo da nema vozila, jer smo visoko u planinama. Pred nama se pojavljuju samo dva.

Prvi na koji nailazimo u toj divljini je upravo, za mene poseban trocifreni broj – koji znači „božansko da“. Wow! Čuda su pripremljena, znam.

Odmah za njim, 033.

  • Isuse, dođi i sedi u moje srce,

pomislim.

Kažu mi da je veoma bezbedno. Stavljamo prsluke za spasavanje. Pomislim kako sam mnogo puta bio na raftingu. Voleo bih da bude uzbudljivo.

Minut nakon toga, nailazimo na snažan brzak i nekoliko trenutaka kasnije, u vodi sam. WOW! Ispod mene su stene, a voda veoma brza. Kao što su me naučili, okrećem se na leđa, sa nogama napred. Uspevam da dohvatim veslo. Nekoliko sekundi kasnije, čovek me izvlači iz vode. Wow! FENOMENALNOOOOOOOOO!

Nastavljamo vožnju. Priroda je tako bogata. Ne mogu se oteti tom utisku životnosti svega što primećujem. Reka je brza. U jednom trenutku ipak malo usporava. Iskačemo iz čamca i puštamo toku da nas nosi. Kakav rajski užitak. Sve to snima momak čiji španski ne razumem, ali njegov osmeh priča onaj glavni jezik. Jezik čovečanstva. Jezik duše. Stižemo na odredište.

Kaže, sada idete u šetnju kanjonom reke. Tek što se jedna avantura završila, počinje nova.

Krećemo se prugom koja je nekada povezivala Bogotu sa karipskim delom Kolumbije. Prolazimo kroz nekoliko tunela, dok nam je planina sa leve, a čarobna reka sa desne strane. Sve vreme se čuju brzaci. Vetrić pirka. Kolibri se povremeno pojavi. Zatim leptir sa ogromnim, kraljevsko plavim krilima. WOW!

Stižemo do još jednog vodopada. Tada mi kažu da ću se spustiti niz njega, koristeći kanape. Naravno, nikada to nisam probao, ali, jednom sam čuo na predavanju Siniše Ubovića, rečenicu Pipi Duge Čarape:

  • Nikad nisam probala. Sigurno mogu.

Pre toga, treba da se popnemo duboko u šumu do vrha vodopada. Na kraju puta, nalazi se još jedan apsolutno božanski, prirodni bazenčić. Ulazim u vodu i svaki delić mog tela se opušta i uživa. Sećam se svih mogućih snimaka iz prošlosti koje sam gledao i pomišljao kako bih i ja to želeo da iskusim. O Bože, hvala ti.

Potom stupam na vrh vodopada. Vrlo je snažan i spušta se niz strmu stenu. Kažu mi, moram da verujem kanapu i sednem na njega.

To je danas moja specijalnost. To mi je lako. Da verujem. Iako ne razumem španski, najvažniju stvar radim baš kako treba. Sedam na kanap. I krećem se niz stene pod uglom od devedeset stepeni. Ne plašim se jer sam se prepustio. I samo uživam. Vodopad me kupa. Pa, neverovatno! Nema šanse da bih svesno mogao da isplaniram ovakav dan. Brzo potrčim na vrh kako bih se spustio još jednom.

Na moj put sleće leptir sa prekrasnim krilima. Ali, drži ih sklopljenim. Zamolim ga da ih raširi, ako želi da ga slikam. Samo nekoliko sekundi kasnije, širi ih i dozvoljava mi da se divim božanskoj kreaciji. Wow.

Lagano krećemo natrag u kućicu u šumi sa rajskim dvorištem, da malo odmorimo. Jer, za nekoliko sati, očekuje me prvi susret sa novom učiteljicom. Ajauaskom.

Pažljivo biraj svoj svet

Ustajem. Stigao sam u zeleni raj. U dvorištu rastu banana, avokado, mango, kakao, ananas, mandarina, kafa. Mistična izmaglica se nadvija nad ogromnom šumom. Sunčevi zraci se stidljivo probijaju. Sve buja od života.

Primećujem da na drvetu banane, osim ploda, postoji i predivni cvet. Veoma je neobičan, nikada ništa slično nisam video. Odjednom, iz potpune tišine, izvire lagano brujanje. Sve je bliže. I tada se dešava.

Kolibri! Novi susret. Prvi put na ovom kontinentu. Niodakle. Radujem mu se kao dete. Njegova krila se kreću brzinom koju je nemoguće ispratiti. Nežno dodiruje slatki cvet banane. Kao munja dodiruje još nekoliko tačaka i odleće, ko zna gde.

Wow. Zadivljeno stojim i dahom upijam trenutak u svoje telo.

Davno sam poverovao Hju Lenu da kada bezuslovna ljubav postane tvoj način života, živiš u stanju zadivljenosti. Moje iskustvo, sada već godinama, pokazuje da je to istina.

Zatim sa bratom polazim u današnju avanturu. Krećemo se kroz duboku bambusovu šumu. Sve nijanse zelene boje koje postoje su pred nama. I ponovo taj isti utisak. Sve je toliko živo da buja od energije.

Brat mi govori koliko je zahvalan što sam tu. Mnogo ga zanima duhovni rast, ali kaže da ga često staro okruženje vraća lošim navikama.

  • Nekako me sredina ponovo uvuče.

Fenomenalna rečenica. Svestan sam da postajemo jedno sa onim sa čime smo energetski. Kažem mu da bi bilo super da od sada svesno bira kvalitetniju sredinu i da dopusti da ga ona uvuče u sebe. Tada mi govori:

  • Ovde u šumi osećam duboki mir.

Fenomenalno. Upravo to se i dešava. Harmonija prirode nas uvlači u svoju božanstvenu energiju – mir koji prevazilazi svako poimanje.

Pažljivo birajte svoju sredinu. Tako birate svoj svet. Energije sa kojima bivate – to i postajete. Čuli ste već za situacije kada partneri liče jedno na drugo, kada ljudi liče na svoje kućne ljubimce i slično. Ono sa čime provodimo mnogo vremena, to postajemo. Energije koje nose informacije, mešaju se i ujedinjuju. Izberite one koje donose ljubav, mir i harmoniju.

Želim vam mir koji prevazilazi svako poimanje.

Oslobodi se stega ograničavajućih verovanja

Dragi moji, toliko želim da podelim sva ova čudesna iskustva sa putovanja sa vama, ali jednostavno ne stižem. Dani su u potpunosti ispunjeni.

Jutros sam održao još jednu online radionicu za polaznike online škole za čarobnjake i posle meditacije „Sveta ljubav“ odlučio da se u potpunosti odmorim i tako pripremim za naredna iskustva. Trajala je četiri, umesto dva sata. Hvala Bogu na internetu. Zaista je sve moguće, pa i raditi sa drugog kraja sveta. Kao što sam davno i izmaštao. Wow!

Kakva je samo zemlja Kolumbija! Posle posete BOGoti i božanskim vodopadima, divovskim šumama, carstvu biljaka, susretom sa svim mogućim vrstama voća i povrća, zaputio sam se ka karipskoj obali i mestu Santa Marta. Pre polaska, nisam ni znao da je Kolumbija karipska zemlja.

Sat vremena leta i sa 17C i 2700m u Bogoti, stigao sam na 33-35C i 0m u Santa Marti.

Sunce, more, palme, uzane ulice, motori. Voće na svakom koraku, možeš kupiti punu veliku čašu manga, marakuje i još nečega za od pedeset do sto dinara. Zavisi koliko si naivan turista. Na žalost, mnogo je ljudi koji su veoma siromašni.

Pošto ovaj deo putujem sam, odlučujem se za hostel i desetokrevetnu sobu. Ovde bar neko zna engleski. Odmah upoznajem imenjaka – Marko, ali iz Finske. Potom srećem devojku iz Ukrajine. Zatim još evropljana i severnoamerikanaca.

Spontanost, otvoreni duh. Mnogi imaju more neobičnih iskustava. Ako nikada niste probali da putujete sa rancem, koliko god godina da imate, možda je ovo trenutak da probate. Za te ljude granice ne postoje. Dosta njih putuje besplatno, prijavljuje se za mesta gde je moguće volontirati u zamenu za smeštaj i hranu. Upoznaju različite civilizacije, načine življenja. Samo bivanje sa iskusnim putnicima otvara um. Kakve su to samo priče. Šta je sve samo moguće kada shvatiš da ne moraš da veruješ u sve ono što si slepo verovao do sada.

Često se držimo ideja, na primer, da je neophodno da završimo fakultet i postignemo finansijsku slobodu kako bismo živeli srećno i ispunjeno. Ili, moramo da imamo porodicu.

Ako i samo ako (ovo je matematičar iz mene) dozvolimo sebi da se oslobodimo čvrstih stega takvih ograničavajućih verovanja, zaista – ne postoje granice. I u bukvalnom smislu, graničari se sklanjaju sa puta. Kada smo slobodni, počinjemo da sledimo svoje srce.

Tada za nas, umesto „ljudskih“ počinju da važe božanski zakoni. A za Ljubav – nema ograničenja.

Isceljujuća snaga vodopada

Prethodnih godina, često sam nailazio na slike vodopada i mističnih, malih, prirodnih bazenčića koje je priroda kreirala na nekim dalekim meridijanima planete. U dubini šume, potpuno nepristupačne. Snimao sam ih sa idejom da ih jednog dana obiđem.

A onda sam pre nekoliko meseci rekao: „Bože, želim da ove godine živim po mesec dana u različitim sredinama“. Nekoliko meseci je prošlo i prva lokacija se pojavila niodakle. BOGota. Kakav savršen znak da se započne ovo neobično putovanje duše i srca. Veliki iskorak u nepoznato.

Stigao sam u Kolumbiju i već u prvim danima probao svo moguće voće. Godinama sam to želeo. Slatki, slatki, slatki mango. Za moje unutrašnje dete, to je alat koji donosi slast života u svakom trenu. Čarolija!

Na svakom koraku van grada – sve je zeleno. Sve odiše ŽIVOTOM. Sve buja. Ovde priroda nije štedela. Ima svega, od 0 do 5000m nadmorske visine. Sve klime čoveku poznate.

Ali, ja pojma nemam o Kolumbiji. Nisam ništa ni čitao. Jednostavno, verujem da je moje da se prepuštam i volim svoje trenutke, a Bog se pobrine da imam savršenog vodiča. To je moj brat od tetke, koji je prestao da flertuje sa duhovnošću, već odlučio da joj se zaista posveti.

Kaže on meni: „Maki, Bog te poslao“. Znam. I njega meni. Veoma retko sam se vozio džipom. A ovde je on zaista potreban. Krećemo se po planinskim vrhovima. Igram fudbal na 3500m i zadišem se posle samo nekoliko minuta. To je taj manjak kiseonika na visinama. Neverovatno, a predivno zanimljivo.

Odmah nakon toga, nailazimo ne veliki ranč. Predivni konji. Zastajemo. Mazim ih. Bože, kakva su to samo čarobna stvorenja.

Posećujemo prašume u okolini grada. Kuda god kreneš, drveće se penje u nebesa. Na svakih nekoliko kilometara – magični vodopadi.

Čitao sam davno o tome kako su se šamani kupali pod njima i koristili ih za duhovno čišćenje. Primećujem da se neki ljudi boje njihove snage. Onaj stari Marko, koji nije verovao, isto bi se osećao.

Ali sada, verujem da me tu Bog smestio sa razlogom. Davno sam želeo da mi podari ovakvu mogućnost. I sada svaku priliku koristim. Što im bliže prilazim, dublje sam u meditativno-molitvenom stanju. Samo stanem ispod. Ogromna snage vode pogađa me u glavu. Sliva se niz moju lobanju, ramena, grudi, leđa, stomak, noge i potom nastavlja. Odnosi zaprljanu istoriju čovečanstva, donosi tok i slobodu u sada.

Danas mi je baš dan za širenje svesti o bogatstvima planete Zemlje i svesnosti kako se ponašamo prema našoj majci. Umesto da idemo putem egipatske civilizacije čiji su simboli piramide, moć i slava, meni se više sviđa indijanska ideja. Krug. Kompletiranje. Poštovanje doma. Kada odu, njihove kuće se vraćaju u prirodi. Sve je čisto. Ništa ne zaprljaju. Zlato, zgrade, besna kola – nemaju nikakvu vrednost za našu dušu. Ali, ono što osećamo i činimo – ima.

Žao mi je.

Oprosti, molim te.

Hvala ti.

Volim te.

Kad sledimo svoje srce, živimo Raj na Zemlji

O, Bože moj dragi! Kako je samo život savršeno zamišljena igra! Kada i ako naučimo da je igramo, možemo u njoj uživati iz dana u dan. Ako se prepustimo toku, hrabro sledimo svoj osećaj, sa poverenjem i ljubavlju, ne opiremo se, otpuštanje postane redovna praksa – tada se trenuci i iskustva slažu kao neka veličanstvena slagalica. Uživajte u još jednoj čudesnoj priči.

Pre nekoliko meseci, pojavila se jedna devojka preda mnom sa željom da lično kupi dve knjige. Stigla je iz Nju Jorka. Tom prilikom mi je dala 40 dolara i rekla: „Da ovaj novac potrošiš kad dođeš u Ameriku“.

Dok je to izgovarala, nije imala pojma da sam nekoliko dana pre toga poželeo da ovu godinu provedem putujući svetom, a da mi je na listi prioriteta, upravo Amerika. Bio je taj susret još jedan od onih divnih znakova na putu. Sačuvao sam njene novčanice.

Od tada je prošlo više meseci. Krećem ka južnoj Americi. Već više od dve nedelje sam u Kolumbiji. U poslednja dva dana, ostajem sam bez lokalne valute, a plaćanje karticom je i dalje prilična retkost.

Gledam u novčanik. Tu je njenih 40 dolara. Odlučujem da razmenim dvadeset. Kasnije shvatam, jednu polovinu u južnoj, a drugu u severnoj. Upravo je severna Amerika naredna destinacija.

Super ljubazna žena iz hotela me vodi da razmenim novac. Nije to ovde uobičajeno. Prva ulica do mora deluje sasvim normalno. Asfalt, turisti, mnošto prodavnica, kiosci sa svim tropskim voćem. Već u prvoj ulici iza nje, prašina, kamenje, beda, siromaštvo. Nijedna kućića nije dovršena.

Uspevamo da razmenimo novac. Častim gospođu i njenu koleginicu čarobnim sokom od manga, marakuje i banane. Raduju se kao da sam im poklonio kuću. Cakle im oči. O, Bože dragi. Na vrata ulazi njena ćerka. Na majici joj piše “Aloha”. Rekao bi Hju Len da je to alat za čišćenje koji znači “Biti u prisustvu Boga”. Havaji. San od pre nekoliko godina. Sveti Duh me šalje tamo. Za dve nedelje. Koračam u stanju zadivljenosti.

Ispijam svoj sok na obali i stiže poruka. To je upravo ona devojka iz Nju Jorka! Upravo sam razmenio dve njene novčanice!

  • Ako želiš smeštaj u Nju Jorku, slobodno dođi, biću odsutna skoro mesec dana.

Pa dobro, da li je ovo moguće? Smešim se, jer već dugo vremena vidim božju ruku kako povlači konce i sve savršeno podešava, ako joj se prepustimo. Odgovaram potvrdno, oboje se radujemo. U međuvremenu sam već dobio pozive od predivne duše da je posetim u Čikagu, a i neko skijanje u magičnom Koloradu se pojavilo. Veličanstena čarolija za koju ja nemam nikakav plan, samo sam otvoren za to što dolazi. I već znam, sve će to biti savršeno, jer samo tako i može da bude – kada bezuslovna ljubav vodi i čisti put pred nama.

Nedugo zatim, preda mnom se pojavljuje žena iz Nemačke. Nakon par rečenica kreće razgovor o životu i duhovnosti. „Ovo mi je već druga radionica u jednom danu, nakon one jutrošnje“, pomislih.

Znate već moju priču, napuštanje posla, okretanje bezuslovnoj ljubavi, okean čuda. Nisam prestao da govorim skoro pet sati. Kada bih pokušavao da prekinem, ona bi zamolila da nastavim. Nismo ni primetili, niti vodu pili, niti jeli. Traži mi da joj pošaljem knjigu o Ho’oponoponu. Govori mi da treba da što više pišem na engleskom, jer sve to treba da čuje više ljudi.

Odlazim na spavanje, potpuno ispunjen, nakon dana sa mnogo nadahnuća i novih čuda. Telo je umorno, ali onako slatko, blaženo.

Ustajem rano. Otvaram oči srećan i zahvalan što sam živ. Na ovom mestu, u ovom trenutku. Sedam za sto i pijem prve gutljaje kafe. Jedan tamnoputi momak zvoni na vrata. Pozdravljamo se.

  • Ja sam Džejkob. Iz Nju Jorka sam. Bavim se duhovnim radom.

Sedim. Gledam. Slušam. Ne verujem. Trljam oči. Da li je ovo stvarnost ili san?

Priča počinje sama da teče. Osmesi, oči koji cakle od radosti.

Ispričam mu deo svoje priče. Hladi nam se doručak. Hvata se za glavu kada čuje šta mi se sve dešavalo.

  • Drago mi je što sam i ja znak na tvom putu.

Odjednom mi kaže da mu je rođendan 26.-og. „Baš kada i meni“, kažem.

Nakon samo pola sata kaže: „Znaš, kada budeš u Nju Jorku, biću i ja, pa ću da te vozim gde god da treba“. Bože, hvala ti.  

Bacam pogled na sat. Ukoliko želim da stignem na izlet, treba da krenem odmah. Treba da razmenim još novca. Nemam pojma gde to da učinim, ali se istog časa preda mnom pojavljuje vlasnik hostela i pokazuje mi tačnu lokaciju, udaljenu dva minuta hoda. Super. Spreman sam. I žena iz Nemačke je tu, taman da se pozdravimo. Zagrljaj. Duše su se povezale na divan način za samo nekoliko sati. Sve vreme imam osećaj da sam na savršenom mestu u savršeno vreme. Ali, stići ću na čamac samo ako se sve savršeno poklopi.

Prvi sam u redu u menjačnici. Izlazim i taksi me čeka ispred. Stižemo lako i u pravo vreme. Izlazim iz kola i bukvalno preda mnom je čovek kome piše Isus (Jesus) na majici.

Pokazuje mi gde da kupim kartu (iako već znam). Govori na engleskom i veoma je korektan, ništa ne pokušava da mi nametne, što je veoma neobično na ovom mestu.

Sve se savršeno složilo. Pre neki dan sam se vozio čamcem, ali je tada pozlilo nekim ljudima i nismo stigli na željenu lokaciju. More je bilo izuzetno burno, a čamac je jednostavno – običan ribarski čamac na koji su nakačena dva super snažna motora. Kada ga koriste lokalci, pretvara se u super brzi, ali ne baš stabilni gliser. Tom prilikom su se svi sem mene, vratili kućama autobusom.

Kaže mi: „Ovo je veliki čamac i potpuno je bezbedan“. Mene čeka jedno savršeno mesto. Broj 26. A čovek ispred mene nosi prsluk za spasavanje. Na njemu je samo jedan četvrorocifreni broj koji se meni jednom jednostavno pojavio i rekao:

  • Kad sledimo svoje srce, živimo Raj na Zemlji.

Put do bezuslovne ljubavi vodi kroz vrata praštanja

Naš svet je prepun povređenih i traumatizovanih ljudi. Verovatno smo svi doživeli manje ili više teška iskustva. Kada se neka od njih dese, ukoliko ne znamo kako da povredu procesuiramo i otpustimo, ona nastavlja da živi u nama. Širi se kao rak i počinje da vlada našim mislima, emocijama i delima. Tako, nekada povređena osoba počinje da povređuje svet oko sebe.

Naša istinska priroda (bezuslovna ljubav) biva gotovo istisnuta iz nas. Nama počinje da vlada tama i hodamo ovom planetom ispražnjeni, nezadovoljni, bezvoljni, bolesni, nemoćni. Ali, pošto bez ljubavi života nema, stalno tragamo za novom „dopunom“ energijom ili ljubavlju, kao zombiji. Tragamo za njom van sebe, jer smo izgubili kontakt sa originalnim Izvorom, koji je u nama.

Ovo je, za mene, neka slika današnjeg sveta u kom živimo. Zato je većina vesti, filmova, muzike, svega što do nas dopire – prepuna informacija koje su u skladu sa „zombi načinom“ života.

Dobra vest je – sve to se može promeniti. Može, ako krenemo putem bezuslovne ljubavi. A, divno je rekla Lujza Hej: „Put do bezuslovne ljubavi vodi kroz vrata praštanja“.

Samo, opraštanje nije lako. Najčešće je lako za decu, jer su ona, dok su još vrlo mala – prepuna radosti i ljubavi. Ona su vrlo brzo nakon neke svađe u stanju da kažu: „Mir, mir, mir – niko nije kriv“. I nastave da se igraju i raduju. Nastave da zaista žive.

Problem je kod nas odraslih koji smo odučeni od prirodnih načina otpuštanja, koji smo naučeni da nije u redu da osećamo i izražavamo mnoge emocije, već da ih potiskujemo. Odučeni smo od bivanja onoga što jesmo.

Kada trauma ostane u nama, vremenom otpor raste i sve ju je teže otpustiti. Teško je, jer smo mnogo energije, nesvesno, uložili u njeno održavanje. Svakog dana sve više i više želimo da se osvetimo onome ko nam je naneo izvornu povredu. Svakog dana nosimo sve više otrova u sebi.

Ali, iako je teško, moguće je. Moguće je ako odlučimo da se okrenemo svojoj duši. Moguće je ako odlučimo da se probudimo i postanemo svesni ko smo. Moguće je ako odlučimo da krenemo putem opraštanja.

Meni u svim tim procesima mnogo pomaže ideja da je svet naše ogledalo, te da sam na nekom nivou odabrao da se rodim baš kao osoba koja jesam, u uslovima kojima jesam, te da mi svako iskustvo služi kao prilika da moje duša i srce postanu čisti. Da se vratim u izvorno stanje, stanje Nule.

To znači da kada mi se desi nešto neprijatno, u meni postoji nešto što je to iskustvo pozvalo. Na primer, ako podsvesno mrzim sebe i smatram da nisam dovoljno dobar i ne zaslužujem ljubav, u moj život će doći neko da me povredi i to mi pokaže. Ako verujem da Ljubavi (Boga) nema, neće biti mnogo ljubavi u mom iskustvu života. Ako podsvesno verujem da je Bog strog i da kažnjava, provešću život osećajući mnogo krivice i tražiću načine da se povredim, ili da me okolni svet kazni i povredi.

Svet oko mene mi, na taj način gledano, pomaže da primetim kakve se to sve informacije u meni nalaze – te da se njima pozabavim i transformišem ih. Ako pođemo sa te tačke, mnogo je lakše pronaći mir sa svim iskustvima, zahvaliti se svim dušama sa raznim ulogama u našem životu, oprostiti i njima i sebi.

Tada bezuslovna ljubav ponovo počinje da dominira u našem životu. To nije nikakva tehnika, to je stil življenja. To je zapravno naša izvorna priroda. Svesno biranje mira, ljubavi, opraštanja u svakom trenutku – postepeno nas vraća u harmoniju življenja.

Kada tako živimo, umesto da se stalno praznimo, energetske blokade postepeno nestaju i sve je više energije u nama. Sve je više života u nama. Izgledamo mlađe. Zdravlje nam se poboljšava. Snažniji smo. Svežiji. Vremenom smo u sve dubljem i dubljem miru. Srce nam se ponovo otvar i širi. Volimo svoj život sve više i više.

I onda, dar naše duše, koja je kreirana po slici i naličju Božjoj, dolazi u prvi plan. Ono što pomisliš, izmaštaš, iskreno i lako, srcem – dešava se, bez nekog preteranog napora. Prepuštaš se igri života, ništa ne planiraš. Pratiš svoj osećaj. Život prestaje da bude težak. Život prestaje da bude borba. Udišeš punim plućima. Udišeš punim plućima jer ti se srce ponovo otvorilo. Zemljom hodiš, a osećaš se kao da letiš, jer su ti se krila ponovo raširila. Radost života teče tvoji telom.

Tada znaš da je svet tako i zamišljen. Tada znaš da kada slediš svoje srce, za tebe važe božanski zakoni. Tada postaješ lutkica u rukama Božanstva. Vođen si u svakom času. I znaš da je sve u redu.

Želim ti okean ljubavi i radosti hrabrost da nastaviš putem svog srca i mir koji prevazilazi svako poimanje.

Iskorak u nepoznato

Pre neki dan čujem kako se u ovom svetu vrednuju pogrešne stvari, kako više novca zarađuju starlete nego hirurzi i kako to nije pravedno. Nekada sam, naravno, i sam tako mislio. Ali, odavno vidim život na drugačiji način.

Novac je, po dogovoru, jedna od mera vrednosti. To za posledicu ima da su najplaćeniji oni koji donose ljudima, ono što im je trenutno potrebno, u okolnostima koje jesu. Među najplaćenijima su oni ljudi koji donose instant rešenja i instant zabavu. Zašto? Zato što je većini ljudi život dosadan, jer nisu svesni ko su. Zato su postali potpuni zavisnici. Nisu zadovoljni svojim i gledaju šta se dešava u životima drugih. U stanju su to da plate. Najviše svojim vremenom, a tek onda svim ostalim. I to jeste tako trenutno.

Da li se to meni kao čoveku, kao duši koja se probudila, sviđa? Naravno da ne. Ali, mogao bih da jadikujem i kritikujem doveka. Samo, ne samo da se sve to ne bi promenilo, već bih bio još nezadovoljniji.

Umesto toga, mogu svojim primerom nešto da promenim. Mogu, ako prihvatim odgovornost. Mogu, ako učinim svoj život zanimljivim. Mogu da postanem deo rešenja za problem koji primećujem. Mogu da krenem u avanturu svog srca. Upravo tako, bar malo doprinosim rešenju i svetu kakav bih voleo da bude. Tako unosim u mrak bar tračak svetlosti.

I to je ono zbog čega smo svi došli. Naši životi mogu biti ispunjeniji, životniji, uzbudljiviji od bilo kog filma, igrice, tv emisije. I iskreno verujem da to svako od nas može. Jer mi jesmo beskonačne duše i svako od nas ima božanski potencijal.

Ali, ako sedimo u krevetu i samo vrtimo kanale, nešto nam očigledno nedostaje. Kad samo pomislim koliko beskonačnih duša na taj način koristi trenutke, veličanstvenog dara zvanog život. Kad samo pomislim koliko sam samo svojih trenutaka tako proćerdao. Tužno.

Ali, šta je to što nam nedostaje? Obično verujemo da je to nešto materijalno.

  • Kada bih imao toliko para, kada bih izgledao kao ova osoba, kada bih imao ovu titulu, onda bih bio srećan, ispunjen…

Ono što nam nedostaje zapravo, nije materijalnog karaktera. Svako od nas ima taj unutrašnji glas koji nas zove da ostvarimo svoje snove. Da se odvažimo i krenemo u svoje životno putovanje i iscelimo svoju dušu. Veliko nezadovoljstvo životom, koje je danas kao neki rak, obuzelo većinu ljudi, znak je damo smo odavno rekli “Ne” soptsvenoj duši.

Pa šta je onda to što nedostaje? Šta je to što stoji na putu da postaneš osoba kakva želiš da budeš? Šta je to što stoji na putu do života tvojih snova?

Evo pitanja koja ti mogu pomoći da otkriješ. Postavi ih sebi i oslušni. Kakvim se osobama diviš? Kakve te osobe magnetske privlače? A onda se zapitaj, kakve to kvalitete te osobe imaju, a ti veruješ da ih nemaš?

Najčešće se divimo ljudima koji su se usudili da žive svoje najveće snove. Oni su hrabri, istrajni, ne odustaju kada je teško i veruju. Možda je ovo dan kada možeš u sebi početi da gradiš ili unapređuješ iste te kvalitete.

I ja sam u jednom trenutku odlučio da postanem heroj svog života. Začuo sam poziv u sopstvenu avanturu i odgovorio na njega. Od tada, mnogo odluka koje sam doneo, bile su potpuno neverovatne. More je čuda koja sam doživeo. Sve se dešavalo na neki magičan način, koji racionalnim umom ne bih mogao ni da zamislim. Kao da je nešto mnogo veće od mene podesilo sve detalje. I to je ono što je pomoglo da se sve te stvari pretvore u realnost. Na tom putu čuda, između ostalog, prošao sam kroz razna iskustva i sve moguće emocije, stekao mnogo mudrosti, prijatelja i naučio da volim i verujem još više.

Možemo čekati dugo da se svi materijalni uslovi u našim životima podese, pa ćemo onda živeti svoje snove. Srećno sa tim.

Ali, možemo odlučiti i da krenemo putem svog srca danas. Da vidimo šta su to naša duša i Bog pripremili? Ja sam svojim primerom, samom sebi, a izgleda i velikom broju ljudi, pokazao da je to moguće.

Možeš proputovati svet kada na računu imaš svo materijalno bogatstvo ovog sveta, a možeš na isti put krenuti bez dinara. Nećeš putovati istim prevoznim sredstvima, nećeš odsedati na istim mestima, ali će iskustva tvoje duše biti podjenako vredna. Ali, samo onda kada svoju stabilnost i poverenje ne pronalaziš u materijalnom (koje nije samo po sebi loše, već je prolazno i promenljivo), već u veri u nevidljivo i beskonačno, uvek prisutno.

Narednih dana, očekuje me duži put. Kupio sam kartu u jednom smeru. Nemam pojma kada ću se vratiti. Idem na put koji me je dugo dozivao. Osećam uzbuđenje, radost i mali strah. To se dešava svaki put kada krećem u nepoznato. I jedva čekam.

Baš zbog toga, odlučio sam da napravim radionicu uživo, kako bih se video i pozdravio sa vama koji pratite moj rad. Tema će biti „Iskorak u nepoznato”.

Vreme: 3. Februar, 19-21h, Beograd. Cena radionice je 1500 dinara.

Za prijavu i ostale detalje, javi se na marko.maodus@gmail.com

Želim ti mir koji prevazilazi svako poimanje.

Prihvatam i volim sebe, baš ovakvog kakav sam sada

Pre nekoliko dana slušao sam audio knjigu Pitera Levina, čoveka koji je ogromnu energiju posvetio izučavanju traume. Evo jednog od njegovih važnih zaključaka. Ljudi, domaće i divlje životinje, svi su izloženi nekom obliku stresa. Ali, divlje životinje ne pokazuju znake traume. Zašto?

Antilopa koja beži od lava doživljava veliki strah, koji pokreće izuzetnu količinu energije. Nakon borbe za život, u narednim minutima, čitavo njeno telo drhti i tako otpušta napetost iz svih mišića. Na prirodan način – oslobađa svu tu energiju iz tela. Tako se stres ne zadržava u njoj, proces koji je pokrenut se kompletira i nakon toga živi u potpunom miru, kao da se događaj nije ni desio. Rekao bih ja, vraća se u Nulu.

Međutim, mi ljudi (a to smo preneli i na pripitomljene životinje), često zaustavljamo prirodnu težnju tela da se oslobodi energija koja je pokrenuta. To je jedna od tekovina današnje „moderne“ civilizacije – snažno potiskivanje emocija kako bismo bili jaki u očima drugih. Da niko ne primeti našu „slabost“. Ali, sa energetskog stanovišta, takvo ponašanje je laž. A laž ima i svoju posledicu.

Zaustavljanje prirodnih procesa izaziva u nama gomilanje stresa i zaustavljanje toka životne energije. Kontinuirano stresno stanje postaje – trauma. Dok god se u nama ne kompletira započeti energetski proces, naša podsvest će kreirati događaje koji će nam davati nove prilike da traumu oslobodimo.

Ali, odrasli čovek se često plaši da oseća, jer tako može delovati slabo. Stoga mnogo češće energiju ulaže u zadržavanje lažne slike o sebi, nego što iskreno biva ono što jeste u određenom trenutku. Do koje mere to može ići, čućete u narednom primeru.

Na terapiju kod Pitera Levina je došla jedna žena. Dodao je da je delovala prilično hladno. Kada ju je upitao da li je ikada doživela strah, rekla da je da nije. Da bi je opustio, potom je rekao da gotovo svi ljudi kažu da su se u poslednjih pet – šest godina bar jednom veoma uplašili.

Na to ona reče:

  • Pa dobro onda. Možda sam se malo uplašila kada sam kidnapovana.

Potpuno hladno to izgovara. Terapeut joj kaže da prepriča događaj, ako želi.

  • Naravno. Bila sam na skijanju sa društvom. U jednom trenutku me muškarac ubacio u svoja kola.
  • Da li ste se tada uplašili?
  • Ne. Nisam znala šta će se dogoditi.
  • Dobro, šta se dalje dešavalo?
  • Nije me odvezao u restoran gde je trebalo da ručam sa prijateljima, već svojoj kući.
  • Pa jeste li se uplašili tada?
  • Ne.
  • A onda?
  • Vezao me je za svoj krevet.
  • Pa da li ste se onda uplašili?
  • Ne.
  • A onda?
  • Možda sam se malo uplašila kada sam videla okačene noževe i pištolje po zidovima.

Šta reći na ovo? Zašto je ova žena toliko udaljena od sebe? Moderna civilizacija je zasnovana na osećaju nedovoljnosti. Osećaju da smo odvojeni od Ljubavi (Boga, Izvora). Kao posledica toga, takvi kakvi jesmo, ne zaslužujemo ljubav, pažnju, priznanje. I zato smo često prinuđeni da postižemo, dostižemo, jurimo, kako bi neko obratio pažnju na nas. Borimo se za mrvice ljubavi i priznanja. Nikako ne smemo prikazati sebe onakvima kakvi jesmo, jer kada smo „slabi“, odbaciće nas.

Piter Levin navodi da se u civilizacijama koje mi nazivamo primitivnim, odgovori na ovakve događaje potpuno drugačiji. Članovi društva podstiču osobu koja je doživela traumu da je i podeli, uz podršku i priznanje svih. Ona je podržana da izrazi svoja osećanja i vođena da povrati zarobljene delove svoje duše. Nakon takvog procesa, slavi se isceljenje i novi život.

U našoj, „modernoj“ civilizaciji, stavljajući racionalni um na pijadestal i jureći za spoljašnjim priznanjima, mi smo se od duše udaljili. Srećom, duša nas kroz osećaje nezadovoljstva, nemira, straha, a nekada i bolesti – podseća na našu istinsku prirodu. Poziva nas da se probudimo.

Čovek nije istinski snažan kada laže i pretvara se pred drugima. Takav čovek je zapravo rob sopstvenih verovanja. Živi stegnut, napet, poguren, okovan. Svuda juri, žuri, nema vremena ni za šta. Često se oseća sputano. Svaki dan je naizgled isti. Zaista je tužno što velika većina nas ljudi živi na takav način.

Čovek koji je istinski snažan, svestan je da je najvažnije da bude iskren prema sebi. On shvata da je za osetljivost, ranjivost u ovom svetu potrebna hrabrost. Hrabrost da stojiš u trenutnoj istini. Da bi čovek postao istinski slobodan, potrebno je da počne da prihvata sebe, baš takvog kakav jeste. Sa svim vrlinama i manama. Tada, na površinu izlaze svi oni nevoljeni delovi nas. Upravo tada kada kreneš da rušiš sliku o sebi kako bi postao ono što jesi, najverovatnije će se desiti da budeš kritikovan, osuđen, ismejan. To može biti veoma bolno.

Umesto povratka na staro, izaberi da lagano, nežno, kao što majka voli dete – sloj po sloj, gradiš nešto naizgled nepoznato, tu davno izgubljenu veštinu – ljubav prema sebi. Kada naučiš da prihvataš sebe, postaješ slobodan. Takav možeš živeti kao da je svaki dan – novi dan i novi dar.

Što više čovek prihvata i voli sebe, spreman je da sve to pruži i svetu koji ga okružuje.

I evo jednog praktičnog predloga, kako krenuti ka sebi. Verovatno si čuo za ovu vežbu mnogo puta. Ali, da li si je i probao? Možeš to učiniti odmah.

Sedi pred ogledalo, pogledaj u odraz svojih očiju i reci: „Spreman sam da prihvatim i zavolim sebe, baš ovakvog kakav sam sada“. Ne prekidaj odmah. Ostani u tome bar pet minuta. Povremeno ponavljaj rečenicu, u sebi ili naglas. Prati senzacije u telu. Da li ti prija ili osećaš nemir? Da li želiš što pre da prekineš? Nakon toga probaj i sledeću rečenicu: „Ja prihvatam i volim sebe baš ovakvog kakav sam sada“.

Ako primetiš bilo kakav otpor, to je onaj deo tebe koji zaslužuje da ga, umesto dosadašnjih osuđivanjem, zagrliš. Polako, nema nikakve jurnjave u ovim procesima. I ako će ti biti išta lakše, pre samo nekoliko godina, meni je to bilo veoma, veoma teško. Opirao sam se najsnažnije moguće i govorio: „Voleću sebe, ali sigurno ne volim sebe sada“. Osećao bih bes kada bih pokušao da zavolim sebe.

Danas sam veoma zahvalan sebi što nisam odustao. Stoga, ako ste u sličnom trenutku sada, nežno prema sebi. Vaša duša će vam biti zahvalna.

Želim vam mir koji prevazilazi svako poimanje.

Kada slediš svoje srce, za tebe važe božanski zakoni

Bio je to još jedan, u tom trenutku – dosadan čas na matematičkom fakultetu. Geometrija. Profesor je na tabli nacrtao tri krive linije i rekao: „Ovo je trougao“. Gledamo svi i pitamo se gde su temena i zašto su stranice krive linije. One se samo približavaju ili teže jedna drugoj, uz pretpostavku da se spajaju – negde u beskonačnosti. Tada nam objasni da je u pitanju geometrija po principima ruskog matematičara i da ona ne važi na Zemlji, već se više odnosi na zakonitosti Kosmosa. Kada se napusti Zemljina orbita, drugačiji su geometrijski zakoni. Bilo je to veoma apstraktno. Nekako nevidljivo, daleko.

Iako sam imao ogroman unutrašnji otpor prema matematičkom fakultetu, ipak sam ga uz veliki napor – završio. Godinama sam kasnije bio ljut na sebe, život i matematiku, što sam uopšte krenuo tim putem. Nisam želeo, ali sam ljutnju, u tom slučaju, ipak osećao. Sve dok jedne večeri nisam izveo sledeću vežbicu.

Na papiriće sam napisao mnoge uloge koje sam igrao i igram u ovom životu. Potom sam ih simbolično spaljivao u vatri uz nameru otpuštanja uz bezuslovnu ljubav. Kada sam došao do papirića „matematičar“, pogledao sam i poželeo da ga spalim, kao i svaki drugi. Ali, u ovoj situaciji sam imao veliki otpor.

Istog časa je dunuo snažan vetar i umalo ugasio vatru. Jedini put te večeri sam rukom morao da zaštitim plamen. Shvatio sam tog časa, bilo je potrebno da zaštitim matematiku od svoje ljutnje. Setih se tada rečenice koju sam jednom prilikom čuo: „Matematika je izabrala tebe“. Uz iskreno izvinjenje i poštovanje koje sam u trenu osetio, setivši se i naših zajedničkih, lepih trenutaka – spalio sam papirić u vatri.

Iako je naboj umanjen, i dalje je u meni postojalo pitanje: „Zašto mi je trebalo toliko godina na fakultetu, kada se sada bavim nečim tako divnim kao što je duhovnost, život, transformacija. Kakve to veze ima sa matematikom?“

Nekoliko dana kasnije pomenuo sam to razmišljanje svom prijatelju. On u tom času, kao iz topa, reče:

  • Mare, sve ti je to matematika. Samo, božanska matematika.

Kako je samo ta rečenica u meni odjeknula! Sve je dobilo smisao! Zašto sam još kao dete shvatao i logički munjevito povezivao razne stvari, zašto su mi svi zadaci bili laki, te zašto mi danas tako dobro ide sa ovom drugačijom, životnom matematikom.

Nešto kasnije, naišao sam na rečenicu pravoslavnog monaha, oca Porfirija: „Kada slediš svoje srce, za tebe važe božanski, a ne ljudski zakoni“. Šta li sad to znači?

U tom periodu, već duže vreme sam posvećeno i sa zanosom, praktikovao bezuslovnu ljubav kroz Ho’oponopono, tj. molitvu srca koja teče stalno. Kako je ta molitva u meni zaživela, vodila me je u razna čudesna iskustva, nešto što danas nazivam avanturom srca. Mnogo puta su mi se desile potpuno nezamislive stvari, čarobna podešavanja koja su jednostavno zemaljskoj matematici – neverovatna.

U tim trenucima, u meni bi bljesnula ta rečenica: „Kada slediš svoje srce, za tebe ne važe ljudski, već božanski zakoni“. To su trenuci u kojima, do sada važeće informacije, prestaju da važe. Tada važe oni zakoni sa neobičnog časa geometrije. Važe zakoni nematerijalnog, nevidljivog, neopipljivog. Gde tačke spajanja postoje samo u beskonačnosti. A ipak se sve spoje. I postanu materijalne. Na Zemlji!

Kako ja to danas razumem? Ukoliko slediš svoje srce (odnosno voliš), možeš te božanske, „nebeske“ zakone „spustiti“ na Zemlju i živeti po njima. Možeš živeti „Raj na Zemlji“. Možda ne stalno, ali meni je i ovoliko „često“ – FANTASTIČNO.

Ali, kako sad to, nije realno? To ima samo u bajkama i snovima. Nije realno ako si “realan”. Nije realno ako si suviše racionalan i ozbiljan.

Ali, ako uspeš da naučiš svoje srce da, bar većinski – prihvata i voli, probudiš duh, maštu , osmeh, lakoću i radost deteta – za tebe više neće važiti „ljudski zakoni“. Neće problem više biti nezdrava hrana, manipulativni ljudi, zle vakcine, razmišljanja roditelja, učitelja, komšija, kolega, političara…

Kada se nađeš pred nečim što ti se ne dopada, setićeš se da ne postoji niko i ništa van tebe. Ostajetete ti i to nešto što kreira neprijatnost. Gde? To je emocija koja se negde u tebi nalazi. Tuga, ljutnja, bes, žal, krivica… Nije ti prijatna, ali kreneš da je voliš, zato što se tada setiš i da je bezuslovna ljubav (Bog) u tebi. Kreneš da „voliš neprijatelja svog“ i ako istraješ, shvatićeš da ti ona zapravo nije neprijatelj. Samo želi da bude voljena, kao i sve ostalo. Osetiš. Iskusiš. Uvidiš. Postaneš mudriji. I nastaviš.

Tako slediš svoje srce. Tako bezuslovno voliš. A tada, za tebe počinju da važe „nebeski“ zakoni. Samo što ih ne živiš na nebu, već ovde, na Zemlji.

Da li je to lako? Haha. Kao i sve – ima svoju cenu. Moje iskustvo kaže da to zahteva izuzetnu svesnost i veliku posvećenost. Zahteva da budeš „jednom nogom na nebu, a drugom na Zemlji“. Zahteva hrabrost da budeš sa sobom. Da ne bežiš. Da ne odlažeš. Istovremeno, verujem da je to i najvrednije što jedna duša može biti na našoj planeti – jedno sa Bogom.

Samo, da ne biste mislili da sam ja neki gospodin savršeni, te da to mogu ja, a ne i vi – znajte, ja samo putujem ka tome. Hvala Bogu pa sam zavoleo putovanje.

Želim vam mir koji prevazilazi svako poimanje.