Abrakadabra!

/in /by

Probudim se jutros. Prve reči koje čujem su:

  • Abrakadabra!

Moj zet se igra sa sestrićem. Smeju se obojica. Kako je to samo predivno. Osmeh oca i deteta. Tim osmehom, kroz dom se širi čarolija. Odavno znam simbolično značenje ove reči. Abrakadabra ili „Stvaram kako izgovaram“.

Nešto kasnije slušam audio poruku svoje prijateljice:

  • Marko, ne znam da li si ti svestan toga u potpunosti, ali osećam kako putuješ i kako tačno treba da budeš baš na tim mestima u to vreme. Ljudi padaju sa neba pred tebe i ti dodiruješ njihova srca, budiš njihove duše. Koliko je to samo veliko!

Zaista, gotovo svakog dana, gde god da sam, imam osećaj da svako ko mi se nađe na putu, koje god da je nacije, koje god da je boje kože – nekako me pita za životnu priču. Potom se na neverovatan način se zainteresuje za duhovnost, zaprati moj profil, sugeriše da više pišem na engleskom, i tako dalje.

Iako tome svedočim iz dana u dan, ipak, znači mi da čujem takve reči. I ja sam, pre svega, čovek i moja glavna obaveza prema samom sebi i Bogu je da iskreno izražavam svoje misli i emocije i u skladu sa tim delam.

Znate, ovih dana mi stižu poruke od ljudi koji gledaju neka moja stara videa, rade neku od meditacija i potom im se na magične načine rešavaju problemi, nestaju tuga i bol, voda sa slavine počinje normalno da teče, bez ikakvog logičnog objašenjenja.

Setim se tada leptira koji ne može videti veličanstvenost sopstvenih krila. Možda smo tako i kreirani mi ljudi, pa je potrebno da jedni druge podsećamo na sopstvenu veličanstvenost.

U isto vreme, stiže mi mail sa pitanjem da li je program „Škola za čarobnjake 2“ obična radionica ili se uz nju dobija sertifikat. Jasnoća je iz mene istog časa progovorila:

  • Ne, škola za čarobnjake svakako nije obična radionica. Ona od ljudi zaista stvara ono što u nazivu i kaže. Čarobnjake. To su ljudi koji postaju alhemičari svojih života. Kada ovladaju tom veštinom i poveruju u moć ljubavi, u moć sopstvene duše, njima nisu potrebni sertifikati.

Pre nekoliko godina jedna žena mi je, nakon jedne od radionica predložila: Marko, pomislila sam kako bi mi, učesnici tvojih radionica mogli da dobijemo neki vid sertifikata od tebe. Ali, pošto je ovo čista bezuslovna ljubav i čarolija, znam da to ne treba da bude papir. U isto vreme, pitao sam Boga, kakav bi to vid “potvrde” mogao da pružim ljudima. Oboje smo dobili isti odgovor. Umesto papira, potvrda bi bila čarobni štapić.

Odmah nakon toga, čujem se sa jednom osobom koja je prošla kroz prvi ciklus. Kaže kako je upravo sa desetogodišnjim sinom radila jedan od naših procesa iz škole čarobnjaka. Na početku je dečak osećao veliki bes. Na kraju procesa, sva ta energija je transformisana u radost, ljubav i želju za davanjem.

Nije li to čarolija? Nije li to dovoljan sertifikat? Nije li ta spoznaja da u sebi imaš čarobni štapić kojim možeš strah pretvoriti u ljubav, nešto najveličanstvenije dato čoveku?

Ukoliko osetiš da u ovoj priči ima nešto i za tebe, ukoliko u moru veoma realnih i racionalnih ljudi osetiš da tebi to nije dovoljno, ako želiš da živiš u zanosu, da tečeš sa rekom života nadahnuto i inspirišeš i druge, baci pogled na ovu stranicu i vidi ima li tu nečeg za tebe:

Škola za čarobnjake 2! (15 maj – 31. jul 2022.)

I woke up this morning. First words I hear are:

  • Abracadabra.

My brother in law is playing with his son. How wonderful that is. Smile of the father and the son. With this smile, the magic spreads through the house. I know the symbolic meaning of these words for a long time.

It means: I create as I speak.

A bit later I listen to audio messages from my friend. She says:

  • Marko, I don’t know if you are fully conscious of it, but I feel that as you travel you are exactly at the places you need to be. People fall down from the sky before you and you touch their hearts, you wake up their souls. Do you know how big that is?

And really, almost every day, wherever I am, I feel like anyone that I meet on my way, whatever nation, whatever skin color – he or she asks me about my life story. Then they, somehow magically get interested in spirituality, follow my work, ask me to write more in English, etc.

Although I witness that from day to day, I still care about those kind of words. I am, before else, a human being and my first obligation is to be true to myself and God, and to sincerely express my thoughts and emotions, and act according to them.

You know, these days I receive messages from the people who watch some of my old videos. They did try some of my meditations and they are writing how pain and sorrow somehow disappear, how some household devices magically start to work perfectly without any logical explanation.

I remember than the story about the butterfly. Although wonderful, he can’t see his magnificent wings. Maybe we humans are created like that. Maybe we can’t fully see our own magnificence, so we have to remind one another about that.

In the same time, I receive the email about my online program “School of Wizards 2” – Is it only a regular workshop and do you get a certificate with it. Clarity from me immediately answers:

  • No, this is no ordinary workshop. The school of wizards creates that what it has in the title. Wizards. People who become alchemists of their own lives. And when they learn those skills, truly believe in power of love and might of their souls, they don’t need certificates any more.

That reminded me – few years ago a woman told me: Marko, I would like, as a participant of your workshops to get some kind of a certificate from you. But, when I thought about it, I knew it shouldn’t be a paper. Because, this is unconditional love, this is magic.

At the same time, I asked God, what kind of “certificate” could it be. We both received the same answer. The magic wand.

Only few hours later, I receive a phone call from a person who went through the first School of wizards. She actually went through the transformational process with her son. At the beginning he was full of rage. At the end, he felt only joy, freedom and wish to spread love.

Isn’t that pure magic? Isn’t that a valid certificate? Isn’t that idea that inside yourself you have a magic wand that you can use to transform fear into love – something most amazing given to human being?

I wish you peace beyond all understanding.

Dom je tamo gde ti je srce

/in /by

Posle dugotrajne vožnje kroz potpuno divlje predele, točkovima dodirujemo asfalt. Nakon hladne kiše i planinske magle, u predveče stižemo u topli, rajski predeo. Put prati reku Bogota koja teče sa naše desne strane. Oko nas su zelene šume, ali kao da su u času postale mnogo pitomije. Ne znam zašto, osećam se kao kod kuće. Kao da je upravo neko toplo, majsko veče i spuštamo se niz planinu u Srbiji. Najviše sve liči na Taru. Isti osećaj ima i moj brat. Rastapamo se u nekoj neobjašnjivoj bliskosti i lagano stižemo do novog gradića.

U našem dvorištu je bazen. Uz njega ide i veličanstveni pogled. Duboki mir odjekuje našim koracima. Ne žurimo nigde. Sve je u redu. Odlazimo u šetnju i prvo probamo neki voćni miks koji zovu „Salpikon“. To su zapravo samlevene lubenica ili papaja, a potom u taj sok, naseckani komadi zrelog voća (mango, banana, itd). Fenomenalno je! Odlučujem da to spremam kada god da se nađem u prilici.

Potom prošetamo kroz glavnu ulicu i sedamo na večeru u argentinski restoran. Kažem ljubaznom kelneru da mi donese jelo koje šef kuhinje najviše voli da sprema. Stiže neko meso i salata. Ne zanima me hemijski sastav, želim da jedem ljubav. Istovremeno se nadam da me prijateljica Kristina neće odvojiti u grupu koja „neće preći“. 🙂 Pre no što uzmem zalogaj, koristim svoju maštu da zamislim čitav lanac događaja, od nastanka Univerzuma do danas, koji su doveli do spajanja zalogaja iz mog tanjira i mog stomaka. Zamišljam kako mi se zalogajčići raduju i govore: „Prvo pojedi mene, prvo mene“. Igram se. Osećam svu tu ljubav, rastapam se i potom jedem sa ljubavlju i užitkom.

Narednog jutra pripremam salpikon. Brat proba moju verziju i kaže kako je ova sto puta bolja. Naišli smo sinoć na jednu izuzetno zrelu, a ogromnu papaju. Topila nam se u rukama. Slatka kao med. Kada je to osnova, sve ostalo je samo dodatak na čaroliju. Još kad smo videli lokalni „mango dulce“ (slatki mango) i to ubacili – bila je to ekstaza za naša čula.

Naš gradić se nalazi na visoravni. Ispod nas protiče reka Bogota. Odlučujemo da se spustimo do nje strmim putićem. Danas je on namenjen turistima, a nekada je služio ribarima. Spuštamo se i nailazimo na ogromne plantaže voća.

Pred našim nogama, na zemljanom putu, nalazi se nekoliko plodova limuna. Osećam da su tu ostavljeni za nas. Stavljam ih u ranac, svestan da će inače istruliti na zemlji. Spuštamo se dalje i nailazimo na dva velika jata leptira. Nikada tako nešto nisam video. More belih i narandžastih leptira. Brzi su kao munje. Jednog zamolim da pozira za mene. I nakon nekoliko sekundi, staje. Skupi krila i ne mrda. Čeka dok ne zabeležim njegovu veličanstvenost. Tada ga zamolim i da raširi krila. Okleva. Priđem mu na samo nekoliko centimetara i zamolim ga da ga prvo pomazim po krilima. Dopušta mi i to. I potom širi krila. Prikazuje mi se i u tom izdanju. Divim se. Kako je samo moćna ta sila kreacije. Kakve veličanstvene boje, oblici, strukture, funkcije. Sve je to NEVEROVATNO i NEZAMISLIVO. Samo se divim.

Koračamo dalje. Od žabokrečine se u vodenoj površini formiralno divno, zeleno srce. Preskačem neko kamenje i pentram uz stenu kako bih ga slikao. Oko nas su stabla banane, manga, mandarina, pa i papaje.

Nakon nekoliko minuta, nastavljamo dalje. Silazimo do reke. Eh. Iako je Bogota veličanstveno snažna planinska reka i gotovo svakog dana dobija nove zalihe sveže vode kao dar sa neba, ipak – ljudi su je zaprljali tako da izgleda kao voda iz mašine za veš. Umesto kristalno čiste planinske reke, po njoj plutaju debeli slojevi pene. Izvinjavam se reci i majčici zemlji. Znam da sam odgovoran za sva ta naša (ljudska) sranja i obećavam sebi da ću nastojati da svojim primerom još više doprinesem čistom življenju. Ako smo ljudi, ne znači da moramo da budemo paraziti. Možemo živeti, a da pritom ne uništavamo, trujemo, povređujemo i prljamo sve oko sebe. Podsećam se da je dovoljno činiti male korake ka tome. Svakog dana još jedan mali korak sa moje strane. Kao što se širi sranje, tako se širi i ljubav. Jedna kesa manje, jedna boca manje, jedno čišćenje stana sa manje hlora – na globalnoj skali, sve to ima smisla.

Vraćamo  se nazad. Na putu nailazimo na prekrasni drvored. Cela ulica miriše kao najdivnija prirodna parfimerija. Kao da smo uronjeni u božansku baštu. Cvetovi me neodoljivo podsećaju na Havaje. Nekoliko dana kasnije, tamo ću se i naći.

Bratu pada na um da iskoristimo limun koji sam sakupio i kupujemo svežu ribu. Hoće da mi spremi „ceviche“. Šta je sad to?

  • To ti je način spremanja hrane, morskih plodova i ribe – tako što samo iscediš limun, naseckaš luk i paradajz i pustiš da u tom soku sve stoji, dok se ne pojavi beličasti sok.

Pada mi na um još jednom kako se sve lepo slaže. Tako je to kada tečeš sa rekom života. Sve što ti je potrebno samo dolazi, a ti koračaš stazom svog srca.

Svraćamo u prodavnicu. Uzimam aparat i beležim svo to bogatsvo. Na fotkama je samo delić te božanske čarolije.

Vreme je za večeru. Brat i ja seckamo povrće. Kaže on, „skuvaće“ se riba u tom soku od limuna. Presecamo prvi limun i stisnemo. Iz njega – kiša! NIKADA u životu nismo videli limun koji sadrži više soka. Tako je bilo sa svim ostalim. WOW, hvala ti Bože. I zaista, kako je to samo veličanstvena kombinacija ukusa bila. Savršenstvo. Bez ikakvog kuvanja i pečenja.

Stiže i zalazak sunca. Nas dvojica u potpunom, dubokom, miru božjem. Takva je i fotografija koju beležim tog časa. Palma, krov kuće i nebo – sve se perfektno reflektuje u bazenu. Brat okreće fotografiju za 180 stepeni i kaže:

  • Da ne znaš kako je fotografija slikana, ne bi mogao da znaš gde je voda, a gde nebo. Toliko je savršen odraz.

Kada je mir u nama, naš život (naša refleksija) to će i prikazati. U stanju potpunog blaženstva, odlazimo u san.

Narednog dana poslednji put pred moj put na Havaje, šetamo kroz Bogotu. Među deset miliona stanovnika nailazimo na čoveka koji nosi majicu na kojoj piše Beograd.

E dakle, neverovatno. Dom je tamo gde ti je srce.

Ako te zanima kako da slediš svoje srce, a još uvek imaš dileme, možda je vreme da nam se pridružiš na nekom od seminara.

Uživo u Čikagu,

Put do slobode vodi kroz srce, Čikago, 30.04 – 01.05

Ili na tromesečnoj online školi za čarobnjake:

Škola za čarobnjake 2! (15 maj – 31. jul 2022.)

Želim ti okean ljubavi i radosti, hrabrost da nastaviš putem svog srca i mir koji prevazilazi svako poimanje.  

Postoje heroji među nama

/in /by

Ponovo smo u Kolumbiji. Nakon dve nedelje, ponovo odlazim na ceremoniju ajauaske. Kaže mi brat da je potrebno da ovog puta uzmem jaču dozu. Činim to. I ništa se ne dešava. Sve što osećam i čujem je: „Tebi to više nije potrebno. Video si šta je bilo potrebno da vidiš“. Ko zna, možda se ponovo sretnemo, ali takav mi je osećaj.

Odlazimo u hotel koji se nalazi na oko kilometar i po nadmorske visine. Na samo nekoliko stepeni daleko od ekvatora, to je izuzetno topao predeo, čak i u februaru. Jedino što mi je važno je da u sobi imam odličan internet. Očekuje me još jedna online radionica škole za čarobnjake.

Odmorim se malo i počinjemo. Kao i svake nedelje, sedamdeset – osamdeset duša se priključi uživo. Kakva ljubav. Kakva hrabrost. Kakva istina. Kakva mašta. Kakvo stvaralaštvo. Gledam. Slušam. Divim se. Uživam. A svi ti ljudi su meni poklonili poverenje da ih vodim u ovom procesu.

Neretko se zapitam:

  • Bože, čime sam ja to zaslužio?

Znate, pre nekoliko godina mi je veliki prijatelj govorio kako je to što činim veoma hrabro. Reče on, ima mnogo ljudi sa znanjem, veštinama, ali veliki broj njih ćuti.

I kao i mnogo puta u životu, baš ovog časa, kada sam se zapitao čime sam  to zaslužio – nešto mi je podiglo glavu i pogled je otišao sa ekrana računara na zid kafića u kom se nalazim. Čitam:

  • There are heroes among us (postoje heroji među nama).

Mogao bih sad da se foliram i da kažem da je to slučajno. Ali, to bi bilo laganje sebe. Pa šta je drugo nego herojstvo dati otkaz na sigurnom poslu i otisnuti se u nepoznato? Šta je drugo nego herojstvo slediti suptilne osećaje svog srca, dok mi intelekt predviđa pakao? Šta je drugo nego herojstvo skinuti sve maske, smejati se kada ti se smeje, plakati kada ti se plače, voleti kada ti se voli, ogoliti se pred bogom i iznova i iznova, bivati ono što jesi?

Umesto da lažem sebe, upravo sada zamišljam malog Marka i govorim mu kako je pravi heroj mog života. Kako je lepo istinski čestitati sebi. Kako je lepo, umesto kritike, pružiti sebi reči podrške i priznanja. Kako je lepo zagrliti sebe i priznati sebi hrabrost. Kako je lepo spoznati veličanstvenost svoje i ostalih duša.

Odjednom, na tu sliku, nadovezuje se slika velikog kruga čarobnjaka i čarobnica iz naše škole. E ljudi moji dragi. Kakva je to ljubav, kakva je to nežnost, podrška. Iz nedelje u nedelju posmatram ih kako se suočavaju sa svojim strahovima. Oni koji se plaše javnog obraćanja, javljaju se za reč. Snimaju videa. Iskreno izražavaju svoje emocije. Stvaraju umetnička dela. Moja duša se raduje. Moje srce jedva čeka nedelju i svaki susret sa njima.

Javljaju mi kako su strahovi prošlost. Kako im se menjaju životi. Kako sada mirno spavaju. Kako se više ne plaše mraka. Kako se porodični odnosi harmonizuju. Kako su im se nameštaju čudesne stvari u životu. Nekima su bolesti isceljene. Organizuju susrete, druže se. Teku sa životom. Najvažnije od svega, govore mi kako su im se srca još više otvorila i da mnogo više vole svoj život.

Udišem sve te naše trenutke. Hvala ti Bože što si mi ih podario. Hvala ti što mi ne daš da skrenem sa puta. Volim te.

Nakon radionice, skačem u bazen. I dalje kroz mene prolaze razni utisci. Slast života teče mojim telom. Istovremeno, pada tropska kišica. Mistična maglica se ponovo nadvija nad šumom koja nas okružuje. Vreme je za san.

Narednog jutra budi me jato ptica. Neverovatno je koliko ih ima. Kakvo je to bogatstvo! Zaista je to rajski cvrkut.

Ustajem i pojedem slatki mango za doručak. Još malo slasti života teče kroz moje telo. Veoma polako šetam kroz dvorište. Iznenada, na metar od sebe, na drvetu primećujem dva papagaja. Da li su živi ili lutke? Na trenutak su nepomični.

Ipak trepću, primećujem.

Kreću ka meni. Na ovom mestu su zaista neverovatni. Kaže mi brat da toliko dobro imitiraju ljude da je više puta pomislio da se osoba koja je otišla, zapravo vratila. Pada mi na um savršena ideja. Zašto ne bih naučio papagaja da čisti? Prilazim mu i kažem:

  • Hajde, reci BRA-VA!

Samo pravi čarobnjaci znaju šta ta reč radi. Ponovim mu nekoliko puta, uz osmeh. Jedan papagaj i nije baš za to, ali drugi, kome je dosta života u sećanjima, bira da otpušta!

  • BRA-VA, reče on.

Hahahahah. Smejem se od srca. PA FENOMENALNOOOOOOOO! I papagaj se pridružio školi za čarobnjake.

Nedugo zatim, nastavljamo avanturu. Uskačem u džip.

  • Idemo nazad drugim putem,

kaže brat.

Krećemo se kroz džunglu. Svo rastinje koje postoji, pred mojim je očima. Prepoznajem samo bambus i banane. Ko zna šta je sve ovo ostalo. A da, tu je i CANA BRAVA! Neka „ljuta trava“. Kaže brat da je veoma snažna i da se koristi čak i za neke građevine. Nemam pojma kako. Samo se smejem. „Trava koja čisti“, mislim se.

Stižemo u nacionalni park na vrhu planine. Sitna kišica i mistična maglica su ponovo nad nama. Bukvalno smo jedini gosti danas. Ostavljamo podatke. U Kolumbiji, to činimo na svakom mestu. Lepe nam narukvice oko zglobova. Na njima je broj za hitne situacije. Ko zna šta se u ovoj zemlji inače dešava. Hvala Bogu, pa za one koje slede svoje srce ne važe ljudski zakoni.

Hodamo kroz čarobnu šumu. Sve vreme mi je u mislima „zeleni dijamant“. Uzani prolazi, sve nijanse zelene, još jednom osećam snagu i vibrantnost života. Nailazimo na stenu koja liči na ženu koja se porađa. Nebo nad nama je prekriveno gustim oblacima. Pomišljam na jednu želju svog srca. Uzimam u ruke telefon i pripremam se da fotografišem. Tren pre no što spuštam prst na taster, iz neba sine zrak sunca i spusti se na stenu. Neverovatno! Gledam ka nebu.

  • Hvala ti, kažem.

Nakon toga stižemo do stene sa nazivom orlov kljun. Sedam i poziram. Ne bih dalje. Piše tu negde da su stene malko trošne. Lakše mi je kad su mi noge na tlu. Nemam baš krila kao orao. Nekoliko koraka dalje, nalazi se impozantna litica. Sve je nekako snažno i monumentalno. Udahnem i ove utiske u sebe. I tada mi brat kaže:

  • U Kolumbiji ti je sniman onaj film „Zeleni dijamant“.

Nemam reči. Udišem život. Krećemo na klopu u restoran „Sveti pasulj“. Kuvar dolazi do nas i pita šta bismo želeli. Prepuštamo se njegovoj volji. Čovek ima predivan osmeh i vesele oči. Donosi nam tanjire koji mirišu na proleće i božansko izobilje. Tako samo majka sprema. Zahvaljujemo se od srca. Osećamo ljubav i radost, a duše se raduju novim iskustvima. Vreme je za odmor i duboki san.

Ukoliko ti se sviđa ovaj tekst, klikni na lajk ili ga podeli, možda poruka stigne do još nekih duša. A ako želiš da posetiš neki od mojih seminara, predstoji nam dvodnevni događaj u Čikagu,

Put do slobode vodi kroz srce, Čikago, 30.04 – 01.05

te nova škola za čarobnjake.

Škola za čarobnjake 2! (15 maj – 31. jul 2022.)

Želim ti okean ljubavi i radosti, hrabrost da nastaviš putem svog srca i mir koji prevazilazi svako poimanje.

Kad slediš svoje snove

/in /by

Retko kada podignem noge u vis. Valjda je to ta neka kultura. Ne znam koliko nam je kultura zaista dobra donela, a koliko udaljila od izvorne prirode.

Stižem u Honolulu. Ponovo. Nakon nekoliko dana na ostrvu Oahu na Havajima, zatim četiri dana na ostrvu Maui, poseti planini Haleakala – vraćam se. Rezervišem sobu. Kliknem i ne gledam. Osećam da je domaćin neki super čovek i to je to.

Stižem na aerodrom. Pokazujem vozaču taxija adresu. 444 Niu Street. Na ulici, tren kasnije, tablica 444.

Stižem u hotel, preuzimam ključ.

  • Lozinka za vaše sanduče je 444.

Godinama već osećam da imam anđeosko vodstvo, ali ovo je bilo baš neobično.

Stižem u sobu oko ponoći i premoren ležem u veliki krevet.

Ujutro se budim. Nalazim se na trinaestom spratu. Veliki prozor, preko celog zida. Nemam pojma ni da li može da se otvori. Pomeram roletne i ugledam veličanstveni prizor. Ovaj sa slike. Nemam reči. Pa da li je ovo moguće? Bukvalno!

Skuvam kafu i sednem. Ne znam zašto, podignem noge baš ovako. Dišem duboko. Posmatram magičnu predstavu pred sobom. Smaragdno zelena površina vode, malo saobraćaja, grad koji se širi, sve nijanse zelene na brdu koje hrli u visine i na kraju – božanska kreacija od najfinijeg pamuka, posutog po nebu.

Dok se to dešava, rečenice same dolaze:

  • Pogledaj čoveče gde si stigao. Pre desetak godina, umirao si  na poslu i imao viziju kako putuješ svetom i radom na računaru doprinosiš ljudima. Pre samo pet godina, imao si nula dinara. Nisi odustajao i hrabro si sledio svoje srce. Evo te sada na Havajima. Sa ovakvim pogledom. Doživeo si bezbroj čuda. Vodiš školu za čarobnjake. Doprineo si velikom broju ljudi. Neki od njih su ozdravili samo gledajući tvoja videa. Svedočio si velikim transformacijama. Ovih dana tvoji najomiljeniji učitelji ti pišu kako si zaslužio svaki delić sna i radosti koje sada živiš. Čestitaju ti na svemu. Zaradio si i novac. A najlepše od svega je što je sve to božanski čisto. Nikoga nisi morao da prevariš, nešto ukradeš i pobegneš. Ti si heroj svog života!

U tom trenutku nastaje i ova fotografija.

Sedim. Ne žurim nigde. Udišem ovaj trenutak. U svaku ćeliju.

Ko si ti? Ja jesam.

Ko si ti? Ja jesam.

Ko si ti? Ja jesam.

Mir koji prevazilazi svako poimanje teče mojim telom.

Samo nekoliko trenutaka poruka mi stiže od devojke koju sam upoznao pre nekoliko meseci. Kaže mi kako radi na ostvarenju svog sna. San joj je da pomaže i doprinosi ženama stvarajući preko računara i putuje svetom u gaćama. Baš tim rečima! Smejem se. Pa da li je moguće. Šaljem joj baš ovu sliku.

Nedugo zatim dolazi i poslednja online radionica, prve škole za čarobnjake. Dvanaest nedelja smo zajedno. Gledam ih u oči. Grlimo se dušama. Oni se već sreću i druže po Beogradu. Pričaju mi o čudima koja su im se desila. Odišu zahvalnošću. Suze mi naviru na oči. Kako je to samo čarobno. Pa da li je moguće da imam priliku da sve to mogu da doživim? Srce mi je radosno i mirno. Šta god da se u životu desilo i šta god da se desi, vredelo je živeti, za ovaj trenutak.

Zato sam odlučio da kreiram i školu za čarobnjake 2. Počinjemo sa novom čarolijom od trećeg aprila.

Ako si spreman za ovu veličanstvenu avanturu srca, više detalja možeš pročitati na https://markomaodus.com/skola-za-carobnjake-2-3-april-26-jun-2022/

Prijavi se na marko.maodus@gmail.com

Neobjašnjiva sila koja dolazi i rešava stvar

/in /by

Prethodne noći vetar je počeo veoma snažno da duva. Dva puta je nestala struja u roku od pola sata. Utonuo sam u san.

Narednog jutra, budim se oko pola šest. Još uvek je mrak. Zašto tako rano? Zakazao sam novu online radionicu za rano jutro, kako bih nakon nje mogao da stignem na novu vožnju onim “gliserom smrti”. Zbog razlike od devet sati između vremenskih zona, to nikome ne bi trebalo da predstavlja problem.

Prijavljujem se na zoom. Primećujem da je soba toliko mala da nema ni stolicu. Samo veliki krevet i tuš kabina.

Internet koji je sinoć radio odlično, počinje da štuca. Prebacujem se na mobilni internet, koji je do sada radio gotovo savršeno, čak i dubokim džunglama Kolumbije. Na telefonu samo dve od pet crtica?! Kako je to moguće kad je sinoć bilo pet od pet? Vraćam se na hotelski bežični internet.

Grupa ima razumevanja, pokušavamo nekoliko puta, ali se video prenos, po prvi put od starta škole za čarobnjake, prekida. Šta je to u meni pa se ovo dešava? Volim to neprijatno što se u meni pojavljuje. Neki od članova koriste misaone čarobne štapiće i bacaju zlatnu prašinu po našim komunikacionim vezama.


Još uvek traje uvod. U prvih pola sata tri puta se prekida veza i odlučujemo da radionicu odložimo za sutra. Žao mi je, ali prihvatam sve što se dešava u potpunosti, sa potpunom jasnoćom da sam dao sve od sebe. Miran sam. I odjednom, internet radi normalno. To se sve desilo u sekundama. Odlučujemo da ipak nastavimo radionicu. Isključujemo video kako bi pomogli da to sve bude stabilno i radimo prvu meditaciju. Kasnije čujem da je nekoliko ljudi napustilo u tih nekoliko trenutaka.


Nemam objašnjenje kako i zašto, ali odjednom, sve teče sa perfektnom harmonijom. Na mom telefonu ponovo je pet od pet crtica za signal mobilnog interneta. Tema ovog dana je sveta ljubav. Priče se nadovezuju jedna na drugu. Sve teče, nadahnuti smo i ispunjeni do vrha. Sati prolaze. Umesto dva sata, radionica traje puna četiri. Delimo utiske, smejemo se, plačemo, povezujemo sve dublje i dublje. Uključujemo svi video. I dalje sve savršeno radi.

Svaki put kada se dogodi tako nešto, kroz misli mi prođe čas filozofije iz gimnazije. Profesor je pomenuo „creatio ex nihilo“. Kreacija iz ničega. Tada u to nisam verovao. Nisam uopšte verovato da se iz “Ništa” može stvoriti “Nešto”.


Ali, otvaranje mog srca i poverenje koje je se pojavilo, odškrinulo je vrata prema tom „Ništa“. U jednom danu, kada sam trčao kraj Dunava, sve te reči, “Niodakle”, “iz Ničega”, “iz Nule”, “iz čistog mira” – sve su odjednom postale jedna i sve je odjednom dobilo smisao. Istog časa sam bio spreman da tom “Ništa” poklonim čitav svoj život.


Deus ex machina, rečenica sa latinskog, takođe je odmah iskočila. Bog iz mašine u bukvalnom prevodu. Ili, neobjašnjiva sila koja dolazi i rešava stvar.

Od tada, mnogo puta se desilo da, kada se problem pojavi u mojoj fizičkoj realnosti, znam da je moj zadatak samo da nađem mir. Da pronađem mir sa onim što jeste. I onda, odjednom, naizgled slučajno, pojavljuje se neobjašnjiva sila i rešava stvar na magičan način.


Odlučujem da vožnju “gliserom smrti” odložim za sutra.
Shvatam da u novčaniku nemam više kolumbijskih pezosa. U ovom selu ne primaju kartice. Prvo su mi rekli da nema načina da se zamene pare, ali ovog jutra kažu da ipak ima. Žena iz hotela me vodi do lokalnog sumnjivog momka. Kraj njega sedi policajac.

Menjam dvadeset dolara. I to one novčanice koje mi je poklonila naša devojka koja živi u Nju Jorku. Kurs po kome menjam nije toliko loš. Naravno, nema nikakvih računa. 

Odlučujem da častim ženu iz hotela i njenu koleginicu voćnim sokom sa ulice. Iako žive u tropskom raju, toliko su siromašni da retko imaju priliku da popiju svež mango i papaju sa ulice. To voće je toliko zrelo i savršeno. Jedan mango, jedna marakuja i jedna banana. Puna čaša tog soka je oko stotinu dinara.

Zahvaljuju mi se svim srcem, a ja se u sebi molim da se očisti sva nesvest o moći ljudske duše. Samo što se nismo zagrlili.

Posle nekoliko minuta sedam u taksi. Stižem u hostel u gradu Santa Marta. Ovde je sve već civilizovanije.


Stiže mi poruka na Instagram. To je ona devojka iz Nju Jorka, čije sam novčanice upravo razmenio, a koju sam video samo jednom u životu.

– Da li bi voleo da dođeš u Nju Jork. Moj stan će biti prazan oko mesec dana, možeš doći kada god želiš.

Istog momenta mi prolazi rečenica koju sam iznutra čuo još pre nekoliko godina:

– Kuda god kreneš po svetu, vrata će ti se otvarati.

Prihvatam sa radošću i oduševljenjem, govoreći joj da sam sačuvao njene novčanice i upravo razmenio prve dve. Istom prilikom joj govorim da su moja sledeća stanica Havaji. Povezuje me sa jednom našom osobom. O tome će biti bar jedan ceo tekst, kasnije.

Uzimam laptop u ruke. Provodim čaroban dan u svetoj ljubavi sa svime što jeste, šetajući kraj mora, voleći sve što me okružuje. Uveče u moju sobu ulazi devojka iz Nemačke. Pita me čime se bavim. Počinjem priču o Ho’oponoponu, transformaciji života, čudima. Ona zadivljeno sluša. Ne trepće. U zanosu sam, priče mi same dolaze i sve savršeno teče. Ne pijemo, ne jedemo. Pet sati kasnije, odlazimo na spavanje.


– Molim te, više piši na engleskom, svet treba da zna za tebe!

Još jedno neverovatno poznanstvo. Ležem u krevet, zahvalan Bogu na svim trenucima. Pa čak i onim zbog kojih sam mu ranije svašta imao da kažem. 
Budim se. Uzimam šoljicu sa kafom i sedam kraj ulaznih vrata. Nekoliko minuta kasnije na njima se pojavljuje tamnoputi momak.

– Ja sam Džejkob. Iz Nju Jorka sam. Ovde sam da pomognem prijatelju Rusu da kreiramo samoodrživo imanje. Devojka koju sam upoznao pre godinu dana me otvorila za duhovnost i sada me samo to zanima.

Vidim božje konce kako nas vode i spajaju. Zadivljen sam. Poklanja mi svoj duks, kaže:


– Trebaće ti kada se vratiš u Bogotu, tamo je hladnije.


Ispričam mu da ću posetiti Nju Jork u narednom periodu.

– Hej, pa tada ću i ja biti tamo. Taman da te provozam i provedem po gradu.

Zagrlimo se jer obojica treba da krenemo. Nakon pola sata se grlimo kao braća. Hvala ti Bože, na svemu.

Čarolija se dešava, iz trenutka u trenutak. Ima naravno i neprijatnih momenata, ali kada naučiš da transformišeš emocije, znaš da one mogu postati tvoje gorivo za čaroliju.

Sve najdivnije što sam naučio u životu, sve najkvalitetnije i najvrednije, nalazi se u tromesečnom programu „Škola za čarobnjake 2“ koji sam odlučio da kreiram. Počinjemo trećeg aprila.

Ako osećaš da tu ima nešto za tebe, pročitaj više na: https://markomaodus.com/skola-za-carobnjake-2-3-april-26-jun-2022/ Ovaj program ima snagu da promeni tvoj život.

Žao mi je. Oprosti, molim te. Hvala ti.Volim te.

Bezuslovna ljubav čisti put

/in /by

Vraćamo se u Kolumbiju. Plaža Kristal. More je plavo – zelene boje, kristalno čisto. Verovatno otud i naziv. Kristalno čisto. Kao istina, kao ljubav. Veličanstvena plaža u Tayrona nacionalnom parku. Nekoliko metara sitnog peska i odmah počinje gusta šuma. Sve je zdravo, vibrantno, bujajuće. Sunčevi zraci miluju rajsku obalu. Osećam snagu životne energije u svemu.

I opet, nigde nikoga. Treba da nađem mesto gde ću spavati, jer je već kasno popodne. Nakon vožnje „gliserom smrti“ (običnim ribarskim čamcem na koji su nakačena dva super brza motora po divljim talasima karipskom mora), odlučujem da spavam u ležaljci.

Skidam japanke i hodam bos. U sred ničega, nailazim na dve devojke iz Španije. Jedna govori engleski, pomaže mi da se snađem. Nailazim na restorančić na plaži. Iz njega istrčava žena. Prilično je napadna, govori milion reči u sekundi i to na španskom. Nudi na prodaju sve što ima. Primećujem Isusovu molitvu na njenim vratima. Premoren sam tako da pristajem da spavam u ležaljci na tom mestu.

Iznajmljujem i masku za ronjenje, po predlogu francuskog para koji sam nedavno sreo. Ručam. Ovo je ribarsko naselje u potpunoj divljini. I dalje se malo dvoumim oko ostanka na tom mestu, ali ipak ostajem.

Sledi čarobni zalazak sunca. Božanska predstava koja je svakog dana drugačija. Talasi su blagi, kao i vetrić. Nebo se crveni.

Ležaljka je spremna, postavljena između dva drveta na samoj obali. Imam i malu zaštitu od vetra, koji počinje sve jače da duva. Nerviram se što nisam poslušao svoj osećaj i izabrao drugo mesto za spavanje. Ljudi koji vode ovaj restoran su veoma neprijatni i bučni.

  • Tvoj osećaj te nikad neće prevariti,

dobro poznati unutrašnji glas me podseća.

Nakon nekog vremena i oni utihnu. Zaspim. Povremeno se probudim, malo promenim položaj i nastavim. Počinjem da uživam u miru. Ponovo čujem čarobni huk talasa. Sve je dobro.

Narednog jutra odlazim na mesto koje me privlačilo još sinoć. Vidikovac iznad plaže. Prolazim pored restorana koji su slični kao i onaj u čijem sam delu plaže prespavao noć. Sve je to slično. Lovci na turiste, to bi bio neki opis.

Ali, na ovom vrhu, sve je drugačije. Vlasnik restorana se zove Silenio. Fali samo jedno slovo da bi to postalo Silencio (tišina). Potpuno je drugačiji. Osećam potpuni mir. Sporazumevamo se uz nekoliko jednostavnih reči. Ali, naše duše se osećaju. Kaže mi da ima sina koji će uskoro doći sa kopna. Osećam da sa njim treba da razgovaram.

Tada, odlazim na kupanje. Uzimam masku da vidim kakva je fama o ovoj plaži i ronjenju. Ulazim u vodu i shvatam da su duž cele plaže – korali. Zaronim i WOW! Ljudi moji, nalazim se svega jedan do dva metra od ulaska u vodu. Ispod mene je neverovatno bogat svet korala. Šarenih riba raznih oblika na sve strane. Pa ja sam mislio da to ovoliko bogato može biti samo na crtanom filmu. BUKVALNO stavim masku u vodu i vidim dvadesetak ljubičastih riba na pola metra od mene. Odlučujem da ih pratim, tako uzbuđen, radostan, iznenađen, zadivljen. Sve istovremeno. Nemam reči. Pa da li je ovo zaista moguće?

Primećuju me. Tu su i neke crno-bele ribe, kao zebre. Zatim neke duguljaste, od po metar dužine, koje se bez maske uopšte ne mogu ni videti. Pogled se vraća na one ljubičaste. Lagano se kreću iza stene. Vrlo polako plivam za njima. Sreću se sa još dvadesetak, ovog puta plavo-ljubičastih riba. Ništa drugo ne mogu ni videti. Bukvalno ne verujem da mi se ovo dešava. Njihova lepota je ogromna, a sam doživljaj je preplavljujući. Posle nekoliko desetina sekundi se smirim i nastavljam da ih pratim. Uživam u svakom trenutku. Ništa drugo i ne postoji. Krećem se tako duž plaže sigurno preko sat vremena.

Prepun utisaka, vraćam se do restorana na vidikovcu. Odmaram u hladu i ispijam kaficu sa pogledom na čarobni zaliv. Beskrajno sam zahvalan na upravo doživljenom iskustvu.

Stiže neki čamac i dosta ljudi stiže i na ovo mesto. Primećujem jednog momka. Nešto mi govori da je to osoba sa kojom treba da razgovaram.

  • Sileniov sin, pomislim.

Istog časa kinem.

  • Dakle, istina.

Vidim da momak govori engleski. Prilazim mu i ispostavlja da se da je onaj ko je kinuo iz mene, tačno znao o kome se radi.

Nakon samo minut se grlimo, srce na srce. Kaže mi da je sa trideet dve godine doživeo moždani udar. Izgubio je dobar deo moždane mase tokom operacije. Bilo je to pre samo godinu dana. A ipak, deluje savršeno zdravo. Kaže mi da je morao sve da nauči ponovo.  Ali, naučio je najvažniju lekciju.

  • Živi sada, jer već sutra te možda neće biti. To je moja poruka svetu. Ja sam ti sada u penziji. Ne radim više ništa što u čemu ne uživam. Pomažem ocu da vodi restoran, družim se sa ljudima, nikuda ne žurim.

Zamolim ga da snimimo video. Kada budem kompletirao priču sa putovanja, sigurno ćete ga videti.

Pada mi pogled na natpis:

„Playa muerte“. Jasno mi je, to je plaža mrtvih.

Znaš li Marko zašto se ova plaža naziva plažom mrtvih? Ovo je mesto na kom su živeli izvorni Indijanci pre više od pet do deset hiljada godina. Ovo mesto je bilo groblje. Ovde su sahranjivani. Iz poštovanja prema tome, nazvali su ovo mesto „Plažom mrtvih“.

Naježim se. Indijanac me vodi na sva mesta koja je potrebno da obiđem. Da nije bilo lude vožnje čamcem, nikada ne bih posetio ovo čarobno mesto, ne bih spavao u ležaljci na plaži, ne bih upoznao ovog predivnog momka, ne bih video rajsko bogatstvo podvodnog sveta…

Nakon nekog vremena, shvatam da imam veoma malo novca u kešu, a sutra treba da vodim radionicu u školi za čarobnjake. Interneta na ovom mestu nema. Vreme je da krenem. Još jednom odlazim na ronjenje i oko sat vremena vodim ljubav sa podvodnim svetom, diveći se svakom detalju. Hvala ti Bože što imam priliku sve ovo da iskusim.

Vraćam se nazad. Preko planine. Vruće je, znojim se, u japankama prelazim put koji sam prešao juče. Malo zalutam. Potpuna je to divljina. Ovde čovek veoma retko zalazi, a život je veoma bogat. Pitam se kako to da nema nekih divljih životinja. Mora da je nešto očistilo moj put.

Stižem na drugu obalu, premoren i presrećan. Još jedan delić mozaika mog života je kompletiran. Ulazim u autobus. Rezervišem mesto u hotelu na obali. Treba mi pouzdan internet, jer sutra ujutro vodim novu radionicu u online programu – Škola za čarobnjake.

Stižem taksijem. Prolazim kroz veoma siromašan kraj. Svuda su nedovršene fasade, male kuće, sve je prašnjavo, prljavo. Nema asfalta. Iz takve ulice ulazim u hotel. Pitam se, gde li sam to sada došao?

Ulazim u svoju sobu. Internet signal je dobar. Ali, kreće oluja. U pola sata, dva puta nestaje struja. Imam i mobilni internet, ali i sa njim nešto nije u redu.

Šta li će biti ujutro? Nemam pojma. Znam da je moje da čistim svoj um i nastavim da budem ono što jesam. Sve će se rešiti na savršen božanski način. Odlazim u carstvo snova.

Ovih dana sam odlučio da kreiram još jedan ciklus predivne škole za čarobnjake. Ukoliko osećaš da ti život nekako izmiče, mnogo blokada na raznim poljima, ne znaš šta da radiš sa svojim emocijama, a u dubini znaš da sve to može da bude mnogo bolje za tebe, možda je ovo pravi trenutak da nam se pridružiš.

Klikni na link i proveri o čemu se radi.

Škola za čarobnjake 2! (3. april – 26. jun 2022.)

Želim ti mir koji prevazilazi svako poimanje.

Biti u prisustvu Boga!

/in /by

Aloha!

Koliko sam samo puta izgovorio tu reč u prethodnih nekoliko godina. Slušao sam zadivljeno doktora Hju Lena kada je rekao:

– Aloha, to je alat za čiščenje. Ona znači: „Biti u prisustvu Boga“. Kada god vidim čoveka, pre no što pričam sa njim, ja u sebi kažem „Aloha“ kako bih se setio da pričam sa Bogom u njemu. I ako sam ljut na njega, ljut sam i na Boga.

Ovaj zagrljaj sa slike dolazi sa tog mesta i namenjen je tebi.

Nakon takvih inspirativnih predavanja, ustajao bih i odlazio na trčanje. Sretao bih ljude. U sebi bih ponavljao tu reč, kako bih produbljivao svest o božanskoj prirodi ljudskih bića. Zamišljao bih da iz mog srca zrak ljubavi putuje u njihova srca i vraća se u moje. Ništa od toga se nije moglo videti u spoljašnjem svetu. Ali, veoma često bih mogao da vidim neobjašnjive osmehe na njihovim licima meni upućene. Nakon nekog vremena pojavio se i taj san o mojoj poseti Havajima.

Prošlo je nekoliko godina do tada. Od kako sam sišao iz uma u srce, moj život se okrenuo naopačke. Umesto izuzetno ograničene osobe predvidljivog i planiranog ponašanja, postao sam osoba koja živi – pa reklo bi se, bez ograničenja. Od osobe koja je dala otkaz u školi i morala da pozajmi kako bi preživela, sada putujem svetom kao milioner u srcu.

Pre nekoliko dana stižem i na te, za mene veličanstvene i duhovno značajne Havaje. Devojka iz Nju Jorka koju sam već pominjao pre neki dan, dala mi je nekoliko novčanica pre nekoliko meseci i rekla:

– Ovih četrdeset dolara da potrošiš kad budeš putovao u Ameriku.

Tada još nisam znao da ću na put, a kamoli da ću potrošiti po dvadeset dolara, pola u južnoj, a pola u severnoj. Ona mi je preporučila i da se javim jednoj ženi iz naših predela kada stignem.

– Bavi istim stvarima kao i ti, šapnula je.

Ljudi moji dragi. Srećem se sa tom ženom. Ona mi oko vrata stavlja „Lei“. Havajska ogrlica od cveća. Daruje mi domaći specijalitet od ananasa na plaži. Samo daje, a znamo se samo trenutak.

Još jednom mi dolaze reči Hju Lena:

– Kada čistiš, postaneš Havajac u srcu. Čist u srcu.

Posmatram ovu ženu. Priča mi svoju životnu priču. Kako je odrasla bez oca i majke, kako je uvek nalazilo dobro u svemu, kako lako voli, prašta, daje i kako laka putuje kroz život. Kada je bila dete govorili su joj da je kopile. Baka joj je objasnila da to znači da su drugoj deci roditelji ljudi, a njoj – Bog.

Ona danas pomaže ljudima pri isceljivanju. Neverovatna je. Koristi iste rečenice kao ja, iste gestikulacije, metafore, čak je povezana sa istim energijama. Naša srca su se lako prepoznala. Odlučujemo da ostanemo zajedno ceo dan. Dolaze još dva njena prijatelja. Na srpskom pričamo ceo dan o čudima, o tome kako slediti svoje srce, dok sedimo na malom božanskom dijamantu u središtu Pacifika. Taj utisak prožima svaku ćeliju mog tela. Slobodnom srcu dom je čitav svet. Kuda god da kreneš, čeka te ljubav.

Da li je sve ovo zaista moguće? Da, još jednom mi se potvrđuje, moguće je. Sve je moguće! Sve je moguće ako se probudiš! Sve je moguće ako voliš! Sve je moguće ako veruješ! Sve je moguće ako poveruješ da si kreiran po slici i naličju božjoj. Sve je moguće ako poveruješ da se čarolija življenja nalazi u tebi. Nedavno sam kreirao veličanstveni dvanaestonedeljni online program koji se zove „Škola za čarobnjake“. Iskustva koja smo doživeli kroz ovaj dugi proces, potpuno su predivna i sada sam odlučio da kreiram novu. Verujem da ovaj program ima snagu da probudi usnulog čarobnjaka ili čarobnicu u tebi. Ukoliko osetiš da tu ima nešto za tebe, poseti link:

https://markomaodus.com/skola-za-carobnjake-2-3-april-26…/

Želim ti mir koji prevazilazi svako poimanje.

Aloha!

/in /by

Aloha, dragi moji! Sa jednog posebnog mesta u vremenu i prostoru. Sa mesta na koje me je dovelo moje hrabro srce. Sa mesta sa kog želim ponovo da vam poručim koliko su veličanstvene naše duše i koliko smo samo divna, kreativna, maštovita i moćna bića – kada postanemo svesni ko smo i u skladu sa tim živimo. A sve je bilo mnogo drugačije pre samo nekoliko godina.

rpt

Bio je osamnaesti januar 2016. Znam, jer sam tog dana zabeležio ovu fotografiju. Moj divni prijatelj i učitelj, Siniša Ubović i ja smo se tog dana sreli u jednom beogradskom kafiću. Istog jutra, nešto pre susreta, počeo je njegov besplatni online program, pod imenom PUT – program unutrašnje transformacije. Kasnije je taj veličanstveni program postao knjiga, koju bih svakome preporučio – „Jači od bola“.

Tog dana, Siniša je kreirao veličanstvenu vežbu, čija je misao vodilja bila: „Svakog trena stvaram sva svoja iskustva. Sve što je van mene dolazi od mene“. Zamislite koliko je divno bilo što smo upravo nakon te rečenice naišli na poruku sa ovog zida: „God created a circle of love so vast that no one can stand out of it“. Na našem jeziku: „Bog je kreirao krug ljubavi toliko širok da niko ne može stajati van njega“.

Koliko često uopšte možemo naići na ovakvu poruku? Kada živimo intelektom, verovatno nikada. Ako bismo je i primetili, ne bismo je povezali sa svojom dušom. Ali, ako siđemo iz uma u srca, onda ovakve detalje primećujemo kao direktnu manifestaciju savršenog sklada u našoj duši. To su za mene božanska čuda. Jednostavno veličanstveno!

Zanimljivo je i da smo ovu poruku primetili tek kada smo krenuli kući. Bila nam je toliko blizu da je nismo mogli čitavu videti. Tako je i u životu. Često se moramo udaljiti od sebe, kako bismo sebe istinski upoznali. Satima smo sedeli i pričali, sve vreme podržani i vođeni, u tom čarobnom krugu ljubavi.

Ali, iako je svaki naš susret bio veoma inspirativan, u tom periodu sam i dalje većinom igrao ulogu žrtve. Često sam kukao i kenjkao, nesvestan potencijala i snage svoje duše. Iako sam svesnim umom znao da sam odgovoran za sva svoja isksustva, moja podsvest se još uvek tome snažno opirala. Iako sam u mislima bio hrabar, moje ponašanje je govorilo drugačije. Govorilo je da se još uvek plašim da budem ono što jesam.

Siniša me je tada, gledajući pravo u oči, upitao:

  • Dobro, šta ti zaista želiš?

Tada sam se još uvek plašio greške. I da me možda Bog neće voleti ako budem želeo nešto što nije duhovno. Tako uplašen, nekoliko nedelja pre toga sam radio meditativnu vežbu, u kojoj je trebalo vizuelizovati naš savršen dom. Ja sam tada rekao:

  • Bože, plašim se da ću zamisliti nešto što nije pravo za mene. Hajde ti lepo dođi meni u san i pokaži mi, ako treba da živim na nekom drugom mestu, gde je to?

I zaista, te noći, budim se nakon potpuno čarobnog, izuzetno živopisnog sna, koga se i danas sećam. Stajao sam na nekoj predivnoj plaži na Havajima. Kraj mene su sedeli ljudi koji su nosili narukvice sa natpisom: „I love you. I’m sorry. Please forgive me. Thank you.“ Ja sam im predavao, a njihove oči su sijale od mira, radosti i ljubavi.

               Tada sam taj san doživeo kao duhovni poziv za put na Havaje. Ali, iz ugla žrtve koju sam tada živeo, mislio sam da bi ta spoljašnja promena istinski transformisala život kojim nisam bio zadovoljan. Odgovorio sam:

  • Pa ja bih da idem na Havaje. Ali, znaš, nemam novca.

Bio  je savršeno fokusiran i upitao:

  • Dobro, kako ti misliš da bi ta tvoja želja mogla da se ostvari?

Iako sam već bio upoznat sa idejom beskonačnih mogućnosti, unutrašnje blokade mi nisu dozvoljavale da vidim očima ljubavi.

  • Pa, možda da nastavim da radim na sebi, potom jednog dana završim knjigu, onda postanem poznat, ljudi kupe knjigu i kada zaradim od toga, onda mogu da odem na Havaje.

Sećam se kao danas kako je Siniša to prokomentarisao:

  • Da, da, da, to ti je pogrešno!

Hahahahah. Zaista je to smešno, sa ove distance. Potom mi je predočio nešto što mi je bilo jasno kod svih drugih, ali nisam mogao da vidim kod sebe.

  • To što si sada opisao je klasičan primer za „tunnel vision“.

Kada ne vidimo nijednu ili samo jednu mogućnost, to je kao kada smo u tunelu, u dubokom mraku, pa ako se svetlo i nazire, ono je veoma daleko i slabo.

  • Ali, ako hoćeš da živiš iz ugla beskonačno mogućnosti, potrebno je da vidiš da tunela nema.

Odmah zatim me je pitao:

  • Dobro, koliko ti treba novca za put?

Moj strah je tu želju držao veoma daleko od mene. Nisam mogao ni da zamislim da se približim pitanju o količini novca. Ali, kada neko prođe sličnim putem i rasčisti svoje blokade, kroz lična iskustva stiče mudrost i slobodu, koja potom oslobađa sve druge. To se desilo i ovog puta, kada je usledilo sledeće:

  • Hajde da kažemo ovako. Na Havaje ne vredi da ideš bez mesec dana. Trebaju ti pare za karte, neka to bude zajedno hiljadu evra. Zatim, hiljadu evra za neki Ho’oponopono seminar. Za smeštaj i hranu još dve hiljade. Dakle, treba ti četiri hiljade evra. Pošto znaš da si priključen na božansku kasu, da sav novac zapravo pripada Bogu, samo je pitanje da li veruješ da ga zaslužuješ i otvoriš se za to, svakako će se rešiti u pravom trenutku. Ko u tvom životu ima više novca, ko može da ti da, pozajmi?

Ja tada nisam imao nikakve prihode, pošto sam napustio posao u školi. Tada je i sto evra bilo mnogo za mene. Ali, čudesno je kako sloboda – oslobađa. Nešto što mi je do pre nekoliko minuta delovalo daleko i teško dostižno, odjednom je postalo moguće. Poverovao sam da je sve to lako i da će mi zaista život pomoći. Osetio sam uzbuđenje, radost, nadahnuće.

  • Super, eto sve smo ti rešili.

Trajao je razgovor još dugo. U jednom trenutku on reče:

  • Vidiš kako je jutros počeo program PUT, a mi ceo dan pričamo u tvom putu na Havaje.

Tada mi je odjednom postalo jasno. Do tog dana sam mislio da mi je put na Havaje potreban kako bi se moj život promenio. Kada mi je Siniša približio ovu ideju toliko da mi je postala lako ostvariva, odjednom se ta želja smanjila i više nije bila toliko važna.

              Ono što je moje srce zaista želelo bio je drugačiji PUT. Program unutrašnje transformacije moje duše. Još jednom se potvrdilo da ono što nam je zaista potrebno – već imamo. Upravo zahvaljujući dubokom radu na sebi, počeo sam svakog dana da više bivam ono što jesam. Počeo sam da pišem, snimam videa, delim ono što sam naučio i stekao sa svetom. Od tada, u mom životu dominiraju čudesna iskustva. Ne uvek i laka, ali veličanstvena. Jer, kada zaista hrabro slediš svoje srce, koračaš putem veličanstvenosti. Čini mi se, kada sam konačno krenuo, ništa više nije moglo zaustaviti tu lavinu inspiracije. Putevi su nam se kasnije razdvojili, ali, bez obzira na to, osećam beskrajnu zahvalnost na Sinišinoj ulozi u mom životu.

Kao što rekoh, mislio sam da je potrebno da otputujem na Havaje da bih sledio svoje srce i živeo najdivnije snove. Ispostavilo se obratno. Bilo je potrebno da otputujem ka sebi i iz dana u dan nepokolebljivo živim svoje autentično ja. A, upravo moje autentično ja, obogatilo je i ispunilo moj život, donelo mi ogromnu radost, ljubav, mudrost i uz to odvelo me je na razna putovanja u prethodnim godinama. A danas su to i veličanstveni Havaji! Na kojima bih, na osnovu prvog dana, zaista mogao i da živim. Još jedan Raj na Zemlji. Jer, kada sledimo svoje srce, živimo Raj na Zemlji 🙂

dav

Kako je to samo magično. Kako je to samo veličanstvena božanska igra naših duša. I svako to može! Jer, Bog je kreirao krug ljubavi toliko širok da niko ne može stajati van njega. I evo, dok sedim i posmatram zalazak sunca na plaži Waikiki, parkira se čovek iza mene. Na njegovim kolima piše: „Zadatak koji se pred tobom nalazi nikada nije veliki kao božja snaga u tebi!“ (The task ahead of you is never as great as God’s power within you!). Kako na to odgovoriti, nego jednostavno udahnuti trenutak i živeti u stanju zadivljenosti.

Rekao bi naš pokojni Hju Len: Da li znate šta Aloha znači?

Aloha znači – Biti u prisustvu Boga.

ALOHA!

Leteći čamac

/in /by

Imenjak iz Finske i ja ustajemo rano, doručkujemo, pozdravljamo se sa divnim ljudima iz hostela i krećemo na „collectivo“. To je zapravo neki kombi, kao linijski taksi. Kupujemo kartu na stanici. Ako se to tako može nazvati. Žena koja prodaje karte igra na ulici, peva gromoglasno, dok se vozač i neki čovek prskaju vodom na ulici. Prodavac voća prolazi ulicom, a neko od njih ga doziva i potom beži, kako bi napravio šalu na njegov račun. Smejem se celoj ovoj sceni.

Putujemo za mesto koje se zove Taganga. To je selo kraj Santa Marte. Odatle polaze čamci do Tayrona nacionalnog parka. Čuli smo da je park čaroban, da je u pitanju Raj na Zemlji. Prekrasne plaže, veličansteno zelenilo, korali, šarene ribe i sve ostalo.

Stižemo u selo. Čim smo izašli iz vozila, dve žene pokušavaju da nam podvale kako bismo kupili karte skuplje. Već smo oguglali na „Amigo, amigo“. Nekoliko desetina metara niz ulicu srećemo korektnog čoveka koji čak govori i engleski. Uzimamo kartu u jednom smeru, sa idejom da prespavamo u nacionalnom parku.

Kupujemo i velike crne kese kako bismo u njih stavili rančeve. Očigledno će ovo biti zanimljiva vožnja. Daju nam prsluke za spasavanje. Veče pre toga, momak iz Nemačke nam je rekao: „Ovo je prvi put da će vam zaista biti potrebni“.

Pogledam čamac. To je jednostavno, običan ribarski čamac. Dugačak nekoliko metara. Zove se Cory Angel. Ima ime anđela. Kasnije smo naišli na drugi, koji se zove Archangel Uriel. Zašto je to bitno? Videćemo do kraja teksta. 🙂

Sedamo u čamac. Torbe pakujemo u crne kese, a potom ih guramo u otvor na prednjoj strani čamca. Ima nas oko trideset. Na zadnjem kraju su dva lika, jedan od njih nosi majica na kojoj piše „Capitan“. Tu su i dva velika motora.

More je kristalno čisto i mirno. Sunce je predivno, negde je oko trideset stepeni. Blagi vetrić nas dodiruje. Sve je spremno za polazak.

Capitan startuje motor. Krećemo lagano. Prvih dvadesetak metara. Odjednom, majstor pojačava gas do daske. Polećemo! Bukvalno! Ogromni talas koji se u trenu formirao, poliva nas sve. Mokri smo do gole kože nakon pola minut. Čeka nas vožnja od oko sat, sat ipo, objašnjavaju. U zavisnosti od toga koliko je nemiran okean.

Smejem se i uzbuđen sam, svestan da nas očekuje veoma zanimljiva avantura. Verujem svom srcu da sam na pravom mestu u pravo vreme.

Izlazimo iz uvale nakon nekoliko minuta. I konačno vidim talase koje sam do tada viđao samo na snimcima. Svaki je veći od našeg čamca. Ali, ne mare za to dvojica morskih šofera. Gaze gas do daske. Letimo, odbijamo se o talase. Pola vremena smo na moru, pola u vazduhu. Smejem se, dok se jednom rukom držim za ivicu čamca, a drugom kamerom pokušavam da snimim ovo čudo.

Potpuno regularni ribarski čamac pretvoren je u gliser, kada su mu ljudi dodali dva supersnažna motora. Velika većina ljudi u čamcu je preplašena. Drže se nekako, spuštaju glave, kapetan viče na španskom dok kraj nas talasi prolaze, a mi se povremeno nalazimo u veoma nezgodnim položajima. Svi u čamcu su potpuno mokri. Da je moja vera zasnovana na zemaljskom, sto posto bih se uplašio kao i svi ostali.

Ljudi u čamcu povraćaju. Jednoj ženi je pozlilo i lagano ostaje bez svesti. Ali, nalazimo se na sred divljeg mora. Odlučuju da pristanu na jednoj plaži, daleko od Tayrona parka, kako bi se žena oporavila. Ljudi iz čamca su preplašeni i iako izlazimo na čarobnom mestu, ne žele da uđu u vodu. A mi smo na čarobnom mestu, kao na Maldivima. Moj drugar je podjednako zabrinut i većina odlučuje da se vrati nazad kopnenim prevozom. Samo, na ovom mestu ga nema.

Ulazim u vodu i plivam lagano. Šta da radim, želim da iskoristim trenutak na najbolji način. Tada do nas prilazi onaj čamac Archangel Uriel. Postaje mi jasno zašto svoje čamce nazivaju tim imenima. Potrebna im je sva moguća pomoć da bi ostali živi, vozeći ove ture iz dana u dan. J Devojka koja se više puta vozila istim čamcem, kaže da su ovog puta talasi zaista najveći.

Provodimo nekoliko sati na plaži, a ja upoznajem jednog momka iz Francuske. On nije uplašen i zajedno se kupamo. Ljudi se nakon nekog vremena opuštaju i situacija je mirnija. Ali, niko od njih više ne želi ni da čuje za Tayrona park. Osim mene.

Na kraju nam kažu da imamo samo nekoliko minuta plovidbe do jedne plaže u okviru nacionalnog parka i da se odatle svi mogu vratiti nazad autobusima. Ali, neće nas odvesti do mesta kog je trebalo. Ja i dalje ne znam tačno šta da radim. Odlučiću kada stignemo na tu plažu.

Cory Angel plovi uspešno još nekoliko minuta i iskrcava nas. Svi odlaze na autobus. Ja ostajem sa rancem, odlučan da prespavam u parku.

Ne znam španski, tu je samo nekoliko lokalaca, nema turista, svi su već otišli, a ja pojma nemam tačno ni gde se nalazim.

  • Bože, ovo ti moraš da rešiš, ja pojma nemam kuda.

U narednih pola minuta, pojavljuje se par iz Francuske. Niodakle.

  • Hvala ti Bože,

pomislim.

Znaju engleski. Kažu mi gde da iznajmim ležaljku u kojoj mogu spavati na plaži. Govore mi da je plaža Kristal, za koju sam čuo pre neki dan, predivna i da tamo treba da odem. Ali, pošto sunce već zalazi, bilo bi dobro da požurim. Mogu ići čamcem, ali je on veoma skup za pojedinca. Kaže da postoji drugi način. Preko stenovitih brda. Pokazuje mi gde počinje staza.

  • Vidiš tamo gde onaj čovek silazi ovog časa, e to je početak.

Gledam čoveka koji se kliza na dupetu niz stenje. Smejem se i pomišljam da ću ipak čamcem. Ipak, Francuz kaže da je samo prvih desetak metara tako i posle je put super, širok, normalan, kao za planinarenje.

Zahvaljujem se i nastavljem. Stižem do strme stene i nekako, sa lakoćom se popnem. Pre toga me čikica pita da me poveze čamcem, ali je bezobrazno skup. Viče i smanjuje cenu na pola, sve dok nije video da sam savladao prvi uspon sa lakoćom.

Sada se krećem kroz strmo brdo. Šuma na sve strane. Neobično rastinje. Potpuno nepoznat teren, ne znam jezik, telefon ne radi. Imam nešto para u novčaniku i ranac na leđima. I najvažnije od sveha, hrabro srce i Boga u njemu.

Povremeno se put spušta do nivoa mora. Prelazim preko stena i dolazim do čarobne plaže. Nema nigde nikoga. Sam samcijat i čarobna, divlja priroda.

Novi uspon. Sunce sada već prži, a ja sam mokar od znoja. Avanturistički duh me vuče da nastavim. I konačno stižem do playe Kristal. Boja mora je kristalno čista. I neba. Prekrasna šuma duž cele plaže. I nigde nikoga.

  • Bože, trebaće mi ta ležaljka…

Hodajući putem srca

/in /by

Budim se sa cvrkutom ogromnog broja ptica. Ustajem. Sve vreme čujem huk predivne planinske reke. Čarolija. Sve je zeleno, oko mene stabla banane, manga, palme. Krećem se uživajući u svakom koraku. I odjednom, eto ga ponovo. Kolibri! Izgleda da mu je cvet banane veoma omiljen. Brz je kao munja. Naježim se.

Sinoć zaboravih da kupim vodu. Najbliža prodavnica je udaljena nekoliko kilometara. Nisam želeo da se vraćam. U mraku nailazim na stablo zrelih mandarina i žeđ utolim njenim čarobnim sokom. Sve je to neobično, posebno i opijajuće. Moje telo se kontinuirano nalazi u nekom stanju potpune opuštenosti i uživanja u sadašnjem trenutku.

Ujutro sve radi. Uzimam kaficu i sedam da pišem. Nakon doručka, stiže i moj novi drugar. Idemo na farmu kafe. Iznajmljujemo moto – taxi. Kao što ime kaže, tu vas taksisti voze motorom. Po divljim putevima Minke to je najbolji prevoz. Priča sa fabrikom kafe mi nije posebno zanimljiva. Ali, srećem neke nove ljude. Družimo se i delimo iskustva. Saznajemo za divan, visoki vodopad po imenu Marinka.

– Zanimljiva imena danas, pomislim i nasmejem se.

Tog časa nastaje novi plan. Moj imenjak iz Finske i ja odlučujemo da posetimo to mesto. Ponovo smo na motoru. Oko nas rastinje džungle, huk reke i put koji, ne da je prašnjav, već kao da je sačinjen od prašine. Čovek vozi kao ludak. Koči na santimetar od drugih motora ili kamiona na putu.

– Bože, ili ti vozi ovaj motor ili sredi ovu situaciju nekako,

kažem u sebi. Nakon nekoliko stotina metara on staje iz nepoznatih razloga i prelazim kod drugog čoveka.

– E ovo je po mojoj meri,

pomislim, dok čovek vozi mirno, a ja sad razgledam prirodu oko sebe.
Stižemo do vodopada. O moj Bože, kakva čarolija. Ponovo, u sred zelenog carstva. I novi prirodni bazen koji je voda kreirala. Nema mnogo ljudi. Setim se priča iz prošlosti o šamanima koji su se kupali pod vodopadima i koristili ih za isceljenje.

– Hajde da probamo,

pomislim. Prilazim, iskreno i sa poštovanjem. Izuzetno je snažan. Zamolim ga za pristup i stajem potom ispod snažnog vodenog mlaza. U meni kreće molitva za otpuštanje svega što nije čista ljubav, a povezano je sa sećanjima moje duše. Snažni vodeni mlaz pogađa moju glavu i ramena, a potom se spušta i odnosi sve čega sam spreman da se oslobodim.

Žao mi je. Oprosti, molim te. Hvala ti. Volim te.

Opčinjen sam. Zadivljen. Pita me drugar, zašto se prekrstim na kraju ako nisam religiozan?

– Vreme i prostor seku se u sadašnjem trenutku. U mom srcu.

To za mene taj gest znači. I donosi mi ogroman, božanski spokoj.

Potom, ručak u prirodi. Nastavljamo da se kupamo pod vodopadima i prirodnim bazenima, kojih ima još duž našeg puta nazad. Vraćamo se peške.

U našoj sobi iznenađenje – zatičemo još jednog momka. Iz Irana. Oči mu se smeju. Pa fenomenalno! Kako je samo upoznavati ljude iz različitih civilizacija. Družimo se.

Pre samog spavanja, odlazim u djakuzi i potom ležem u veliku mrežu. Gledam ka nebu koje je kristalno čisto. Pun mesec i mnoštvo zvezda.
Sutra ćemo posetiti Tayrona nacionalni park na karipskom moru. Čuli smo mnogo o lepoti tog kraja. Moguće je otići autobusom, taksijem ili motornim čamcem, koji je više ljudi nazvalo gliserom.

U misli mi dolazi mladi momak iz Nemačke koji je već imao to iskustvo.
Smejao se dok nam je govorio:

“Idite čamcem! Znaš, dobićete onaj prsluk za spasavanje, kao i na svim drugim turama. Samo, ovog puta će vam zaista biti potreban”.

Odlazim u san, radujući se novoj avanturi.