Kad sledimo svoje srce, živimo Raj na Zemlji

O, Bože moj dragi! Kako je samo život savršeno zamišljena igra! Kada i ako naučimo da je igramo, možemo u njoj uživati iz dana u dan. Ako se prepustimo toku, hrabro sledimo svoj osećaj, sa poverenjem i ljubavlju, ne opiremo se, otpuštanje postane redovna praksa – tada se trenuci i iskustva slažu kao neka veličanstvena slagalica. Uživajte u još jednoj čudesnoj priči.

Pre nekoliko meseci, pojavila se jedna devojka preda mnom sa željom da lično kupi dve knjige. Stigla je iz Nju Jorka. Tom prilikom mi je dala 40 dolara i rekla: „Da ovaj novac potrošiš kad dođeš u Ameriku“.

Dok je to izgovarala, nije imala pojma da sam nekoliko dana pre toga poželeo da ovu godinu provedem putujući svetom, a da mi je na listi prioriteta, upravo Amerika. Bio je taj susret još jedan od onih divnih znakova na putu. Sačuvao sam njene novčanice.

Od tada je prošlo više meseci. Krećem ka južnoj Americi. Već više od dve nedelje sam u Kolumbiji. U poslednja dva dana, ostajem sam bez lokalne valute, a plaćanje karticom je i dalje prilična retkost.

Gledam u novčanik. Tu je njenih 40 dolara. Odlučujem da razmenim dvadeset. Kasnije shvatam, jednu polovinu u južnoj, a drugu u severnoj. Upravo je severna Amerika naredna destinacija.

Super ljubazna žena iz hotela me vodi da razmenim novac. Nije to ovde uobičajeno. Prva ulica do mora deluje sasvim normalno. Asfalt, turisti, mnošto prodavnica, kiosci sa svim tropskim voćem. Već u prvoj ulici iza nje, prašina, kamenje, beda, siromaštvo. Nijedna kućića nije dovršena.

Uspevamo da razmenimo novac. Častim gospođu i njenu koleginicu čarobnim sokom od manga, marakuje i banane. Raduju se kao da sam im poklonio kuću. Cakle im oči. O, Bože dragi. Na vrata ulazi njena ćerka. Na majici joj piše “Aloha”. Rekao bi Hju Len da je to alat za čišćenje koji znači “Biti u prisustvu Boga”. Havaji. San od pre nekoliko godina. Sveti Duh me šalje tamo. Za dve nedelje. Koračam u stanju zadivljenosti.

Ispijam svoj sok na obali i stiže poruka. To je upravo ona devojka iz Nju Jorka! Upravo sam razmenio dve njene novčanice!

  • Ako želiš smeštaj u Nju Jorku, slobodno dođi, biću odsutna skoro mesec dana.

Pa dobro, da li je ovo moguće? Smešim se, jer već dugo vremena vidim božju ruku kako povlači konce i sve savršeno podešava, ako joj se prepustimo. Odgovaram potvrdno, oboje se radujemo. U međuvremenu sam već dobio pozive od predivne duše da je posetim u Čikagu, a i neko skijanje u magičnom Koloradu se pojavilo. Veličanstena čarolija za koju ja nemam nikakav plan, samo sam otvoren za to što dolazi. I već znam, sve će to biti savršeno, jer samo tako i može da bude – kada bezuslovna ljubav vodi i čisti put pred nama.

Nedugo zatim, preda mnom se pojavljuje žena iz Nemačke. Nakon par rečenica kreće razgovor o životu i duhovnosti. „Ovo mi je već druga radionica u jednom danu, nakon one jutrošnje“, pomislih.

Znate već moju priču, napuštanje posla, okretanje bezuslovnoj ljubavi, okean čuda. Nisam prestao da govorim skoro pet sati. Kada bih pokušavao da prekinem, ona bi zamolila da nastavim. Nismo ni primetili, niti vodu pili, niti jeli. Traži mi da joj pošaljem knjigu o Ho’oponoponu. Govori mi da treba da što više pišem na engleskom, jer sve to treba da čuje više ljudi.

Odlazim na spavanje, potpuno ispunjen, nakon dana sa mnogo nadahnuća i novih čuda. Telo je umorno, ali onako slatko, blaženo.

Ustajem rano. Otvaram oči srećan i zahvalan što sam živ. Na ovom mestu, u ovom trenutku. Sedam za sto i pijem prve gutljaje kafe. Jedan tamnoputi momak zvoni na vrata. Pozdravljamo se.

  • Ja sam Džejkob. Iz Nju Jorka sam. Bavim se duhovnim radom.

Sedim. Gledam. Slušam. Ne verujem. Trljam oči. Da li je ovo stvarnost ili san?

Priča počinje sama da teče. Osmesi, oči koji cakle od radosti.

Ispričam mu deo svoje priče. Hladi nam se doručak. Hvata se za glavu kada čuje šta mi se sve dešavalo.

  • Drago mi je što sam i ja znak na tvom putu.

Odjednom mi kaže da mu je rođendan 26.-og. „Baš kada i meni“, kažem.

Nakon samo pola sata kaže: „Znaš, kada budeš u Nju Jorku, biću i ja, pa ću da te vozim gde god da treba“. Bože, hvala ti.  

Bacam pogled na sat. Ukoliko želim da stignem na izlet, treba da krenem odmah. Treba da razmenim još novca. Nemam pojma gde to da učinim, ali se istog časa preda mnom pojavljuje vlasnik hostela i pokazuje mi tačnu lokaciju, udaljenu dva minuta hoda. Super. Spreman sam. I žena iz Nemačke je tu, taman da se pozdravimo. Zagrljaj. Duše su se povezale na divan način za samo nekoliko sati. Sve vreme imam osećaj da sam na savršenom mestu u savršeno vreme. Ali, stići ću na čamac samo ako se sve savršeno poklopi.

Prvi sam u redu u menjačnici. Izlazim i taksi me čeka ispred. Stižemo lako i u pravo vreme. Izlazim iz kola i bukvalno preda mnom je čovek kome piše Isus (Jesus) na majici.

Pokazuje mi gde da kupim kartu (iako već znam). Govori na engleskom i veoma je korektan, ništa ne pokušava da mi nametne, što je veoma neobično na ovom mestu.

Sve se savršeno složilo. Pre neki dan sam se vozio čamcem, ali je tada pozlilo nekim ljudima i nismo stigli na željenu lokaciju. More je bilo izuzetno burno, a čamac je jednostavno – običan ribarski čamac na koji su nakačena dva super snažna motora. Kada ga koriste lokalci, pretvara se u super brzi, ali ne baš stabilni gliser. Tom prilikom su se svi sem mene, vratili kućama autobusom.

Kaže mi: „Ovo je veliki čamac i potpuno je bezbedan“. Mene čeka jedno savršeno mesto. Broj 26. A čovek ispred mene nosi prsluk za spasavanje. Na njemu je samo jedan četvrorocifreni broj koji se meni jednom jednostavno pojavio i rekao:

  • Kad sledimo svoje srce, živimo Raj na Zemlji.

Put do bezuslovne ljubavi vodi kroz vrata praštanja

Naš svet je prepun povređenih i traumatizovanih ljudi. Verovatno smo svi doživeli manje ili više teška iskustva. Kada se neka od njih dese, ukoliko ne znamo kako da povredu procesuiramo i otpustimo, ona nastavlja da živi u nama. Širi se kao rak i počinje da vlada našim mislima, emocijama i delima. Tako, nekada povređena osoba počinje da povređuje svet oko sebe.

Naša istinska priroda (bezuslovna ljubav) biva gotovo istisnuta iz nas. Nama počinje da vlada tama i hodamo ovom planetom ispražnjeni, nezadovoljni, bezvoljni, bolesni, nemoćni. Ali, pošto bez ljubavi života nema, stalno tragamo za novom „dopunom“ energijom ili ljubavlju, kao zombiji. Tragamo za njom van sebe, jer smo izgubili kontakt sa originalnim Izvorom, koji je u nama.

Ovo je, za mene, neka slika današnjeg sveta u kom živimo. Zato je većina vesti, filmova, muzike, svega što do nas dopire – prepuna informacija koje su u skladu sa „zombi načinom“ života.

Dobra vest je – sve to se može promeniti. Može, ako krenemo putem bezuslovne ljubavi. A, divno je rekla Lujza Hej: „Put do bezuslovne ljubavi vodi kroz vrata praštanja“.

Samo, opraštanje nije lako. Najčešće je lako za decu, jer su ona, dok su još vrlo mala – prepuna radosti i ljubavi. Ona su vrlo brzo nakon neke svađe u stanju da kažu: „Mir, mir, mir – niko nije kriv“. I nastave da se igraju i raduju. Nastave da zaista žive.

Problem je kod nas odraslih koji smo odučeni od prirodnih načina otpuštanja, koji smo naučeni da nije u redu da osećamo i izražavamo mnoge emocije, već da ih potiskujemo. Odučeni smo od bivanja onoga što jesmo.

Kada trauma ostane u nama, vremenom otpor raste i sve ju je teže otpustiti. Teško je, jer smo mnogo energije, nesvesno, uložili u njeno održavanje. Svakog dana sve više i više želimo da se osvetimo onome ko nam je naneo izvornu povredu. Svakog dana nosimo sve više otrova u sebi.

Ali, iako je teško, moguće je. Moguće je ako odlučimo da se okrenemo svojoj duši. Moguće je ako odlučimo da se probudimo i postanemo svesni ko smo. Moguće je ako odlučimo da krenemo putem opraštanja.

Meni u svim tim procesima mnogo pomaže ideja da je svet naše ogledalo, te da sam na nekom nivou odabrao da se rodim baš kao osoba koja jesam, u uslovima kojima jesam, te da mi svako iskustvo služi kao prilika da moje duša i srce postanu čisti. Da se vratim u izvorno stanje, stanje Nule.

To znači da kada mi se desi nešto neprijatno, u meni postoji nešto što je to iskustvo pozvalo. Na primer, ako podsvesno mrzim sebe i smatram da nisam dovoljno dobar i ne zaslužujem ljubav, u moj život će doći neko da me povredi i to mi pokaže. Ako verujem da Ljubavi (Boga) nema, neće biti mnogo ljubavi u mom iskustvu života. Ako podsvesno verujem da je Bog strog i da kažnjava, provešću život osećajući mnogo krivice i tražiću načine da se povredim, ili da me okolni svet kazni i povredi.

Svet oko mene mi, na taj način gledano, pomaže da primetim kakve se to sve informacije u meni nalaze – te da se njima pozabavim i transformišem ih. Ako pođemo sa te tačke, mnogo je lakše pronaći mir sa svim iskustvima, zahvaliti se svim dušama sa raznim ulogama u našem životu, oprostiti i njima i sebi.

Tada bezuslovna ljubav ponovo počinje da dominira u našem životu. To nije nikakva tehnika, to je stil življenja. To je zapravno naša izvorna priroda. Svesno biranje mira, ljubavi, opraštanja u svakom trenutku – postepeno nas vraća u harmoniju življenja.

Kada tako živimo, umesto da se stalno praznimo, energetske blokade postepeno nestaju i sve je više energije u nama. Sve je više života u nama. Izgledamo mlađe. Zdravlje nam se poboljšava. Snažniji smo. Svežiji. Vremenom smo u sve dubljem i dubljem miru. Srce nam se ponovo otvar i širi. Volimo svoj život sve više i više.

I onda, dar naše duše, koja je kreirana po slici i naličju Božjoj, dolazi u prvi plan. Ono što pomisliš, izmaštaš, iskreno i lako, srcem – dešava se, bez nekog preteranog napora. Prepuštaš se igri života, ništa ne planiraš. Pratiš svoj osećaj. Život prestaje da bude težak. Život prestaje da bude borba. Udišeš punim plućima. Udišeš punim plućima jer ti se srce ponovo otvorilo. Zemljom hodiš, a osećaš se kao da letiš, jer su ti se krila ponovo raširila. Radost života teče tvoji telom.

Tada znaš da je svet tako i zamišljen. Tada znaš da kada slediš svoje srce, za tebe važe božanski zakoni. Tada postaješ lutkica u rukama Božanstva. Vođen si u svakom času. I znaš da je sve u redu.

Želim ti okean ljubavi i radosti hrabrost da nastaviš putem svog srca i mir koji prevazilazi svako poimanje.

Iskorak u nepoznato

Pre neki dan čujem kako se u ovom svetu vrednuju pogrešne stvari, kako više novca zarađuju starlete nego hirurzi i kako to nije pravedno. Nekada sam, naravno, i sam tako mislio. Ali, odavno vidim život na drugačiji način.

Novac je, po dogovoru, jedna od mera vrednosti. To za posledicu ima da su najplaćeniji oni koji donose ljudima, ono što im je trenutno potrebno, u okolnostima koje jesu. Među najplaćenijima su oni ljudi koji donose instant rešenja i instant zabavu. Zašto? Zato što je većini ljudi život dosadan, jer nisu svesni ko su. Zato su postali potpuni zavisnici. Nisu zadovoljni svojim i gledaju šta se dešava u životima drugih. U stanju su to da plate. Najviše svojim vremenom, a tek onda svim ostalim. I to jeste tako trenutno.

Da li se to meni kao čoveku, kao duši koja se probudila, sviđa? Naravno da ne. Ali, mogao bih da jadikujem i kritikujem doveka. Samo, ne samo da se sve to ne bi promenilo, već bih bio još nezadovoljniji.

Umesto toga, mogu svojim primerom nešto da promenim. Mogu, ako prihvatim odgovornost. Mogu, ako učinim svoj život zanimljivim. Mogu da postanem deo rešenja za problem koji primećujem. Mogu da krenem u avanturu svog srca. Upravo tako, bar malo doprinosim rešenju i svetu kakav bih voleo da bude. Tako unosim u mrak bar tračak svetlosti.

I to je ono zbog čega smo svi došli. Naši životi mogu biti ispunjeniji, životniji, uzbudljiviji od bilo kog filma, igrice, tv emisije. I iskreno verujem da to svako od nas može. Jer mi jesmo beskonačne duše i svako od nas ima božanski potencijal.

Ali, ako sedimo u krevetu i samo vrtimo kanale, nešto nam očigledno nedostaje. Kad samo pomislim koliko beskonačnih duša na taj način koristi trenutke, veličanstvenog dara zvanog život. Kad samo pomislim koliko sam samo svojih trenutaka tako proćerdao. Tužno.

Ali, šta je to što nam nedostaje? Obično verujemo da je to nešto materijalno.

  • Kada bih imao toliko para, kada bih izgledao kao ova osoba, kada bih imao ovu titulu, onda bih bio srećan, ispunjen…

Ono što nam nedostaje zapravo, nije materijalnog karaktera. Svako od nas ima taj unutrašnji glas koji nas zove da ostvarimo svoje snove. Da se odvažimo i krenemo u svoje životno putovanje i iscelimo svoju dušu. Veliko nezadovoljstvo životom, koje je danas kao neki rak, obuzelo većinu ljudi, znak je damo smo odavno rekli “Ne” soptsvenoj duši.

Pa šta je onda to što nedostaje? Šta je to što stoji na putu da postaneš osoba kakva želiš da budeš? Šta je to što stoji na putu do života tvojih snova?

Evo pitanja koja ti mogu pomoći da otkriješ. Postavi ih sebi i oslušni. Kakvim se osobama diviš? Kakve te osobe magnetske privlače? A onda se zapitaj, kakve to kvalitete te osobe imaju, a ti veruješ da ih nemaš?

Najčešće se divimo ljudima koji su se usudili da žive svoje najveće snove. Oni su hrabri, istrajni, ne odustaju kada je teško i veruju. Možda je ovo dan kada možeš u sebi početi da gradiš ili unapređuješ iste te kvalitete.

I ja sam u jednom trenutku odlučio da postanem heroj svog života. Začuo sam poziv u sopstvenu avanturu i odgovorio na njega. Od tada, mnogo odluka koje sam doneo, bile su potpuno neverovatne. More je čuda koja sam doživeo. Sve se dešavalo na neki magičan način, koji racionalnim umom ne bih mogao ni da zamislim. Kao da je nešto mnogo veće od mene podesilo sve detalje. I to je ono što je pomoglo da se sve te stvari pretvore u realnost. Na tom putu čuda, između ostalog, prošao sam kroz razna iskustva i sve moguće emocije, stekao mnogo mudrosti, prijatelja i naučio da volim i verujem još više.

Možemo čekati dugo da se svi materijalni uslovi u našim životima podese, pa ćemo onda živeti svoje snove. Srećno sa tim.

Ali, možemo odlučiti i da krenemo putem svog srca danas. Da vidimo šta su to naša duša i Bog pripremili? Ja sam svojim primerom, samom sebi, a izgleda i velikom broju ljudi, pokazao da je to moguće.

Možeš proputovati svet kada na računu imaš svo materijalno bogatstvo ovog sveta, a možeš na isti put krenuti bez dinara. Nećeš putovati istim prevoznim sredstvima, nećeš odsedati na istim mestima, ali će iskustva tvoje duše biti podjenako vredna. Ali, samo onda kada svoju stabilnost i poverenje ne pronalaziš u materijalnom (koje nije samo po sebi loše, već je prolazno i promenljivo), već u veri u nevidljivo i beskonačno, uvek prisutno.

Narednih dana, očekuje me duži put. Kupio sam kartu u jednom smeru. Nemam pojma kada ću se vratiti. Idem na put koji me je dugo dozivao. Osećam uzbuđenje, radost i mali strah. To se dešava svaki put kada krećem u nepoznato. I jedva čekam.

Baš zbog toga, odlučio sam da napravim radionicu uživo, kako bih se video i pozdravio sa vama koji pratite moj rad. Tema će biti „Iskorak u nepoznato”.

Vreme: 3. Februar, 19-21h, Beograd. Cena radionice je 1500 dinara.

Za prijavu i ostale detalje, javi se na marko.maodus@gmail.com

Želim ti mir koji prevazilazi svako poimanje.

Prihvatam i volim sebe, baš ovakvog kakav sam sada

Pre nekoliko dana slušao sam audio knjigu Pitera Levina, čoveka koji je ogromnu energiju posvetio izučavanju traume. Evo jednog od njegovih važnih zaključaka. Ljudi, domaće i divlje životinje, svi su izloženi nekom obliku stresa. Ali, divlje životinje ne pokazuju znake traume. Zašto?

Antilopa koja beži od lava doživljava veliki strah, koji pokreće izuzetnu količinu energije. Nakon borbe za život, u narednim minutima, čitavo njeno telo drhti i tako otpušta napetost iz svih mišića. Na prirodan način – oslobađa svu tu energiju iz tela. Tako se stres ne zadržava u njoj, proces koji je pokrenut se kompletira i nakon toga živi u potpunom miru, kao da se događaj nije ni desio. Rekao bih ja, vraća se u Nulu.

Međutim, mi ljudi (a to smo preneli i na pripitomljene životinje), često zaustavljamo prirodnu težnju tela da se oslobodi energija koja je pokrenuta. To je jedna od tekovina današnje „moderne“ civilizacije – snažno potiskivanje emocija kako bismo bili jaki u očima drugih. Da niko ne primeti našu „slabost“. Ali, sa energetskog stanovišta, takvo ponašanje je laž. A laž ima i svoju posledicu.

Zaustavljanje prirodnih procesa izaziva u nama gomilanje stresa i zaustavljanje toka životne energije. Kontinuirano stresno stanje postaje – trauma. Dok god se u nama ne kompletira započeti energetski proces, naša podsvest će kreirati događaje koji će nam davati nove prilike da traumu oslobodimo.

Ali, odrasli čovek se često plaši da oseća, jer tako može delovati slabo. Stoga mnogo češće energiju ulaže u zadržavanje lažne slike o sebi, nego što iskreno biva ono što jeste u određenom trenutku. Do koje mere to može ići, čućete u narednom primeru.

Na terapiju kod Pitera Levina je došla jedna žena. Dodao je da je delovala prilično hladno. Kada ju je upitao da li je ikada doživela strah, rekla da je da nije. Da bi je opustio, potom je rekao da gotovo svi ljudi kažu da su se u poslednjih pet – šest godina bar jednom veoma uplašili.

Na to ona reče:

  • Pa dobro onda. Možda sam se malo uplašila kada sam kidnapovana.

Potpuno hladno to izgovara. Terapeut joj kaže da prepriča događaj, ako želi.

  • Naravno. Bila sam na skijanju sa društvom. U jednom trenutku me muškarac ubacio u svoja kola.
  • Da li ste se tada uplašili?
  • Ne. Nisam znala šta će se dogoditi.
  • Dobro, šta se dalje dešavalo?
  • Nije me odvezao u restoran gde je trebalo da ručam sa prijateljima, već svojoj kući.
  • Pa jeste li se uplašili tada?
  • Ne.
  • A onda?
  • Vezao me je za svoj krevet.
  • Pa da li ste se onda uplašili?
  • Ne.
  • A onda?
  • Možda sam se malo uplašila kada sam videla okačene noževe i pištolje po zidovima.

Šta reći na ovo? Zašto je ova žena toliko udaljena od sebe? Moderna civilizacija je zasnovana na osećaju nedovoljnosti. Osećaju da smo odvojeni od Ljubavi (Boga, Izvora). Kao posledica toga, takvi kakvi jesmo, ne zaslužujemo ljubav, pažnju, priznanje. I zato smo često prinuđeni da postižemo, dostižemo, jurimo, kako bi neko obratio pažnju na nas. Borimo se za mrvice ljubavi i priznanja. Nikako ne smemo prikazati sebe onakvima kakvi jesmo, jer kada smo „slabi“, odbaciće nas.

Piter Levin navodi da se u civilizacijama koje mi nazivamo primitivnim, odgovori na ovakve događaje potpuno drugačiji. Članovi društva podstiču osobu koja je doživela traumu da je i podeli, uz podršku i priznanje svih. Ona je podržana da izrazi svoja osećanja i vođena da povrati zarobljene delove svoje duše. Nakon takvog procesa, slavi se isceljenje i novi život.

U našoj, „modernoj“ civilizaciji, stavljajući racionalni um na pijadestal i jureći za spoljašnjim priznanjima, mi smo se od duše udaljili. Srećom, duša nas kroz osećaje nezadovoljstva, nemira, straha, a nekada i bolesti – podseća na našu istinsku prirodu. Poziva nas da se probudimo.

Čovek nije istinski snažan kada laže i pretvara se pred drugima. Takav čovek je zapravo rob sopstvenih verovanja. Živi stegnut, napet, poguren, okovan. Svuda juri, žuri, nema vremena ni za šta. Često se oseća sputano. Svaki dan je naizgled isti. Zaista je tužno što velika većina nas ljudi živi na takav način.

Čovek koji je istinski snažan, svestan je da je najvažnije da bude iskren prema sebi. On shvata da je za osetljivost, ranjivost u ovom svetu potrebna hrabrost. Hrabrost da stojiš u trenutnoj istini. Da bi čovek postao istinski slobodan, potrebno je da počne da prihvata sebe, baš takvog kakav jeste. Sa svim vrlinama i manama. Tada, na površinu izlaze svi oni nevoljeni delovi nas. Upravo tada kada kreneš da rušiš sliku o sebi kako bi postao ono što jesi, najverovatnije će se desiti da budeš kritikovan, osuđen, ismejan. To može biti veoma bolno.

Umesto povratka na staro, izaberi da lagano, nežno, kao što majka voli dete – sloj po sloj, gradiš nešto naizgled nepoznato, tu davno izgubljenu veštinu – ljubav prema sebi. Kada naučiš da prihvataš sebe, postaješ slobodan. Takav možeš živeti kao da je svaki dan – novi dan i novi dar.

Što više čovek prihvata i voli sebe, spreman je da sve to pruži i svetu koji ga okružuje.

I evo jednog praktičnog predloga, kako krenuti ka sebi. Verovatno si čuo za ovu vežbu mnogo puta. Ali, da li si je i probao? Možeš to učiniti odmah.

Sedi pred ogledalo, pogledaj u odraz svojih očiju i reci: „Spreman sam da prihvatim i zavolim sebe, baš ovakvog kakav sam sada“. Ne prekidaj odmah. Ostani u tome bar pet minuta. Povremeno ponavljaj rečenicu, u sebi ili naglas. Prati senzacije u telu. Da li ti prija ili osećaš nemir? Da li želiš što pre da prekineš? Nakon toga probaj i sledeću rečenicu: „Ja prihvatam i volim sebe baš ovakvog kakav sam sada“.

Ako primetiš bilo kakav otpor, to je onaj deo tebe koji zaslužuje da ga, umesto dosadašnjih osuđivanjem, zagrliš. Polako, nema nikakve jurnjave u ovim procesima. I ako će ti biti išta lakše, pre samo nekoliko godina, meni je to bilo veoma, veoma teško. Opirao sam se najsnažnije moguće i govorio: „Voleću sebe, ali sigurno ne volim sebe sada“. Osećao bih bes kada bih pokušao da zavolim sebe.

Danas sam veoma zahvalan sebi što nisam odustao. Stoga, ako ste u sličnom trenutku sada, nežno prema sebi. Vaša duša će vam biti zahvalna.

Želim vam mir koji prevazilazi svako poimanje.

Kada slediš svoje srce, za tebe važe božanski zakoni

Bio je to još jedan, u tom trenutku – dosadan čas na matematičkom fakultetu. Geometrija. Profesor je na tabli nacrtao tri krive linije i rekao: „Ovo je trougao“. Gledamo svi i pitamo se gde su temena i zašto su stranice krive linije. One se samo približavaju ili teže jedna drugoj, uz pretpostavku da se spajaju – negde u beskonačnosti. Tada nam objasni da je u pitanju geometrija po principima ruskog matematičara i da ona ne važi na Zemlji, već se više odnosi na zakonitosti Kosmosa. Kada se napusti Zemljina orbita, drugačiji su geometrijski zakoni. Bilo je to veoma apstraktno. Nekako nevidljivo, daleko.

Iako sam imao ogroman unutrašnji otpor prema matematičkom fakultetu, ipak sam ga uz veliki napor – završio. Godinama sam kasnije bio ljut na sebe, život i matematiku, što sam uopšte krenuo tim putem. Nisam želeo, ali sam ljutnju, u tom slučaju, ipak osećao. Sve dok jedne večeri nisam izveo sledeću vežbicu.

Na papiriće sam napisao mnoge uloge koje sam igrao i igram u ovom životu. Potom sam ih simbolično spaljivao u vatri uz nameru otpuštanja uz bezuslovnu ljubav. Kada sam došao do papirića „matematičar“, pogledao sam i poželeo da ga spalim, kao i svaki drugi. Ali, u ovoj situaciji sam imao veliki otpor.

Istog časa je dunuo snažan vetar i umalo ugasio vatru. Jedini put te večeri sam rukom morao da zaštitim plamen. Shvatio sam tog časa, bilo je potrebno da zaštitim matematiku od svoje ljutnje. Setih se tada rečenice koju sam jednom prilikom čuo: „Matematika je izabrala tebe“. Uz iskreno izvinjenje i poštovanje koje sam u trenu osetio, setivši se i naših zajedničkih, lepih trenutaka – spalio sam papirić u vatri.

Iako je naboj umanjen, i dalje je u meni postojalo pitanje: „Zašto mi je trebalo toliko godina na fakultetu, kada se sada bavim nečim tako divnim kao što je duhovnost, život, transformacija. Kakve to veze ima sa matematikom?“

Nekoliko dana kasnije pomenuo sam to razmišljanje svom prijatelju. On u tom času, kao iz topa, reče:

  • Mare, sve ti je to matematika. Samo, božanska matematika.

Kako je samo ta rečenica u meni odjeknula! Sve je dobilo smisao! Zašto sam još kao dete shvatao i logički munjevito povezivao razne stvari, zašto su mi svi zadaci bili laki, te zašto mi danas tako dobro ide sa ovom drugačijom, životnom matematikom.

Nešto kasnije, naišao sam na rečenicu pravoslavnog monaha, oca Porfirija: „Kada slediš svoje srce, za tebe važe božanski, a ne ljudski zakoni“. Šta li sad to znači?

U tom periodu, već duže vreme sam posvećeno i sa zanosom, praktikovao bezuslovnu ljubav kroz Ho’oponopono, tj. molitvu srca koja teče stalno. Kako je ta molitva u meni zaživela, vodila me je u razna čudesna iskustva, nešto što danas nazivam avanturom srca. Mnogo puta su mi se desile potpuno nezamislive stvari, čarobna podešavanja koja su jednostavno zemaljskoj matematici – neverovatna.

U tim trenucima, u meni bi bljesnula ta rečenica: „Kada slediš svoje srce, za tebe ne važe ljudski, već božanski zakoni“. To su trenuci u kojima, do sada važeće informacije, prestaju da važe. Tada važe oni zakoni sa neobičnog časa geometrije. Važe zakoni nematerijalnog, nevidljivog, neopipljivog. Gde tačke spajanja postoje samo u beskonačnosti. A ipak se sve spoje. I postanu materijalne. Na Zemlji!

Kako ja to danas razumem? Ukoliko slediš svoje srce (odnosno voliš), možeš te božanske, „nebeske“ zakone „spustiti“ na Zemlju i živeti po njima. Možeš živeti „Raj na Zemlji“. Možda ne stalno, ali meni je i ovoliko „često“ – FANTASTIČNO.

Ali, kako sad to, nije realno? To ima samo u bajkama i snovima. Nije realno ako si “realan”. Nije realno ako si suviše racionalan i ozbiljan.

Ali, ako uspeš da naučiš svoje srce da, bar većinski – prihvata i voli, probudiš duh, maštu , osmeh, lakoću i radost deteta – za tebe više neće važiti „ljudski zakoni“. Neće problem više biti nezdrava hrana, manipulativni ljudi, zle vakcine, razmišljanja roditelja, učitelja, komšija, kolega, političara…

Kada se nađeš pred nečim što ti se ne dopada, setićeš se da ne postoji niko i ništa van tebe. Ostajetete ti i to nešto što kreira neprijatnost. Gde? To je emocija koja se negde u tebi nalazi. Tuga, ljutnja, bes, žal, krivica… Nije ti prijatna, ali kreneš da je voliš, zato što se tada setiš i da je bezuslovna ljubav (Bog) u tebi. Kreneš da „voliš neprijatelja svog“ i ako istraješ, shvatićeš da ti ona zapravo nije neprijatelj. Samo želi da bude voljena, kao i sve ostalo. Osetiš. Iskusiš. Uvidiš. Postaneš mudriji. I nastaviš.

Tako slediš svoje srce. Tako bezuslovno voliš. A tada, za tebe počinju da važe „nebeski“ zakoni. Samo što ih ne živiš na nebu, već ovde, na Zemlji.

Da li je to lako? Haha. Kao i sve – ima svoju cenu. Moje iskustvo kaže da to zahteva izuzetnu svesnost i veliku posvećenost. Zahteva da budeš „jednom nogom na nebu, a drugom na Zemlji“. Zahteva hrabrost da budeš sa sobom. Da ne bežiš. Da ne odlažeš. Istovremeno, verujem da je to i najvrednije što jedna duša može biti na našoj planeti – jedno sa Bogom.

Samo, da ne biste mislili da sam ja neki gospodin savršeni, te da to mogu ja, a ne i vi – znajte, ja samo putujem ka tome. Hvala Bogu pa sam zavoleo putovanje.

Želim vam mir koji prevazilazi svako poimanje.

Postani osoba kakva želiš da budeš i sve će doći.

Dragi moji, koliko ste puta u životu doneli odluku da ostvarite neki cilj? Verovatno mnogo, mnogo puta.

Koliko procenata takvih odluka ste u potpunosti sproveli u delo? Ako ste kao većina nas ljudi, verovatno – veoma, veoma malo.

I ne samo što niste uspeli u onome što ste namerili, nego ste se još jeli iznutra zbog još jednog neuspeha. Isto sam činio i ja. Zašto se to dešava?

Zato što nas današnja civilizacija uči da stalno budemo fokusirani na spolja. Zato su i naši ciljevi obično da se promeni spoljašnost i pruži nam ono što mislimo da nam je potrebno: novi partner, više novca, manje kilograma, belji zubi, zategnutija kožu, viša titula, itd…

Šta se dešava kada živimo na taj način? Zamislite jednu pravu liniju koja se sastoji od beskonačno tačaka. Na toj pravoj, tačkice u kojima ostvarimo nešto od svojih ciljeva, bile bi svetle, kao vredne pomena. Svi ostali trenuci, sve ostale tačke, nisu nam važne. Jer, u njima nema ništa vredno. Život se tako svodi na tačkice u kojima smo, bar na kratko, zaslužili sopstvenu ljubav, jer smo nešto “postigli”.

Ovo je i glavni razlog zašto živimo van toka sa životom. Nismo prisutni gotovo nikad. Lepo reče jedna gospođa pre neki dan: “Bog jeste u nama, ali smo mi često van sebe”.

Ono što je meni pomoglo da promenim pogled i pronađem mnogo više smisla u životu, jeste pogled ka unutra. Umesto da se pitam šta mi sve fali spolja, počeo sam da se bavim samo jednim ciljem, koji dolazi iz fokusa na unutrašnjost, a ogleda se u pitanju:

– Kakva osoba želim da postanem?

Ono što našu dušu istinski zanima, nije koliko ćemo stvari sakupiti, već kakva ćemo osoba postati, duž putovanja zvanog život. Kada život posmatramo na ovaj način, ne ulažemo energiju u privlačenje svojih želja.

Umesto toga, naš cilj može biti da postanemo osoba kojoj prirodno dolazi sve što joj je potrebno.Slobodno se zapitajte, kakva bi to osoba bila? Odgovor može biti: srećna, ispunjena, celovita, iskrena, stabilna, zdrava, svesna, snažna, itd…

Takva osoba već postoji u našoj svesti, ali očigledno još ne dominira, već nas poziva da evoluiramo. Kao vežbu svesnosti, koja vas može odvesti u život iz snova, predlažem vam da sledeću vežbu.

Na svakih sat-dva sebe zapitajte nešto u ovom stilu:

Kako bi danas živela ta osoba u meni? Kako bi ta osoba prala zube? Kako bi ta osoba vežbala? Da li bi ta osoba išla peške ili liftom? Da li bi ta osoba sada pojela čips ili jabuku? Kako bi to učinila? Da li bi ta osoba dozvolila sebi odmor kada je umorna? I tako dalje.

Na ovaj način, fokus je stalno na unutra, a jedino “takmičenje” u kom učestvujete je sa samim sobom iz prošlosti. Svakog dana možete napredovati i neminovno ćete u jednom momentu postati osoba kakva želite da budete.

Mnogo je važno da budemo svesni svog izbora, jer ono što bivamo – to i postajemo.

Pre neki dan čujem: “Marko, ja sam naučila u određenim učenjima da moram da “kopam” po raznim sećanjima. Kopala sam i kopala godinama. Sada sam umorna.”

Naravno. Kada dugo kopaš, kao u nekom rudniku, postaneš rudar. Pretvoriš svoj život u stalno kopanje i – umoriš se. Nedavno sam se pitao, zašto baš ja da otvorim “Školu za čarobnjake”. Odgovor se sam pojavio. Pogledao sam svoj život prethodnih nekoliko godina i jednostavno video da na taj način već duže vreme živim.

Dobra vesta je da, kakva god osoba da u nama sada dominira, ako nismo zadovoljni, možemo to promeniti. Osvestiti se i krenuti tim putem. Kada tako živimo, svaka odluka je glas za “staru” ili “novu” osobu, ovu koja želite da budete.

I nije neophodno da budete sto posto perfektni. Na izborima je dovoljno da imate više od pola glasova. Tako je i sa nama. Dovoljno je da većina naših misli, emocija i dela bude ove osobe koja želimo da postanemo.

Kad se jednog dana osvrnete za sobom, videćete da ste na ovom putovanju duše, naizgled spontano ostvarili mnogo onih ciljeva koji su nekada bili “negde tamo”. Može delovati da su se “sami ostvarili”.Na ovaj način život je putovanje, kakav je i zamišljen. Neprekinuta prava koja se sastoji od beskonačno tačaka koje su, za našu dušu, sve podjednako važne. Jer, ne postoje obični trenuci.

Želim vam mir koji prevazilazi svako poimanje.

Da li si kukavica ili heroj svoje duše?

               Pre neki dan, ispisao sam delić svoje životne priče. U njemu sam ukratko opisao dubinsku transformaciju svog života i kako sam pošao putem srca. Većina ljudi to prepoznaje kroz iskrenost kojom odiše svaka moja objava. Ali, naravno, kako nas svaka inspirativna ideja vodi van zone komfora, pojave se i neke neprijatne reakcije. U moru radosti koje je „Škole za čarobnjake“ izazvala, pojavio se i jedan neprijatan komentar:

  • Svi ste vi sektaši!

Nekada bi me takav komentar uznemirio i uplašio. Pokušao bih da zataškam emocije koje bih osetio. Ali, zahvaljujući posvećenom radu i velikom poverenju, sada se ne plašim nijedne i mogu veoma lako da osetim i razumem odakle ovakva reakcija dolazi. Kada imamo razumevanje, lakše je da oprostimo i nastavimo dalje svojim putem.

Zapitao sam se, kada sam se u životu osećao kao ova osoba? Bilo je to kada sam kao dečak dobio poziv na trening u „Crvenu Zvezdu“. Godinama sam maštao sam o tome. Maštao sam o tome kako svojim bivanjem donosim radost na mnoga lica. Godinama sam vežbao i napredovao. I kada se ukazala prilika da sledim svoje snove, šta sam učinio? Ne samo što nisam otišao na trening u Zvezdu, već sam odlučio da prekinem da se bavim sportom.

Ljubav koju sam tada prema sportu i Zvezdi osećao, te veliki talenat na tom polju, usmeravali su me na put snova. Ali, moj um je bio ispunjen rečenicama koje su do mene stizale godinama sa raznih strana:

  • Znaš li ti koliko sportista uspe? Jedan od milion. A šta ako se povrediš? Bolje uči školu, završi fakultet i onda si bezbedan. Znanje ti niko ne može oduzeti.

Ni roditeljima nisam rekao ništa o svojoj odluci. Jednostavno sam zaćutao. Nisam razumeo da sam zapravo beskrajno uplašen. Nisam znao odgovor na najvažnije pitanje u postojanju: „Ko sam ja?“.

Čovek koji je nesvestan, koji ne zna ko je, na nepoznato gotovo uvek reaguje iz parališućeg straha. I ne zna da se nalazi u dubokom mraku. Ima potrebu da se od svega brani. Osuđuje, vređa, napada – jer veruje da će ga nepoznato ugroziti.

Nezadovoljstvo zbog sopstvenog kukavičluka kasnije bih praznio kroz „navijanje“ na utakmicama. Psovao bih sudije i igrače protivničkog tima. Bilo bi mi, na kratko, lakše nakon toga. Ali, zašto?

Zato što sam bio pun straha i nezadovoljstva sobom. Na trenutak bih ga izbacio i bivalo bi mi lakše. Ali, to nije rešavalo moj pravi problem i istinu da sam izabrao put kukavice. Nesvesno, ali, to me ne oslobađa odgovornosti.

Godinama kasnije, ogromno nezadovoljstvo me dovelo do oblasti ličnog rasta. Kada sam počeo da prihvatam odgovornost za svoj život, duša me je vratila na put srca. I ponovo sam došao do situacije da osetim strah i skočim u nepoznato. Samo, ovog puta nisam zaćutao. Nisam se povukao. Nisam odustao.

Hrabro sam sledio svoje srce. Govorio sam istinu i kada mi je glas drhtao. Tako sam sa puta kukavice skrenuo na put heroja svog života. I zato sam danas u dubokom miru, spreman da umrem u svakom času, svestan misli: „Ono što činimo u životu, odjekuje u večnosti“.

Za dva dana počinje online program koji jeste deo mog sna – Škola za čarobnjake. Ako osećaš da tu ima nešto za tebe, skokni na https://markomaodus.com/skola-za-carobnjake-26-12-2021…/ i proveri. Ako ti srce zaigra, javi se.

Želim vam mir koji prevazilazi svako poimanje.

Ja sam jedno sa svime

Pre nekoliko godina, vozeći se autoputem, zapitao sam se kako li Bog sada izgleda. Pojavila se slika kosmičkog kuvara.

Iste večeri, pred spavanje, nasumično sam otvorio jedno knjigu.

  • Ljubav nas je kreirala, pa ona tačno zna kako da komunicira sa nama, na jedinstveni način, koji ćemo savršeno razumeti.

Nekoliko sati kasnije, probudio sam se iz sna. U njemu sam pričao sa kuvarem. U rukama je držao nešto i rekao mi:

  • Ovo je začin koji najbolje čisti, ali ga ljudi često izbegavaju.

Maznuo sam mu kutijicu kako bih video šta na njoj piše. Pročitao sam „Advaita“ i probudio se. Odmah sam uzeo telefon u ruke kako bih video šta ta reč uopšte znači. Čuo sam je slušajući neka predavanja pre dosta godina. Bilo je tačno 3 sata i 3 minuta.

Čitam. Advaita – „Ja sam jedno sa svime“. Wow!

Narednog dana, dok sam ručao sa ljudima sa svog seminara, prepričavao sam im ovaj san. U momentu kada sam završio, pozvonio je telefon. Na ekranu je pisalo: „Advaita“. Upravo u tom trenutku, zvala je žena koja je sebi dala to duhovno ime. Duplo Wow!

Kada slediš svoje srce, čudo sledi čudo i nema kraja čudesima.

Ovih dana se budim i zaspivam sa jednom mišlju:

  • Bože, sve imam, samo želim da ti služim.

Vrlo je to visok ideal i privilegija za mene da se nalazim na tom mestu u životu. Dok čovek nije zadovoljan sobom, jasno mi je, veoma je teško u potpunosti živeti tu rečenicu. Mnogo češći slučaj je da smo tu rečenicu čuli, dopala nam se i onda pokušavamo da je živimo iz uloge žrtve. A to – nije to.

Kada i ako, bar povremeno dođemo do tog mesta – vidimo i osećamo višu svrhu svega što postoji. Kao što nama služi hrana, voda, sunce, tako i mi služimo svemu što postoji, ako živimo ono što nam je namenjeno, odnosno, ako sledimo svoje srce. I radimo upravo ono što nam se radi. Pošto radimo ono što nam se radi, onda je to sa mnogo ljubavi, bez preteranog napora, a sa mnogo uživanja i lakoće.

Neretko sam imao misao kako je način obrazovanja za ljude loš. Ali, ako mi je to jasno, mogu da se žalim, ili da učinim nešto po tom pitanju. I baš ovih dana, jedan moj san, počinje da živi. Zašto, kako , odakle baš ja, nemam pojma. Jednostavno, tu je. Škola za čarobnjake.

Istovremeno svedočim otvaranju jedne posebne škole za decu. Moja prijateljica sledi svoj san. Dala je otkaz i skočila u nepoznato, kako bi sledila svoje srce i služila. Potom čujem kako će jedan moj kolega od naredne godine, na zvaničnom fakultetu predavati o reikiju.

I jednostavno se naježim. Prolazi mi misao kako će jednog dana takve škole postati „normalne“. Da će jednog dana postojati ministarstvo ljubavi i čarolije. Da će jednog dana roditelji moći da biraju gde da pošalju svoju decu i da će neki izabrati upravo takvu školu. A mi svi služimo tome, tako što bivamo ono što jesmo.

Ono što činimo u životu odjekuje u večnosti.

Ako želite da saznate više o školi za čarobnjake, pročitajte nešto više o tome na: https://markomaodus.com/skola-za-carobnjake-26-12-2021-20-03-2022/

O besplatnom predavanju na ovu temu pročitajte više na:

Želim vam mir koji prevazilazi svako poimanje.

Ne postoje obični trenuci

Tmurno i mračno jutro. Alarm zvoni. Šta danas? Opet sve po starom. Trči, juri, stigni, odradi, završi. Lezi. Spavaj.

Još jedan običan dan. Još jedan običan mesec. Još jedna obična godina. Još jedan običan život.

A šta ako ne mora tako? A šta ako živiš po pravilima i ponavljaš iskustva drugih ljudi? A šta ako zapitaš – ko je rekao da mora tako? A šta ako daš sebi malo vremena i promeniš pogled?

Pomisli samo:

Da li je tvoje srce, koje kuca za tebe od prvog do poslednjeg časa – obično? Da li su tvoja pluća obična? A mozak? Da li su tvoje oči – obične? A tvoje uši? Nos? Grlo? Jezik? Zubi? Da li je tvoje telo obično? Da li su obični ljudi u tvom životu? Da li je običan vazduh koji dišeš? Voda koju piješ? Da li je ona obična? Da li je sunce koje te greje obično? Hrana koju jedeš, da li je obična?

Sve to može izgledati tako. I najčešće jeste. Kada smo nesvesni. I SAMO kada smo nesvesni. Nesvesni ljubavi koja je uložena u postojanje svega što postoji.

Kada postaneš svestan da život neprestano odgovara na tebe, da od tvoje svesti zavisi kako ćeš šta iskusiti, da možeš sve sagledati na mnogo drugačiji način i da od tvog doživljaja ovog, zavisi doživljaj sledećeg – u trenutku možda osvestiš da je čitav Kosmos učestvovao u kreaciji ovog tvog trenutka.

Tada se možda zaljubiš u upravo ovaj trenutak. Možda potom osetiš bukvalnu ekstazu spajanja sa svojim iskustvom. Rastopiš se. Bezuslovna ljubav prema svom trenutku. Bezuslovna ljubav prema životu. I tada znaš. Ne postoje obični trenuci.

Ali, nismo tome naučeni u školi. Često kažem da je šteta što nismo učili ono što je zaista važno, a sakupljali smo brda nepotrebnih podataka. Često pomislim – kako bi bilo lepo da se u budućim školama uči o tome kako da živimo sa više radosti, mira, ljubavi.

Setih se potom rečenice: „Kada naiđeš na problem, možeš da se žališ, ili da ga rešiš. Ako odlučiš da prihvatiš odgovornost i rešiš ga, imaš beskonačni potencijal na raspolaganju“.

Čitam jutros poruku gospođe koja je prošla moj prethodni online seminar. Piše mi kako se njeno srce otvorilo, kako pleše sa detetom u tržnom centru, kako oživljava stvari, kako su joj dani puniji radošću i ljubavlju. Setim se zašto sam krenuo na ovaj put, pre mnogo godina. Setim se kako sam čuo da je teško menjati obrasce starijih ljudi.

A, ipak – dešava se. Sve to daje rezultate. Sve ima smisla. Setim se zašto nastavavljam ovim putem. Preuzimam odgovornost i dalje. I otud i još jedno ostvarenje sna.

Dugo je u meni živela i razvijala se ideja. „Škola za čarobnjake“. Tromesečni online program.

Sve što čarolija zapravo jeste – jeste ovo o čemu sam pisao. Promena pogleda. Transformacija. Iz straha u ljubav. Iz blata u zlato. Iz nemoći u snagu. Iz tuge u poštovanje i svesnost. Iz besa i ljutnje u razumevanje. Iz krivice u opraštanje. Iz sna u javu. Iz pakla u raj.

Kada promeniš obično u posebno, stvorio si čaroliju. Više detalja o školi za čarobnjake pročitaj na: https://markomaodus.com/skola-za-carobnjake-26-12-2021-20-03-2022/

Ako osetiš zov svog srca, prijavi se na marko.maodus@gmail.com

Želim ti mir koji prevazilazi svako poimanje.

Poštuj sve što je stvoreno

Pre nekoliko godina, desilo se nešto veoma zanimljivo. Nakon mog dvodnevnog seminara, divna prijateljica je posetila pravoslavnu crkvu. Na fresci je videla indijanca sa otvorenom knjigom. Na njoj je pisalo:


– Poštuj sve što je stvoreno.

Naravno da je to čudesno. Ali, ne samo da je čudesno, već je i veoma važno! Koliko je samo važno poštovanje stvorenog, a mi nemamo pojma o tome. Nemamo pojma ni da se upravo zbog toga loše osećamo.

Kada sam prvi put došao u kontakt Ho’oponoponom i slušao havajskog učitelja, doktora Hu Lena, bio sam fasciniran time što on sve što postoji smatra živim, te sa svime komunicira.


Još jednom se vraćamo na ono: „Dođi k’ meni kao dete“. To smo svi kao deca radili. Pričali smo sa svime. Sve je bilo živo i sa svime smo bili povezani. Nije bilo dosade, ali je bilo mnogo radosti, ljubavi, čarolije.
Šta bi se desilo kada bismo u sebi uspeli da probudimo taj uspavani potencijal?


Moj predlog je da probate sledeću vežbu. Samo, molim vas da ne žurite, jer će efekat biti pravi ako sebi date vremena da u njoj uživate.
Možete je raditi žmureći, ali možete da probate i da pišete na papir sve što vam dođe. Dodajte svemu element igre.Za početak, zamislite kako se narednog jutra budite u svom krevetu. Samo, sve je drugačije. Sve je drugačije, jer je sve oko vas živo. Zamislite da vaš krevet ima oči, nos, čitavo lice. Dodajte mu i srce.


Potom ga upitajte kako se oseća i zahvalite mu se što je baš on vaš krevet. Zamislite šta bi vam odgovorio.


Potom u mislima nacrtajte lica svemu oko vas – delovima spavaće i dnevne sobe, kuhinje, kupatila… Lagano i bez žurbe porazgovarajte sa svime.
Kako se oseća vaš frižider? Šporet? Česma? Wc šolja?


Hajde da probamo da im se zahvalimo i iskažemo poštovanje. Zahvalite se frižideru što vašu hranu čuva svežom. Zahvalite se šporetu što vam pomaže da pripremite hranu. Zahvalite se česmi što imate vodu kada god poželite. Zahvalite se wc šolji na veoma važnoj ulozi koju obavlja, jer, iako vam je možda postala uobičajena, zamislite šta bi bilo da nje nema? 😉


Potom u mislima nacrtajte lice ulicama, automobilima, drveću, suncu, oblacima. Pitajte ih kako se osećaju. Zahvalite im se što su u vašem životu.
A sada, obratite pažnju kako se vi osećate. Ukoliko ste sebi dali bar nekoliko minuta, gotovo sigurno ćete se osetiti zahvalnije, zadovoljnije, a samim tim i srećnije.


Ovu vežbu možete raditi kroz meditaciju jednom ili dva puta dnevno, a potom je uvoditi dublje u svoj dan. Na primer, na svakih nekoliko sati, kada ste slobodni – par minuta iskoristite da razvijate svoju maštu i razgovarate sa svime što postoji.


Kada svesnom posvećenošću stvorimo energiju poštovanja, a time i zahvalnosti, te je pošaljemo u svet – ona se mora vratiti. Probajte. Život može biti patnja. Mučenje. Borba. Takvi su životi koji kreiramo nesvesnim sadržajima svoje podsvesti.


Ali, život može biti i ljubav, igra i čarolija. Kada odvojimo vreme za svoju dušu, zagledamo se unutra, otvara nam se prostor za život ispunjen čudima.


Za sve vas koji želite da razvijete ovakve sposobnosti, transformišete svoje emocije i postanete čarobnjak svog života, kreirao sam dvanaestonedeljni online program „škola za čarobnjake“, o kom možete više detalja pročitati na


Ukoliko vam se ova ideja dopada, krenite već večeras u akciju.

Želim vam okean ljubavi i radosti, hrabrost da nastavite putem svog srca i mir koji prevazilazi svako poimanje.