Kad sledimo svoje srce, živimo Raj na Zemlji
O, Bože moj dragi! Kako je samo život savršeno zamišljena igra! Kada i ako naučimo da je igramo, možemo u njoj uživati iz dana u dan. Ako se prepustimo toku, hrabro sledimo svoj osećaj, sa poverenjem i ljubavlju, ne opiremo se, otpuštanje postane redovna praksa – tada se trenuci i iskustva slažu kao neka veličanstvena slagalica. Uživajte u još jednoj čudesnoj priči.
Pre nekoliko meseci, pojavila se jedna devojka preda mnom sa željom da lično kupi dve knjige. Stigla je iz Nju Jorka. Tom prilikom mi je dala 40 dolara i rekla: „Da ovaj novac potrošiš kad dođeš u Ameriku“.
Dok je to izgovarala, nije imala pojma da sam nekoliko dana pre toga poželeo da ovu godinu provedem putujući svetom, a da mi je na listi prioriteta, upravo Amerika. Bio je taj susret još jedan od onih divnih znakova na putu. Sačuvao sam njene novčanice.
Od tada je prošlo više meseci. Krećem ka južnoj Americi. Već više od dve nedelje sam u Kolumbiji. U poslednja dva dana, ostajem sam bez lokalne valute, a plaćanje karticom je i dalje prilična retkost.
Gledam u novčanik. Tu je njenih 40 dolara. Odlučujem da razmenim dvadeset. Kasnije shvatam, jednu polovinu u južnoj, a drugu u severnoj. Upravo je severna Amerika naredna destinacija.
Super ljubazna žena iz hotela me vodi da razmenim novac. Nije to ovde uobičajeno. Prva ulica do mora deluje sasvim normalno. Asfalt, turisti, mnošto prodavnica, kiosci sa svim tropskim voćem. Već u prvoj ulici iza nje, prašina, kamenje, beda, siromaštvo. Nijedna kućića nije dovršena.
Uspevamo da razmenimo novac. Častim gospođu i njenu koleginicu čarobnim sokom od manga, marakuje i banane. Raduju se kao da sam im poklonio kuću. Cakle im oči. O, Bože dragi. Na vrata ulazi njena ćerka. Na majici joj piše “Aloha”. Rekao bi Hju Len da je to alat za čišćenje koji znači “Biti u prisustvu Boga”. Havaji. San od pre nekoliko godina. Sveti Duh me šalje tamo. Za dve nedelje. Koračam u stanju zadivljenosti.
Ispijam svoj sok na obali i stiže poruka. To je upravo ona devojka iz Nju Jorka! Upravo sam razmenio dve njene novčanice!
- Ako želiš smeštaj u Nju Jorku, slobodno dođi, biću odsutna skoro mesec dana.
Pa dobro, da li je ovo moguće? Smešim se, jer već dugo vremena vidim božju ruku kako povlači konce i sve savršeno podešava, ako joj se prepustimo. Odgovaram potvrdno, oboje se radujemo. U međuvremenu sam već dobio pozive od predivne duše da je posetim u Čikagu, a i neko skijanje u magičnom Koloradu se pojavilo. Veličanstena čarolija za koju ja nemam nikakav plan, samo sam otvoren za to što dolazi. I već znam, sve će to biti savršeno, jer samo tako i može da bude – kada bezuslovna ljubav vodi i čisti put pred nama.
Nedugo zatim, preda mnom se pojavljuje žena iz Nemačke. Nakon par rečenica kreće razgovor o životu i duhovnosti. „Ovo mi je već druga radionica u jednom danu, nakon one jutrošnje“, pomislih.
Znate već moju priču, napuštanje posla, okretanje bezuslovnoj ljubavi, okean čuda. Nisam prestao da govorim skoro pet sati. Kada bih pokušavao da prekinem, ona bi zamolila da nastavim. Nismo ni primetili, niti vodu pili, niti jeli. Traži mi da joj pošaljem knjigu o Ho’oponoponu. Govori mi da treba da što više pišem na engleskom, jer sve to treba da čuje više ljudi.
Odlazim na spavanje, potpuno ispunjen, nakon dana sa mnogo nadahnuća i novih čuda. Telo je umorno, ali onako slatko, blaženo.
Ustajem rano. Otvaram oči srećan i zahvalan što sam živ. Na ovom mestu, u ovom trenutku. Sedam za sto i pijem prve gutljaje kafe. Jedan tamnoputi momak zvoni na vrata. Pozdravljamo se.
- Ja sam Džejkob. Iz Nju Jorka sam. Bavim se duhovnim radom.
Sedim. Gledam. Slušam. Ne verujem. Trljam oči. Da li je ovo stvarnost ili san?
Priča počinje sama da teče. Osmesi, oči koji cakle od radosti.
Ispričam mu deo svoje priče. Hladi nam se doručak. Hvata se za glavu kada čuje šta mi se sve dešavalo.
- Drago mi je što sam i ja znak na tvom putu.
Odjednom mi kaže da mu je rođendan 26.-og. „Baš kada i meni“, kažem.
Nakon samo pola sata kaže: „Znaš, kada budeš u Nju Jorku, biću i ja, pa ću da te vozim gde god da treba“. Bože, hvala ti.
Bacam pogled na sat. Ukoliko želim da stignem na izlet, treba da krenem odmah. Treba da razmenim još novca. Nemam pojma gde to da učinim, ali se istog časa preda mnom pojavljuje vlasnik hostela i pokazuje mi tačnu lokaciju, udaljenu dva minuta hoda. Super. Spreman sam. I žena iz Nemačke je tu, taman da se pozdravimo. Zagrljaj. Duše su se povezale na divan način za samo nekoliko sati. Sve vreme imam osećaj da sam na savršenom mestu u savršeno vreme. Ali, stići ću na čamac samo ako se sve savršeno poklopi.
Prvi sam u redu u menjačnici. Izlazim i taksi me čeka ispred. Stižemo lako i u pravo vreme. Izlazim iz kola i bukvalno preda mnom je čovek kome piše Isus (Jesus) na majici.
Pokazuje mi gde da kupim kartu (iako već znam). Govori na engleskom i veoma je korektan, ništa ne pokušava da mi nametne, što je veoma neobično na ovom mestu.
Sve se savršeno složilo. Pre neki dan sam se vozio čamcem, ali je tada pozlilo nekim ljudima i nismo stigli na željenu lokaciju. More je bilo izuzetno burno, a čamac je jednostavno – običan ribarski čamac na koji su nakačena dva super snažna motora. Kada ga koriste lokalci, pretvara se u super brzi, ali ne baš stabilni gliser. Tom prilikom su se svi sem mene, vratili kućama autobusom.
Kaže mi: „Ovo je veliki čamac i potpuno je bezbedan“. Mene čeka jedno savršeno mesto. Broj 26. A čovek ispred mene nosi prsluk za spasavanje. Na njemu je samo jedan četvrorocifreni broj koji se meni jednom jednostavno pojavio i rekao:
- Kad sledimo svoje srce, živimo Raj na Zemlji.
