Još jedan dan u stanju zadivljenosti
Nakon raftinga i spuštanja niz vodopad, brat i ja krećemo u novu avanturu.
- Dolazi Indijanac iz džungle i donosi ajauasku. Ceremonija će biti održana na jednom imanju na selu u prilično kišovitoj klimi. Dobro se obuci, ostaćemo tamo celu noć.
Tako me je pripremio za događaj koji me prvi put pozvao pre više godina. Ceremonija ajauaske.
Prvi put sam o biljci koja je namenjena duhovnom rastu čitao u magazinu Nova Svest. Još tada mi je nešto reklo da ću to iskustvo prvi put imati u Južnoj Americi.
Veče se približava. Skupilo se nekoliko desetina ljudi. Upaljena je vatra, ali je kuća nedovršena i uslovi su daleko od prijatnih. Gust dim koji štipa oči i nos, neprijatni mirisi iz obližnjeg svinjca i kiša koja je odlučila da se sruči sa neba kao okean. Ali, ja sam tu zbog svoje duše i božanstva. Da vidim mogu li nešto novo da naučim, očistim, prevaziđem, otvorim se za nešto novo.
Nakon nekog vremena, popijem jednu čašicu tečnosti i legnem u vreću za spavanje. Nastavlja se provala oblaka. Sreća da je na kući završen bar krov.
Ležem i dišem fokusirano. Pratim senzacije po telu, ali se ništa posebno ne dešava. I onda, nakon nekih četrdeset pet minuta, počinje. Odjedno, svaki zvuk čujem mnogo intezivnije. Imam osećaj da čujem kako struja protiče kroz žice. Osećam kako neke tačkice putuju kroz moje telo. Veoma brzo. Nikada ništa slično nisam doživeo. Svestan sam svega, ali su čula daleko izraženija. Ljudi pričaju oko mene, ali ostajem fokusiran na unutrašnja dešavanja.
Koliko sam samo puta rekao Bogu: „Brate, Bože, svi oko mene vide te boje čakri, te ovo te ono, a ja nikad ne vidim ništa“.
E pa sada ne samo što sam osećao, nego sam počeo da imam raznorazne vizije. U tom periodu nije bilo nikakvih neprijatnih pojava. Nisam video poznate ljude, niti situacije iz svog života.
Preda mnom su počele da se ređaju neverovatne scene. Na primer, polja, livade, šume. Ali, sve je bilo nekako potpuno živo i kao da je snimano kamerom iz vazduha. I sve je bilo beskonačno. U trenu bi se formiralo, živelo u slikama nekoliko sekundi i nestalo. Na primer, pojavila bi se kao neka čarobna mreža od ljubičastve svetlosti koja se širi u beskonačnost. Trajalo bi to nekoliko sekundi. Potom bi se pojavio kao neki beli čikica u kompjuterskoj igrici. Dok se predstava za moje oči dešava, shvatam da sam u pitanju ja. Takođe, primećujem da se ona „struja“ koju čujem – kada se scena promeni, uspori. Kako se ritam ubrzava, tako se i događaji ubrzavaju. Beli čikica počinje da hoda sve brže, “struja” koju čujem teče sve brže, kao i one tačkice koje se kreću mojim telom. Sve se potom munjevito ubrzava, beli čikica počinje da trči toliko brzo da mi je teško da ga ispratim (iako sam svestan da sam to ja), zvuk je kao pri prenosima formule jedan je i odjednom, čikica počinje da leti. Wow. Vidim planetu Zemlju kroz njegove oči. Najviše me to podseća na Supermena. Takve scene ponavljale su se dugo, dugo, a ja sam samo uživao. Nisam ništa očekivao, jednostavno – sve se to samo dešavalo. Svi su mi pominjali povraćanje, ali nije ga bilo.
Tada mi kažu da bi možda trebalo da popijem i drugu dozu. Nisam siguran, ali hajde da probam. Nemam iskustva, ali znam da ništa zaista loše ne može da mi se desi. Ispijam. I sve nestaje. Na neko vreme se malo smorim. Nisam osećao da mi je zaista potrebno.
Nakon nekog vremena, počinje i neka neprijatnost u stomaku. Sve je to ipak bilo prilično blago. Ali, jesam primetio blago mučenje u telu.
Ponovo se pojavljuju vizije. Neki zmaj. Kao da me juri. Izvadim mač i isečem mu glavu. Nema krvi. Nije to neka prava bitka, više je kao igrica. Odmah zatim se pojavljuje tigar ili jaguar. Ali, on nema neke zemaljske boje. Najpre bi to bile neke – fluorescentna roze i ljubičasta. Samo njegova glava je preda mnom. Sve izgleda veoma živo.
I zatim nešto fascinantno. Scene se ponovo menjaju preda mnom u skladu sa usporavanjem i ubrzavanjem one „struje“ koju čujem. U jednom trenutku vidim kao neki četvorougao pred sobom. I svestan sam da njime mogu da upravljam prstima. Jednostavno znam iznutra da ti oblici predstavljaju prozore u nove realnosti.
Ulazim u jedan od tih prostora, zatim, koristeći dva prsta, nacrtam novi pravougaonik i potom prođem kroz njega. Ulazim u novi prostor. I tako ponovo i ponovo i ponovo. Veličanstven osećaj. Nešto kao putovanje kroz vreme i prostor, u kome sam ja svesni putnik. Ma, neverovatno.
Nakon dužeg vremena, mučnina se malo pojača i povratim ono što sam mogao.
Lagano stiže jutro. Brat mi kaže da je sve to bilo veoma blago i da su njegova iskustva iz prošlosti bila mnogo intezivnija. Ja sam jednostavno siguran da svako doživi ono što treba da doživi. Posebno što sam čitavog dana vođen na veličanstven način, pa mi je bilo jasno da su i uslovi koji nisu bili baš idealni, bili pravi za naše duše. No, idemo ponovo uskoro, da vidimo šta će se sada desiti.
Ubrzo ustajemo i krećemo u prirodu. Istog popodneva treba da održim radionicu u okviru „Škole za čarobnjake“. Iako je iskustvo bilo veoma zanimljivo, osećam telesnu iscrpljenost.
- Bože, sada ulazim u ulogu osobe koja regeneriše svoje telo. Potrebna mi je energija za oporavak.
Ne prolazi pet minuta, ljudi mi nude neko voće i keksiće. I vodu. Upravo je to ono što mi je u tom času potrebno.
Zatim pomišljam kako bih se okupao u nekoj vodi. Kažu nam se da u blizini nalazi nacionalni park sa vodopadima. To je park sa imenom arhanđela Rafaila. Krećemo džipom. Put je prilično težak, ali se krećemo sa velikom lakoćom.
Parkiramo se i kreće šetnja. Staze su veoma strme. Sve je obojeno predivnim nijansama zelene boje. Gustina biljnog života je neverovatna. Sve odiše svežinom. Sve vibrira. Buja. I dalje traje taj isti utisak. Iz dana u dan, iz trena u tren.
Stižemo do kraja obeležene staze, ali na tom mestu je neki potok. Vraćamo se i krećemo drugom stazom. Stižemo i do njenog kraja, nailazimo na viseći most, ali ponovo – ništa od vodopada. Lepo je za slikanje, ali nema kupanja. Čujemo snažan huk i vidimo reku u dnu kanjona. Mi smo nekoliko stotina metara iznad. Ne primećujemo nikakvu stazu i pomišljamo kako smo sigurno negde zalutali. Krećemo nazad.
Ubrzo nailazimo na grupicu ljudi, među kojima i veoma stara baka sa štapom. Muškarac iz grupe nam kaže da zna put do vodopada. Baka me pogleda i uz predivan osmeh, ponudi me hranom koju nosi.
Smešim se dok ljubav struji mojim telom. Znam, to je Bog. Nalazi sve moguće načine da mom telu povrati energiju i to brzo. Kako mi je to samo baka ponudila. Koliko je samo radosna bila kada sam prihvatio. Bože dragi, hvala ti. Jednostavno sam znao da će svaki komadić te hrane ispuniti moje telo božanskom ljubavlju. Hemijski sastav takve hrane je potpuno nebitan.
Čovek nam pokazuje da skrenemo sa puta u šumu. Nema putokaza. To je jednostavno strmoglavljujuća stazica pod uglom od gotovo devedeset stepeni. Ali, i ta bakica ima nameri da se spusti. Upuštamo se u tu avanturu. Obojica se osećamo energičnije i spremni smo.
Istina je da je to bila jedna od najstrmijih staza koju sam ikada video. Spuštali smo se i spuštali pod tim uglom veoma dugo. Zemlja pod nama se klizala. Kamenje je prštalo. Pridržavali smo se za grane, lijane, stene. I na kraju, stigli do dna kanjona.
Pred nama je manji slap. Voda je izuzetno hladna. Popijemo nekoliko gutljaja. I dalje nema vodopada. Ali, čujemo snažni huk sa leve strane. Kao da je udaljen nekoliko desetina metara, iza velike stene, pa ne vidimo baš najbolje o čemu se radi.
Ulazimo u potok i krećemo se uzvodno. Prelazimo preko stena. Sve je obraslo živom, klizavom mahovinom. Mistična izmaglica iznad nas. U tim trenucima se prisećam svojih meditacija, molitvi i povezivanjima sa raznim arhanđelima. Među ostalim, i arhanđela Rafaila. Njegova boja je zelena. Boja srca. Boja isceljenja. Na sve strane je ta ista – zelena.
Još uvek se krećemo uzvodno. Odjednom, čujemo muziku. I tada vidimo grupu ljudi koji su tu došli kako bi se molili za isceljenje. Kako li su uopšte stigli tu? Zašto baš na tom kamenju?
Krećemo se još nekoliko desetina metara uzvodno i tada vidimo. Pred nama je još jedan čarobni bazen, duboko u šumi, kreiran od strane prirode. Preciznije, od strane skrivenog vodopada koji dolazi iz pećine. Scena je potpuno neverovatna! Obojica ulazimo u vodu. Jasno mi je, arhanđel Rafailo nas je doveo do ovog isceljujućeg vodopada kako bi naše iskustvo sa ajauaskom bilo kompletirano. Fenomenalno je što smo naišli na ljude koji su tu takođe radi isceljenja duše. Način nije mnogo važan. Najbitnija je namera čiste ljubavi.
Fasciniran sam svime što primećujem. Mir teče kroz moje telo. Osećam životnu snagu i potpuno sam regenerisan. Plivam u bazenu i stajem ispod vodopada. Ovo je zaista hladna voda. Ovde bi se i Wim Hof sa radošću okupao.
Zatim počinjem da skakućem po stenama sa velikom lakoćom i kreiram seriju predivnih fotografija. Iako je sve to klizavo i divlje, sve mi je lako i činim to sa uživanjem.
Kasnije mi brat kaže kako su ljudi komentarisali da izgledam kao da letim nad stenama, a sve to u japankama.
Fenomenalno mi je što su imali taj osećaj. Jer, kada sledimo svoje srce, kada volimo, opraštamo, otpuštamo i volimo – postajemo laki. A kada smo laki, mi zemljom hodimo, ali se osećamo kao da letimo. Letimo, jer su se naša srca otvorila i krila raširila.
Nakon tog predivnog iskustva stižemo u hotel. Nedelja je popodne. Svi odlaze. Potpuna tišina. Vodim još jednu veličanstvenu radionicu u školi za čarobnjake. I nakon toga, ležem da spavam.
Bože, kakva veličanstvena čarolija. I to je sve – SAMO JEDAN DAN! WOW! To je taj život u stanju zadivljenosti.
