Danas biram radost!

U poslednje vreme sam primetio da je većina nas ljudi, pa i onih koji se bave ličnim razvojem – suviše ozbiljna. Toliko smo se vezali za naše brige, da smo gotovo zaboravili da je čitava poenta života igra i radost.

Da bismo mogli da emitujemo ljubav prema drugima, neophodno je da pružimo ljubav i radost sebi. Stoga, kada pročitate ovu poruku, zapitajte se šta to još možete da učinite danas kako bi se vaše srce radovalo? A onda – idite i uradite to! Nakon toga, biće mnogo lakše voleti sebe i čitav svet.

Gotovo svakog dana ja odlazim u park nedaleko od moje kuće i ljuljam se koliko god mi duša ište. Nekada imam osećaj da bukvalno letim! Trenutno imam osećaj da je to za mene najbolja meditacija! Naravno, nakon toga se osećam nadahnutim i nije mi teško da pišem, kreiram video materijal ili učim neke nove stvari.

A sada imam pitanje za vas. Šta je to što vas čini radosnim? I koliko često odvojite vreme da učinite to?

Uradite to danas!

 

Da li prihvatate darove Ljubavi?

Jedna devojka je šetala sa drugaricom i poželela da kupi kokice. Naišle su na prodavca koji je upravo zatvorio svoj kiosk. Kod njega su bile dve kese pune kokica koje niko nije kupio. Odlučio je da im ih pokloni. Ona se zahvalila, ali je drugarica insistirala da ipak plate račun, što su potom i učinile.

Pa šta ima veze, to su samo kokice i nisu skupe, zar ne? O da, nema nikakve veze, ukoliko pripadaju minijaturnom broju ljudi koji nema problem sa uverenjima o zasluživanju. Ali, proces je potpuno identičan kada želimo nešto drugo “veliko” u svom životu, a negde duboko verujemo da to ne zaslužujemo. Jer, ukoliko ne umemo da primimo “male” darove, “veliki” gotovo nikada neće ni doći. Ako imamo podsvesno uverenje da ne zaslužujemo poklon koji dolazi  “niodakle”, ono diriguje našim emocijama i ponašanjem. Zato se u nama javlja stres i pokušavamo što brže da stvari vratimo u prvobitno stanje. Dublja istina je da se plašimo da reagujemo na  novi način.

Naše biće nas čuva od prevelikog stresa i priprema kroz ovakve situacije koje su savršen poligon za rast u svesti. Jer ukoliko ovako reagujemo kada dobijemo na poklon kesu kokica, šta bi se desilo da dobijemo na poklon kuću ili automobil? U našim mislima bi se odmah javio obrazac koji kaže da moramo da se odužimo, a kako verovatno nemamo dovoljno novca ili sredstava da uslugu uzvratimo, našli bismo se u ogromnom, možda i neizdrživom stresu. Moj prijatelj je tako dobio automobil na dan svog venčanja, ali pošto je verovao da ga ne zaslužuje, slupao ga ja u roku od tri dana. Identična situacija je i sa preko 90% dobitnika na lutriji, koji se nekoliko godina nakon dobitka nađu u lošijoj finansijskoj situaciji nego pre tog događaja. Njihov svet mora reflektovati ono u šta veruju, te nesvesno pokušavaju da se što pre otarase novca. Stoga je instant potreba da se na poklon reaguje kontrauslugom, zapravo strah da se suočimo sa svojim davno uhodanim programima.

Na koji način vi reagujete kada dobijate poklon? Da li ga odbijate, osećate se neprijatno ili se javlja potreba da odmah uzvratite istoj osobi? Da li vam je lakše da nešto date, nego da primite? Da li na “Hvala” reagujete sa “Nema na čemu”?

Ukoliko se prepoznajete u ovom tekstu, nesumnjivo se u vašoj podsvesti nalazi i taj program. Jedan od jednostavnih načina da ga se oslobodite je da dan počnete afirmacijom koja potvrđuje duboku istinu: “Zaslužujem svako dobro”. Tako ćete imati veću šansu da sledeći put primetite uhodani obrazac i potom reagujete na novi način. Kada se neko ljubazno ponese prema vama ili dobijete neki poklon, zahvalite se i posmatrajte to kao čudesni dar Ljubavi. Ukoliko se pojavi nemir u vidu misli koje kažu da uslugu morate uzvratiti (a to je gotovo neminovno), znajte da je to samo obrazac koji se ponavlja. Zahvaljujte se tim mislima sve dok ne osetite da ste povratili svoj mir i užitak u svom čudesnom sadašnjem trenutku . Znajte da će taj ljubazni gest ulepšati dan i osobi koja ga čini.

I kada vam neko kaže “Hvala”, vi slobodno recite “Molim i drugi put”.

 

Čovek samo srcem dobro vidi

Kažu mudri ljudi da onde gde je naša pažnja, tu je i energija. Na šta je usmerena vaša pažnja?

Ja sam odavno izabrao da to bude ljubav. Svaki put kad kažemo “volim te”, pažnju usmeravamo ka onom delu sebe koji nas voli, bodri i osnažuje, koji nam ne dozvoljava da odustanemo od onoga što čini da se naše srce raduje. Na taj način postepeno pronalazimo ljubav u svemu.

Ukoliko ostanemo posvećeni našem “volim te”, doći će momenat kada će nam sinuti: “Hej, pa ja vidim srcem!”, a naš svet će reflektovati sve više i više ljubavi. 

Želim vam divan dan, dragi ljudi 🙂

„Ono što činimo u životu, odjekuje u večnosti“ (Marko Aurelije)

 

Sinoć pred spavanje, zapitao sam se koja bi inspirativna misao mogla da bude tema današnjeg dana. Samo što sam se probudio i počeo da postajem svestan misli koje se pojavljuju, odjednom je odjeknulo i to na engleskom: „What we do in life, echoes in eternity“. Rečenica koju sam davno čuo u filmu „Gladijator“, a izgovara je maestralni Rusell Crowe. Istog momenta osetio sam snažan unutrašnji impuls „To je to!“.

Odjednom, počele su da naviru i naredne rečenice. Um se nije zadržao samo na prvoj misli, već je krenuo da razvija priču. Da to nije možda inspiracija? Skočih na noge lagane i dotrčah do tastature, jer znam da ona dolazi na mesta gde je poštuju.

Ako se bar malo bavimo duhovnošću, posle nekog vremena ćemo naići na rečenice da su naši životi zapravo igra ili film, da smo mi oni koji posmatramo događaje, te da smo ovde radi iskustava. Svako posedovanje predmeta, ljudi, bilo čega jeste privremeno, a naša identifikacija sa bilo čime je iluzija. Ali, primetio sam da mnogi od nas u tome traže izgovor da budu pasivni i krive okolnosti za to što nisu srećni, u stilu „Zašto bismo se uopšte trudili, ako je sve samo film?“ Upravo tu leži razlog zašto većina ljudi „vodi život u tihom očajanju“, kako kaže Henry David Thoreau.

Pa šta je onda to zaista naše? Samo trenuci. Naši su trenuci na ovoj planeti u kojima možemo iskusiti svašta i od našeg života napraviti veličanstveni film koji ćemo prikazati čitavom Univerzumu.

Stoga, pitam ovo sebe i vas dragi ljudi: „Šta je to što bismo zaista voleli da iskusimo? Šta je to što bismo želeli da činimo, kada bismo znali da nam strahovi ne mogu ništa i da su i oni samo iluzija? Šta je to što bismo činili, da znamo da ne možemo doživeti neuspeh?“

Sedam milijardi ljudi je ovde sa sedam milijardi različitih ideja. Vi svakoga dana već snimate svoj film i vaš život će svakako odjekivati u večnosti. Ali, da li se vama taj film zaista dopada? Pitanje za vas je: „Šta je to što činite SADA?“

Put do Nule i natrag

Već nekoliko godina, svestan sam da našim životima u svakom trenutku diriguju podsvesna uverenja ili programi. Ona odlučuju umesto nas, a da mi o tome nemamo pojma i sve vreme nam se čini da je naš intelekt „glavni“. Postoji i knjiga o tome čiji bismo naslov mogli da prevedemo kao „Iluzija korisnika“. Ona govori o naučnim eksperimentima koji su potvrdili da u naš svesni um u svakom trenutku misli dolaze iz podsvesti, a mi verujemo da smo ih upravo „pomislili“. Imamo iluziju da smo misao izabrali, a zapravo nam je stigla!

Sada mi je kristalno jasno – ovi programi nastaju tako što događaju koji opažamo i koji je po svojoj prirodi uvek neutralan, MI damo značenje. Istog časa kada mu damo značenje, mi mu dodajemo i emociju, a zatim se u skladu sa njom i ponašamo.

Na primer kada smo bili dete, igrali smo se, rastrčali po kući i razbili vazu. Možda je potom roditelj došao do nas i malo vikao, možda nam i rekao da nismo bili dobri. Mi smo događaj posmatrali i potpuno nesvesno mu dali značenje koje bi verovatno i većina dece, npr. kada se igram, ne vole me. Stoga, ne mogu da se osećam dobro zbog toga. Kada sledeći put uradimo nešto što se npr. nekom odraslom koga posmatramo kao uzor, ne dopada i on viče na nas, mi u sebi pojačamo to uverenje, a uz njega ide i ona emocija. Iz dana u dan se dešavaju takve situacije, manje ili više dramatične, ali nam nakon nekog vremena više ne treba niko drugi da nas kritikuje. Naš unutrašnji sudija je već naučio kada zaslužujemo da se osećamo dobro, a kada ne. Zatim nastavljamo da živimo živote sa tim u skladu, ne znajući da se uzrok nalazi u nama. A programi se jednostavno  ponavljaju kako bi nam dali još jednu priliku da budu oslobođeni. Zapravo, kao i mi, svaki drugi oblik energije u ovom Univerzumu želi da bude slobodan.

Ali, mi ne moramo živeti na taj stari, dobro uhodani način. Dakle, kada se uznemirite, obratite pažnju na događaj koji je to izazvao, jer kako kaže Džo Vitale: “Značenje koje ste dali događaju je uverenje koje ga je privuklo”!

Možda vam u ovom trenutku deluje da je prosto normalno da će se svako osećati loše kada neko viče na njega, ali imao sam prilike da svedočim situacijama da neko kritikuje i viče na drugu osobu svom silom, a ona ostaje u potpunom miru i nakon toga kaže: “Bilo mi je veoma zanimljivo da posmatram kako ta osoba nije našla ništa lepo u onome što sam radila i videla je samo loše.” Zamislite, na ovom svetu žive i ljudi na koje niko nije vikao kada su bili deca, pa kada naiđu na ovakve situacije, jednostavno budu radoznali.

Ako jednog dana postanemo svesni te “Iluzije korisnika” i shvatimo da našim osećanjima diriguju lažne misli u koje verujemo – drugačijim značenjem koje damo događaju, možemo promeniti i emocije koje osećamo (za čime svi i tragamo). Dakle možemo izabrati da budemo mirni, srećni itd, šta god da se oko nas dešava, BUKVALNO u svakom slučaju. Jedno vreme nisam verovao da je to moguće npr. kada neko premine, ali sam vrlo brzo naišao na podatak da su Indijanci bukvalno slavili kada neko napusti svoje telo. Oni su tom događaju dali značenje “ovaj čovek se vraća Svetom duhu” i radovali se što on odlazi na “bolje mesto”. Viktor Frankl je na neki svoj način to uspeo u koncentracionom logoru! Da li su oni bili u pravu ili ne, nije ni važno, ali definitivno su njihove emocije zavisile od značenja koje su dali događaju.

Pre samo nekoliko dana imao sam priliku da ovo primenim na izuzetno zanimljiv način, u nečemu što mi je delovalo kao izazovna situacija. Sledeći svoj osećaj, odlučio sam da organizujem vođenu meditaciju za ljude koji su već učestvovali na mojim radionicama. Ali, prijavilo ih se samo nekoliko i ne mogu reći da mi je bilo drago. Ipak, znao sam da neko uverenje u meni to izaziva, nastojao sam da to prihvatim i – nastavljao da čistim.

Tokom dana jedna osoba je otkazala dolazak. Desetak minuta pre samog početka meditacije, imao sam snažan utisak da se baš niko drugi neće pojaviti. Seo sam u stolicu i osećao se prilično razočarano. Pitanja su dolazila iz sećanja: “Pa šta je ovo – eto, sledim svoje srce, dajem sve od sebe i kako mi vraćaš?” – moja sećanja su isplivala na površinu i očigledno su pokušavala da okrive nekoga van mene – život, Boga, ljude, šta god…, ali su mi dala i novu priliku da prihvatim 100% odgovornosti za svoj život i istrajem u čišćenju.

To je momenat kada možemo zastati i primetiti da mi NISMO te misli i emocije koje osećamo, te da za nas više ne moraju da važe ta stara pravila. Danas postoji more načina na koje možemo menjati svoja uverenja ili sećanja. Neko će pokušati da posmatra svoje misli kao svedok, neko će probati da pokaže sebi da je ta misao koja izaziva nemir – lažna, koristeći proces Bajron Kejti, neko će koristiti afirmaciju koja govori suprotno… Svako može izabrati ono što mu najviše prija. Za mene, to je Ho’oponopono.

U ovom učenju je prelepo to što kada čistimo sećanja iz sebe, ona nestaju i iz svih podsvesnih umova sa kojima delimo to sećanje. Tako umovi širom sveta mogu biti inspirisani, a da i ne znaju zašto se to dešava! Jednom prilikom Hu Lenu je gospođa postavila pitanje: “Znate, desilo se nekoliko puta da sam imala određene planove i odjednom osetila poriv da uradim nešto potpuno drugo i sve je ispalo savršeno. Po svemu sudeći to je bila inspiracija. Kako je to moglo da se desi, a tada nisam ni znala za ovo čišćenje?” Odgovor Hu Lena je bio veoma zanimljiv: “Znate, neko na Havajima čisti već hiljadama godina”. Naravno, kao ni bilo šta drugo, ni dolazak ovog čišćenja u moj život nije bio slučajan. Moja želja kada sam bio dete bila je “mir u svetu”. Kroz godine, shvatio sam da je zapravo to moja misija na ovoj planeti, baš kao što je to slučaj sa Hu Lenom, Mabel Kac i Džoom Vitaleom. Samo, sada znam da je put do “mira u svetu” zapravo unutrašnji mir.

No, da se vratimo procesu u mom umu. Posle višegodišnje prakse, sada mi je mnogo lakše da primetim kada se neka neprijatna misao pojavi i najčešće joj ne dozvoljavam da se razmaše, te sam nastavio sa “volim te, volim te…”. I odjednom stiže rečenica “Sad radi sve kako si i želeo, kao da je tu milion ljudi, jer i onako to radiš za svoje srce”.

Još uvek ne baš lepo raspoložen, sednem ja u stolicu i utonem u meditaciju koju sam verovao da ću raditi sa grupom. Uz zahvalnost sam lagano otpuštao sećanja koja su govorila da eto, sad ne mogu da se osećam dobro, bez obzira na okolnosti. U jednom trenu u umu se pojavilo pitanje “Ko je taj ko kaže da ne mogu da budem savršeno miran i srećan upravo u ovim okolnostima?” Bio je to znak da se približavam mestu u kome je sve moguće.

Nastavio sam sa procesom otpuštanja i vodio sebe kroz specifičnu meditaciju u kojoj se oslobađamo jednog po jednog sećanja… I u jednom trenutku stižemo do dela u kome nema više nijednog. Šta se dešava kada u nama nema više sećanja –  tada nema misli, ni emocija, ni dela. Ali MI  i dalje postojimo, tj. još uvek smo tu. U tom trenutku sledi pitanje “Ko sam ja?”.

U tom času, iz Nule je savršeno jasno stiglo pitanje: “Podučavaš ljude da mi dajemo značenje događaju i da od toga zavise naše emocije, zar ne? Pa hajde, koje značenje bi TI SADA odabrao da daš ovom događaju?” Istog časa je stigao i odgovor – “To je dobro!” – što za mene ima značenje da je sve što se događa savršeno, u skladu sa planom bezuslovne ljubavi. Neverovatan osmeh se razvukao mojim licem, neopisivi mir se ponovo vratio. Istog časa, moje emocije o događaju i moje ponašanje su postali potpuni suprotni! Kristalno jasno sam mogao da vidim kako proces zaista funkcioniše i da naša “slobodna volja” zapravo postoji samo u tom mestu, u Nuli. Na tom mestu u našem umu, sva su čuda moguća. Zaista! U Nuli smo u stanju da primimo inspiraciju i potom je sprovedemo u delo i učinimo nešto potpuno novo, nešto što se nikada nije desilo u istoriji Univerzuma. Tada delujemo kao produžena ruka Ljubavi, koja se ispoljava na novi, nikada doživljeni način!

Sada punog srca i sa velikom radošću mogu da kažem da je taj događaj bio apsolutno savršen i jedan od najsnažnijih doživljaja onoga što zaista jesam. A desio se kada na događaj koji sam zakazao, nije došao niko – osim mene! Savršena prilika za susret sa Sobom, zar ne?

Dan nakon toga, održao sam radionicu pred oko 130 ljudi u organizaciji “Nove Svesti”. Nošen inspiracijom, gotovo da nisam imao pojma šta ću izgovoriti u sledećoj sekundi, pričao sam o stvarima koje su i mene samog iznenadile. Na samom kraju, vodio sam ljude upravo kroz pomenutu meditaciju, potpuno neočekivano. Na završno pitanje “Ko sam ja?”, ljudi su došli do fenomenalnih odgovora, javljali se sa ogromnom radošću koja ih je preplavila i govorili “Čista svetlost”, “Ljubav”, “Savršeni mir”, “Praznina”…  Stajao sam u stanju potpune zadivljenosti. Kroz um su prostrujale reči Hu Lena “Kada si ti u Nuli, svi ostali su u Nuli”. Na kraju, nagrađen sam neverovatnom salvom aplauza, pogledima i rečima punih topline i ljubavi.

Narednog dana održao sam radionicu koju sam samo dvanaest sati pred početak proglasio besplatnom, jer je moje srce bilo toliko puno da sam jednostavno želeo to da podelim sa što većim brojem ljudi. Posle izuzetno snažne radionice, ljudi su poželeli da je plate, svako u svojim mogućnostima. Bilo je to za mene još jedno božansko čudo, koje je bilo posledica savršenog spleta okolnosti.

Naime, prethodna nedelja je za mene bila u znaku poslednje lekcije apsolutno fenomenalne radionice Siniše Ubovića, u kojoj sam dozvoljavao Sebi da sijam svojim punim sjajem. Takođe, u istoj nedelji, pojavio se online program Džoa Vitalea “Probuđeni milioner”, koji mi je omogućio da konačno i u svojoj podsvesti prestanem da verujem da je novac nešto loše, da nas novac onemogućuje da se duhovno razvijamo i da dubinski poverujem da je zapravo suprotno. Jer zašto bismo govorili da je sve Ljubav, osim novca? No sada, kada su moja uverenja bila drugačija, moj svet je prosto morao savršeno da reflektuje ono u šta ja dubinski verujem. On to radi nepogrešivo u svakom trenutku, pa ni sada nije omanuo. U skladu sa tim, moja zarada od radionice koja je bila besplatna, bila je najveća od svih mojih dosadašnjih radionica. A ja to volim da radim svim srcem! Kada verujemo u čuda, čuda se dešavaju!

Naravno, ti čarobni trenuci dođu, ali i prođu. Planine i okeani sećanja su u nama i ona čekaju da budu oslobođena. Kratko vreme provedemo u Nuli, osetimo apsolutnu ljubav, dobijemo neke savršene ideje i onda – ponovo nailazi planina sećanja. Naravno, mnogo je lakše ne prihvatiti odgovornost i kriviti druge, ali ako zaista želimo da izmenimo svoj svet, potrebno je da razumemo da je bukvalno sve što opažamo naše ogledalo. I ako želimo lepšu sliku u ogledalu – čistimo, čistimo i čistimo…

Izveštaj o ljubavi

Pre nekoliko dana čuo sam fenomenalnu ideju – „Kada god čuješ sebe ili druge da se žale, to je prilika da kreiraš proizvod ili uslugu kojom ćeš taj problem rešiti“. Odličan način da usmerimo svoj um u pravcu rešenja, zar ne? Tada mi je palo na um kako se često žalimo na sve i svašta. Ali, ukoliko svoju pažnju usmerimo na žalopojke, ta energija će se u našoj svesti, a time i u našem fizičkom svetu samo uvećavati.
Stoga pomislih: „Šta bih mogao da učinim kako bih doprineo rešenju tog problema?“ U trenu se pojavila ideja da napišem knjigu o tome, ali nisam imao jasnu ideju o čemu bih pisao. Ipak, osećao sam da je sve to delo inspiracije, te sam odlučio da to i učinim, uz poverenje da me Ljubav vodi u pravom smeru.
Samo dan nakon ideje o knjizi, šetao sam sa svojom devojkom koja radi kao učiteljica u školi. Pomenula je kako je jedna od tema nastavničkog veća bio izveštaj o nasilju. On sadrži stavke „fizičko, emocionalno, seksualno i elektronsko“. Prvo što mi je palo na um je – pažnja je usmerena na nasilje i kažnjavanje, što je samo nasilni odgovor na nasilje, zar ne? Onde gde usmerimo pažnju, tu je i energija, pa je logično da će se nasilje samo uvećavati.
Kada sam to čuo, pomislio sam: „Zašto ne bi da bude drugačije? Zašto škole ne bi počele da vode izveštaje o ljubavi, u kojima bi se vodilo računa o ljubaznim delima? Zar ne bi bilo lepo da se na nastavničkom veću sa mnogo više pažnje priča o tome kako su deca sakupila sredstva za neku humanitarnu akciju ili pomogli drugaru koji se povredio na fudbalu? Zar ne bi bilo divno da se pomene kako su učenici zajedno kreirali jedinstvenu elektronsku čestitku za svoju drugaricu iz razreda, koju je ona sačuvala na desktopu svog računara i sada joj svako jutro počinje sa njom?“
Proces čišćenja u mom umu je nastavljao da teče, pa se pojavila nova misao: „Ovu ideju bih mogao da podelim sa dragim ljudima na svojoj stranici i napišem tekst za „Novu svest““.
Nekoliko minuta kasnije, imao sam priliku da čujem glas nekog kuvara iz tv emisije. Oštro je kritikovao pripremljenu hranu. Nedugo zatim, čuo sam izuzetno snažne kritike na račun političara. Naravno, nasilje svih oblika je svuda, a ne samo u školama. One su samo odličan reprezent našeg društva. Pažnja na žalbe, kritikovanje i nasilje je gotovo u svemu. Ali, ukoliko i ja samo skrenem pažnju na to, zapravo ću doprineti uvećavanju nasilja u svojoj svesti i ponovo prebaciti odgovornost na druge ljude. U tom trenu pojaviše se u mislima Hu Lenove rečenice: „Uvek se zagledaj u sebe! Nikada ne možeš napustiti Sebe, nema ničega van tebe.“ Naravno, taj problem ne bih mogao da primetim da nisam za njega DIREKTNO odgovaran. Sve to vreme, beskompromisno „volim te“ odjekivalo je u mom umu i iznenada, pojavio se naredni korak moje akcije!
Pravi način na koji mogu da doprinesem smanjenju nasilja u svom svetu, a ne samo u školi koja je „slučajno“ pomenuta u razgovoru, jeste da kreiram svoj izveštaj! Ali, on neće biti fokusiran na nasilje, već na ljubav. Mi ljudi učimo primerom i ukoliko želimo da prenesemo poruku ljubavi, jedini način da to učinimo je da budemo ljubav i njoj posvetimo svoju energiju.
Odmah se pojavila se i praktična ideja kako da to sprovedem. Najbolji način da usmerimo našu pažnju je da svoje misli, reči i dela uperimo u istom smeru, a kada dolazimo iz srca, imamo ogromnu snagu. Stoga sam odlučio sam da u narednih mesec dana kreiram „Izveštaj o Ljubavi“ u kome ću, voditi računa o:
– mislima Ljubavi
– rečima Ljubavi
– delima Ljubavi
koje učinim i primetim u svom svetu. Na kraju dana sve ću to beležiti u svoj veseli izveštaj. Pošto svet uvek savršeno reflektuje ono što je u nama, sigurno ni sada neće pogrešiti, a nakon mesec dana izvestiću vas o rezultatima.
A sada, dragi čitaoče, želim i tebe da pozovem da mi se priključiš u ovoj akciji ukoliko se osetiš inspirisanim. Ukoliko želiš da tvoj svet bude mesto sa više mira i ljubavi, potrebna ti je jedna sveska, olovka i odluka da nekoliko minuta dnevno svoju energiju usmeriš ka ljubavi. Zajedničkom akcijom koja dolazi iz srca možemo promeniti ovaj svet, a to je moguće samo ako primetimo da je mesto za promenu u nama samima. Duboko verujem da ćeš na isteku ovih mesec dana imati mnogo više da zapišeš u svoj izveštaj. U komentarima ispod ove objave, kroz vreme, slobodno podeli sa nama delove svog izveštaja o ljubavi – one koji su tebe posebno dotakli. Od mene već sada imaš ogromnu zahvalnost za spremnost da uđeš u ovaj poduhvat.
I bukvalno dok pišem ove redove, setih se rečenice urednika „Nove svesti“, Milana Bojića, od pre nekoliko meseci. Tada sam pokrenuo akciju „Trideset dana poklanjanja dva sata mog vremena“ kojom je on bio oduševljen i tada mi predložio da pokrenem akciju u tom smeru koja bi se proširila. Nekoliko meseci kasnije, verujem da je ta akcija dobila svoj nastavak. A ko zna, možda našim zajedničkim delovanjem iz toga zaživi i knjiga.

Kad sam ono što jesam, dozvoljavam drugima da budu ono što jesu

U poslednjih nekoliko godina, konačno sam shvatio da je moj najvažniji zadatak da budem ono što jesam. Ali, biti ono što jesmo, uopšte nije lako. Najčešće je razlog u tome što uopšte i nemamo pojma šta smo, tj. što smo se mnogo udaljili od svoje prirode. Ukoliko počnemo da se bavimo tim pitanjem, pre ili kasnije otkrićemo da smo, ispod svih maski sećanja koje nosimo – čista Ljubav, mir, sloboda…

Da li je to zaista moguće, uz sve ovo što primećujemo u svakodnevnom životu? Jeste, ali je to gotovo nemoguće videti, jer živote vidimo kroz naočare naših sećanja. Kroz njih nije moguće jasno videti sadašnji trenutak. Jednostavno, nekada davno smo nešto doživeli, dali tom događaju značenje, a sa njim i osećanje. Nakon mora takvih događaja, zaboravili smo da smo mi oni koji interpretiramo događaj, te zahvaljujući tome život dalje vodimo u skladu sa sećanjima, a da pritom toga nismo svesni. Upravo na osnovu tih sećanja mi danas mislimo, osećamo i ponašamo se.

Ali, to ne mora da bude tako! U legendarnom „Malom princu“ Egziperi kaže da suštinu nije moguće videti očima, već je do nje moguće dopreti samo srcem. Ukoliko se nekako probudimo i krenemo putem svog srca, imamo na raspolaganju veoma zanimljiv, ali ne baš lagan zadatak da se oslobodimo sećanja i vratimo svojoj istinskoj prirodi. Posle više godina posvećenosti, došao sam do stanja uma u kome neprijatne stvari koje me izvode iz unutrašnjeg mira ne žive dugo. I sada mi je jasno da sa duhovnom praksom, problemi ne nestaju u potpunosti, ali mnogo brže uspevam da nađem mir sa onim što se dešava i tako uživam u svojim trenucima na ovoj planeti.

Evo kako izgleda jedan takav proces. Pre nekoliko dana, u potpunom miru, otišao sam u prodavnicu. Taj mir je zaparalo dovikivanje jedne devojke sa ženom, za koju sam ubrzo shvatio da je njena majka. Istog časa pojavio se glas kritičara u meni i osuda: „Pa zar se tako ponaša? Trebalo bi da je bolje vaspitana“, itd… Naravno, bio je dovoljan taj trenutak da se više ne osećam dobro, jer nisam bio u potpunom miru. Ipak, godine ulaganja energije u odnos sa svojom podsvešću, koja me sada sama podseća na čišćenje i praćenje misli u umu, odmah me je vratila u „volim te, volim te…“. I samo tren kasnije pojavila se misao: „Da si sad u Nuli, koje bi značenje dao ovom događaju?“ Momentalno je u mislima odjeknulo: „To je dobro!“. U mom umu „To je dobro“ ima značenje savršenog događaja koji je u skladu sa planom bezuslovne Ljubavi. I naravno, istog časa, devojka i majka su odjednom u mojim očima bile – slobodne osobe koje komuniciraju na svoj, jedinstveni način. Ko je zapravo taj koji propisuje na koji način će komunicirati majka i ćerka? Da li sam to ja? Da li sam i ja nekada možda pričao podjednako glasno, ako ne i glasnije? Glas kritičara je utihnuo. Unutrašnji mir se na velika vrata vratio, a čitav proces je trajao manje od pola minuta.

Kada se oslobađamo sećanja, imamo priliku da češće čujemo glas svog srca. Što ga više sledimo, vremenom bivamo ono što jesmo – Ljubav, mir, sloboda… A kada smo zadovoljni sobom, kada smo ono što jesmo, radimo ono što želimo i sledimo svoj osećaj, onda je mnogo lakše prihvatiti sve ostalo u našem svetu i dozvoliti mu da bude upravo ono što jeste.

Ko, ako ne ja? Kada, ako ne SADA?

Kada se sledeći put pojavi ideja koja vas uzbuđuje i čini da vam srce igra, učinite da to postane stvarnost! To je potrebno vama i čitavom vašem svetu. Da li je to ideja da napravite palačinke, napišete knjigu, snimite film, otvorite prodavnicu sladoleda ili oplovite svet jedrilicom – nema mnogo veze kada je naše srce u pitanju. Ono što je važno je da je ta ideja kao misao, došla upravo vama i na vama da je sprovedete u delo. Jer ukoliko ne budete vi, ko će?

Okeani i planine naših ograničavajućih uverenja određuju život koji živimo, pa retko kada i postanemo svesni takvih ideja. Zato je veoma važno posmatrati ih kao divni dar Univerzuma. I baš kao što će neko pojesti te palačinke, nekome će biti važno da pročita vašu knjigu, pogleda film, proba sladoled ili pogleda reportažu o nekome ko je oplovio čitav svet. Kao nagrada za to što ste delovali u skladu sa inspiracijom, vaše srce će vas nagraditi radošću.

 

 

Vežba “Ja sam opušten”

Ovo je jedna od vežbi koje vam zaista mogu promeniti život., a veoma je jednostavna i ja je praktikujem svakodnevno. Možda se i vama svidi 🙂

Verujem da je jedno od ključnih pitanja je da li život vodimo pod tenzijom i u strahu, ili smo opušteni i verujemo sa lakoćom možemo uživati u životu. Ukoliko smo stegnuti, često ćemo plivati uzvodno rekom života, sve ćemo nastojati da kontrolišemo i umesto da se radujemo, mučićemo se i jednostavno nećemo primećivati sva čuda koja čine naš život. Tako ćemo svoju energiju trošiti uludo i biti manje efikasni, šta god da radimo. Verujem da će nas reka života na kraju dovesti na pravo mesto, opirali se mi ili ne, ali, da li sve mora da bude tako teško?

Setite se sebe kada ste radosni i srećni. Da li ste tada pod tenzijom ili ste potpuno opušteni? Da li je uopšte moguće biti srećan i pod tenzijom isotvremeno?

U jednom periodu života, vrlo često su mi ljudi govorili  da se opustim. Nisam uopšte mogao da ih razumem. Zapravo, kada god mi ti to rekli, ja bih odgovarao „Ma opušten sam, BRE!“ Danas mi je jasno da sam bio veoma nervozan i ljut, ali, meni se tada zaista činilo da sam opušten, šta god da je to značilo. Zapravo nisam ni znao šta znači „biti opušten“! Jednostavno nisam bio svestan koliko sam uplašen.

Ukoliko prepoznajete makar delić sebe u ovim rečima, probajte sledeću izuzetno kratku i efektnu vežbicu, kojoj me je podučio divni Siniša Ubović:

  • zažmurite i počnite nešto dublje da dišete. Na svaki udisaj recite u sebi „Ja sam“ i dok izdišete recite „opušten“ (ili „opuštena“). Ponovite to nekoliko puta.

Da biste osetili efekte ove vežbe dovoljno je i pola minuta. Potom otvorite oči i obratite pažnju na to kako se osećate. Ukoliko se odjednom osetite opuštenijim, uvidećete da ste pre ove vežbe bili pod tenzijom.

Ovu vežbu možete praktikovati čitavog dana, kad god se setite. Potom posmatrajte kako se vaša percepcija života menja i kako vremenom to postaje vaše prirodno stanje.

I na ovu situaciju imam pravi odgovor

Da bismo jasno čuli svoje srce, potrebno je da vodimo računa o svom unutrašnjem miru i da se ne nerviramo oko svakog događaja. Kada se sledeći put nađete u situaciji u kojoj vidite da raste nemir u vama, umesto uobičajene reakcije, probajte da udahnete i izdahnete duboko dva puta i u sebi recite: “I na ovu situaciju imam pravi odgovor.” Na ovaj način u svom umu ćemo otvoriti vrata za nešto novo.