Čudo će slediti čudo i neće biti kraja čudesima

Dragi moji, postoji jedna rečenica mog prijatelja Siniše Ubovića koja često odzvanja kroz moj život: „Čudo će slediti čudo i neće biti kraja čudesima“. Pred vama je tekst koji je sa tim u potpunom skladu.

Ovih dana smo devojka i ja stigli na Kopaonik. Sve se namestilo tako da dođemo njenim kolima. Na samom prilasku planini, primetili smo manje probleme u vožnji. Auto je počeo da „štuca“. Kao da motoru nedostaje energije da bi mogao optimalno da radi. I inače joj se nekada dešavaju problemi sa kompjuterom, telefonom ili automobilom. Simbolično, to u našem shvatanju sveta reflektuje neke od podsvesnih blokada – sa životnom energijom ili komunikacijom uopšte.

I zaista, u poslednjih nekoliko godina, ona je donela nekoliko veoma hrabrih odluka, uložila mnogo u rad na sebi, ali i dalje nekada ima osećaj da joj nešto u životu „štuca“. A kome ne štuca ponekad? Zaista, sve je to jednostavno, ali nije lako. Istinska promena života zahteva i posvećenost i vreme.

Nakon jedne kraće vožnje, problem je postao veći. Shvatili smo da je poseta majstoru neophodna. Ali, nismo odmah otišli do njega. Prvo smo prihvatili odgovornost za situaciju u kojoj smo se našli i isceljivali podsvesne delove nas koji su izazvali ovu situaciju.

Sedeli smo u kafeu predivnog hotela sa čarobnim pogledom na planinu, kada su joj u sred procesa krenule suze. Zatražila je nekoliko puta pomoć od Boga i rekla: „Pa hajde više, reši mi nešto od ovih stvari na magičan način“, ali tek posle oko sat vremena, kada je otpustila neke potisnute emocije, mogla je da čuje i odgovor:

  • Pa ja ti stalno pomažem.

U tom trenutku oboje smo osećali kao da nas sam Bog grli. Topla ljubav nas je negovala. Istovremeno, dok je ona to izgovarala, kraj nas je bio uključen ogromni, hotelski tv. U tom času preko celog ekrana se pojavila reč „Theo“ (koja potiče od grčkog Theos – Bog). Oduševljeno sam joj to saopštio. I znao sam da nas čeka čudo.

Danas smo nakon jutarnjih aktivnosti otišli smo u servis. Dva majstora su pregledala auto. Rekli su nam odmah da je kvar nezgodan, da tu ima mnogo posla i da ne mogu ni da prihvate da rade, zbog velikog broja obaveza. „Tek u ponedeljak bi bilo gotovo“, kažu.

Rešenje deluje nemoguće. U sledećem času, naizgled slučajno, pomenem neki detalj. Majstor se zagleda u jedno mesto, napravi sitnu korekciju i sam sedne u kola da proba. Vraća se nekoliko minuta kasnije sa širokim osmehom:

  • Ovo je neverovatno. Čarolija. Ovo je čarolija! Desila se čarolija!

Ja ga gledam, a u meni se božanstvo smeje. Neobjašnjiva sila koja dolazi i rešava stvar. Zato je kvar morao da deluje nerešiv. Sada već tako nešto i očekujem. Bez Boga i čarobnjaka u sebi ne idem nikuda.

Sedamo zajedno u kola. Kvar nije u potunosti nestao, ali je stanje auta mnogo bolje i bez problema možemo da stignemo do Beograda. Slušamo čoveka dalje. Priča on nama usput kako i ne mora ovo da radi, ali prosto voli!

Kaže još: „Najviše volim kada ceo dan radim i svi ljudi odu kućama. Od sedam uveče, nema nikoga, potpuna tišina. Nekako tada osećam najviše energije i tada još više volim da radim“.

Kažem ja tada kako smo došli do njega, izgovarajući molitvu: „Bože, pošalji nas do pravog majstora za nas“.

  • Vi ste božanski majstor, da znate. Ja volim da idem samo kod onih ljudi koji vole to što rade.

A on kaže:

  •  Razumem šta hoćeš da kažeš. Ono kad je neko poslat baš za to.

Srce i duša mi se smeju. Hoću da mu platim. Neće da uzme pare. Jedva prihvata bar nešto.

„Srećan put“, kaže on.

Krećemo natrag. Sa lakoćom. I naravno, kada prihvatiš odgovornost za svoja iskustva, onda je posledica rečenica koja je u tom času u meni ponovo odzvonila: „Čudo će slediti čudo i neće biti kraja čudesima“.

Želim vam mir koji prevazilazi svako poimanje.