Da li si kukavica ili heroj svoje duše?

               Pre neki dan, ispisao sam delić svoje životne priče. U njemu sam ukratko opisao dubinsku transformaciju svog života i kako sam pošao putem srca. Većina ljudi to prepoznaje kroz iskrenost kojom odiše svaka moja objava. Ali, naravno, kako nas svaka inspirativna ideja vodi van zone komfora, pojave se i neke neprijatne reakcije. U moru radosti koje je „Škole za čarobnjake“ izazvala, pojavio se i jedan neprijatan komentar:

• Svi ste vi sektaši!

Nekada bi me takav komentar uznemirio i uplašio. Pokušao bih da zataškam emocije koje bih osetio. Ali, zahvaljujući posvećenom radu i velikom poverenju, sada se ne plašim nijedne i mogu veoma lako da osetim i razumem odakle ovakva reakcija dolazi. Kada imamo razumevanje, lakše je da oprostimo i nastavimo dalje svojim putem.

Zapitao sam se, kada sam se u životu osećao kao ova osoba? Bilo je to kada sam kao dečak dobio poziv na trening u „Crvenu Zvezdu“. Godinama sam maštao sam o tome. Maštao sam o tome kako svojim bivanjem donosim radost na mnoga lica. Godinama sam vežbao i napredovao. I kada se ukazala prilika da sledim svoje snove, šta sam učinio? Ne samo što nisam otišao na trening u Zvezdu, već sam odlučio da prekinem da se bavim sportom.

Ljubav koju sam tada prema sportu i Zvezdi osećao, te veliki talenat na tom polju, usmeravali su me na put snova. Ali, moj um je bio ispunjen rečenicama koje su do mene stizale godinama sa raznih strana:

• Znaš li ti koliko sportista uspe? Jedan od milion. A šta ako se povrediš? Bolje uči školu, završi fakultet i onda si bezbedan. Znanje ti niko ne može oduzeti.

Ni roditeljima nisam rekao ništa o svojoj odluci. Jednostavno sam zaćutao. Nisam razumeo da sam zapravo beskrajno uplašen. Nisam znao odgovor na najvažnije pitanje u postojanju: „Ko sam ja?“.

Čovek koji je nesvestan, koji ne zna ko je, na nepoznato gotovo uvek reaguje iz parališućeg straha. I ne zna da se nalazi u dubokom mraku. Ima potrebu da se od svega brani. Osuđuje, vređa, napada – jer veruje da će ga nepoznato ugroziti.

Nezadovoljstvo zbog sopstvenog kukavičluka kasnije bih praznio kroz „navijanje“ na utakmicama. Psovao bih sudije i igrače protivničkog tima. Bilo bi mi, na kratko, lakše nakon toga. Ali, zašto?

Zato što sam bio pun straha i nezadovoljstva sobom. Na trenutak bih ga izbacio i bivalo bi mi lakše. Ali, to nije rešavalo moj pravi problem i istinu da sam izabrao put kukavice. Nesvesno, ali, to me ne oslobađa odgovornosti.

Godinama kasnije, ogromno nezadovoljstvo me dovelo do oblasti ličnog rasta. Kada sam počeo da prihvatam odgovornost za svoj život, duša me je vratila na put srca. I ponovo sam došao do situacije da osetim strah i skočim u nepoznato. Samo, ovog puta nisam zaćutao. Nisam se povukao. Nisam odustao.

Hrabro sam sledio svoje srce. Govorio sam istinu i kada mi je glas drhtao. Tako sam sa puta kukavice skrenuo na put heroja svog života. I zato sam danas u dubokom miru, spreman da umrem u svakom času, svestan misli: „Ono što činimo u životu, odjekuje u večnosti“.

Za dva dana počinje online program koji jeste deo mog sna – Škola za čarobnjake. Ako osećaš da tu ima nešto za tebe, skokni na https://markomaodus.com/skola-za-carobnjake-26-12-2021…/ i proveri. Ako ti srce zaigra, javi se.

Želim vam mir koji prevazilazi svako poimanje.