Dom je tamo gde ti je srce

Posle dugotrajne vožnje kroz potpuno divlje predele, točkovima dodirujemo asfalt. Nakon hladne kiše i planinske magle, u predveče stižemo u topli, rajski predeo. Put prati reku Bogota koja teče sa naše desne strane. Oko nas su zelene šume, ali kao da su u času postale mnogo pitomije. Ne znam zašto, osećam se kao kod kuće. Kao da je upravo neko toplo, majsko veče i spuštamo se niz planinu u Srbiji. Najviše sve liči na Taru. Isti osećaj ima i moj brat. Rastapamo se u nekoj neobjašnjivoj bliskosti i lagano stižemo do novog gradića.

U našem dvorištu je bazen. Uz njega ide i veličanstveni pogled. Duboki mir odjekuje našim koracima. Ne žurimo nigde. Sve je u redu. Odlazimo u šetnju i prvo probamo neki voćni miks koji zovu „Salpikon“. To su zapravo samlevene lubenica ili papaja, a potom u taj sok, naseckani komadi zrelog voća (mango, banana, itd). Fenomenalno je! Odlučujem da to spremam kada god da se nađem u prilici.

Potom prošetamo kroz glavnu ulicu i sedamo na večeru u argentinski restoran. Kažem ljubaznom kelneru da mi donese jelo koje šef kuhinje najviše voli da sprema. Stiže neko meso i salata. Ne zanima me hemijski sastav, želim da jedem ljubav. Istovremeno se nadam da me prijateljica Kristina neće odvojiti u grupu koja „neće preći“. 🙂 Pre no što uzmem zalogaj, koristim svoju maštu da zamislim čitav lanac događaja, od nastanka Univerzuma do danas, koji su doveli do spajanja zalogaja iz mog tanjira i mog stomaka. Zamišljam kako mi se zalogajčići raduju i govore: „Prvo pojedi mene, prvo mene“. Igram se. Osećam svu tu ljubav, rastapam se i potom jedem sa ljubavlju i užitkom.

Narednog jutra pripremam salpikon. Brat proba moju verziju i kaže kako je ova sto puta bolja. Naišli smo sinoć na jednu izuzetno zrelu, a ogromnu papaju. Topila nam se u rukama. Slatka kao med. Kada je to osnova, sve ostalo je samo dodatak na čaroliju. Još kad smo videli lokalni „mango dulce“ (slatki mango) i to ubacili – bila je to ekstaza za naša čula.

Naš gradić se nalazi na visoravni. Ispod nas protiče reka Bogota. Odlučujemo da se spustimo do nje strmim putićem. Danas je on namenjen turistima, a nekada je služio ribarima. Spuštamo se i nailazimo na ogromne plantaže voća.

Pred našim nogama, na zemljanom putu, nalazi se nekoliko plodova limuna. Osećam da su tu ostavljeni za nas. Stavljam ih u ranac, svestan da će inače istruliti na zemlji. Spuštamo se dalje i nailazimo na dva velika jata leptira. Nikada tako nešto nisam video. More belih i narandžastih leptira. Brzi su kao munje. Jednog zamolim da pozira za mene. I nakon nekoliko sekundi, staje. Skupi krila i ne mrda. Čeka dok ne zabeležim njegovu veličanstvenost. Tada ga zamolim i da raširi krila. Okleva. Priđem mu na samo nekoliko centimetara i zamolim ga da ga prvo pomazim po krilima. Dopušta mi i to. I potom širi krila. Prikazuje mi se i u tom izdanju. Divim se. Kako je samo moćna ta sila kreacije. Kakve veličanstvene boje, oblici, strukture, funkcije. Sve je to NEVEROVATNO i NEZAMISLIVO. Samo se divim.

Koračamo dalje. Od žabokrečine se u vodenoj površini formiralno divno, zeleno srce. Preskačem neko kamenje i pentram uz stenu kako bih ga slikao. Oko nas su stabla banane, manga, mandarina, pa i papaje.

Nakon nekoliko minuta, nastavljamo dalje. Silazimo do reke. Eh. Iako je Bogota veličanstveno snažna planinska reka i gotovo svakog dana dobija nove zalihe sveže vode kao dar sa neba, ipak – ljudi su je zaprljali tako da izgleda kao voda iz mašine za veš. Umesto kristalno čiste planinske reke, po njoj plutaju debeli slojevi pene. Izvinjavam se reci i majčici zemlji. Znam da sam odgovoran za sva ta naša (ljudska) sranja i obećavam sebi da ću nastojati da svojim primerom još više doprinesem čistom življenju. Ako smo ljudi, ne znači da moramo da budemo paraziti. Možemo živeti, a da pritom ne uništavamo, trujemo, povređujemo i prljamo sve oko sebe. Podsećam se da je dovoljno činiti male korake ka tome. Svakog dana još jedan mali korak sa moje strane. Kao što se širi sranje, tako se širi i ljubav. Jedna kesa manje, jedna boca manje, jedno čišćenje stana sa manje hlora – na globalnoj skali, sve to ima smisla.

Vraćamo  se nazad. Na putu nailazimo na prekrasni drvored. Cela ulica miriše kao najdivnija prirodna parfimerija. Kao da smo uronjeni u božansku baštu. Cvetovi me neodoljivo podsećaju na Havaje. Nekoliko dana kasnije, tamo ću se i naći.

Bratu pada na um da iskoristimo limun koji sam sakupio i kupujemo svežu ribu. Hoće da mi spremi „ceviche“. Šta je sad to?

  • To ti je način spremanja hrane, morskih plodova i ribe – tako što samo iscediš limun, naseckaš luk i paradajz i pustiš da u tom soku sve stoji, dok se ne pojavi beličasti sok.

Pada mi na um još jednom kako se sve lepo slaže. Tako je to kada tečeš sa rekom života. Sve što ti je potrebno samo dolazi, a ti koračaš stazom svog srca.

Svraćamo u prodavnicu. Uzimam aparat i beležim svo to bogatsvo. Na fotkama je samo delić te božanske čarolije.

Vreme je za večeru. Brat i ja seckamo povrće. Kaže on, „skuvaće“ se riba u tom soku od limuna. Presecamo prvi limun i stisnemo. Iz njega – kiša! NIKADA u životu nismo videli limun koji sadrži više soka. Tako je bilo sa svim ostalim. WOW, hvala ti Bože. I zaista, kako je to samo veličanstvena kombinacija ukusa bila. Savršenstvo. Bez ikakvog kuvanja i pečenja.

Stiže i zalazak sunca. Nas dvojica u potpunom, dubokom, miru božjem. Takva je i fotografija koju beležim tog časa. Palma, krov kuće i nebo – sve se perfektno reflektuje u bazenu. Brat okreće fotografiju za 180 stepeni i kaže:

  • Da ne znaš kako je fotografija slikana, ne bi mogao da znaš gde je voda, a gde nebo. Toliko je savršen odraz.

Kada je mir u nama, naš život (naša refleksija) to će i prikazati. U stanju potpunog blaženstva, odlazimo u san.

Narednog dana poslednji put pred moj put na Havaje, šetamo kroz Bogotu. Među deset miliona stanovnika nailazimo na čoveka koji nosi majicu na kojoj piše Beograd.

E dakle, neverovatno. Dom je tamo gde ti je srce.

Ako te zanima kako da slediš svoje srce, a još uvek imaš dileme, možda je vreme da nam se pridružiš na nekom od seminara.

Uživo u Čikagu,


Ili na tromesečnoj online školi za čarobnjake:

Želim ti okean ljubavi i radosti, hrabrost da nastaviš putem svog srca i mir koji prevazilazi svako poimanje.