Kada slediš svoje srce, za tebe važe božanski zakoni

Bio je to još jedan, u tom trenutku – dosadan čas na matematičkom fakultetu. Geometrija. Profesor je na tabli nacrtao tri krive linije i rekao: „Ovo je trougao“. Gledamo svi i pitamo se gde su temena i zašto su stranice krive linije. One se samo približavaju ili teže jedna drugoj, uz pretpostavku da se spajaju – negde u beskonačnosti. Tada nam objasni da je u pitanju geometrija po principima ruskog matematičara i da ona ne važi na Zemlji, već se više odnosi na zakonitosti Kosmosa. Kada se napusti Zemljina orbita, drugačiji su geometrijski zakoni. Bilo je to veoma apstraktno. Nekako nevidljivo, daleko.

Iako sam imao ogroman unutrašnji otpor prema matematičkom fakultetu, ipak sam ga uz veliki napor – završio. Godinama sam kasnije bio ljut na sebe, život i matematiku, što sam uopšte krenuo tim putem. Nisam želeo, ali sam ljutnju, u tom slučaju, ipak osećao. Sve dok jedne večeri nisam izveo sledeću vežbicu.

Na papiriće sam napisao mnoge uloge koje sam igrao i igram u ovom životu. Potom sam ih simbolično spaljivao u vatri uz nameru otpuštanja uz bezuslovnu ljubav. Kada sam došao do papirića „matematičar“, pogledao sam i poželeo da ga spalim, kao i svaki drugi. Ali, u ovoj situaciji sam imao veliki otpor.

Istog časa je dunuo snažan vetar i umalo ugasio vatru. Jedini put te večeri sam rukom morao da zaštitim plamen. Shvatio sam tog časa, bilo je potrebno da zaštitim matematiku od svoje ljutnje. Setih se tada rečenice koju sam jednom prilikom čuo: „Matematika je izabrala tebe“. Uz iskreno izvinjenje i poštovanje koje sam u trenu osetio, setivši se i naših zajedničkih, lepih trenutaka – spalio sam papirić u vatri.

Iako je naboj umanjen, i dalje je u meni postojalo pitanje: „Zašto mi je trebalo toliko godina na fakultetu, kada se sada bavim nečim tako divnim kao što je duhovnost, život, transformacija. Kakve to veze ima sa matematikom?“

Nekoliko dana kasnije pomenuo sam to razmišljanje svom prijatelju. On u tom času, kao iz topa, reče:

  • Mare, sve ti je to matematika. Samo, božanska matematika.

Kako je samo ta rečenica u meni odjeknula! Sve je dobilo smisao! Zašto sam još kao dete shvatao i logički munjevito povezivao razne stvari, zašto su mi svi zadaci bili laki, te zašto mi danas tako dobro ide sa ovom drugačijom, životnom matematikom.

Nešto kasnije, naišao sam na rečenicu pravoslavnog monaha, oca Porfirija: „Kada slediš svoje srce, za tebe važe božanski, a ne ljudski zakoni“. Šta li sad to znači?

U tom periodu, već duže vreme sam posvećeno i sa zanosom, praktikovao bezuslovnu ljubav kroz Ho’oponopono, tj. molitvu srca koja teče stalno. Kako je ta molitva u meni zaživela, vodila me je u razna čudesna iskustva, nešto što danas nazivam avanturom srca. Mnogo puta su mi se desile potpuno nezamislive stvari, čarobna podešavanja koja su jednostavno zemaljskoj matematici – neverovatna.

U tim trenucima, u meni bi bljesnula ta rečenica: „Kada slediš svoje srce, za tebe ne važe ljudski, već božanski zakoni“. To su trenuci u kojima, do sada važeće informacije, prestaju da važe. Tada važe oni zakoni sa neobičnog časa geometrije. Važe zakoni nematerijalnog, nevidljivog, neopipljivog. Gde tačke spajanja postoje samo u beskonačnosti. A ipak se sve spoje. I postanu materijalne. Na Zemlji!

Kako ja to danas razumem? Ukoliko slediš svoje srce (odnosno voliš), možeš te božanske, „nebeske“ zakone „spustiti“ na Zemlju i živeti po njima. Možeš živeti „Raj na Zemlji“. Možda ne stalno, ali meni je i ovoliko „često“ – FANTASTIČNO.

Ali, kako sad to, nije realno? To ima samo u bajkama i snovima. Nije realno ako si “realan”. Nije realno ako si suviše racionalan i ozbiljan.

Ali, ako uspeš da naučiš svoje srce da, bar većinski – prihvata i voli, probudiš duh, maštu , osmeh, lakoću i radost deteta – za tebe više neće važiti „ljudski zakoni“. Neće problem više biti nezdrava hrana, manipulativni ljudi, zle vakcine, razmišljanja roditelja, učitelja, komšija, kolega, političara…

Kada se nađeš pred nečim što ti se ne dopada, setićeš se da ne postoji niko i ništa van tebe. Ostajetete ti i to nešto što kreira neprijatnost. Gde? To je emocija koja se negde u tebi nalazi. Tuga, ljutnja, bes, žal, krivica… Nije ti prijatna, ali kreneš da je voliš, zato što se tada setiš i da je bezuslovna ljubav (Bog) u tebi. Kreneš da „voliš neprijatelja svog“ i ako istraješ, shvatićeš da ti ona zapravo nije neprijatelj. Samo želi da bude voljena, kao i sve ostalo. Osetiš. Iskusiš. Uvidiš. Postaneš mudriji. I nastaviš.

Tako slediš svoje srce. Tako bezuslovno voliš. A tada, za tebe počinju da važe „nebeski“ zakoni. Samo što ih ne živiš na nebu, već ovde, na Zemlji.

Da li je to lako? Haha. Kao i sve – ima svoju cenu. Moje iskustvo kaže da to zahteva izuzetnu svesnost i veliku posvećenost. Zahteva da budeš „jednom nogom na nebu, a drugom na Zemlji“. Zahteva hrabrost da budeš sa sobom. Da ne bežiš. Da ne odlažeš. Istovremeno, verujem da je to i najvrednije što jedna duša može biti na našoj planeti – jedno sa Bogom.

Samo, da ne biste mislili da sam ja neki gospodin savršeni, te da to mogu ja, a ne i vi – znajte, ja samo putujem ka tome. Hvala Bogu pa sam zavoleo putovanje.

Želim vam mir koji prevazilazi svako poimanje.