Kako postati neustrašiv?

Dragi ljudi, u poslednje vreme imam priliku da naiđem na osobe koje osećaju veliki strah.

Nekada i ne znaju zašto, ali strah je prosto tu. U podsvesti. Gospodari mislima, emocijama i ponašanjem, a time i njihovim životom.
Kada radimo neke od procesa isceljenja, svi žele da ne dozvole strahu da diriguje. A ipak, to se dešava. Dok ne prihvatimo da osetimo neku emociju u potpunosti, nećemo moći ni da je otpustimo.


Zanimljivo je koliko mi je to danas daleko. U poslednje vreme čitam neke od svojih tekstova koji su stari po 5-6 godina. Imam osećaj da su ta iskustva za mene, kao iz nekog davnog, davnog života.


Čitanje me je podsetilo na suočavanja sa svojim najvećim strahovima. Verovali ili ne, izuzetno sam se plašio da iskreno izrazim svoje emocije i javno se obratim pred grupom ljudi.


Bože dragi. Ko bi to mogao danas i da poveruje? Zar ovaj koji je u stanju da se skine polugo pred kamerom po snegu i pozove ljude na radionicu koju zakazuje 4 dana unapred? Zar ovaj koji objavljuje video od 2 sata i 48 minuta o svojim najdubljim emocijama? Zar ovaj koji je u stanju da se slika sa loncem na glavi zarad osećaja slobode i osmeha? Zar ovaj koji sa Bogom priča kao sa svojim prijateljem i u stanju je da mu kaže baš sve? Zar ovaj za kojim sada ima preko 600 videa na youtube kanalu?


O, da. Setio sam se trenutaka kada sam osvestio te strahove. Kako sam se samo plašio!!! Primećivao bih kako mi srce brže zalupa, kako mi se usta suše i dlanovi znoje, kada bi trebalo da uradim nešto od toga. U prošlosti, uvek bih našao način da izbegnem delanje i potom sebi racionalno objasnim zašto je bolje da ništa ne učinim. Strah je tada bio mnogo jači od mene.


Ipak, čitao sam, gledao, pripremao se, radio najbolje što sam umeo… Sećam se predavanja Nil Donald Volša o tome kako je sve energija, te da misao ima određenu količinu energije, emocija veću, a fizički pokret najveću. Njegov zaključak je bio da se kroz akciju najbrže postižu rezultati, tj. da će najjači efekat imati direktno suočavanje sa strahom kroz delanje.


Od tada, kada god bih se našao u prilici da javno govorim (na primer, na nekoj radionici predavač ponudi opciju da neko nešto kaže, ili dok sam radio u školi, na sastanku sa kolegama), čim bih osetio da se moje srce uznemiri i zalupa jače, ja bih podizao ruku i koristio priliku da kažem bilo šta. Kada bih se obratio i primetio da sam živ i dalje, bila bi to velika unutrašnja pobeda. Isto tako je bilo i sa iskazivanjem emocija.


A onda, nekako, prirodno, ne znam ni sam kad i kako – primetio sam da sam postao gotovo neustrašiv. Vrlo često mi i danas stižu baš takvi komentari – “Neustrašiv si”. A meni je to postalo normalno. Više ne znam ni zašto bi mi neko tako nešto napisao. To ne znači da se nikada ne uplašim, niti da neću do kraja života. To samo znači da me strah neće sprečiti da delam iz ugla ljubavi i istine.


Sve što sam postao jeste – ono što jesam. Nije to nikakvo posebno herojstvo. Sada ne mogu ni da zamislim da živim drugačije. Sada su za mene iskrenost i sloboda – početak i kraj. Ne znam da živim drugačije nego da budem go pred Bogom.Ne mogu da zamislim da nešto prikrivam, muljam i izbegavam.

To je samo bivanje ono što jesam, bez raznih atributa koji su uz “Ja” ranije stajali, pa sam morao da ih “branim”. Sada ne moram da se branim ni od čega. A ogromnu zahvalnost na tom putu dugujem upravo ljudima i životnim iskustvima koja su me to tog osećaja slobode dovela. Hvala ti Bože i hvala vam ljudi koji ste me učili najtežim lekcijama, koji ste učinili da se raspadnem i ponovo sastavim.

Sada mi je dovoljno samo – Ja jesam.