Neobjašnjiva sila koja dolazi i rešava stvar

Prethodne noći vetar je počeo veoma snažno da duva. Dva puta je nestala struja u roku od pola sata. Utonuo sam u san.

Narednog jutra, budim se oko pola šest. Još uvek je mrak. Zašto tako rano? Zakazao sam novu online radionicu za rano jutro, kako bih nakon nje mogao da stignem na novu vožnju onim “gliserom smrti”. Zbog razlike od devet sati između vremenskih zona, to nikome ne bi trebalo da predstavlja problem.

Prijavljujem se na zoom. Primećujem da je soba toliko mala da nema ni stolicu. Samo veliki krevet i tuš kabina.

Internet koji je sinoć radio odlično, počinje da štuca. Prebacujem se na mobilni internet, koji je do sada radio gotovo savršeno, čak i dubokim džunglama Kolumbije. Na telefonu samo dve od pet crtica?! Kako je to moguće kad je sinoć bilo pet od pet? Vraćam se na hotelski bežični internet.

Grupa ima razumevanja, pokušavamo nekoliko puta, ali se video prenos, po prvi put od starta škole za čarobnjake, prekida. Šta je to u meni pa se ovo dešava? Volim to neprijatno što se u meni pojavljuje. Neki od članova koriste misaone čarobne štapiće i bacaju zlatnu prašinu po našim komunikacionim vezama.


Još uvek traje uvod. U prvih pola sata tri puta se prekida veza i odlučujemo da radionicu odložimo za sutra. Žao mi je, ali prihvatam sve što se dešava u potpunosti, sa potpunom jasnoćom da sam dao sve od sebe. Miran sam. I odjednom, internet radi normalno. To se sve desilo u sekundama. Odlučujemo da ipak nastavimo radionicu. Isključujemo video kako bi pomogli da to sve bude stabilno i radimo prvu meditaciju. Kasnije čujem da je nekoliko ljudi napustilo u tih nekoliko trenutaka.


Nemam objašnjenje kako i zašto, ali odjednom, sve teče sa perfektnom harmonijom. Na mom telefonu ponovo je pet od pet crtica za signal mobilnog interneta. Tema ovog dana je sveta ljubav. Priče se nadovezuju jedna na drugu. Sve teče, nadahnuti smo i ispunjeni do vrha. Sati prolaze. Umesto dva sata, radionica traje puna četiri. Delimo utiske, smejemo se, plačemo, povezujemo sve dublje i dublje. Uključujemo svi video. I dalje sve savršeno radi.

Svaki put kada se dogodi tako nešto, kroz misli mi prođe čas filozofije iz gimnazije. Profesor je pomenuo „creatio ex nihilo“. Kreacija iz ničega. Tada u to nisam verovao. Nisam uopšte verovato da se iz “Ništa” može stvoriti “Nešto”.


Ali, otvaranje mog srca i poverenje koje je se pojavilo, odškrinulo je vrata prema tom „Ništa“. U jednom danu, kada sam trčao kraj Dunava, sve te reči, “Niodakle”, “iz Ničega”, “iz Nule”, “iz čistog mira” – sve su odjednom postale jedna i sve je odjednom dobilo smisao. Istog časa sam bio spreman da tom “Ništa” poklonim čitav svoj život.


Deus ex machina, rečenica sa latinskog, takođe je odmah iskočila. Bog iz mašine u bukvalnom prevodu. Ili, neobjašnjiva sila koja dolazi i rešava stvar.

Od tada, mnogo puta se desilo da, kada se problem pojavi u mojoj fizičkoj realnosti, znam da je moj zadatak samo da nađem mir. Da pronađem mir sa onim što jeste. I onda, odjednom, naizgled slučajno, pojavljuje se neobjašnjiva sila i rešava stvar na magičan način.


Odlučujem da vožnju “gliserom smrti” odložim za sutra.
Shvatam da u novčaniku nemam više kolumbijskih pezosa. U ovom selu ne primaju kartice. Prvo su mi rekli da nema načina da se zamene pare, ali ovog jutra kažu da ipak ima. Žena iz hotela me vodi do lokalnog sumnjivog momka. Kraj njega sedi policajac.

Menjam dvadeset dolara. I to one novčanice koje mi je poklonila naša devojka koja živi u Nju Jorku. Kurs po kome menjam nije toliko loš. Naravno, nema nikakvih računa. 

Odlučujem da častim ženu iz hotela i njenu koleginicu voćnim sokom sa ulice. Iako žive u tropskom raju, toliko su siromašni da retko imaju priliku da popiju svež mango i papaju sa ulice. To voće je toliko zrelo i savršeno. Jedan mango, jedna marakuja i jedna banana. Puna čaša tog soka je oko stotinu dinara.

Zahvaljuju mi se svim srcem, a ja se u sebi molim da se očisti sva nesvest o moći ljudske duše. Samo što se nismo zagrlili.

Posle nekoliko minuta sedam u taksi. Stižem u hostel u gradu Santa Marta. Ovde je sve već civilizovanije.


Stiže mi poruka na Instagram. To je ona devojka iz Nju Jorka, čije sam novčanice upravo razmenio, a koju sam video samo jednom u životu.

– Da li bi voleo da dođeš u Nju Jork. Moj stan će biti prazan oko mesec dana, možeš doći kada god želiš.

Istog momenta mi prolazi rečenica koju sam iznutra čuo još pre nekoliko godina:

– Kuda god kreneš po svetu, vrata će ti se otvarati.

Prihvatam sa radošću i oduševljenjem, govoreći joj da sam sačuvao njene novčanice i upravo razmenio prve dve. Istom prilikom joj govorim da su moja sledeća stanica Havaji. Povezuje me sa jednom našom osobom. O tome će biti bar jedan ceo tekst, kasnije.

Uzimam laptop u ruke. Provodim čaroban dan u svetoj ljubavi sa svime što jeste, šetajući kraj mora, voleći sve što me okružuje. Uveče u moju sobu ulazi devojka iz Nemačke. Pita me čime se bavim. Počinjem priču o Ho’oponoponu, transformaciji života, čudima. Ona zadivljeno sluša. Ne trepće. U zanosu sam, priče mi same dolaze i sve savršeno teče. Ne pijemo, ne jedemo. Pet sati kasnije, odlazimo na spavanje.


– Molim te, više piši na engleskom, svet treba da zna za tebe!

Još jedno neverovatno poznanstvo. Ležem u krevet, zahvalan Bogu na svim trenucima. Pa čak i onim zbog kojih sam mu ranije svašta imao da kažem. 
Budim se. Uzimam šoljicu sa kafom i sedam kraj ulaznih vrata. Nekoliko minuta kasnije na njima se pojavljuje tamnoputi momak.

– Ja sam Džejkob. Iz Nju Jorka sam. Ovde sam da pomognem prijatelju Rusu da kreiramo samoodrživo imanje. Devojka koju sam upoznao pre godinu dana me otvorila za duhovnost i sada me samo to zanima.

Vidim božje konce kako nas vode i spajaju. Zadivljen sam. Poklanja mi svoj duks, kaže:


– Trebaće ti kada se vratiš u Bogotu, tamo je hladnije.


Ispričam mu da ću posetiti Nju Jork u narednom periodu.

– Hej, pa tada ću i ja biti tamo. Taman da te provozam i provedem po gradu.

Zagrlimo se jer obojica treba da krenemo. Nakon pola sata se grlimo kao braća. Hvala ti Bože, na svemu.

Čarolija se dešava, iz trenutka u trenutak. Ima naravno i neprijatnih momenata, ali kada naučiš da transformišeš emocije, znaš da one mogu postati tvoje gorivo za čaroliju.

Sve najdivnije što sam naučio u životu, sve najkvalitetnije i najvrednije, nalazi se u tromesečnom programu „Škola za čarobnjake 2“ koji sam odlučio da kreiram. Počinjemo trećeg aprila.

Ako osećaš da tu ima nešto za tebe, pročitaj više na: https://markomaodus.com/skola-za-carobnjake-2-3-april-26-jun-2022/ Ovaj program ima snagu da promeni tvoj život.

Žao mi je. Oprosti, molim te. Hvala ti.Volim te.