Nežno prema sebi

Dragi moji, kako ste danas? Iako imam osećaj da često pišem o tome, život traži od mene da vas još jednom podsetim da budete nežni prema sebi. Udahnete duboko. Usporite. Odate sebi priznanje.

Život nije zamišljen kao stalna trka. Ovaj dar nismo dobili da bismo samo postizali još, još i još. Ali, iz nekog razloga, tako danas naš svet često izgleda. Ukoliko vam se čini da je život skup obaveza koji treba obaviti ili odraditi – ovo je tekst za vas.

Verovatno sva ova jurnjava za postizanjem ima veze sa nastavkom egipatske civilizacije. Iako faraona odavno nema, mi se i dalje takmičimo u tome ko će posedovati više zemlje, stvari, napraviti veću građevinu, ostaviti veći materijalni trag. Odabrali smo da sledimo put sile i veličine.

Indijanci su tu bili sa idejom kompletiranja ciklusa. Izuzetnog poštovanja prema svemu što postoji. Iz istorije gotovo da su nestali. Šta se sa njima zaista desilo, ko to zna? Ja verujem u reči mog sestrića čarobnjaka, koji jednom prilikom reče: „Maki, ja uopšte ne verujem da su oni nestali. Oni su još uvek tu, samo su otišli na nebo, kao i jednorozi, pa najveći broj ljudi ne može da ih vidi“. Neki ih ipak vide 🙂

No, da se vratimo mi u naš svet jurnjave. Trčanja od obaveze do obaveze. Jedini osećaj mira nastane ako i kada sve obavimo. Tada, naizgled, čestitamo sebi: „Wow, koliko sam samo stvari istovremeno završio“. Nema veze što nisam stigao svoju partnerku ili prijatelja da pogledam u oči. Naravno, obrazac iz podsvesti kreira još milion obaveza u narednom trenu. Onda pogledamo oko sebe: „Pa svi tako žive“. Imamo osećaj da nam život izmiče, a ne vidimo zašto. Zato smo često neodlučni. Plašimo se da nešto ne propustimo. Da li je bolje ovo ili ono? Proveravamo sto puta. A poverenja u život, igre, uživanja u trenutku – nigde.

Ako priznamo sebi da nam je život sranje ili nas zadesi neka bolest, neretko, krenućemo putem nečeg drugačijeg. Verovatno ćemo naići na temu ličnog rasta i duhovnosti. Ali, pošto nosimo obrazac jurnjave, pokušaćemo i tu oblast da zbrzamo. Bar sam ja tako radio. Mislio sam da ću, kada pročitam ogroman broj knjiga, pogledam što više videa i preslušam što više audio knjiga, uspeti. Mogu vam reći da jedino što sam tako uspeo da postanem jeste – načitana osoba.

Zato, prestanite prvo sebe da pritiskate i od svoje duše i Boga tražite rezultate non-stop. Pustite sebe da dišete u miru. Zajebite i sve ljude koji vas pritiskaju i stalno traže još. Ljudska duša ne radi na jurnjavu. Ona ima energiju prirode i harmonije. Zato i radi po prirodnim zakonima, poštuje prirodne cikluse.

Često volim da koristim primere iz prirode. Zamislite čoveka koji sadi mladu voćku. Iskopa zemlju, obezbedi joj kvalitetno đubrivo, posadi je, zalije i potom je mahom prepusti prirodi. Povremeno je okopava, neguje, čisti korov, kroz vreme orezuje i dozvoljava suncu, kiši, zemlji i vremenu da obave svoje. Nakon nekoliko godina, čovek uživa u rajskim plodovima ove biljke.

Ali, zamislite sada kako se prosečni čovek današnjice ponaša. Ja ga vidim kako stoji oko biljke, natrpava je gomilom đubriva, daje joj ogromne količine vode, osvetljuje je sa još sto lampi, a sve sa ciljem da plod stigne što pre. Kako se oseća takva biljka? Šta se dešava sa njom kroz vreme?

A sad, pomislite, da li vaš život i dušu tretirate na isti način? Da li ste i na rad na sebi preneli iste obrasce? Da li i meditacije, molitve, razgovore sa ljudima, zagrljaje, vođenje ljubavi – odrađujete? Da li ih obavljate sa idejom da ih obavite što više, pa će onda konačno biti sve u redu?

Zamislite kako se oseća naša duša? I šta se dešava sa njom kroz vreme, ako tako nastavimo?

Ja sam živeo sa takvom strogošću prema sebi i obavljao ogroman broj aktivnosti, sve planirao, štiklirao. Bio sam izuzetno efikasan. Ali, u krevet bih iznova i iznova legao nezadovoljan, jer – opet nije bilo dovoljno dobro. Koliki broj aktivnosti je potreban u danu da bih mogao da legnem u miru?

Jednog jutra, nakon dvodnevne radionice na kojoj sam otpustio more potisnutih emocija, konačno je moja duša mogla da prodre do mog svesnog uma. I tada sam jasno čuo rečenicu:

„Nežno prema sebi“.

More suza slilo se niz moje lice. Nisam bio svestan šta sam sebi radio. Toliko dugo. Kao da sam bičevao samog sebe i gonio. „Hajde, još ovo i još ovo!“.  Sam sam sebe terao u pakao.

I znajte, ne slažem se sa onim: „SAMO nežno prema sebi“. Pre bih rekao: „SAMO iskreno prema sebi“. Ali, ako ste jedna od osoba koja sebe bičuje, a najveći broj ljudi je u tom modu – onda je vreme da probudite tu vrstu nežnosti. Prihvatanja sebe takvih kakvih jeste.

Zaustavite se. Osmotrite malo svoj život, svoje dane iz više perspektive. Kako izgleda vaše jutro, podne, popodne, veče? Da li ste kao muva bez glave ili svesno koračate kroz svoje dane?

Ako ste baš u haosu, moguće da će vas ovaj tekst duboko uznemiriti. Možda i rasplakati. Osvestite da ste vredni ljubavi u ovom času. Zajebite obaveze makar na deset minuta. Udahnite mir i tišinu. Poklonite sebi odlazak u prirodu. Sedite. Zamislite da pričate sa svojom dušom. Dozvolite joj da vam pokloni najvredniji dar – mir božji.

Život neće nigde pobeći. Ali, ako nastavimo da jurcamo, mi od njega hoćemo. I na samrtnoj postelji ćemo se pitati – šta se zapravo desilo? Gde sam bio dok je život kraj mene prolazio?

Želim vam mir koji prevazilazi svako poimanje.