Zdravo, dragi čitaoče i saputniče na ovoj čudesnoj planeti 🙂
Ja sam Marko Maoduš. Do pre sedam-osam godina, živeo sam veoma racionalnim životom i sledio sva standardna pravila našeg društva. Završio sam matematički fakultet i neko vreme radio kao programer. Ipak, iz nekog razloga, osećao sam da svakog dana na radnom mestu jednostavno umirem. Upravo u tom periodu nekako sam naišao na oblast ličnog rasta i duhovnog razvoja. Počeo sam da čitam mnoštvo knjiga, gledam predavanja i slušam audio materijale, tražeći način da pomognem sebi i povratim životnu sreću.
Zahvaljujući tom radu, uvideo sam da posao programera jednostavno ne raduje moje srce i dao sam otkaz. Fakultetska diploma mi je nudila mogućnost da radim i kao nastavnik matematike. Samo nekoliko meseci kasnije počeo sam i sa tim zanimanjem. U tome sam mnogo više uživao, divno komunicirao sa svojim učenicima i radovao se svojim danima u školi.
Ali, paralelno sam nastavio da se bavim ličnim rastom i duhovnošću. Nekada bih radio vežbe vizuelizacije, ali nikako mi nije uspevalo da sebe zamislim kao zadovoljnog i uspešnog programera ili nastavnika. A onda odjednom, niodakle, pojavila se slika mene kao motivacionog govornika, pisca, učitelja koji svetom pronosi poruku mira i ljubavi. Ta slika je u meni probudila ogromnu radost i istog časa čitavo moje biće je zatreperilo. Nešto u meni me je pozivalo na herojsku avanturu. Ali, veoma brzo stigli su me snažni strahovi. Iz dana u dan, vodio sam veliku unutrašnju bitku sa njima. Ali, kada bih posumnjao u sebe, kao da me je neka nevidljiva i uporna sila prosto gurala u pravom smeru i iznova i iznova mi davala energiju da uspem u pronalaženju svog čarobnog grala – ljubavi, slobode i unutrašnjeg mira.
Jednog dana do mene je stigla knjiga “Nulte granice” autora Joe Vitale-a. Od tada, jednostavno ništa više nije bilo isto. Ho’oponopono učenje je promenilo moj život i iz dana u dan, moje poverenje je raslo, a sumnje nestajale, te sam sve jasnije sledio svoje srce. Nakon nekog vremena, napustio sam posao u školi jer sam uvideo da je i tom ciklusu mog života došao kraj. Odlučio sam se da, bez ikakvih sertifikata osim onog najvažnijeg – direktno od svog srca, nastavim svoje putovanje.
Za nekoliko meseci, napisao sam svoju prvu knjigu “Da li verujete u čuda?” i kreirao seminar životne transformacije „Put ka slobodi vodi kroz srce“. Kroz rad na seminarima i radionicama, kao i individualni rad, pomogao sam velikom broju ljudi da hrabro koračaju stazom svog srca.
I nekako u tom periodu usnio sam jedan zanimljiv san. Stajao sam na pesku havajskom pesku, a oko mene je bilo mnogo ljudi – svi u potpunom miru i radosti, nasmejani, sa divnim sjajem u očima i narukvicama na kojima je pisalo “Žao mi je, oprosti, molim te, hvala ti, volim te”. Svi oko mene živeli su unutrašnji mir i radost. U tom momentu sam se probudio i bilo mi je jasno – to je moja savršena vizuelizacija. Još kao dete sam uvek na pitanje šta želim najviše odgovarao sa “mir u svetu”. Česti komentari da sam kao neka misica i rečenice kao “za ideale ginu budale” su me skrenule sa puta. Ipak, čudni splet životnih okolnosti me je vratio dečačkoj želji da živim za mir. Samo što danas znam da je “mir u svetu” zapravo moj unutrašnji mir.
Dragi čitaoče, želim ti mir koji prevazilazi svako pojmanje. Žao mi je, oprosti, molim te, hvala ti i volim te.
Marko Maoduš
