Postoje heroji među nama

Ponovo smo u Kolumbiji. Nakon dve nedelje, ponovo odlazim na ceremoniju ajauaske. Kaže mi brat da je potrebno da ovog puta uzmem jaču dozu. Činim to. I ništa se ne dešava. Sve što osećam i čujem je: „Tebi to više nije potrebno. Video si šta je bilo potrebno da vidiš“. Ko zna, možda se ponovo sretnemo, ali takav mi je osećaj.

Odlazimo u hotel koji se nalazi na oko kilometar i po nadmorske visine. Na samo nekoliko stepeni daleko od ekvatora, to je izuzetno topao predeo, čak i u februaru. Jedino što mi je važno je da u sobi imam odličan internet. Očekuje me još jedna online radionica škole za čarobnjake.

Odmorim se malo i počinjemo. Kao i svake nedelje, sedamdeset – osamdeset duša se priključi uživo. Kakva ljubav. Kakva hrabrost. Kakva istina. Kakva mašta. Kakvo stvaralaštvo. Gledam. Slušam. Divim se. Uživam. A svi ti ljudi su meni poklonili poverenje da ih vodim u ovom procesu.

Neretko se zapitam:

  • Bože, čime sam ja to zaslužio?

Znate, pre nekoliko godina mi je veliki prijatelj govorio kako je to što činim veoma hrabro. Reče on, ima mnogo ljudi sa znanjem, veštinama, ali veliki broj njih ćuti.

I kao i mnogo puta u životu, baš ovog časa, kada sam se zapitao čime sam  to zaslužio – nešto mi je podiglo glavu i pogled je otišao sa ekrana računara na zid kafića u kom se nalazim. Čitam:

  • There are heroes among us (postoje heroji među nama).

Mogao bih sad da se foliram i da kažem da je to slučajno. Ali, to bi bilo laganje sebe. Pa šta je drugo nego herojstvo dati otkaz na sigurnom poslu i otisnuti se u nepoznato? Šta je drugo nego herojstvo slediti suptilne osećaje svog srca, dok mi intelekt predviđa pakao? Šta je drugo nego herojstvo skinuti sve maske, smejati se kada ti se smeje, plakati kada ti se plače, voleti kada ti se voli, ogoliti se pred bogom i iznova i iznova, bivati ono što jesi?

Umesto da lažem sebe, upravo sada zamišljam malog Marka i govorim mu kako je pravi heroj mog života. Kako je lepo istinski čestitati sebi. Kako je lepo, umesto kritike, pružiti sebi reči podrške i priznanja. Kako je lepo zagrliti sebe i priznati sebi hrabrost. Kako je lepo spoznati veličanstvenost svoje i ostalih duša.

Odjednom, na tu sliku, nadovezuje se slika velikog kruga čarobnjaka i čarobnica iz naše škole. E ljudi moji dragi. Kakva je to ljubav, kakva je to nežnost, podrška. Iz nedelje u nedelju posmatram ih kako se suočavaju sa svojim strahovima. Oni koji se plaše javnog obraćanja, javljaju se za reč. Snimaju videa. Iskreno izražavaju svoje emocije. Stvaraju umetnička dela. Moja duša se raduje. Moje srce jedva čeka nedelju i svaki susret sa njima.

Javljaju mi kako su strahovi prošlost. Kako im se menjaju životi. Kako sada mirno spavaju. Kako se više ne plaše mraka. Kako se porodični odnosi harmonizuju. Kako su im se nameštaju čudesne stvari u životu. Nekima su bolesti isceljene. Organizuju susrete, druže se. Teku sa životom. Najvažnije od svega, govore mi kako su im se srca još više otvorila i da mnogo više vole svoj život.

Udišem sve te naše trenutke. Hvala ti Bože što si mi ih podario. Hvala ti što mi ne daš da skrenem sa puta. Volim te.

Nakon radionice, skačem u bazen. I dalje kroz mene prolaze razni utisci. Slast života teče mojim telom. Istovremeno, pada tropska kišica. Mistična maglica se ponovo nadvija nad šumom koja nas okružuje. Vreme je za san.

Narednog jutra budi me jato ptica. Neverovatno je koliko ih ima. Kakvo je to bogatstvo! Zaista je to rajski cvrkut.

Ustajem i pojedem slatki mango za doručak. Još malo slasti života teče kroz moje telo. Veoma polako šetam kroz dvorište. Iznenada, na metar od sebe, na drvetu primećujem dva papagaja. Da li su živi ili lutke? Na trenutak su nepomični.

Ipak trepću, primećujem.

Kreću ka meni. Na ovom mestu su zaista neverovatni. Kaže mi brat da toliko dobro imitiraju ljude da je više puta pomislio da se osoba koja je otišla, zapravo vratila. Pada mi na um savršena ideja. Zašto ne bih naučio papagaja da čisti? Prilazim mu i kažem:

  • Hajde, reci BRA-VA!

Samo pravi čarobnjaci znaju šta ta reč radi. Ponovim mu nekoliko puta, uz osmeh. Jedan papagaj i nije baš za to, ali drugi, kome je dosta života u sećanjima, bira da otpušta!

  • BRA-VA, reče on.

Hahahahah. Smejem se od srca. PA FENOMENALNOOOOOOOO! I papagaj se pridružio školi za čarobnjake.

Nedugo zatim, nastavljamo avanturu. Uskačem u džip.

  • Idemo nazad drugim putem,

kaže brat.

Krećemo se kroz džunglu. Svo rastinje koje postoji, pred mojim je očima. Prepoznajem samo bambus i banane. Ko zna šta je sve ovo ostalo. A da, tu je i CANA BRAVA! Neka „ljuta trava“. Kaže brat da je veoma snažna i da se koristi čak i za neke građevine. Nemam pojma kako. Samo se smejem. „Trava koja čisti“, mislim se.

Stižemo u nacionalni park na vrhu planine. Sitna kišica i mistična maglica su ponovo nad nama. Bukvalno smo jedini gosti danas. Ostavljamo podatke. U Kolumbiji, to činimo na svakom mestu. Lepe nam narukvice oko zglobova. Na njima je broj za hitne situacije. Ko zna šta se u ovoj zemlji inače dešava. Hvala Bogu, pa za one koje slede svoje srce ne važe ljudski zakoni.

Hodamo kroz čarobnu šumu. Sve vreme mi je u mislima „zeleni dijamant“. Uzani prolazi, sve nijanse zelene, još jednom osećam snagu i vibrantnost života. Nailazimo na stenu koja liči na ženu koja se porađa. Nebo nad nama je prekriveno gustim oblacima. Pomišljam na jednu želju svog srca. Uzimam u ruke telefon i pripremam se da fotografišem. Tren pre no što spuštam prst na taster, iz neba sine zrak sunca i spusti se na stenu. Neverovatno! Gledam ka nebu.

  • Hvala ti, kažem.

Nakon toga stižemo do stene sa nazivom orlov kljun. Sedam i poziram. Ne bih dalje. Piše tu negde da su stene malko trošne. Lakše mi je kad su mi noge na tlu. Nemam baš krila kao orao. Nekoliko koraka dalje, nalazi se impozantna litica. Sve je nekako snažno i monumentalno. Udahnem i ove utiske u sebe. I tada mi brat kaže:

  • U Kolumbiji ti je sniman onaj film „Zeleni dijamant“.

Nemam reči. Udišem život. Krećemo na klopu u restoran „Sveti pasulj“. Kuvar dolazi do nas i pita šta bismo želeli. Prepuštamo se njegovoj volji. Čovek ima predivan osmeh i vesele oči. Donosi nam tanjire koji mirišu na proleće i božansko izobilje. Tako samo majka sprema. Zahvaljujemo se od srca. Osećamo ljubav i radost, a duše se raduju novim iskustvima. Vreme je za odmor i duboki san.

Ukoliko ti se sviđa ovaj tekst, klikni na lajk ili ga podeli, možda poruka stigne do još nekih duša. A ako želiš da posetiš neki od mojih seminara, predstoji nam dvodnevni događaj u Čikagu,


te nova škola za čarobnjake.

Želim ti okean ljubavi i radosti, hrabrost da nastaviš putem svog srca i mir koji prevazilazi svako poimanje.