Prihvatam i volim sebe, baš ovakvog kakav sam sada

Pre nekoliko dana slušao sam audio knjigu Pitera Levina, čoveka koji je ogromnu energiju posvetio izučavanju traume. Evo jednog od njegovih važnih zaključaka. Ljudi, domaće i divlje životinje, svi su izloženi nekom obliku stresa. Ali, divlje životinje ne pokazuju znake traume. Zašto?

Antilopa koja beži od lava doživljava veliki strah, koji pokreće izuzetnu količinu energije. Nakon borbe za život, u narednim minutima, čitavo njeno telo drhti i tako otpušta napetost iz svih mišića. Na prirodan način – oslobađa svu tu energiju iz tela. Tako se stres ne zadržava u njoj, proces koji je pokrenut se kompletira i nakon toga živi u potpunom miru, kao da se događaj nije ni desio. Rekao bih ja, vraća se u Nulu.

Međutim, mi ljudi (a to smo preneli i na pripitomljene životinje), često zaustavljamo prirodnu težnju tela da se oslobodi energija koja je pokrenuta. To je jedna od tekovina današnje „moderne“ civilizacije – snažno potiskivanje emocija kako bismo bili jaki u očima drugih. Da niko ne primeti našu „slabost“. Ali, sa energetskog stanovišta, takvo ponašanje je laž. A laž ima i svoju posledicu.

Zaustavljanje prirodnih procesa izaziva u nama gomilanje stresa i zaustavljanje toka životne energije. Kontinuirano stresno stanje postaje – trauma. Dok god se u nama ne kompletira započeti energetski proces, naša podsvest će kreirati događaje koji će nam davati nove prilike da traumu oslobodimo.

Ali, odrasli čovek se često plaši da oseća, jer tako može delovati slabo. Stoga mnogo češće energiju ulaže u zadržavanje lažne slike o sebi, nego što iskreno biva ono što jeste u određenom trenutku. Do koje mere to može ići, čućete u narednom primeru.

Na terapiju kod Pitera Levina je došla jedna žena. Dodao je da je delovala prilično hladno. Kada ju je upitao da li je ikada doživela strah, rekla da je da nije. Da bi je opustio, potom je rekao da gotovo svi ljudi kažu da su se u poslednjih pet – šest godina bar jednom veoma uplašili.

Na to ona reče:

  • Pa dobro onda. Možda sam se malo uplašila kada sam kidnapovana.

Potpuno hladno to izgovara. Terapeut joj kaže da prepriča događaj, ako želi.

  • Naravno. Bila sam na skijanju sa društvom. U jednom trenutku me muškarac ubacio u svoja kola.
  • Da li ste se tada uplašili?
  • Ne. Nisam znala šta će se dogoditi.
  • Dobro, šta se dalje dešavalo?
  • Nije me odvezao u restoran gde je trebalo da ručam sa prijateljima, već svojoj kući.
  • Pa jeste li se uplašili tada?
  • Ne.
  • A onda?
  • Vezao me je za svoj krevet.
  • Pa da li ste se onda uplašili?
  • Ne.
  • A onda?
  • Možda sam se malo uplašila kada sam videla okačene noževe i pištolje po zidovima.

Šta reći na ovo? Zašto je ova žena toliko udaljena od sebe? Moderna civilizacija je zasnovana na osećaju nedovoljnosti. Osećaju da smo odvojeni od Ljubavi (Boga, Izvora). Kao posledica toga, takvi kakvi jesmo, ne zaslužujemo ljubav, pažnju, priznanje. I zato smo često prinuđeni da postižemo, dostižemo, jurimo, kako bi neko obratio pažnju na nas. Borimo se za mrvice ljubavi i priznanja. Nikako ne smemo prikazati sebe onakvima kakvi jesmo, jer kada smo „slabi“, odbaciće nas.

Piter Levin navodi da se u civilizacijama koje mi nazivamo primitivnim, odgovori na ovakve događaje potpuno drugačiji. Članovi društva podstiču osobu koja je doživela traumu da je i podeli, uz podršku i priznanje svih. Ona je podržana da izrazi svoja osećanja i vođena da povrati zarobljene delove svoje duše. Nakon takvog procesa, slavi se isceljenje i novi život.

U našoj, „modernoj“ civilizaciji, stavljajući racionalni um na pijadestal i jureći za spoljašnjim priznanjima, mi smo se od duše udaljili. Srećom, duša nas kroz osećaje nezadovoljstva, nemira, straha, a nekada i bolesti – podseća na našu istinsku prirodu. Poziva nas da se probudimo.

Čovek nije istinski snažan kada laže i pretvara se pred drugima. Takav čovek je zapravo rob sopstvenih verovanja. Živi stegnut, napet, poguren, okovan. Svuda juri, žuri, nema vremena ni za šta. Često se oseća sputano. Svaki dan je naizgled isti. Zaista je tužno što velika većina nas ljudi živi na takav način.

Čovek koji je istinski snažan, svestan je da je najvažnije da bude iskren prema sebi. On shvata da je za osetljivost, ranjivost u ovom svetu potrebna hrabrost. Hrabrost da stojiš u trenutnoj istini. Da bi čovek postao istinski slobodan, potrebno je da počne da prihvata sebe, baš takvog kakav jeste. Sa svim vrlinama i manama. Tada, na površinu izlaze svi oni nevoljeni delovi nas. Upravo tada kada kreneš da rušiš sliku o sebi kako bi postao ono što jesi, najverovatnije će se desiti da budeš kritikovan, osuđen, ismejan. To može biti veoma bolno.

Umesto povratka na staro, izaberi da lagano, nežno, kao što majka voli dete – sloj po sloj, gradiš nešto naizgled nepoznato, tu davno izgubljenu veštinu – ljubav prema sebi. Kada naučiš da prihvataš sebe, postaješ slobodan. Takav možeš živeti kao da je svaki dan – novi dan i novi dar.

Što više čovek prihvata i voli sebe, spreman je da sve to pruži i svetu koji ga okružuje.

I evo jednog praktičnog predloga, kako krenuti ka sebi. Verovatno si čuo za ovu vežbu mnogo puta. Ali, da li si je i probao? Možeš to učiniti odmah.

Sedi pred ogledalo, pogledaj u odraz svojih očiju i reci: „Spreman sam da prihvatim i zavolim sebe, baš ovakvog kakav sam sada“. Ne prekidaj odmah. Ostani u tome bar pet minuta. Povremeno ponavljaj rečenicu, u sebi ili naglas. Prati senzacije u telu. Da li ti prija ili osećaš nemir? Da li želiš što pre da prekineš? Nakon toga probaj i sledeću rečenicu: „Ja prihvatam i volim sebe baš ovakvog kakav sam sada“.

Ako primetiš bilo kakav otpor, to je onaj deo tebe koji zaslužuje da ga, umesto dosadašnjih osuđivanjem, zagrliš. Polako, nema nikakve jurnjave u ovim procesima. I ako će ti biti išta lakše, pre samo nekoliko godina, meni je to bilo veoma, veoma teško. Opirao sam se najsnažnije moguće i govorio: „Voleću sebe, ali sigurno ne volim sebe sada“. Osećao bih bes kada bih pokušao da zavolim sebe.

Danas sam veoma zahvalan sebi što nisam odustao. Stoga, ako ste u sličnom trenutku sada, nežno prema sebi. Vaša duša će vam biti zahvalna.

Želim vam mir koji prevazilazi svako poimanje.