Rane unutrašnjeg deteta

               Nedavno mi je stiglo pitanje: „Kako da se više ne ponašam kao klinka?“

               Verovatno ste primetili kod drugih, a ako ste svesniji – i kod sebe, da odrasli ljudi nekada reaguju burnije ili agresivnije nego što situacija prirodno traži. Baš kao najčešće čini neko dete koje je navaspitano, napušteno, ostavljeno. Zašto je to tako?

               Odgovor je, kao i uvek, jednostavan. Mi ljudi, veoma često nismo u svojoj prirodi. Čistota, igra, ljubav, radost, čarolija i snovi deteta u nama, odavno su obezvređeni, skrajnuti, obesmišljeni. Danas dominiraju nervoza, stegnutost, jurnjava, takmičenja sa drugima, podmetanje nogu, pa tako dođemo i do ratova.

               Način vaspitavanja i školovanja u nesvesnom svetu za posledicu ima udaljavanje od naše istinske prirode. Do te mere da ne znamo ko jesmo. Do te mere da ne znamo ko drugi jesu. Do te mere da ne znamo za Izvor. Do te mere da mislimo da smo slučajno ovde. Do te mere da ne znamo da smo zaista kreirani po slici Božjoj.

               Učimo da potiskujemo emocije kako bismo napredovali u svetu ozbiljnih, u svetu odraslih. U školama učimo da ponavljamo razne podatke. Trudimo se da postižemo more uspeha kako bismo zaslužili priznanja i aplauze sveta. Ako neko i pita šta da radi sa tim kako se oseća, vrlo brzo ga prišijemo etiketu „taj je za psihoterapeuta“. Često je takva osoba odbačena od ostalih, od nas – „normalnih“.

               Iako često čujemo rečenicu „Ne gledaj u prošlost“, ako postanemo svesniji, primetićemo da su problemi koji se pojavljuju u našem životu, na neki način, događaji koji se repriziraju. To su zapravo sećanja koja se ponavljaju. Događaji iz prošlosti sa kojima nismo pronašli mir, zabeleženi su u našoj podsvesti, kao u banci podataka. I ima ih jako mnogo.

               Dok god ne poklonimo pažnju tom delu nas, dok god ne zacelimo te rane, dok god ne budemo naučili svoje lekcije, naučili da ih vidimo na drugačiji, mudriji način – iz ugla ljubavi, te situacije će se ponavljati. A sa njima i naše reakcije.

               Zato, ako se nekada zapitate, zašto se ponašam kao nezbrinuto, nesigurno i nevoljeno dete, sledeći put odgovor potražite u svojoj duši. Gotovo sigurno ste se u prošlosti upravo tako osećali. Možda još kada ste bili dete. Ako vam se situacija ponavlja, znači da ta rana još nije isceljena.

Stoga, iako to nije lako, ne preostaje vam ništa drugo no da priđete tom napuštenom detetu i pružite mu ono što mu treba. Biće potrebno da skrenete pažnju sa spoljašnjeg sveta i zapitate se kako se to dete u vama oseća. U ovom procesu nema nikoga napolju. Nema ničega van vas. Samo vi i vaša emocija. Recite detetu: Žao mi je. Oprosti, molim te. Hvala ti. Volim te.

Ako ovom procesu budete posvećeni i svakog dana, nevoljenom detetu u vama budete pružali pažnju, razumevanje i ljubav, ono će se vremenom zaljubiti u vas i postati vaš najveći saveznik. A onda – onda ćete iskusiti pravi, unutrašnji mir. Iskusićete život u toku. Videćete život drugim očima, očima srca.

Što više iskustva imam, sve mi je jasnije koliko je ljudima potrebna pomoć u ovim procesima. Stoga, odlučio sam da u narednom periodu bude više radionica uživo, a sve to sa meditacijama sa intezivnim disanjem, na određenu temu.

U subotu, 18. juna, od 19h, održaću prvu takvu radionicu u Beogradu, posle dužeg vremena. Tema će biti „Ljubav prema sebi“. Trajanje radionice će biti oko dva i po sata, a cena 3.300 dinara. Možete se prijaviti porukom na marko.maodus@gmail.com Više detalja u narednim danima.

Želim vam mir koji prevazilazi svako poimanje.